Porodični odnosi

Do odlaska u Prag sa tatom sam imala dosta hladan odnos. Svodio se na pricu o skoli (preciznije o ocjenama) i novcu. Bio je preokupiran poslom i nisam ga ni htjela, ni mogla zamarati drugim stvarima. Bilo je malo glupo sto nije znao ime nijednom mom prijatelju, s kim se uopce druzim, izlazim, imam li momka ili ne.
kad sam dosla u Prag uveli smo razgovor u prosjeku svaki drugi dan koji sat na MSN-u. Ni tad nije znao nista od mojih osobnih problema, kao sto ne zna ni sad, ali smo se ipak nekako zblizili. Prije koji mjesec definitivno je bila kriza u odnosima. Ja sam bila u nekom depresivnom stanju i kako tata nije u to bio upucen, a ja nisam mogla slusati jos njegove napade vezano za faks i nacin zivota, izbjegavala sam razgovor sa njim i povlacila se u sebe. On je to shvatio kao moj cisti bezobrazluk i nastao je sukob. Sad sam obecala da cu poraditi na tom odnosu i da cu malo spustiti loptu. Ali svi sukobi se temelje na tom sto smo jako slicne naravi.

Sa jednim bratom sam stalno, pa smo kao pas i macka, posvadjamo se sto puta na dan, ali se i pomirimo. Jedna od kriza u odnosima je bila kad sam se "spetljala" sa njegovim prijateljem i posto mu to nisam rekla prvih mjesec, dva, nego smo mu krili, zamjerio nam je, ali je proslo. U biti vjerujem da nema te stvari koju jedno drugom ne bi oprostili.

Od drugog brata sam se malo udaljila. Nazalost njega je spucao puberteet, a i daljina je ucinila svoje, no u biti kad smo sami, bez brata ili bratove mame, super smo. Kad je tu, njemu se uvijek prvo povjerim. u svu trojicu imam povjerenja prilicno

Uh, sto se ja raspricah, vjerovatno vas pola od ovog nije zanimalo, ali dok nisam postala i ne vidjeh

Naprotiv, sve sam pazljivo procitala sto si napisala. Iskreno s tvoje strane.

Mozda je problem u tome sto roditelji zele od svoje dece da budu kao oni, da se ponasaju po nekim pravilima. A onda kada dodje pubertet i kada deca krenu svojim putem, putem odrastanja, ne mogu to da prihvate.
Naravno, neki adolescenti skrenu s pravog puta, ali ne mozemo kritikovati dete ako zeli da se provede, da izadje sa prijateljima, pa i da malo popije.

Konkretno moj primer: mogu da se pohvalim da se slazem sa svojim roditeljima. Naravno, bolji mi je odnos sa mamom jer njoj mogu da se pozalim i uvek ce mi dati savet.
Tata je tu uglavnom zbog finansija. Naravno, zanima ga s kim se druzim, kako mi je na fakultetu, ali to je sve onako usput jer puno radi, a ionako ga mama obavestava o svemu.

Sa bratom se dobro slazem, mada bih volela da smo malo blizi. Nekako mi se cini da nam se shvatanja dosta razlikuju pa zbog toga dodjemo u konflikt. Ponekad mi je zao sto nismo kao pojedini pa da delimo neke nase tajne. Ali, kada vidim u kakvom su odnosu pojedini, onda je dobro i ovo.

odnosi sa mojima, sestrom i sa mnom je kao na bojnom polju, ali se svi super slažemo. Svako veče, bojno polje. Uzmemo da se rvemo, krcne koja koska, ucrvenimo se kao rakovi, a posle čestitamo jedan drugome. Što se kaže 'složna vranjska porodica'. Najviše problema u odrastanju, ali uvek sam mogao da pričam sa mojima, mada sam neke stvari čuvao i za sebe. Sa ocem sam bio u prisnijim odnosima (pošto smo muškarci, ne li), pa smo pričali o pi....., sexu, časopisima koje sam krio ispod kreveta ne znajući da i ćale zna da su tu. U najboljem slučaju smo komentarisali slike sa tog časopisa (jedan sam najviše gledao, 'Pan erotika' je naslov, pa koga interesuje )

Sa sestrom se sada super slazem...bilo je nekih perioda u odrastanju kada smo bile u stalnim sukobima, ali vremenom je toga nestalo i sada smo jako vezane...
Kada sam ja morala da se odselim u drugi grad zbog posla jako smo patile obe, ali ta prostorna udaljenost nije nista promjenila u nasim odnosima, vezanosti, medjusobnom podrzavanju....
A i sa roditeljima se slazem...i nikada nisam imala neke vece probleme u odnosima sa njima...nisu pokusavali da od nas naprave sebe...podrazavali su nas u svemu i uvijek se trudili da nas usmjere na pravi put...ma bili su i ostali roditelji puni razumijevanja....

Baš vam zavidim... Vi ste uspostavili kakvu-takvu ravnotežu u odnosu sa roditeljima, vi razgovarate sa svojim roditeljima. Moja majka i ja nemamo nikakvu komunikaciju vec više od godinu dana.
Ona i otac su, generalno gledano, bili super roditelji sestri i meni. Uvek su se trudili da na pruže najviše što mogu i ljubavi i podrške. Samo nam nisu pružali (ovde u prvom planu mislim na majku, otac je uvek nekako bio po srtani i samo prihvatao majčine odluke) razumevanje. Sve je ok i dozvoljeno dok se ponašamo u skladu sa onim što oni žele, onog trenutka kada uradimo nešto "po svome" počinje horor (svadje, suze, uvrede i na kraju ignorisanje). U 99% slučajeva bili su zadovoljni sa nama jer smo bile dobra deca, vredne, odgovorne, super u školi...
Problemi su nastali kada sam se ja verila i prešla u kuću svog verenika. U međuvremenu i sestra se odselila i počela da živi sa dečkom. Kap koja je prelila čašu bila je kada je sestra raskinula sa tim dečkom (koga su moji roditelji prihvatili i zavoleli)!!! Nisu se slagali sa raskidom, a majku je to toliko pogodilo da je prekinula sve kontakte sa sestrom i samnom. Oduvek kada se naljuti na jednu ljuta je na obe jer mi beskrajno i bezuslovno podržavamo jedna drugu.
Majka nam je tada rekla "da smo sve pogrešno odradile u životu" (inače, sestra ima 22 a ja 26 godina), i još rekla sestri "da verovatno planira da ide sa cveta na cvet, spava sa kim stigne i da će na kraju završiti na ulici - da će se kurvati". Te reči su nas strašno zabolele. Sestra je plakala a ja sam rekla majci da moramo da nastavimo dalje, šta je bilo bilo je i ostaje iza nas. Na to je majka odgovorila da ona nema šta da nastavlja, da smo mi radile kako smo htele i da je ona sa nama završila.
Od tada sa majkom nismo više progovorile ni reč. Sa ocem komuniciramo, ja ih posećujem barem jednom nedeljno jer stanujem blizu, a sestra redje jer studira u drugom gradu. Kada smo u raditeljskoj kući majka nas ignoriše i pretvara se da nismo tu...
I pored svega oni su bili dobri roditelji i ja najviše na svetu želim da se pomirimo i da imamo normalan odnos. Ali sestra za to neće ni da čuje a ni majka. I tako otac i ja patimo zbog haosa u porodici a vreme prolazi, prošlo je godinu i 6 meseci i ne znam da li će se ikada stvari popraviti... :smajli-bleu:

Anika, pomno sam citala tvoj post i iskreno se nadam da cete uspeti da izgladite odnose. Zaista je tuzno kada roditelji ne zele da shvate da su njihova deca odrasla i da sami grade svoju srecu. Kakvi god da su odnosi, uvek je najdraze kada te tvoji podrzavaju i kada ti kazu da imas oslonac i da ce sve biti u redu. Na zalost, ti si to izgubila od tvoje mame i to je tesko. Svaki roditelj za svoje dete zeli najbolje, ali to ne znaci da je uvek u pravu. Ponekad su deca trezvenija od njih samih.
Pa sta i ako je tvoja sestra raskinula s tim deckom. Nije joj bilo dobro, trazi svoju srecu dalje. Tvoja mama je preterala jer je osetila da se udaljavate, da svaka moze o sebi da brine i da vam ne treba pomoc. To joj je poljuljalo tlo pod nogama, osetila se nedovoljnom i tako agresivno nastupila. Mozda se i ona kaje sada, ipak ste vi njena deca i mora da vas voli bez obzira na sve.
Pokusajte makar jos jednom da porazgovarate s njom, da ispricate jedna drugoj o svemu sta osecate, a ako vas i tada ne prihvati, zao mi je sto moram da kazem, ali bi tada bila egoista i ne bi bila vredna vase tuge i zaljenja.

Anika, procitah tvoju pricu i zaista mi je zao sto je tako... Vjerujem da vam majka zeli samo najbolje, ali je morala postovati odluku tvoje sestre. Na njoj je ipak da napravi prvi korak, pa nece joj se tvoja sestra ispricavati sto je raskinula sa deckom... Jedino sto ti mogu predloziti je da apelujete na oca da reaguje. Ipak su njih dvoje partneri, a vi njegove kcerke. Nek on poprica malo sa njom, nek joj u povjerenju kaze kako vam nedostaje i kako bi vi zeljele izgladiti odnos, ali da cekate na njen znak...

Hvala vam puno na razumevanju i savetima! To mi mnogo znači! Znam da ja moram napraviti prvi korak, budem li čekala na sestru ili majku zauvek ćemo ostati tu gde jesmo. Odličan je savet da otac pokuša da dopre do nje, mada se bojim da neće imati naročitog uspeha kao što ni ja nisam uspela da ubedim sestru da spusti loptu. Verujem da u porodici treba progutati poneku uvredu a i shvatiti kada nisi u pravu jer niko na svetu te ne može voleti više od tvojih najbližih - roditelja, supružnika i braće i sestara. Samo još kada bih to mogla objasniti majci.... i sestri!

Po onom sto si ispricala, cini mi se da majka ipak nosi vecu krivicu zbog poremecenih odnosa, od tvoje sestre. To ti naglasavam da ne bi na pogresnu osobu vrsila pritisak. Godinu dana sam vrsila pritisak na svoju rodicu da spusti loptu i pruzi sansu svom ocu. Kada je konacno popustila, na njemu je kao i obicno bilo sve, on nije ni prstom makao. Tad sam shvatila da sam vrsila pritisak na pogresnu osobu. Zato kazem, nemoj da ti se isto desi sa sestrom. Raskid je sam po sebi dovoljno tezak, jos kad nemas podrsku rodjene majke, vec jos dobijes "sad ces ici od jednog do drugog" je stvarno tesko i ni ja ne bih tako lako preko toga presla. Pogotovo ako vidim da drugoj strani nimalo nije zao sto je to izrekla.

Cesarice, potpuno si u pravu!
Ne preterujem kada kazem da je sestra prošla kroz TRAUMATIČAN raskid, tek posle godinu dana je upoznala osobu sa kojom je živela. Njen dečko je nakon što ju je potpuno razočarao i ona mu rekla da želi da prekine vezu, na sve načine pokušao da je zadrži. Od plakanja preko pretnji, do toga da je pozvao našu majku i on joj ispričao za raskid. Računajući na to koliko mu je majka privržena očekivao je da će ona izvršiti pritisak na sestru, što se i dogodilo. Majka je toliko insistirala da se pomire da je sestra bila prinuđena da primi dečka nazad u stan. Posle nedelju - dve on se ipak odselio jer je situacija i za njega postala nepodnošljiva, a moja sestra je bila na kraju nerava.
Majka je zapela u nekom prošlom vremenu i smatra da se moraš udati za dečka sa kojim izgubiš nevinost (ježim se od ove fraze). Ja sam preživela njenu torturu kada je ukapirala da imam odnose sa svojim dečkom (sada verenikom). Ko zna šta bi se sve desilo da nije bilo čiste sreće, da je on jedna divna, osećajna osoba, puna ljubavi i razumevanja, koju sam zavolela više od života i koja mene (osećam) voli na isti način. Sestra će svoju pravu ljubav tek pronaći, nema razloga da joj bilo ko to osporava, pa ni rodjena majka.
Na žalost, majka se neće promeniti. Uvek će nastojati da nas kontroliše i da upravlja našim postupcima. Volela bih da sestra ime da je kulira kao što to ja radim i da ne dozvoli da je njene reči vredjaju, da bismo ipak bile u koliko-toliko dobrim odnosima, da bar komuniciramo.

Mislim da je problem u tome sto je generacija nasih majki morala, uglavnom, da bude sa jednim do dva momka, i obavezno izgubi nevinost sa muzem. Ne smatram nista losim to da devojka promeni 10, 15, 25 momaka. Zasto da ne... Ako joj jedan nije dobar, nek nadje drugog i tako redom. Naravno, to ne znaci da treba sa svakim da spava. Ne... Ali, ne moze jedna devojka da stekne iskustvo nakon 2 momka. Potrebno je da se uporedi, da se vidi sta to sledeci ima sto prethodni ne, ili obrnuto. I potpuno se slazem s tim sto je zivela sa njim, a nije se udala za njega. Kada sa nekom osobom provodis 24 sata dnevno, mozes je upoznati do srzi. Zamislite kakav bi skandal tek bio da se udala za njega?! Mogu samo da zamislim. To bi bio pakao od zivota, i jos bi nosila epitet: RAZVEDENA.

Prvo, hvala Pospanomvetru što se uključio u diskusiju, želim da čujem što više mišljenja!
Sestra je tek nakon što je počela da stanuje sa dečkom shvatila kakav je zapravo. On je njena prva velika i ozbiljna ljubav i mislim da je jedina njena greška to što ga je idealizovala... To pripisujem njenim tinejdžerskim godinama.
Kada su se preselili u drugi grad, zaposlili se, sestra je upisala fakultet, došlo je otržnjenje. Uvidela je da on nije osoba na koju može da se osloni, da ne žele iste stvari, da će njemu trebati vremena da odraste i još par stvari koje ne bih spominjala... Možda je i bolje što se sve tako dogodilo nego da se, kao što je Catwomen napisala, udala za njega i tek onda ukapirala kakav je.
Samo što je ostao problem sa majkom, koja nikako da pređe preko tog raskida...

Pa nije sad bas jasno je li Anikina sestra tih godinu dana isla od jednog do drugog, trazeci osobu sa kojom ce zivjeti (jer ocigledno ima razvijenu potrebu da sa nekim sto prije zivi) ili je tek poslije godinu dana (sto je i po meni gledajuci prilicno velika pauza) upoznala osobu sa kojom je kasnije pocela i da zivi. Ako je ova druga varijanta, onda njihova majka nije bila u pravu

Možda nisam lepo sklopila rečenicu... Moja sestra je živela sa svojim dečkom (jedinim dečkom u celoj priči) godinu dana i u tom periodu ga je STVARNO upoznala. Pre toga su se zabavljali dve godine (dok su bili u srednjoj školi) i tada je sve funkcionisalo ok. Problemi su se javili kada su počeli da žive zajedno. Mislim da to nije trebalo ni njoj ni njemu, ipak su bili premladi za takav korak.
Dakle, niti je on varao nju niti ona njega, samo je eto, on ispoljio neke osobine koje moa sestra nije mogla da prihvati.
Sve uvrede koje je naša majka izustila su samo plod njenih strahova, nema tu nikakvog realnog osnova.

Ja sam pitala za period poslije raskida, do raskida mi je to sve jasno, ali ona tvoja recenica:

anika_panika :: tek posle godinu dana je upoznala osobu sa kojom je živela.

Pa ponavljam pitanje, znaci odnosi se na period poslije raskida: Je li isla od jednog do drugog momka trazeci osobu sa kojom ce zivjeti ili je poslije godinu dana upoznala osobu s kojom je usla u vezu, pa onda kasnije odlucili da zive skupa?

Sestra je bila sa tim dečkom 2 godine dok su bili u srednjoj školi, živeli su zajedno godinu dana i raskinuli.
Posle raskida sestra je bila toliko razočarana u ljubav, roditelje, život generalno... Mislila sam da će postati depresivna. Srećom, nastavila je dalje, vedro i nasmejano kao i što treba da živi neko ko ima 22godine! U periodu od raskida do pre mesec dana (a taj period je decembar 2008 - maj 2010, godinu ipo dana) sestra nije imala ni jednog jedinog dečka, baš zbog toga što se razočarala u ljubav.
Pre manje od mesec dana je upoznala dečka za koga se zainteresovala. Još uvek nisu zajedno jer ovog puta je duplo opreznija, bar je nešto naučila.
Vidim da je prešla preko svega i nastavila dalje, zato sam i počela da razgovaram sa njom o tome da se pomirimo sa majkom. Mislim da je sada došlo vreme i za to i iz tog razloga sam potražila i savete neutralnih i objektivnih strana (čitaj VAS) empathy3.gif
trudim se da vam objasnim, ali mi nešto ne ide

Sve ok, pogresno sam protumacila citiranu recenicu

Tek ovih dana sam primetio koliko sam se ustvari udaljio od svoje porodice. Grabeći svoju budućnost, boreći se i hrleći ka njoj, na strani sam ostavio svoje najbliže. Čak i ne primetivši to. Tri i po godine daljine, posvećenost studijama, sve slabija komunikacija sa njima. Komunikacija sa ocem nikad i nije bila savršena, nismo se slagali ni oko najsitnije stvari - uvek bi među nama izbijao sukob jer ja nikad nisam hteo da ćutim. I još uvek neću. Samo sad nalazim bolji način da iznesem svoje mišljenje. Brat i ja smo dva sveta. Mlađi je dve godine od mene i zainteresovan za sasvim druge stvari. Reći ću samo da je jedina knjiga koju je on pročitao ‚‚Bela griva''. I sa njim mi je veoma teška komunikacija jer ponekad ne ume da napusti svoje ‚‚ja'' i pogleda sa druge strane. Mada nam se dešava da zasednemo i razvezemo priču. To se sve češće dešava, ali su zato sve ređi moji dolasci kući. Jedino sa majkom sam uvek imao dobru komunikaciju, uvek smo se međusobno razumeli mada ne po pitanju svega. Ipak se ljubav majke najjače oseti jer je ona pokazuje na najočigledniji način.

Danas sam došao kući posle 2 meseca. Poželeo sam ih. Mnogo. U par navrata sam sedeo sa knedlom u grlu slušajući ih. Sasvim drugačije razmišljanje od mog. Ne loše, samo drugačije. I kad sam pre tri i po godine otišao, imao sam drugačije razmišljanje, ali sad se osećaj velika razlika u našim pogledima na stvari. Bilo kako bilo, i pored toga sam osetio bliskost među nama, osetio sam tople porodične zidove. Ti ljudi su ljudi koji su meni omogućili da postignem ono što želim, ljudi koji su se svim srcem i svim sredstvima borili da meni bude dobro. To su ljudi koji me najviše vole i kojima sam zahvalan na svemu što sam od njih naučio i na svemu što su mi priuštili. To je i više nego dovoljno da se razdvojenost precrta sa samo nekoliko minuta razgovora.

A možda je taj moj osećaj udaljenosti od njih zapravo samo moja svest da, i pored toga što znam da su oni uvek tu, jedina osoba na koju mogu uvek i u potpunosti da se oslonim sam ustvari ja sam.

Citajuci Tvoj pos @Still podestio si me na osecaj koji cesto imam kad odem tamo gde sam odrasla.Inace idem cesto, a to je na par meseci.
Mali sokak,na kraju sokaka sa leve strane je kuca gde sam vaspitana, i gde mi je ostalo detinjstvo. Moja soba, je jos uvek moja, ja spavam u njoj kad dodjem.
Osamim se tamo...povucemu svoju sobu,i treba mi par sati da navikenm na sve to,Sve je isto, samo ja ih malo drugacije cujem, vidim.
U, toj porodici je bilo nas troje na cuvanju. I, njihovo dvoje dece, tako da nas je bilo petoro.Od nas petoro, nas dve smo na stranu. Isti osecaj ima i njihova cerka kad dodje.
Oni koji su ostali tamo,ostali su isti. Moja 'braca' imaju svoje porodice, odem do njih,i uvek se nesto sporeckamo. Umeju da se opijaju, ne vaspitavaju decu,zene su im klasicne one zene na selu,koja ne sme rec da kaze. Deca su im prepustena ulici,a meni sve to smeta.I, uvek dojem razocarana, jer ne mogu da shvatim sta su sebi dozvolili.Kako ja, tako isto i njihova cerka.
Majka koja me odnegovala, vec je stara, i zato sam cesto tamo.Slusam njene price, njene brige...pa i to sta da joj se obuce kad premine.To isto prica i svojoj cerki, i nikome vise. Tesko je to slusati, al sta da radim, ne mogu da joj kazem da ucuti, ima vec 80 godina, i znam da nema kome da kaze, sem meni i svojoj cerki.
I, nikada nemam osmeh tamo..iako su zaista bili ok...ali kad vidim ovu dvojicu pijanih,meni se ceo svet okrene naopako.Ili kad im cujem decu, kako su nevaspitani, kako ne uce, kako psuju...zanemim, i nemam kome sta da kazem,jer znam da me nece razumeti...imamo drugacije poglede na svet,na zivot,na sve...
No, nek'su oni i takvi meni zivi i zdravi.

Kako i ja zivim dosta daleko od svojih, prilicno vas razumijem. Ali mislim da je stvar u tom sto smo se mi promijenili, a oni ostali isti. Kad dodjem "kuci" cesto imam osjecaj da je tamo vrijeme stalo. Naravno, baka, deda, tata, maceha stare, mali brat raste, ali sve ostalo, kao da stoji u mjestu. To me najvise i gusi. Oni isto ne mogu da prihvate da sam i ja odrasla, da sam se promijenila.

Prvih par dana mi je jos i dobro, svi skacu oko mene, baka stalno pita sta ce deda da mi donese, sta bih htjela jesti, sa macehom tracam 24/7, glavna sam atrakcija... ali osjecam se kao totalni stranac, kao gost. I kad pogledam oko sebe, moja nekadasnja soba je sad samo bratova soba, uopce ne lici na moju sobu. Maceha mi je vecinu mojih stvari poslala jer nije znala sta ce sa njima, pa je mislila da ja u pola studentske sobe imam mjesta, tako da je od mojih stvari ostala jedna ladica nekog nakita, snalica, bizuterije... Stan nije okrecen preko 20 godina, ali kad spomenem ili ispoljim incijativu da to uradimo, odbiju, neka, dosla si da se odmoris. I mozda imaju pravo, i brat koji mi kaze da se ne nerviram toliko oko tog krecenja, jer to vise nije moja kuca, ja tu ne zivim. Ja sam samo gost. Ali, zato tako brzo i zelim natrag, dobijem osjecaj da sam na smetnji... Mogla bih na ovu temu, jos dugo pisati, ali da ne dosadjujem. Hocu reci, zivot je ipak nastavio i kao sto oni nas uhvate i zadrze onakvima kakvi smo bili kad smo otisli, tako i mi njih vidimo kao sto smo ih vidjeli kad smo ih prvi put ostavljali. Tako da nije cudo sto se nekad neobicno ili neugodno osjecamo kad odemo "kuci".

To su Vasi biloski roditelji, i mislim da ne bi trebalo da imate osecaj takav.
Sve cu da uradim da moja dece se ne osecaju kao gosti u svojoj kuci.

@Cesarice Tvoj post me bas dodirnuo...zaboleo...glavu gore, i cuvaj sebe

Ma ne treba ti biti zao, to je logicno da tako bude. Nije to sad da neko nekog manje voli. No, ne mozes ocekivati da na tebe stalno racunaju i da se ponasaju kao da si jos tu, a dolaziti jednom godisnje. Ovo ljeto cu ipak vise insistirati da ja kuham, znam da to vole, i tako po cijeli dan tamo nemam sta drugo raditi, a ne daju mi jer sam kao dosla da se odmorim. I vjerovatno sam glupa, jer ne znam kao brat uzivati u tom da budem gost. Nekako me grize savjest sto toliko skacu oko mene, a vec su i previse za mene ucinili, pogotovo kad nekog cujem da kaze macehi "Hajde, pa kad ti djeca odu da i ti malo odmoris napokon".

Mislim da PospaniVetar nije u pravu kada tvrdi da je Anikina majka rekla isto sto i Catwoman, mada slicnost postoji. Naime, majka nije samo rekla da ce njena cerka mijenjati momke, nego ju je prakticno nazvala kurvom i prestala da razgovara sa njom. Catwoman samo konstatuje da ne zapada svakom u zivotu kasika u med da kao princeza iz bajke ima srecu da je njen prvi mladic princ na bijelom konju - bas ono o cemu je sanjala i sto je prizeljkivala citav zivot, i da je bolje u slucaju razocarenja na vrijeme se razici. A to sto se nisi slozio sa jednim mladicem ne bi ti trebalo oduzeti pravo da ponovo pokusas da pronadjes ljubav.

Ja sam se jako zeljela udati za prvog momka, ali se ispostavilo da je on bio agresivni kompleksas koji je bio bolesno ljubomoran, i do dan danas smatram da mi je raskid sa njim jedna od najpametnijih stvari koje sam uradila u zivotu.

Inace, sto se tice moje porodice, sa bratom sam se jako dobro slagala i bila mu privrzena. Naravno, kao klinci znali smo se potuci, nismo se previse ispovijedali jedno drugom (mada on meni donekle i jeste), ali je on za mene bio i ostao moj veliki brat zastitnik.

Moja porodica je bila tradicionalna crnogorska, pa me baka nije bas previse voljela jer sam zensko, i dugo smo se kacili veoma cesto. Roditelji su mi bili relativno strogi i zauzeti svojim poslovima, pa nisu previse vremena posvecivali pokusaju da se sa nama zblize. Otac je ganjao karijeru i bio glavni koji je odredjivao duzinu izlaza ili nas kaznjavao ako bi mislio da smo nesto zgrijesili. Bio je strog i veoma autoritativan - nikada nije povisio glas, a ja sam ga se opet uvijek bojala. Majka je bila popustljivija, ali sam joj ja zamjerala sto nikada nije nacinila pokusaj da se zblizimo. Nisam je cak smjela pitati sta da radim kada sam dobila svoju prvu menstruaciju, a kamo li sta drugo. Jako sam zavidjela djevojkama koje su bile kao drugarice sa svojim majkama.

Inace, ne mogu se previse pozaliti na ikakve druge probleme u porodici , osim nedostatka bliskosti sa roditeljima. Nekada su me kaznjavali, ali sa sadasnje perspektive, sigurna sam da su nekada i morali, jer su i trebali da
me izvedu na pravi put.

Plašim se da ne 'omašim temu, kao prelistala sam forum i nekako mi ovo što ću napisati ide uz ovaj naslov

Pre dvadesetšest godina, dete sam bila i nisam mogla da razumem da dva brata ne pričaju, nisam mogla da razumem da dva brata jedno drugom misle loše i to ono najgore.
Ni sada ne mogu to da razumem.
No prolazi mi kroz glavu čuvena naša misao "kako poseješ tako nikne".

Ovih dana sam došla iz suprugovog zavičaja.U njihovoj kući braća nisu razgovarala.Moj pokojni svekar i njegov brat kako su se oženili, ubrzo su nastali nesporazumi i svađe, da je sve to prešlo u neopisivu mržnju.
Kad sam se udala, puna kuća je bila, stric ima troje dece koji su koji godinu mlađi od mene.
Ta deca su odrasla i sad imaju svoje porodice.
Inače odselili su se i ostavili kuću bratu, tj mom svekru i nikada nisu došli.Viđala smo se samo na svadbama i sahranama, što je meni bilo strašno.
Kad je preminuo moj svekar, došli su da ga isprate.To je bile pre tri godine. Nikada neću zaboraviti strica, koji je plakao kao malo dete i mrtvog brata molio da mu sve oprosti i da nije On kriv, već njihove žene.Mislio je na moju svekrvu i svoju ženu.
Trebalo mi je tri godine da saznam šta je istina.Vilotić mi je pričao, ali nekako mi je uvek branio svoje roditelje.

Do pre neki dan, gledala sam staricu, koja mi nikada nije na senku stala al to samo meni.Verovatno sam se pravilno postavila i u startu joj dala do znanja šta može, šta ne.
Jednu noć bilo joj je loše. U tom lošem, stanju otvorila je dušu i sve mi ispričala.
Tu noć sam razumela zašto je brat klekao pored mrtvog brata i šta znači ono "oprosti mi brate, nisam ja krvi, žene su krive".
Tačno. žene su manipulisale muževima i haos pravile u porodici, ne zna se koja je gora bila od njih dve Ova matora ima sreće što je matora, inače bih je tako osudila za sve i to da čuje. Bez razlike što sam snaja.Nisam od juče snaja.

E zato je ostala sama i sad se kaje, jer ona zlo sejala. Ja joj neću vraćati, niti iko od mojih, no njeni dani su teški i meni je žao, ali ona je i svoju decu sa petnaest godina "oterala"od kuće.Išli su bosi i bili su gladni i pobegli u "svet".
Deca je ne krive, ali i ne opravdavaju.Brinu o njoj mnoigo više nego ona što je brinula o njima i ima sve.
Džabe sve to što ima, kad je sama i kad čeka da joj jednom mesečno neko otvori vrata, a taj neko je moj suprug ili njegova sestra.
Eventualno ja.Jer od kada moja ćera ima tekuće zdr probleme, ja ređe idem.