Laza Lazarević

od **Still_dreaming** Pon Jan 24, 2011 1:51 pm

Laza K. Lazarević je rođen u Šapcu, 13. maja 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost, a veliki podsticaj da krene put pera mladom Lazareviću dao je njegov zet, pesnik Milorad Popović Šapčanin. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata, 1876-1877, Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“.

Njegovi prvi književni radovi bili su, zapravo, prevodi i teorijski spisi. Lazarević je preveo, između ostalog, odlomke iz romana ‚‚Šta da se radi", ruskog filozofa Černiševskog, a kao najveći prevodilački poduhvat Lazin uzima se prevod Gogoljeve pripovetke ‚‚Đavolska posla". Svoje prve pripovetke Laza je počeo pisati još u Berlinu, dok je bio na studijama. Njegova pripovetka ‚‚Zvona sa crkve u N", kasnije preimenovana u ‚‚Prvi put s ocem na jutrenje", objavljena je 1879. u bečkom časopisu ‚‚Srpska zora", u kome su objavljene i druge njegove pripovetke.

Jedina zbirka pripovedaka ovog književnika koja je svoje izdanje doživela za života njenog tvorca, objavljena je 1886. godine pod naslovom ‚‚Šest pripovedaka", koliko ih je i sadržavala (‚‚Prvi put s ocem na jutrenje", ‚‚Sve će to narod pozlatiti", ‚‚Verter", ‚‚Na bunaru", ‚‚Školska ikona", ‚‚U dobar čas hajduci"). Do svoje smrti, Laza Lazarević objaviće još dve pripovetke - ‚‚Vetar" i ‚‚On zna sve". Veo misterije obavija devetu Lazinu pripovetku, famoznu i fenomenalnu ‚‚Švabicu". Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti, 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Još uvek je nejasno zašto autor nije želeo da je objavi za života, pa je ostavljena u rukopisu i objavljena posthumno. Ipak, pretpostavlja se da ova pripovetka sadrži i previše autobiografskih momenata koji bi javnosti otkrili svu plam Lazine ljubavi prema Ani Gutjer, kćerki vlasnice pansiona u kome je živeo dok je studirao u Berlinu. Kao najveća, ova ljubav definitivno morala je biti neostvarena, pa je i sama pripovetka pisana bolom jednog izmučenog i raspolućenog srca. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu.

Književni opus Lazarevićev može se podeliti u tri tematske celine. Prva obuhvata priče iz varoškog života i u nju spadaju pripovetke: ‚‚Prvi put s ocem na jutrenje", ‚‚Sve će to narod pozlatiti" i ‚‚On zna sve". U drugu tematsku celinu koja obuhvata priče iz seoskog života ubrajaju se pripovetke: ‚‚Školska ikona", ‚‚Na bunaru" i ‚‚U dobar čas hajduci". Treća tematska celina, iako atipično za epohu realizma, ima u osnovi ljubavne motive. To su, zapravo, priče o intelektualcima ili jednostavno ljubavne pripovetke: ‚‚Verter", ‚‚Vetar" i ‚‚Švabica".

Postavlja se pitanje odakle u književnom radu Laze Lazarevića toliko upliva psihologije. Odgovor leži u uticaju nemačkih psihološki pripovedača, a najviše Paula Hajzea. O tom uticaju je u svom članku ‚‚Laza Lazarević i Hajzeova teorija o sokolu" pisao Dragiša Živković. On navodi dve činjenice koje Lazarevićevo pripovedanje čine bliskim Hajzeovoj teoriji o sokolu:
- Kao prvo, po Hajzeu, svaka pripovetka trebalo bi da ima svog ‚‚sokola", nešto po čemu je specifična i po čemu će je čitalac pamtiti. Kod Lazarevića to je je uvek zaplet koji se temelji na nekom neobičnom motivu. Primera radi, u noveli ‚‚Prvi put s ocem na jutrenje", glavni lik, Mitar, od uzornog čoveka i ortodoksnog moraliste najednom postaje kockar i u toj svojoj bezumnoj strasti gubi sve što je u životu stekao napornim i poštenim radom.
- Druga činjenica koja vezuje Lazarevića i Hajzeovu teoriju jeste idejni preokret u zapletu koji podseća na sokola koji leti nebom, a onda se neočekivano ustremi i krene na drugu stranu.

*****

Kad je Lazarević počeo da piše, srbijanska stvarnost nije pružala nimalo ružičastu sliku. Osamdesete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba. Ekonomske prilike u zemlji su se ozbiljno pogoršavale. Proces raspadanja starih porodičnih zadruga, u koje je Svetozar Marković polagao velike nade i pripisivao im odlučujuću ulogu u srpskom društvenom preobražaju, bio je već odavno završen. Proces propadanja seljaka i dalje se nesmetano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridružio ne tako mali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Čoveku kao što je bio Lazarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema ‚‚novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i ‚‚novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

Ali, kao što to često biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kome živi s konzervativnih pozicija) pisac govori jedno a kaže drugo. I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. ‚‚Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je ‚‚mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci ‚‚Švabica'' Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci ‚‚Prvi put s ocem na jutrenje'' na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U ‚‚Školskoj ikoni'' pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

Lazarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedača koji je obratio pažnju na unutrašnji svet ličnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. Kod Milovana Glišića i Janka Veselinovića psihološke analize u nekom dubljem smislu te reči gotovo i nema. Kod Jakova Ignjatovića ona je svedena na najmanju moguću meru. Sremac se ograničava na opis spoljašnjih manifestacija unutrašnjih lomova, i to više kao humorist nego kao psiholog. A Lazarevića baš psihologija interesuje. On upravo najviše slika prelome u čoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u čoveku nastaje moralni preobražaj: Mitra kad oborene glave priznaje svoj poraz i sa suzama u očima trazi podršku i utehu, Anoku (‚‚Na bunaru'') u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (‚‚Školska ikona'') kad se vraća kao pokajnica i sva u suzama traži od oca oproštaj. Te prelome i preokrete Lazarević daje zanimljivo sa zavidnom veštinom i sa odličnim poznavanjem psihologije. Slikajući poneki put, kao kod Mitra i Anoke, samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, on izvrsno dočarava svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, dok je u ‚‚Švabici'' Miša Maričić predmet prilično precizne i savesne psihološke analize.

Kad je Laza Lazarević izmučen tuberkulozom umro 10. januara 1891. godine u Beogradu, bio je ožaljen kao najbolji srpski pripovedač. Za sobom je ostavio svojih devet pripovedaka, devet ključeva ljudske psihe kojima će nadolazeći naraštaji otključavati kapije svojih duša.

od **Still_dreaming** Pon Jan 24, 2011 2:05 pm

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo, - bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju - samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:
- Jeste li videli onoga s nogom?
- Koga s nogom?
- Ta onoga bez noge?
- Koga bez noge?
- Ta onoga sa štakom?
- Koga sa štakom?
- Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!
- A što su mu odsekli?
- Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?
- Ne znam - reče kapetan - nisam ga video.
- Pa sve prosi pred crkvom!
- Hm!
- Uh, Bože! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak amo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa - živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

Iz pripovetke ‚‚Sve će to narod pozlatiti''

od **Still_dreaming** Pon Jan 24, 2011 2:09 pm

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke,
- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.
- Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
- Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.
- Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Kako beše tek zora i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet - ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
- Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
- Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
- Pa gde je?
- Tata! - viknu vojnik milostivno okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. - Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
- Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
- Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
- Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Drži, tata! Ja nemam ruke.
- Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.
- Hvala, braćo! Drži, tata!
- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
- Hvala, braćo. Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, ‚‚širokom naturom". Oni nemilice davaše.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: ‚‚hvala, braćo!, hvala, braćo!", ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
- Gle, gle ti njega - reče Blagoje. - Zbog tak'e sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče ‚‚narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.

Iz pripovetke ‚‚Sve će to narod pozlatiti''

od Sponsored content

Laza Lazarević

Laza Lazarević

Re: Laza Lazarević

Re: Laza Lazarević

Re: Laza Lazarević