Vladislav Petković Dis

od **Still_dreaming** Sub Jul 03, 2010 5:20 am

Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka, a umro 16. maja 1917. kod Krfa.

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu "Na prozoru sveća gori" i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...
Dis je, dakle, bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zaslužio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži.

Priredbu "pesništvu u čast" prate:
* list "Disovo proleće";
* knjiga dobitnika i
* niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke.
* Disova nagrada dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku.

Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana naše poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje od 1964. godine kulturnu manifestaciju "Disovo proleće". Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom "Disove nagrade". "Disovo proleće" podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji "Tokovi" objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla", a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

od **Still_dreaming** Sub Jul 03, 2010 5:28 am

Стара песма

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал' кад мис'о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?
Ко ме roни, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:
Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

od **Maja** Sub Jul 03, 2010 5:56 am

Disa su u životu stalno pratili neuspesi i porazi pa tematika njegovih pesama proizilazi iz njegovog teškog života. Ipak on je stvarao za svoju dušu i nije se obazirao na kritike upućene njegovim stihovima u kojima sprovodi svoj doživljaj sveta i individualno proživljava patnju. Svako od nas može u njegovim pesmama da prepozna neku svoju, individualnu, patnju.
Dis se utopio u Jonskom moru kada je brod kojim je putovao na Krf potopila nemačka podmornica. I danas se misli da je on svoju smrt predvideo u svojoj pesmi "Utopljene duše" koju je napisao šest godina pre smrti.

Utopljene duše

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

od **Maja** Pon Jul 05, 2010 12:47 am

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:42 am

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:44 am

SA ZAKLOPLJENIM OČIMA

Ponovo, evo, ja nalazim sebe
U plodnom kraju staroga neznanja;
Ponovo, evo, osećam potrebe
Za pali trijumf bola, i nadanja,
I iluzija, i za sve pogrebe,
Sa'ranu cveća, želja i stradanja.

Umire vetar ravnodušne smrti
Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka;
Umire nemar, što je znao strti
Mesta molitve, suza i oblaka.
Crnom dolinom gde su bili vrti,
Umire tama kao vlaga, jaka.

K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota,
Duh opet ide onim starim putom,
U hlad mog groba, u raku života,
S crninom mojom. I ustaje ćutom
Opelo moje i zemlja s ćivota
Što je sve veći, sa svakim minutom.

Vidi se moj grob... Meni sve se čini
da sam, u dane bez sunca, i sive,
Što behu nalik ružnoj mesečini,
Umro k'o dete: smrti perspektive
Izgubiše se van mene po tmini,
I more zvezda što više ne žive.

Sve mi se čini grob moj nije ovo.
Koliko prostran, k'o grob sviju ljudi,
Sa danima njinim teškim k'o olovo,
Teškim k'o suza koja mrtve budi,
K'o noć sa suzom, kada sam bolov'o
I osećao dodir mrtve studi!

I sve to, grob moj! Tu će lepo stati
Sve mrtve ruže, srca dece nežne,
Što će živeti a bol neće znati,
Što se kameni, a ipak ne pati.
Grob veliki k'o put smrti neizbežne.

Znam, dete neću nikad biti više.
Sa starom dragom neću opet poći
Srećnim neznanjem, gde život miriše
Na krv i ljubav i veo ponoći.
Spava san sreće, k'o dan posle kiše,
U dnu sutona koji neće proći.

Spava san sreće. Dah groba se vije
Životom, bolom, vremenom prostora;
Ničega nema što umrlo nije,
Tišina puna skamenjenih bora.
Ničega nema, samo iluzije
Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao
Otvoren sanduk života i tame:
Tu spava nebo, zemlja, i pakao,
I lik svršetka, i kraj panorame.
Tu, nekad, ja sam svoj život plakao,
Tu, nekad, behu san i zvezde same.

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega,
stojim, k'o oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni,
Spaja sva mesta sa predelom nada
Osećaj mirne ravnine na meni,
I preko stvari nepomično vlada.
U mome oku poslednji prameni
Još žive kose. Više se ne strada.

Sećanjem, opet ja nalazim sebe
U mrtvom kraju plodnoga neznanja,
I sklapam oči: duh nema potrebe
Mrtvom dolinom ići bez penjanja,
U mrtvom moru tražiti pogrebe
Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oči svoje,
I srce što se u kamen pretvara,
Vreme, i veze prostora, i boje,
I san života, iluzija stara,
Pašće ko sada mrtvo more što je
Palo na groblje, večno ga odmara.

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:45 am

Jutarnja idila

Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

od **Still_dreaming** Pon Apr 04, 2011 3:16 pm

Poenta

Jedva čekam veče da i meni svane
jer ja nemam dana. Ko pustarom pesak
misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak.
I vidi se život, zima ko dve rane.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom.
Ja osećam iz njih kako bol se vije:
zamirisa uzdah iz onog što nije,
što ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al' zemlji će sunce veselo da grane,
Maj će vedar ići, probudiće goru:
Njoj promena nosi proleće i zoru;
Jedva čekam veče da i meni svane.

od **chegirl** Sre Avg 10, 2011 3:31 am

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

od **Still_dreaming** Sre Nov 02, 2011 1:24 am

Pod prozorom

I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret'o laganim korakom
kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
samo preko lišća noć je uzdah slala.

Poz prozorom zastah. Tu sam dugo bio
i drhtao tako bez glasa i moći:
na zid ruku stavih pobožno i ti'o,
ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K'o da neko ide?
Mis'o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide?...
I sinoć sam bio pored tvoga stana.

od **Still_dreaming** Sre Nov 02, 2011 1:14 pm

Pesmа bez reči

Evo dаnаs umor pаo nа me.
U očimа pogled zаborаvа,
Mojа svest mi, u dаljini tаme,
I duh, k'o cvet u jeseni, spаvа,
I duh spаvа. Jа ne pojmim sаdа,
Dа l' je bilo životа, i kаdа?

Sjаj i boli po'аbаni.
Duge nemа u sutonu;
Ne vide se noći, dаni:
Moje dobа sve utonu
U sаn što mi sаd ne smetа;
Nemаm više svog teretа.

Kаtkаd sаmo u tišinu rаvnu
Vetаr stresа šum i šаpаt s grаnjа;
Vidim neku siluetu tаvnu,
Trаg prošlosti, zаlаzаk sećаnjа
I sve reči dа s oblikom stаju
Tu, predа me, gde se rаspаdаju.

Smrt i vreme pod pokrovom,
Svud se hvаtа dremež sivi
I mešа se sа otrovom
I zаdаhom sveg što živi;
Sve je dublji jаz pаdаnjа
Bez sаvesti i jаdаnjа.

Jа spаvаm po idejаmа evo,
S mirisom oblаkа i prаšine,
Ali ti, kojoj sаm nekаd pev'o,
Kаdа uzdаh tvoj se zа mnom vine,
Nа poslednjem zvuku violine,
Potrаži me, o, potrаži ti me:
Jednog dаnа nestаlo me s njime.

od **Still_dreaming** Sub Mar 24, 2012 12:47 am

Tajna

Taj osećaj straha, što u meni raste,
Kako me je naš'o baš u ove dane,
Kad krovovi trošni dočekuju laste
I kad zumbul gleda gde listaju grane.
Taj osećaj straha, što u meni raste,

K'o s proleća vode, k'o crni oblaci,
Da l' krije u sebi smrt što me polazi?
Il' to prošlost moja - moje duše zraci
Bez pokrova svoga paradno prolazi,
K'o s proleća vode, k'o crni oblaci?

Možda me to zovu moje nade drage,
I moj duh ostavlja ovaj plač dolina?
Il' je to opelo za već mrtve snage
I poslednji pogled zaspalih dubina?
Možda me to zovu moje nade drage,

I zalazak slave i ljubavi stare
Uz osmehe cveća i pesmu vetrića?
Il' sudbina za me sprema nove dare
I grobove nove, pakao otkrića,
I zalazak slave i ljubavi stare?

Il' osećaj straha to ima da znači
Mog nesrećnog roda poraz sviju snova?
Il' to užas priča, razum da se mrači,
da ja stupam sada u svet bez bolova?
Il' osećaj straha to ima da znači.

Da će srce moje propasti u tami,
K'o zvezda u blatu, k'o glava na panju,
I vampiri da će stanovati sami
U mome smejanju i mome plakanju,
I srce će moje propasti u tami.

od **Still_dreaming** Ned Apr 15, 2012 11:14 am

Himna

Odmani rukom i zagazi baru,
Što mili, teče, kao život meka,
Sarani razum, i udiši paru
S podneblja gliba što te svuda čeka.

I pusti trulež neka slepo gazi
Ljubav i dušu, i natapa strunu;
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba punu.

Odmani rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde porok cveta i raznovrsnost niska.

Za lice tvoje ogledalo nije.
Živi međ ljudima u muzici bluda.
Živi! I nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.

Danas sam, spremajući se za ispit, uzeo da analiziram ovu njegovu pesmu i toliko se zaneo da sam napisao dve stranice o njoj, i shvatio da sam spreman za pismeni deo ispita. I sad, dok sam tražio pesmu na netu (da ne bih prekucavao), naiđem na mišljenje totalno različito od mog. Ali i dalje ostajem pri onome što sam video u ovoj pesmi - bunt i koprcanje zbog neshvaćenosti i različitosti i sarkastično ismevanje onih koji su ‚‚zagazili u baru'', nesvesni toga, jer, iako gledaju, ne umeju da vide.

od **Still_dreaming** Čet Apr 19, 2012 10:38 pm

Sedma pesma

Prošli su aprili.
I mi nismo više
I nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
Podnosimo dane,
Ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
I promena ista,
Samo naše pesme već su po'abane.

Danas nam ne blista
Kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
Seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
Sad su izraz neba
U kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
Zagrljaj i cveće,
Da ukrasi mladist, sumnju pokoleba

Nama doći neće
Snovi što se kriju,
Zabuna života koju krv pokreće.

K'o haljinu čiju,
meku i u svili,
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili.
I suze se liju
Što mi nismo ono što smo nekad bili.

od **ThePoet** Pon Apr 23, 2012 11:42 am

Evo, kako bih i ja odao počast svom omiljenom pesniku objaviću jednu od njegovih najboljih pesama (bar je ja smatram jednom od najboljih). Mračna je, puna beznadežnosti, ali nekako i ide uz ovu sumornu kišu koja pada celog dana u Beogradu.

PESMA 1

U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud
vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i
strahota.
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen
liže,
Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I čađ pada, i figure i konture razne niže,
I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

od **ThePoet** Pon Jul 02, 2012 12:34 am

PRVI ZAGRLJAJ

Zagrljena lepotom, i umna,
Bleda kao tuga, mesečina,
Izraza božanstva razumna
I dubokog kao pomrčina,
S krilima polutame,
Kraj klavira
Sedi i svira
Komade osame.

Svirala je nesreću soneta
I svih srdaca kucala što su ikada,
I svih srdaca kojima planeta
Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova,
I visine,
Nemir srca i magline,
Što poniču iz bolova
Od kolevki do grobova
Sviju duša i vekova.
A iz venca, a iz snova,
Melodija i zvukova
Zabrujaše pesme cveća,
Pesme sunca i oblaka
I anđela i junaka
I mladosti i proleća:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.

To je bila pesma jaka,
Klik orlova, cvrkut ševa:
I u nama sve zapeva,
Sve zapeva, sve zaplaka.
A iz cveća, a iz snova,
Melodije i zvukova
Oživeše zemlje, mora,
Cvet nepoznat belih gora,
Novo nebo, strani vrti,
Stara ljubav, mlada nada,
Kolo misli, igra jada,
Zamisao gluve smrti.

Svirala je. I talasi zvuka
Prodirahu tamom i životom:
Probudi se svet rođenih muka
I bolova; potom
Duše naše
Zaplakaše
Za srećom sirotom.

Duše naše
Zaplakaše
I plakaše.
Da li dugo? Za vek ceo?
Za rođenje? Pokrov beo? -
Nismo znali.
Nismo znali
Iz te slike
Sa očima punim sjaja,
Punim suza i muzike,
Ni kada smo, kada pali
Sred velikog zagrljaja.

od **ThePoet** Pet Avg 03, 2012 3:22 pm

VOLEO SAM, VIŠE NEĆU

Katkada snaga krvlju mi prostruji
I probuđena žeđ života, da me
Izvede malo iz gluve osame,
Gde žive zima i mrtvi slavuji.

I ja ostavljam vidik star, bez mena,
Veliku senku što je pala na san
Bola i sreće, na šum reka jasan,
Na lišće, želje i trag uspomena.

Po mrtvom danu mesečina bela
I hod tišine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.

I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se čini
Da se pokreće sad u mesečini
Arija snova, i da u njoj ti si.

Ne vidim tebe i mladost u svili
S korakom sreće; ne razmišljam o tom,
Na ovom svetu što smo sa životom
Trajno k'o grobom rastavljeni bili.

Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da ljubav naša umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj život danas,
Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.

S ranom rođenja, koja se ne leči,
Daljinom slutim svu prazninu, gde će
Ideje, misli i put naše sreće
Izgubiti se u šumu i reči.

I sad, kad priđu moji dani stari,
Dani veliki, al' mrtvi za mene,
I tvoje oči, i usne plamene -
Jedino što se krv moja zažari.

Ti još i danas vezuješ mi biće
Za ovu vlagu i za zemlju, gde je
Otišlo sunce; gde me stalno greje
Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

Ja i sad svaku misao ti dajem
I svoje grehe; samo snevam o tom,
Kad ću sav život ispiti pohotom:
Ja te još volim, ali zagrljajem.

Volim te srcem, što još zna da bije
Propašću mojom, mojim grobom, mada
Za mene nema svetlosti ni sada,
I oko moje dan više ne pije.

Nada mnom ljubav nema više vlasti.
Ja vidim sebe sa duše nimalo,
I sumnjam da je nje ikad imalo;
Ne očekujem ništa osim svojih strasti.

Kad spuste glavu u grob, da se smiri
I srce moje, živeću u banji
Tišine mirno: po mojoj lubanji
Praznina će se k'o večnost da širi.

Dotle nek struji i neka me siše
Krv moja i žeđ za životom grubim,
Kad ničeg nema dostojnog da ljubim:
Ja sam te voleo, al' ne umem više.

od **ThePoet** Pon Nov 19, 2012 1:29 pm

G.

Hodi. Ostavi sve što je za nama.
Neka naš susret pokrije minute,
Velike misli po kojima ćute,
Gde život ide k'o jesen granama.

Ponoć i sunce odjek su menama.
Zavoli sebe kroz nesreće krute
I mene s njima. Nek lepoti pute
Pokaže mladost dok je još sa nama.

Osmehom dušu i rane zakloni.
Zapali čula. Neka srce tako
Pređe u usne k'o vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol što nas goni
Rasklopi nebo i utuli pak'o:
Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.

od **ThePoet** Pet Dec 28, 2012 6:07 am

ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke
I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.

U igri, u poljupcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob.
Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.

od **Still_dreaming** Ned Jan 06, 2013 3:08 pm

Ogledalo

Kroz svest i nerve čujem da korača
Senka tišine i nejasna mira,
I gusta magla lagano se zbira
U pokrov bola, u zavesu plača.

Osećam dodir trulog ogrtača,
Sebe, da idem iz ovog okvira,
I vlagu zemlje, da linije spira,
Dok šapat crvi budi se i jača.

Gledeći kako izumire vreme
Slepome telu, što ga instinkt krepi,
Za ogledalo se pogled naglo lepi:

Da vidi usta što će da zaneme,
Mada još žedna poljubaca, nege,
A ne pokrova, ne mrtvačke pege.

od **Still_dreaming** Pon Jan 07, 2013 2:07 pm

Listam temu već 3. put i ne mogu da verujem da nema ove pesme.

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruzi.
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I očiju što ih vidi moja snaga.

od **Still_dreaming** Uto Jan 08, 2013 1:46 pm

Pesma

1
U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota.
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,
Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I čađ pada, i figure i konture razne niže,
I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,
Da odnese sve što imam u dubinu duboku.

2
U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,
I zanesen smelo ide u predele svojih snova,
I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,
I moja se mis'o budi, al' k'o mis'o pesnikova.

Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,
I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,
Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana;
Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom već umornim preživela gledam doba
I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;
I čudna se slika stvara: neko more od pepela,
Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

To je pesma koji rađa mis'o moja i sećanje,
To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,
To je pesma stara, teška, jednolika k'o kukanje,
To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.

od **Still_dreaming** Sre Jan 09, 2013 1:53 pm

Razumljiva pesma

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

od **Still_dreaming** Sre Jan 16, 2013 3:10 pm

Prva pesma

U ovome svetu, ispod neba ovog,
Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Još je bilo sunca i zelenih grana,
Al' miris proleća vetrovi razneše,
K'o i svelo cveće plavih jorgovana.

Meni ništa tada poznato ne beše:
Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,
Ni molitva s usni koje se ne smeše,

Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',
Od kojih si sama uzimala boje
Za dan svojih nada i za život pravi.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje,
I na njemu oči neviđene davno,
Stare neke oči k'o misao što je.

Al' počeh voleti tvoje oko tavno,
I pravilne crte k'o pojavu neku
Veliku i nežnu za podneblje javno.

Al' počeh voleti tvoju usnu meku,
Crvenu i lepu k'o plamen požara;
I sve što je s tobom, i tugu daleku,

I još tvoje oči, ta dva oka stara,
Uzeta iz noći, voda, iz dubina,
Nepoznatog mraka što život odmara.

Al' počeh voleti predeo rubina
I strast koja tebi nije bila znana
Tvoje lepo telo - baštu belih krina,

I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,
Tvoje suze što su plač mojih godina
I naš prvi susret jednog toplog dana.

od **Still_dreaming** Sub Jan 19, 2013 12:19 am

Treća pesma

Nema više dana, ni noći, ni stvari,
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik
I pogled što mirno ni za čim ne mari.

Svako jutro, veče, tišina i krik
Donose mi tajnu koju nosiš sama;
I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik

Pričaju o nadi što ti krije tama,
Javljaju se misli, gde si uvek ti;
Misli, i još borba s nebom i željama.

Otići će borba. I doći će sni
I ljubav i radost pod tvoja okrilja,
Moj zavičaj nege gde mi odmor spi.

Još nam duše mogu da drhte od milja,
Lepote, što pruža daljina i san:
Da se zaboravi i život bez cilja,

I kuće pod nebom - ovaj stari stan,
I bol koji živi, nemo sreću skriva,
Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Još imamo snage da se lepo sniva,
Pokreta za šapat i poljupca glas,
I strasti, u kojoj zagrljaj počiva.

Još nam srca kriju izmirenje, spas
I ljubav što prašta i jade odnosi
K'o proleće zimu, kao mir talas.

I dok ruke srećne stanuju u kosi,
I dok glava sanja uz lice i grud,
Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.

Tako ćemo proći ovaj život hud.
I pogledom katkad, kao cvet u rosi,
Gledaćemo suton što osvaja svud.

od Sponsored content

Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis - Stara pesma

Vladislav Petković Dis - Utopljene duše

Vladislav Petković Dis - Možda spava

Vladislav Petković Dis - Nirvana

Vladislav Petković Dis - Sa zaklopljenim očima

Vladislav Petković Dis - Jutarnja idila

Vladislav Petković Dis - Poenta

Vladislav Petković Dis - Pijanstvo

Vladislav Petković Dis - Pod prozorom

Vladislav Petković Dis - Pesma bez reči

Vladislav Petković Dis - Tajna

Vladislav Petković Dis - Himna

Vladislav Petković Dis - Sedma pesma

Vladislav Petković Dis - Pesma (1)

Vladislav Petković Dis - Prvi zagrljaj

Vladislav Petković Dis - Voleo sam, više neću

Vladislav Petković Dis - G.

Vladislav Petković Dis - Orgije

Vladislav Petković Dis - Ogledalo

Vladislav Petković Dis - Tamnica

Vladislav Petković Dis - Pesma

Vladislav Petković Dis - Razumljiva pesma

Vladislav Petković Dis - Prva pesma

Vladislav Petković Dis - Treća pesma

Re: Vladislav Petković Dis