Kad prošlost uporno korača za vama...

nazalost nema magicnih makaza za sisanje emotivnih repova proslosti, kao ni soljice kave koja ce vam odati recept za isti problem... vreme zaista leci sve (osim side,nazalost) i klin se klinom izbija (nadjite nov objekat obozavanja i vase ljubavi)... tu su i prijatelji, koji ce vam uvek ukazati na najgore stvari vezano za osobu za kojom patite, pa ce vam postajati mrskiija. Velike ljubavi uvek ostaju nasim srcima i najbolje ih je cuvati u lepim secanjima... ja jos uvek mogu da prizovem leptirice u stomaku na samu pomisao na prvu ljubav, ali ne i da patim i da zelim da budem sa istom osobom sada u vezi... za sve stvari postoji vreme i mesto, neko to zove sudbinom, ja to zovem ,,zrelost i godine".

Još uvek ponekad u mraku iskrsnu oči koje sam davno hteo da zaboravim. I uvek kad se osetim usamljeno. Kao da čekaju taj trenutak da me obasjaju i podsete koliku su mi sreću jednom pričinile. I počinje da se vraća u talasima sve ono što je prošlo. Ponovo osetim dodire, mirise, ponovo poželim da vidim tu boju očiju. Opet se stresem od jeze koja me ophrva i i zbacim prah bola sa svojih prstiju. I gledam zvezde, vode me ka nebu, tonem u noći, opet tajne pišem.

Uvek mislim da sam uspeo, da sam ostavio prošlost za sobom, ali je ona još uvek tu. Samo sam je potisnuo, a ona uporno korača za mnom...

Necu se nikad osloboditi njega u meni,nekako je u srcu i zaista imam osecaj kao da ce zauvek tu i ostati.
Duboko i dovoljno da mi unisti svaki potencijalni moguci lep trenutak sa drugom osobom,samo se pojavi sa ocima kao noc,samo me presece u trenutku...bol je tu i uporno ne prestaje.I ne volim kad ga sretnem,ne volim kad me potrazi.Probudi sve to u meni,bude mi jos gore...
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi.Lepo je rekao Mesa...
Ne zelim da se zauvek zarobim u ovom bolu i ne dopustim sebi trenutke srece,trenutke neke nove ljubavi...

Neke trenutke iz proslosti nikada necu zaboraviti...ne zato sto ne mogu nego zato sto ne zelim...
Nisu to sjecanja koja razaraju i stvaraju bol...nego naprotiv prijatna su...i nikad me ta sjecanja nisu sprijecila da ponovo uzivam sa nekim drugim...
Ti trenuci ce uvijek imati jedno posebno mjesto u mom srcu...uz jos mnogo mjesta za neke nove, lijepe i srecne trenutke...

Mada je proslo puuuuno, jos uvijek me povremeno ubijaju sjecanja na zadnju vezu. Oduvijek sam smatrala da svaku osobu treba tretirati na poseban nacin, da smo svi razlictiti i da se tako treba i ponasati. Nisam zeljela ni sa jednim momkom prolaziti i raditi sablonski kao sa nekim prije. Tako je bilo i sa ovim zadnjim. Nazalost, on sve sto je radio, radio je sablonski. Kao da je morao ispucati sve sto je sa bilo kojom prije mene radio, da uradi sa mnom. I to me danas najvise i boli, sto jedno sjecanje meni znaci jako puno i za mene je jedinstveno, a njemu ne znaci nista, mozda ga cak i nema. Na kraju sam odlucila ici njegovom metodom, najprije sam pocela sa novim likovima ici na ta mjesta koja me sjecaju na njega, raditi slicne stvari... dosta puta je upalilo i sad ako i pomislim na nesto bolno, imam nesto sto me "lijeci"...

Mrzim sto si nizi od mene.
Mrzim sto si hladan i proracunat.
Mrzim sto si tako ambiciozan.
Mrzim sto se setis mog rodjendana.
Mrzim sto imas oci kao noc.
Mrzim sto ne znam sta osecas prema meni i mrzim sto ne umem da razumem tvoje specificno ponasanje prema meni.
Mrzim kad te sretnem,kad se osmehnes i ulepsas a i u isto vreme mi upropastis dan.
Mrzim sto si tako cesto u odajama mojih snova.
Mrzim sto si svuda,gde god podjem i u svemu.
Mrzim sve to....a volim tebe,i dalje.

Proslost jos uvjek kaska za mnom.Da li je to do toga sto nece da me pusti,ili sam ja ta koja ne zeli to da uradi ne znam.
I prodje odredjeni period,kad taman pomislim kako je sve proslo.Kako nece vise biti klecanja koljena kad ga sretnem,kako on nece spustati pogled,kako me nece gurkati,kako se necu crvenjeti...i onda ga opet vidim i shvatim kako je to daleko od kraja,i da je u stvari tek pocelo.I opet ne znam na cemu sam...
Ali,kazu mi,da nece to dovjeka trajati pa eto,cekam.

Still_dreaming ::Još uvek ponekad u mraku iskrsnu oči koje sam davno hteo da zaboravim. I uvek kad se osetim usamljeno. Kao da čekaju taj trenutak da me obasjaju i podsete koliku su mi sreću jednom pričinile. I počinje da se vraća u talasima sve ono što je prošlo. Ponovo osetim dodire, mirise, ponovo poželim da vidim tu boju očiju. Opet se stresem od jeze koja me ophrva i i zbacim prah bola sa svojih prstiju. I gledam zvezde, vode me ka nebu, tonem u noći, opet tajne pišem.

Uvek mislim da sam uspeo, da sam ostavio prošlost za sobom, ali je ona još uvek tu. Samo sam je potisnuo, a ona uporno korača za mnom...

Au, Still, al' si poetican.

Nekada je zaista tesko zaboraviti neku neispunjenu/promasenu ljubav, i uspomene na ono sto je bilo i misli o tome sta je moglo biti ostaju sa nama godinama. Mislim da sam ja najduze patila za nekim cetiri - pet godina. Jednostavno nisam mogla da se zaljubim ni u koga drugog za to vrijeme, niti da naucim da ostanem ravnodusna prema toj osobi. Svaki put kada bih ga srela srce bi pocelo brze da mi kuca. I mada sam se sama sebi zaklinjala da necu vise da obracam nikakvu paznju na njega, cim bih ga vidjela sva moja obecanja su padala u vodu. Cudno je to kako umire san. Dugo je tu, cesto i nezeljen, i taman kada mislimo da ce zauvijek ostati tu nesto cudno se desi i ti opet uspijes pronaci svoj mir.

hm......ponekad mi se cini da bih mogla pricati i pricati na ovu temu, a da opet ne kazem nista...jednostavno i kad covjek odluci konacno vise da se ne osvrce na proslost i kad rascisti sa sobom, uvjek imamo onih trenutaka kad se ponovo sve vrati na tren il nas nesto podsjeti....prosto je....samo treba da prihvatimo cinjenicu da je to dio nas iako mi konstantno pokusavamo da pobjegnemo, da istrgnemo sve to....meni je trebalo godinu i po dana, mada ni sad nisam 100% sigurna da sam u potpunosti uspjela....

Nista lijepo ne nosima iz te veze.Samo najplemenitije osjecanje radi kojeg sam sve stavila na kocku,rizikovala,bez trunke sujete i sebicnosti.I opet bih samo kad bih osjetila isto to.Nije mi bio uzvracen ni najmanji djelic onoga koliko sam ja pruzala,nikad nisam ni trazila.
A onda prekid,bup...kap je prelila casu.Sve je mogao,ali to nije smio da uradi.Nikav bol,nista...samo praznina.

Onda naidje pravi momak,koji uspije da mi skrene paznju.Voli me.Ja ne znam volim li ga.Prelijepo mi je sa njim ali mi i nije lijepo,jer osjetim proslost...

Zasto?Vjerovatno bih uspjela da predjem preko te 'proslosti' da u mojoj first love nije proradila savjest,pa cak i iskrena ljubav(umijem da je prepoznam) on me ne da da odem.I ne uspijevam da ga odbacim.Zelim da me pusti da zavolim trenutnog momka,ali nisam sigurna da sam ga preboljela u potpunosti da bih ga se odrekla.

Nisam srecna i ne mogu da se posvetim.
Proslost uporno koraca zamnom...

Jako dugo... Nešto više od dve godine... Zapravo u tom periodu u nekim trenucima bih pomislila kako sam raščistila sa prošlošću, nastavljam dalje... ali posle nekog vremena shvatim da nije tako.. Silno sam želela da to ostavim iza sebe, tamo gde pripada - prošlosti... ai nisam znala kako...
Sistem "klin o klin" kod mene nije funkcionisao...
Čekala sam da vreme učini svoje... I učiniilo je...
Deo njega će uvek živeti u meni...
Tužno je što posle njega više nisam volela tako.. Ali znam da hoću...

Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš...

...Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.

Voleo sam devojku, nije htela da bude samnom. Trebalo mi je 8 godina da je zaboravim. :-( Nekad treba manje, nekad treba vise, kako ko i kako od koga. Naravno, mislim da sve ljude koje smo stvarno voleli nikada u potpunosti ne izbacimo iz svog sistema, uvek ostane neka seta i neka pesma koja nas potseti kada se najmanje nadamo ali kada to prestane, magija nestane i mozes da produzis dalje a da ti dusa ne zadrhti od stihova....koji te potsecaju na...

Nisam slobodna. Prebolela sam, ne volim, ali gnev i negativna osećanja me truju i ne daju mi napred. Oprostila sam, ali ne mogu da zaboravim. Ja ne žalim za njim - žalim za najlepšim godinama svoga života (četiri godine - malo li je)... Žalim za samom sobom kakva sam bila pre njega, ma pre svih. Iako ih je troje svaki mi je odneo po deo mene i sad se sabiram, prebiram po sebi kao po zgarištu. Ne krivim ja njih što sam nežan cvet i što je sa mnom biti poseban tretman, krivim sebe i svoju slabost. Toliko sam patila da sam želela sebi smrt. Ali to sam ja. Preemotivna. I to ću ostati, ne umem da naučim. Ne umem!