Priznati sebi samom

Mislim da je čoveku najteže da se souči sa samim sobom.Stalno traži neka opravdanja za neke svoje postupke-izlete u ponašanju ili je to samo kod mene slučaj.
Dešavalo mi se da danima imam neko odvratno osećanje, sama sebe mučim i onda puknem i kažem ono što me posle bukvalno neizdrživo boli.
Onda lutam sama sa sobom, kajem se, jedem sama sebe i na taj načim sebi sve priznam okrivim sebe maksimalno, nađem se u nekom ćošku, plačem, krijem se od svih, postavljam sebi milion pitanja i podpitanja, koja su uvek ista i na koja nađem odgovor,a to je da je problem u meni. Tačnije napravim problem gde ga nema, što napravim sebi i što sebe dovedem u užasno stanje, je najmanji problem u odnosu na problem koji napravim ljudima koje volim.
Svesna svog "invaliteta"posle tog mog stanja, stajem na noge i biram momente, reči i bukvalno kleknem da mi se oprosti.
Na svu sreću (moju) mogu na prstima jedne ruke, da izbrojim koliko sam puta tako nešto uradila za svojih 43 godina.Ali zato mi se dešava da se često osećam užasno loše jer nažalost sam takva kakva sam, često najgora od sve dece
Nema opravdanja, svesna sam toga iako uvek pokušavam da nekako opravdam sebe i to ne pred sobom, već pred ljudima koji "trpe" moje izlete.
Kad dotaknem dno, a to je da "klečim" i molim, onda se opametim i obećam da se tako nešto, a ni slično neće ponoviti, I zaista to bude tako

Zanimljivo da sam drugačije vaspitala, što znači da sam ja kao i "balavica" bila svesna toga i da sam bezobrazna najpre prema sebi, pa i prema ljudima koje volim.
Inače ne mislim da je pametno tek tako priznavati "drugima" jer sa tim priznanjem kristalno jasno pokazuje se slabost čoveka.

Desavalo mi se da nekada uradim i nesto sto ne volim kod drugih ljudi, mada ne cesto. Obicno se drzim nekih svojih pravila o fer odnosima i prije svega se trudim da pomognem ljudima kad god mogu, ali kada se zivotni opstanak dovede u pitanje, nekada i ja mogu da budem surovija nego sto bih smatrala da je ispravno.

Prije nekoliko godina poljakinja koja je radila na recepciji postala je nezadovoljna svojim poslom i pocela da vrsi pritisak na moju seficu da je ubaci u racunovodstvo. Ova je ubrzo i poklekla, sto meni nije bilo pravo, jer smo u to vrijeme imali malo posla, te nisam vidjela sta cu ja raditi ako jos jedan clan osoblja bude zaposlen da radi isti posao. Ta koleginica je pored toga bila vrlo agresivna i bezobrazna, a u praksi je znala napraviti pravu brljotinu od posla zbog svoje lijenosti i zbog toga jer nije bila spremna da slusa savjete kako da nesto uradi. Meni je to brzo dosadilo, pa sam se prestala previse truditi oko nje, a svoje zamjerke njenom radu i ponasanju sam obznanila i sefovima. Nakon jednog sukoba sa mnom oko posla koji je odbila da uradi bila je i otpustena.

Moram priznati da mi je sa jedne strane bilo zao sto je morala raditi na recepciji i shvatala sam da bi zeljela neki cjenjeniji posao, ali s druge strane sam smatrala da ona zaista nije tip licnosti sa kojom bih sutra zeljela dijeliti posao. Nekada sam je u mislima poredila sa mladjom verzijom mene, ali znam da sam ja kada sam tek ucila posao bila vrijedna i slusala svaki i najmanji savjet i zahtjev, i trudila se da budem maksimalno uctiva prema ljudima oko sebe, sto me ipak ucinilo razlicitom od nje na jedan vrlo bitan nacin. Nisam nikada sebe osudjivala zbog njenog otpustanja, i zapravo mi je zivot postao ugodniji kada je ona otisla iz firme.

Mislim da se ljudi tako čvrsto drže sebe, misleći da sebe poznaju, a da na taj način ostaju na površini ne dozvoljavajući sebi da upoznaju sebe potpuno. Mislim da je najbolji učitelj kakav si zapravo sam Život, koji ti nametne situaciju za koju si rekao 'ne bih ja to nikad' a onda uradiš suprotno.
Iskreno, mislim da se ljudi plaše da dozvole sebi da sebe upoznaju. I to je razočaravajuće.
Desilo mi se dosta puta kada u situcijama nisam prepoznala sebe. Ali mi je i posle toga bilo jasno koliko sebe još moram da upoznam i da je svaka situacija šansa za boljeg tebe sjutra.