Nikad zaboraviti

Nikada necu zaboraviti dramaticne okolnosti u kojima sam napustila Bosnu kada je izbio rat. Nikada necu zaboraviti svoga oca i majku, niti svoga brata. Nikada necu zaboraviti niti jednu ljubav koja me se iole dotakla, mada su se moja osjecanja promijenila. Tesko da cu ikada zaboraviti i jedan bol kada sam bila iznevjerena, mada je vrijeme milostivo i donosi zaborav. Sigurna sam da cu se uvijek sjecati svojih glavnih zivotnih prijatelja, ma koliko dugo da se nismo vidjeli.

Nikada neci zaboraviti brata od ujaka. Otisao je na nebo sa 17 godina bez pozdrava...

Nikada neću zaboraviti samo ekstremne stvari. Mnogo lepe, mnogo ružne. Ljude koji su mi učinili veliko dobro ili veliko zlo.

Nikada necu zaboraviti velike stvari,prekretnice u zivotu,bitne osobe,ali isto tako obracam paznju i na sitnice koje su ulepsale dan,nedelju,odredjeni period...

Nikada neću zaboraviti sve one lepe stvari koje su mi se dešavale, sve one divne ljude koji su bili uz mene i koji su uz mene. Neke trenutke koji ostaju za ceo život. Moje blago...

Nikada necu zaboraviti svog partnera i zivotnog saputnika, koji je moj najbolji prijatelj i moja ljubav i podrska u dobru i zlu vec dugo vremena.

Nikada necu zaboraviti svoju majku



A naravno ni svoje prijatelje i drage osobe, i sve lepe trenutke provedene sa njima

...nikada necu zaboraviti trenutak kada sam za sobom zauvijek zatvorila vrata i ostavila da se sami o sebi brinu u najgorim mogucim okolnostima tri ostarjela clana moje porodice koji su se o meni brinuli citav moj zivot. Baku vise nikada nisam vidjela, oca samo dva-tri puta, a majka srecom jos zivi. Griza savjesti sto sam ih napustila kada im je bilo najteze nikada me nece napustiti...

Nikad neću zaboraviti bombardovanje...
Nikad neću zaboraviti godine koje su došle posle toga...
Nikad neću zaboraviti osmeh sa rupicma, osmeh mog pokojnog ujaka...
Nikad neću zaboraviti osmeh, druženje, dečije radosti, poslednji pozdrav brata, pre nego što se upokojio sa nepunih 15 godina... (nikada se nismo posvađali)
Nikad neću zaboraviti moju učiteljicu...
Nikad neću zaboraviti moju kerušu Keli...
Nikad neću zaboraviti moju drugaricu, koju znam od kako znam za sebe, naše zjedničko odrastanje... (izgubila sam je)
Nikad neću zaboraviti svog veroučitelja... (koji je puno uticao na mene, da postanem ovo što jesam)
Neću zaboraviti ni svog instruktora vožnje.. (lepa vremena)
Nikad neću zaboraviti svoju prvu ljubav, tihe patnje...
Sve ljude koji su probudili neka osećanja u meni, koji su na neki način obeležili moj život...
Prelomne tačke mog sazrevanja i odrastanja...

Nikada neću zaboraviti svoju nanu ...

Nikada neću zaboraviti ono što me je učinilo srećnim, kao i ono što me je učinilo tužnim. To su mali trenuci koji su učinili velike stvari.

Nikad neću zaboraviti 26. januar 2006. godine kada sam nakon proslave svog rođendana (slavio sam sa društvom 7 dana kasnije) ostao da prespavam kod sestre od strica i pričao sa njom duboko u noć. Taj razgovor je bio jedna od najbitnijih prekretnica u mom životu. I nikad neću zaboraviti dve godine nerazdvojnog druženja sa njom nakon toga.

Nikad neću zaboraviti ni trenutak kada me je drugarica s kojom se i dan danas družim naučila da vežem pertle. Imali smo pet godina, mene je mama povela u školu sa njom, da sedim sa njenim đacima, jer sam voleo da idem, a ja sam poveo nju. Tog dana smo vežbali sa prvacima pisanje nekog slova i ja sam hteo da odem kod mame da mi veže pertlu na odmoru, a ona mi je posle nekoliko dana vezanja, pokazala kako se to radi. Zbog toga što smo nas dvoje bili redovni posetioci škole, podnet je zahtev da se i u našem selu pokrene predškolska nastava, tako da je moja generacija bila prva generacija koja je pohađala predškolsku nastavu u našem selu, a nas dvoje smo jedinih dvoje iz naše generacije koji su upisali fakultet.

Nikad neću zaboraviti ni druženje u srednjoj sa ljudima iz odeljenja. Svake srede se znalo - nas desetak idemo kod druga u vikendicu da se družimo, pijuckamo i uživamo. Toliko lepih uspomena iz te kuće imam - događaji koji se ne mogu prepričati u nekoliko rečenica i koji ništa ne znače ako se prethodno ne opišu i svi bitni učesnici njihovi.

Ekskurzija u Italiju. Divno iskustvo, ali nestašne godine koje ne mogu da se zaustave pred jednom senzacijom, nego grabe sve odjednom i tako dobijaju minijaturu svake od njih. Svašta sam video, a ništa nisam sagledao do kraja, i zato bih voleo da se vratim tamo kad to budem mogao da priuštim sebi. Veneciju sam svakako najbolje video, čak uspeo da se i izgubim ne gledajući kuda idem, nego šta sve tu ima, ali sreća pa su bili putokazi na sve strane. U Pizi smo se drug i ja odvojili od grupe (viša sila telesnih potreba), ali brzo sam našao put nazad do autobusa. U Veroni je nas nekoliko kasnilo da stigne na mesto gde nas je čekao autobus i tamo sam imao jedan ‚‚intiman'' trenutak sa Julijom.

Trenutno ne mogu da se setim još nečega, ali ću dopisati kad mi se ‚‚javi''.

Neke ruzne stvari, nazalost, nikad necu moci zaboraviti. Tu je dan kad je mama poginula, kad mi je tata rekao da je vise nema, kad je tata na moje oci lakse ranjen, kad mi je rekao da je babuska umrla, bakina smrt, dedina smrt, trenutak kad mi je maceha rekla da su brata izboli nozem, kad mi je brat rekao da je deda imao srcani... svi ti trenuci u meni ce uvijek buditi tugu i jezu i nikad ih necu zaboraviti. Trebala bih vjerovatno vise o tome pricati da razbijem neke traume, ali radije cu se ipak sjecati onih finih.

Medju njima je trenutak kad mi je tata rekao da ima jos jednog sina. Kad sam tog njegovog sina, mog malog brata prvi put uzela u ruke.
Tu je i trenutak kad je tata komentarisao sa ponosom nakon sto smo brat i ja diplomirali kako nikad u nasoj porodici nije bilo vise inzenjera elektrotehnike za jednim stolom
Uvijek cu se rado sjecati svoje razrednice i toga kako se zalagala za nas
Necu zaboraviti kako me je deda cvrsto grlio onako iz dragosti, kako me cekao na balkonu kad bih se kasno vracala kuci i tako stitio
Kako me je babuska ucila da pletem i da se molim Bogu
Kad mi se cinilo da sve ide nizbrdo, a tata me prigrlio i rekao da ne brinem, da ce sve biti uredu, izdrzali smo mi i gore. Vjerovala sam mu.
Pamtim svaki put kad je brat stao uz mene ili mi udijelio neki kompliment
Pamtim i kad je tata rekao bratu prije nego sto ce ovaj odgovarati fiziku za zakljucnu ocjenu u osnovnoj "Sta god ti da danas, ja znam da ti znas za 5". To nikako nije njemu licilo, jer su za njega prije toga uvijek profesori bili u pravu. Tim je priznao da zna da nas ta nastavnica maltretira iz cisto nacionalnih razloga, ali i da je nemocan da tu ista napravi. To njegovo priznaje je i bratu i meni mnogo znacilo, jer smo znali da je na nasoj strani
Uvijek cu se sjecati kako sam satim telefonirala sa najboljim prijateljem
Kako mi je najbolja prijateljica cuvala ledja
Trenutka kad me je prijatelj nazvao i pitao da li mi slucajno trebaju karte za koncert Balasevica, koje sam ja ocajnicki trazila danima bez njegovog znanja.
Besane noci, provedene u prici i smijehu sa prijateljicom
A vjerujem da necu zaboraviti ni Zid i svu podrsku koju sam dobila od Eurinome, Enigme i Troje kad sam je trebala  

Nikada neću zaboraviti dan kad je moj tata ubijen.