Tuga kroz stihove...
5 posters
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Tuga kroz stihove...
od Still_dreaming Sre Mar 24, 2010 12:46 pm
Pesme koje pevaju o tuzi... Pesme pisane nečijim suzama...
Tuga
I tuga je postala moj prijatelj noćas,
noćas – kada sam ti rekla zbogom
Zatvarajući kapke odsjaju jedne zvezde,
noćas sam otvorila kovčeg
nekakvih davnih isčekivanja
i dubinskog znanja da smo se već negde nekada sreli...
I da smo pripadali istoj grupi duša...
I da je naš spoj išao duboko u zemlju i daleko u nedogled...
Ostavljajući to znanje
Rasparčano na pločniku nečije tuđe sreće
Noćas sam ti rekla zbogom...
Tuga
I tuga je postala moj prijatelj noćas,
noćas – kada sam ti rekla zbogom
Zatvarajući kapke odsjaju jedne zvezde,
noćas sam otvorila kovčeg
nekakvih davnih isčekivanja
i dubinskog znanja da smo se već negde nekada sreli...
I da smo pripadali istoj grupi duša...
I da je naš spoj išao duboko u zemlju i daleko u nedogled...
Ostavljajući to znanje
Rasparčano na pločniku nečije tuđe sreće
Noćas sam ti rekla zbogom...
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Tuga kroz stihove...
od Maja Pet Apr 30, 2010 9:06 pm
Ti koja imaš nevinije ruke
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bežbriznost.
Ti koja umes sa njegoog čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore senke
kolebanja sa njegovog lica
kao što proletnji vetar otklanja
sene oblaka koje plove nad bregom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoje bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovom ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnije od sviju
koje su ga ljubile pre tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pevaju ptice koje ja ogrejah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dečak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvece koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne docekah najlepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja nedra
koja su pustošil pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku njegovu decu,
i priče koje za njih odavno pripremah
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovom snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi kadkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegovog uzglavlja
i budi blaga njegovom snu!
Vesna Parun
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bežbriznost.
Ti koja umes sa njegoog čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore senke
kolebanja sa njegovog lica
kao što proletnji vetar otklanja
sene oblaka koje plove nad bregom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoje bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovom ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnije od sviju
koje su ga ljubile pre tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pevaju ptice koje ja ogrejah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dečak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvece koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne docekah najlepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja nedra
koja su pustošil pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku njegovu decu,
i priče koje za njih odavno pripremah
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovom snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi kadkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegovog uzglavlja
i budi blaga njegovom snu!
Vesna Parun
Maja- Legendarni član
- Broj poruka : 6121
Datum upisa : 19.02.2010
Re: Tuga kroz stihove...
od lunja Uto Sep 21, 2010 9:54 am
Tuge - Juan Ramón Jiménez
Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.
Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.
Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.
Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...
Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.
Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.
Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.
Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...
lunja- Početnik
- Broj poruka : 54
Datum upisa : 20.09.2010
Re: Tuga kroz stihove...
od lunja Uto Sep 21, 2010 9:57 am
Psalm tužne neveste - Horhe Rohas
Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.
Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.
Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.
Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.
Onaj koji je tkao lanene snove i andjele
na oltarnicima belim.
Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.
Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:
''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.
Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.
Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.
Kad dodje vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.
Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.
Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine izmedju kože i boga.
Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.
Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.
I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.
A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.
Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.
Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.
Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.
Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.
Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.
''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.
Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.
Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''
Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.
Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.
Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.
Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.
Onaj koji je tkao lanene snove i andjele
na oltarnicima belim.
Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.
Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:
''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.
Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.
Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.
Kad dodje vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.
Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.
Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine izmedju kože i boga.
Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.
Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.
I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.
A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.
Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.
Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.
Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.
Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.
Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.
''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.
Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.
Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''
lunja- Početnik
- Broj poruka : 54
Datum upisa : 20.09.2010
Re: Tuga kroz stihove...
od pahuljica Ned Nov 06, 2011 12:05 am
Велимир Рајић: На дан њеног венчања
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!
Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?
Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!
Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?
Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”
pahuljica- Zaslužni član
- Broj poruka : 1675
Godina : 32
Lokacija : ...u mašti...
Datum upisa : 17.06.2011
Re: Tuga kroz stihove...
od Ika Ned Mar 11, 2012 1:10 pm
Pesma o keruši
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin
Ika- Zavisni član
- Broj poruka : 4253
Godina : 37
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 09.03.2011
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|