Zaborav... Nekada i danas.

od **amaranth** Pon Sep 13, 2010 10:49 am

Svi mi imamo nekoga koga više nema na ovaj ili onaj način. Ljudi umiru, ljudi odlaze a u našim srcima, duši ostaju sećanja. Sećanja su ta koja najsporije umiru, koja nas poslednja napuštaju. Sećanja blede zavisno od toga koliko nam neke osobe znače, što su nam draže - sećanja duže traju i obrnuto.

Koliko je ustvari lako zaboraviti?
Koliko je vremena potrebno da dozvolimo da neko napusti naše srce?
Da li ikada stvarno zaboravimo ili samo potisnemo sećanja?

od **Dzangrizava** Pon Sep 13, 2010 11:01 am

Tema je prelepa, ali u isto vreme dirljiva, tuzna , bar meni ovog momenta ...

Bicu kratka posto zurim na spavanje

Nikada ne zaboravimo sve i da hocemo, ne , samo sto nekada to zatrpamo dublje u dusi pa da li ono samo ili mi nesvesno ili ti svesno, otkopamo i izvadimo na samoj povrsini kako bi taj gubitak ne brojano puta prosli i doziveli.Mi po nekada i pomislimo da smo tu osobu presputili zaboravu ali jedan trenutak, jedna sitnica ce nas podsetiti da nije tako sve i da mi to zelimo.Cak uhvatim sebe da nije vezana sa tom osobom, ali eto u datom momentu me uzasno asocira na nju i jasno je da ce emocije isplivati i objaviti prisustvo moje tuge koja je bila samo malo dublje gurnuta u mojoj dusi u kojoj nismo ni svesni koliko mesta ima.

od **zanesena** Uto Sep 14, 2010 9:09 am

Prije nekoliko godina sam izgubila dedu, umro je...bio je poseban covjek, uvijek spreman da da koristan savjet, da saslusa o nekom problemu, da ohrabri i nasmije...miran i tih i do kraja zivota pun pozitivne energije...
Necu ga nikada zaboraviti...njegov topli pogled i smiren glas ce uvijek da zivi u mom sjecanju...
Brojne su situacije koje me na njega podsjecaju, u kojima nedostaje...ne prodje dan, a da ga se ne sjetim...
I sigurna sam da on i sada zna i osjeca da ga se svi rado sjecamo...i da nas sve i dalje ohrabruje u nekim nasim teskim situacijama....
Posebne i bitne osobe koje nisu vise sa nama ne mozemo zaboraviti...mozemo samo manje patiti sto ih vise nema kako vrijeme prolazi...

od **Dora_Mar** Sre Feb 02, 2011 2:30 am

Mislim da u stvari samo potisnemo osjecanja.Nesto sto je jako zabolelo ne moze da se zaboravi,samo se jako potisne,ali negdje u podsvjesti stoji.
Drage se osobe nikad ne zaborave!Sjecanja na njih su uvjek tu,a bol se trudimo da potisnemo sto dublje.

od **Troja** Pet Mar 18, 2011 4:29 am

Meni je deda umro kada sam imala sest godina. Jos uvijek se sjecam kako se sa mnom igrao i pokazivao mi fotografije. Otac mi je umro prije sest godina. Bol nije vise tako intenzivna kao kada se to dogodilo, i prihvatila sam neminovnost njegove smrti u medjuvremenu. Medjutim, sjecanje na njega je veoma zivo, i sigurna sam da ce se ugasiti tek kada i mene nestane.

od **enigma_** Sub Apr 09, 2011 10:45 am

Sjecanja na njih su uvjek tu,a bol se trudimo da potisnemo sto dublje.

Mislim da vecina nas potiskuju sto dublje u sebi one koje nema vise medju zivima.
Moj muz ne spominje oca, otac mu je pre godinu i po preminuo,Naravno ni ja, jer ne mogu,..kako njegovog oca, tako i moje bliznje koji nisu zivi vise.

od **ThePoet** Sre Sep 26, 2012 1:10 pm

Sećam se na jednom času psihologije učili smo o pamćenju i sećanju. Profesorka je tada to metaforički objasnila na sledeći način. Zamislimo naše pamćenje kao ogromnu poljanu preko koje neprestano pada sneg. Mi koračamo po tom snegu i u njega utisnemo naše korake (tj. ono što pamtimo). Uskoro napada novi sneg (nove informacije, novi trenuci, nova sećanja) i prekriju one stare otiske. Možda novi nalet snega jeste prekrio ono staro, ali je ono i dalje tu. Ako dovoljno jako želimo, možemo kopati sve dublje i dublje i pronaći stara sećanja (pa čak i ona koja su potisnuta.)

Dopala mi se ova metafora. Prirodno je da sećanja izblede. Koliko će im trebati za to zavisi koliko jako se ona utisnu u naše pamćenje. Što je neko sećanje dublje utisnuto, teže će biti novom snegu da prekrije tragove.

Uvek težimo da neprijatne stvari što pre potisnemo. Tako je i sa smrću najmilijih, s teškim rastancima i smatram da je to dobro. To je dobar odbrambeni mehanizam u borbi protiv svega onoga što nas opterećuje. Tek kada bol prođe i kada se pomirimo s neminovnim (a šta je neminovnije od smrti?) dozvoljavamo takvim sećanjima da se donekle vrate.

Treba se nekada prepustiti zaboravu, on je lekovit.

od Sponsored content

Zaborav... Nekada i danas.

Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.

Re: Zaborav... Nekada i danas.