Čarls Bukovski

Bez snova


Stare sedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osećaju ništa
ni za koga
i niko ne oseća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odećom,
usredsređeni samo na to,

BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvetovi i deca
ne usmrte,
ne shvatam.

Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.

Bezobzirno


Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je sve oružje upereno
u tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada razum
udara u samu suštinu,
kada te trijumfalna kola
tame
okruže.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada smeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je igra
nameštena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
kurvinih sinova
iz svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nežnoj sestri radosti i

nastavljaš dalje

bezobzirno.

‚‚Factotum" (2005) - film rađen po noveli Čarlsa Bukovskog



‚‚Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!"

U dubini moje duše je pesma koja neće u
reč da se odene.
To je pesma što kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toči na hartiju,
ona mi osećanja obuhvata poput tananog
omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da živi
u mojoj duši kao u svome domu
te se plašim da se slušanjem ne povredi? Ako mi u oči pogledate, videt će te senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit će te
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao što jezero
odražava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ružinog cveta.
U meni je pesma koju tišina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Iskaza kojiće je ispevati, niti Davida koji će je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema sečiva koje je može raniti.
Bolje je čuvana od devojačkih tajni,
i nema strune koja je može prisvojiti.
Ko može sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko može spojiti oluje sa dečijim uzdasima?
Koje ljudsko biće
može božansku pesmu ispevati?