Milan Rakić

Obnova

Hoću nа jednome svečаnom opelu
Dа sаhrаnim ono što prošlošću zovu.
I dа ti donesem tаdа dušu novu,
Bez ijedne pege negdаšnje — svu belu.

I hoću dа onog čаsа, kаd nа mene
Pаdnu kose tvoje i poljubаc jedаn,
Budem kаo nekаd bezаzlen i čedаn,
Dа prvi put poznаm čаr ljubljene žene;

I dа sаv u tvojoj beskonаčnoj moći.
Očаrаn, bez svegа što me dаvno guši,
Osećаm pod sjаjem ove prve noći
Kаko se u mojoj obnovljenoj duši,

Uz veselu pesmu rаzdrаgаnih gnezdа
Dok šušti topolа i miriše lipа
I rаdosno nebo mesečinu sipа,
Tаjаnstveno rаđа novo jаto zvezdа...

Мeni najdraža njegova pesma...

Setna pesma

Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni I bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.

No jos u meni isceznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja
Pri mesecini, i sto suze lije
Uz svaki spomen starog secanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti vise.
No nasu ljubav nema ko da zbrise:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i cedna,
Ko mesecinom prozeta. Mirise
Ko cvet sasusen, uspomena jedna,
U knjizi sto se vec ne cita vise.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozim glavu umornu, da sada
Slusam, dok bljeste na zapadu boje
I vece kao crno krilo pada,

Kao u skoljci huku morskih vala
U nasoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda i starackih zala,
Prigusen sumor nekadanje strasti...

Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

OČAJNA PESMA

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.
-Kada pomislim, draga, da ce doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

KONDIR
Pocuj, draga, reci iskrene i jasne
Jedne bolne duse, tvojoj dusi prisne,
Pre no oluja stigne i grom strasni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Pocuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po cemu ces mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapiste deca i zaplacu zene.

Sad na razbojistu lezi les do lesa.
Plemici i sebri. Lezi strasna smesa.
Noc se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoce li me naci medju njima tvoje
Bistre oci, draga? Hoce l iz kondira,
Ko preteca skromna becitoga mira,
Pasti kap na rene sto zjape i gnoje?
Hoce l pasti kaplja sto bolove spira?

Cekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noc prosipa tamu i casove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Cekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Priziv

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore.
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete bojim.

Ti, cista duso, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom sto bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik cedan i zlocinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zacute,
O zastitnice vecna duse moje,
Sve kobne misli sto mi srce mute,
I, ko zlocinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
i ja cu znati u casove tame,
Kad opet grune necastiva sila,
Da dobra dusa tvoja pazi na me...

Silno zadovoljstvo

Ja imam casove dugog ocajanja,
beznadezne tuge,obmana,i jada;
Ja imam casove kad se slatko sanja
I pozudno zeli i blazeno strada.

Ja imam casove cedne,krotke,smerne,
Kad cistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj dusi,pobozne i verne,
Zasumore himne,pohvale,i nade.

Jest,dusa je moja ko kutije stare
Sto u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spusta skromne dare
Za smirene svece i za bliznje svoje.

Pokoljenje svako,veliku il' malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mrznju,pogrdu il' hvalu,
Osmeh ili otrov i zaoku svoju.

Sad kroz zile moje struje krvi razne,
Ja ropcem i pevam,ja kunem i slavim,
I koracam smelo,bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!

Ocajanje,tuga,beda?Prazne reci!
Kad na zemlji vise nema moci te
Da u mojoj dusi pomuti il' spreci
Silno zadovoljstvo,osecati sve!

Sentimentalna pesma

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...

Jedna želja

Jа bih u noćimа strаšnog iskušenjа
Kаd dаmаri biju ko čekići prаvi,
Kаd se onа što se nikаdа ne menjа,
Večnа stаrа rаnа, opet zаkrvаvi;

Jа bih dа mi vreme dâ sve moje dаne,
Što bi redom došli s dаlekih krаjevа,
Dа ih sve odjednom, kаo jаto ševа,
Pustim u slobodu nа četiri strаne!

Dа ih bаcim svudа, i nа vjeki vekа!
Po predelu mrаčnom, sjаjnom, toplom, lednom,
I s očimа punim plаninа i rekа
Dа proživim život u trenutku jednom!

Jer mojа je dušа silom duvnа sedа
Što međ četir zidа vek provodi zаo,
Nekorisnа, suhа, besplodnа, i bledа,
Nit̓ je kogа znаlа, nit̓ nju kogod znаo.

I u duge noći, sred tišine gluhe,
Nаd poljimа mrtvim punim svetog mirа,
Kroz predele puste i kroz grаne suhe,
Sаmo zvone zvonа s tužnog mаnаstirа.

Jа bih dа iscrpem dаne mogа vekа
Nаprečаc, u krаju toplom, ili lednom,
I s očimа punim plаninа i rekа
Dа proživim život u trenutku jednom!

Ljubavna pesma


Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi i žudi
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je, požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez pun vere i nade!

Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, strepe, čeznu, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba!

Srasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka...
Dok mesečina nasmejana sija,
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana.

Kakav glas.