Oprostiti sebi...

Zavisi od osobe, sta ocekuje od sebe, koliko je moralna, a i kako je vaspitana.
Neko ko ne obraca paznju na svoje ponasanje smatra da nista lose ne radi tako da i nema sta sam sebi da oprosti.
Mada, mislim da ljudi sebi vise oprastaju neke greske, a da greske drugih pamte.

Jedini lijek je truditi se sto manje misliti o tom.
Ja, licno, imam brdo gresaka koje sebi nikako ne mogu oprostiti. Prosto se nekad zapitam cinim li ista kako treba, da ne povrijedim nekog. Ublazavam sa onim da sve u zivotu, tako i nase greske, za koje smo sami krivi, imaju svoje zasto

Prva ljubav, jedna greška bez koje bi možda bilo drugačije. Dugo sam prebacivao sebi zbog toga što sam doneo pogrešnu odluku, zbog toga što sam mislio da to može da sačeka, a nije čekalo. Godine su odnele krivicu, iskustvo je ubedilo savest da greška nije moja, da bi tako bilo u svakom slučaju. Oprostio sam sebi, ali se i dalje kristalno jasno sećam...

Nekoliko gresaka i sve one uglavnom su imale posljedice samo za mene...
Ali uspjela sam da predjem preko njih i ponesto naucim...cini mi se da ne ponavljam iste...trebalo je vremena da si oprostim, da shvatim da je to sve zivot i da se negdje gubi, a negdje dobija...
Mada jednu gresku cu sebi tesko oprostiti jer izgubila sam nesto sto je bilo zaista vrijedno...

Najteze mi je oprostiti samom sebi.

Kako uopšte oprostiti sebi?
Da li ustvari neko uspeva u tome?
Ako može da se oprosti sebi, koliko vremena je potrebno za to?.


Ne znam kako oprostiti sebi.
Drugima mogu oprostiti ,sebi ne.
Stalno i iznova sebe prozivam...
Znam da to nije dobro.
U zivotu postoje pogresni izbori....ali uvek kad pomislim krivim sebe sto nisam....videla,osetila,uradila bolje.

Najstrozija sam prema sebi. Nikako sebi ne oprastam, ne postoji rec, slovo,koje bi nasla za sebe, i za neke moje postupke da oprostim sebi.
Svima oko mene oprastam skoro sve,al sebi ne.

Postoje ljudi, koji mogu, i mislim da je njima lakse.Tacnije imam u komsiluku zenu, koja za sve svoje postupke, koje su van pameti, nadje opravdanje,i tako oprosti sebi..., al' zato drugima ne!!!

Ja se katkada veoma ljutim na sebe kada napravim neku gresku. Oni koji me poznaju kazu da me ne trebe kaznjavati, jer mi niko ne moze toliko prebacivati koliko mogu samoj sebi. Znam se ljutiti na sebe, nazivati se pogrdnim imenima, gundjati i prekorevati sebe samu... Medjutim, neke greske sama sebi lako oprostim (na primjer - povratak pusenju). Slicno je i sa drugim ljudima. Nekada im tolerisem i oprastam greske, nadajuci se da je to samo slucajnost i da se nece ponoviti. Medjutim, kada pretjeraju i urade nesto sto me izrazito pogodi mogu biti veoma nefleksibilna i ne mogu im oprostiti gresku veoma dugo (nedavno sam oprostila nesto prijateljici nakon 15 godina - naravno, tih 15 godina vise nismo bile prijateljice).

Cesto su osobe koje su samo trenutno tu(mada se to vecini ne cini tako)upravo greska,i to samo nasa.Ali oni odlaze,a nasi postupci ostaju pa treba voditi racuna.
Cak,stvari koje kod drugih vidimo kao greske i sto im zamjeramo,i mi sami radimo, a najteze je to uvidjeti i ispraviti.A gresaka ce uvjek biti,jer niko nije nepogresiv.I iako je nekim ljudima mnogo tesko da kazu `izvini`,meni nije.

Hm, tema je pomalo naivna, ali istovremeno i slatka. Svako ko je namerno ili zbog svoje nesigurnosti, inata, sujete i bla, bla, povredio nekog, može da oseti neku dozu "kajanja" i kako je pogrešio/la i to je ok. Nema tu prostora za oprostiti ili ne oprostiti sebi, živ čovek greši. Ko god dovoljno poznaje sebe ( a to dovoljno je užasno relativna stvar!) može da zna da greši i da je to u redu ako se te greške dešavaju bez zadnje namere i sastavni su deo učenja i življenja. Prema tome, tu nema šta da se oprosti sebi. Mnogo značajnije i veće je znati oprostiti drugima, kada spoznaš njihovo "neznanje" (ili nepoznavanje sebe).

Kako uopšte oprostiti sebi? Nikada nisam imao problem sa tim. Nikada nije bilo potrebe da praštam sebi. Nikada nisam uradio nešto što je toliko strašno.
Da li ustvari neko uspeva u tome? Pa zavisi od toga koliko je ko zabrljao.
Ako može da se oprosti sebi, koliko vremena je potrebno za to? To već ne znam. Predpostavljam da zavisi opet od brljotine...

Ne postoji način da ja sebi oprostim što sam dopustila da neka malena stvorenjca pate zbog moje nebrige.
Nikad neću sebi oprostiti što nisam bila tu kada je jedno drugo maleno stvorenjce umiralo, a neću oprostiti ni ljudima koji mi nisu rekli da ono umire.
Nikada neću sebi oprostiti što nisam dozvolila jednom matorom stvorenjcetu da se raduje kad me vidi da me ne bi isprljalo.
Na kraju neću nikada oprostiti sebi što sam odgurnula stvorenjce koje sam najviše na svetu volela kada je pokušalo da me uteši. Neću zaboraviti njegov pogled, pitanje, strah i izvinjenje u malim plavim očima.

Čak i da mi oni oproste, čak i da mi Bog oprosti, ja sebi neću oprostiti.

Ja sebe uvek tešim time da ljudi na greškama uče.. Svaka moja greška me naučila nečemu i nisam je ponovio, pa samim tim i nemam nekih problema sa opraštanjem. Potrebno mi je samo malo vremena i sve mogu oprostiti, ali apsolutno sve. I sebi i drugima. Ljudski je grešiti.

Ne.
Osjecam se kao da sam povrijedila nekoga svojim postupcima cak i prije nego sto sam znala da postoji.
Tek sad shvatam da se te stvari ne odrazavaju samo na mene i moj zivot, vec i na druge ljude, i da bi ih povrijedile vise nego sto su mene.

Trudim se da ne dođem u situaciju u kojoj bih se zapitala, da li mogu sebi da oprostim.
A da se nađem u toj situaciji? Hmm, pa teško, mislim da bi mi lakše bilo oprostiti drugima, nego sebi.

Pročitah svoj post gore. Jednostavno se moram ispraviti.
Ne, neke stvari ne mogu da oprostim sebi. Opravdaću se u trenutku , možda i na duže vrijeme, ali znam da ne mogu da oprostim sebi neke stvari.
Moje greške utiču i na druge ljude isto koliko i na mene, ako ne i više.