Laza Kostić

od **Still_dreaming** Sre Feb 16, 2011 1:50 pm

‚‚Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće maštu i sputaju prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu.''

Laza Kostić je rođen 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dolazi do sukoba, pa se vraća u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno.

Na svim područjima na kojima se pojavljivao kao stvaralac, Lazu Kostića pratili su nesporazumi i nerazumevanja. Veliki pesnik, autor stihova koje danas jednodušno svrstavamo među najlepše na srpskom jeziku – dovoljno je setiti se njegovih epskih pesama „Minadir“, „Đurđevi stubovi“, „Samson i Dalila“, „Dužde se ženi“, „Preljubnica“, ili, pak, lirskih poema „Poslednja ruža“ i „Santa Maria della Salute“, bisera njegove lirike („Moja zvezda“, „Spomen na Ruvarca“, „Prometej“, „Među javom i med snom“, „Na ponoćnoj lađi“, „Pevačka himna Jovanu Damaskinu“), tragedija „Maksim Crnojević“ i „Pera Segedinac“ – Kostić je bio briljantan književni i pozorišni kritičar, esejista, filozof i prevodilac sa više jezika. Kada se sve to uzme u obzir, neminovno se mora postaviti pitanje zašto su ga za života zaobilazila priznanja, sustizale negativne, pa čak i podsmešljive kritike, kao i osporavanja njegovog prevodilaštva.

Književni kritičari njegovog vremena – Svetislav Vulović, Ljubomir Nedić i, naročito, Bogdan Popović, Pavle Popović i Jovan Skerlić – nisu ga pozitivno ocenjivali. O tome je karakteristično sećanje Miloša Crnjanskog koje je izneo u jednom komentaru, u knjizi „Itaka i komentari“. Prema Crnjanskom, Bogdan Popović je smatrao da je Kostić sam bio kriv što se njegova karijera u literaturi tako tragično završila. Kada je Crnjanski od Popovića zatražio da mu pobliže objasni tu krivicu – ovaj je to i učinio.
„Veli, Skerlić i braća Popovići, vraćali su se jednom iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića. Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava. Bogdan je onda – pričao je on sam – kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio ’da pritisne pero’, pišući o Šekspiru Kostića. Tog neuljudnog čoveka.“
Ali Bogdan Popović nije samo povodom Kostićevog prevoda „pritisnuo pero“. Bio je neraspoložen i prema Kostiću kao pesniku, i to kada je sastavljao svoju čuvenu „Antologiju novije srpske lirike“ (1911). U tom izboru, Lazu Kostića zastupio je samo sa tri pesme, izostavivši čuvenu i jednu od najlepših – Santa Maria della Salute. Prema svedočanstvu Koste Milutinovića, Bogdan Popović na jednom času 1932. godine, pred odlazak u penziju, rekao o „Spomenu na Ruvarca“ da je to jedna od najsmislenijih pesama ispevana na srpskom jeziku, i jedna od retkih misaonih pesama uopšte. Potom ga je jedan student upitao zašto u njegovu „Antologiju“ nije ušla jedna od najlepših pesama „Santa Maria della Salute“? Popović je iscrpno odgovorio. Prema Milutinovićevom svedočanstvu, priznavši najpre da je to veoma lepa pesma, ali je posle dugog razmišljanja odlučio da je ne uvrsti u „Antologiju“ zbog jedne strofe koja nije u skladu sa spiritualnim tonom cele pesme. Početak te strofe glasi: „U nas je sve ko u muža i žene, samo što nije briga i rad“. Podsetićemo ovom prilikom da je Bogdan Popović u predgovoru „Antologije“ naveo tri svoja merila po kojima je odabirao pesme: „Pesma mora imati emocije – mora biti jasna – i mora biti c e l a lepa.“ Kako se vidi, zbog trećeg merila pesma ili tačnije rečeno poema Santa Maria della Salute nije ispunjavala poslednje, treće merilo Popovićevo – nije bila lepa u celini.
Neslavno prošavši u „Antologiji“ Bogdana Popovića, Laza Kostić još lošije je prošao u „Istoriji nove srpske književnosti“ Jovana Skerlića (iz 1914), što je samo logičan nastavak onoga što je ovaj ugledni kritičar i istoričar književnosti napisao u studiji „Omladina i njena književnost“ (1906), gde je pesnika Maksima Crnojevića uporedio sa glumcem koji je u svom životu „toliko igrao ulogu romantičnog ’ženija’ da mu se maska najzad slepila na lice.“ To će, samo još oštrije i određenije, ponoviti i u „Istoriji“: „U književnosti on je odveć slobodno shvatio i odveć samovoljno primenjivao opako načelo da romantizam znači neograničenu slobodu u umetnosti. U poeziji ’bogodani’, ’ženijalni pesnik’, kako se tada govorilo, treba da bude što razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku običnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i rečniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte. To je sve bilo na romantičarskoj devizi épater le bon bourgeois, ’opsniti prostotu’, i od toga bacanja praha u oči, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je načinio sebi program i u životu i u književnosti.“ Skerlićeva ocena u „Istoriji“ daće intonaciju vrednovanju Kostićevog dela u mnogim potonjim istorijama književnosti, među kojima se u razdoblju do Drugog svetskog rata izrazitije izdvaja pozitivnim odnosom Miloš Savković u svom delu „Jugoslovenska književnost“.
Tek u razdoblju između dva svetska rata, a naročito posle Drugog svetskog rata, i to od početka pedesetih godina prošloga veka, istoričari književnosti, književni kritičari i esejisti (Milan Bogdanović, Isidora Sekulić, Zoran Mišić, Živomir Mladenović, Mladen Leskovac, Milan Kašanin, Miodrag Popović, Jovan Deretić) i nekoliko antologičara naše poezije, izmeniće vrednosni stav o stvaralaštvu Laze Kostića i svrstaće ga među velikane srpskog romantizma. Kao što se vidi, trebalo je da prođe skoro čitavo stoleće posle smrti Laze Kostića pa da mu definitivno bude priznato mesto u našoj književnosti koje mu po vrednosti njegovog dela pripada.

Pozorište je područje na kojem će se Laza Kostić ogledati kao dramski autor, ali i kao pozorišni esejista i kritičar. „U očima svojih savremenika i dugo posle, Laza Kostić je najviše značio kao dramski pisac“ – tačno opaža Milan Kašanin, dodajući kako je u srpskoj književnosti bilo podosta pisaca drama i tragedija, „ali nijedan od njih nije stvorio dela u kojem bi se govorilo tako smelo, tako zvonko, s toliko munjevitih osvetljenja kao u ‘Maksimu Crnojeviću’ Laze Kostića.“ Prema motivima narodne pesme „Ženidba Maksima Crnojevića“, nadahnuto i u istinski šekspirovskom zamahu ispevao je Laza Kostić tragediju Maksim Crnojević u kojoj preovlađuju tragični patos i na pojedinim mestima iskreni lirski zanosi. Iako je omladina sa odobravanjem i burno pozdravila Lazino čitanje Maksima Crnojevića u društvu „Preodnica“ u Pešti 1863. godine, mišljenje ocenjivača Matice srpske nije bilo jedinstveno. Jedan od njih, pesnik i dramatičar Jovan Subotić, bio je protiv toga da se delo nagradi. Delo je prvi put prikazano u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu 1869. godine. Nikakvog odziva pozorišne kritike nije bilo, pa je Antonije Hadžić, upravnik pozorišta zatražio da Laza Kostić napiše prikaz. On zato piše anonimnu kritiku gde naglašava da je Maksim nošen „srpskim patosom“ i ukazuje: „Za golemu borbu pobratimstva i ljubavi čini nam se da je odveć trošna građa taj Maksim, sa svojim izbiračkim ćudima, sa svojom mletačkom izbiračkom osetljivošću, a crnogorskom naprasitošću (…) Pesnik kao da se upinjao da iz pobratimstva isteše neki srpski patos (…) Što ima više lepih pojava u ovoj tragediji, to je više zasluga sretnog izbora predmeta nego samog obrađivanja.“ Međutim, zanimljivo je kako je nekih desetak godina potom, Đorđe Maletić, ne znajući da je Laza Kostić autor te kritike, prihvatio ovu Lazinu mistifikatorsku igrariju kao ozbiljan i zreo kritički sud.
Uopšte, ako se uzme u obzir čitavo Kostićevo delo, za života je on možda najviše priznanja stekao za Maksima Crnojevića zato što je kritika stare škole smatrala da je tragedija najuzvišeniji i najteži dramski žanr. Milan Kašanin ipak ističe: „Krilati stihovi Kostićevi, nabijeni sentencijama i zasuti figurama, ne mogu se pratiti na pozornici bez krajnje napregnute pažnje. Maksim Crnojević je više za čitanje nego za gledanje.“ Međutim, naši poznati glumci koji su tumačili naslovnu ulogu opovrgli su ovo mišljenje: plemenita patetika Dobrice Milutinovića dala je pravi smisao Maksimovim postupcima, dok je Petar Kralj imao zanosne uzlete u tumačenju ovog lika.
Druga Kostićeva tragedija, „Pera Segedinac“, napisana kao i prva – u jambu, u osnovi je politička drama, zasnovana na antiaustrijskoj i antiklerikalnoj intonaciji. U delu pesnik veliča junaštvo i osuđuje izdaju, ali tek peti čin izdiže ovu tragediju i približuje je visinama Maksima Crnojevića. U istoriji srpskog pozorišta Milivoje Živanović ostaje kao vrhunski tumač naslovne uloge. Prema narodnoj pesmi Ljuba Hajduk-Vukosava, Kostić je u prozi napisao herojsku komediju ‚‚Gordana'', gde je želeo da potvrdi svoje teorije prema kojima je najbolje pozorište ono koje je, kao i grčko, poteklo iz živoga folklora. Imao je velikih ambicija da se ta drama prikaže u Parizu. Žil Lemetr, tada vodeći pariski kritičar, napisao je 1891. godine povoljnu kritiku o tekstu u listu „Žurnal de deba“, preporučivši ga za izvođenje, ali do toga nije došlo. Za ovo delo Laza je zainteresovao i Nikolu Teslu, u nadi da će uz njegovu podršku i pomoć uspeti u nastojanju da se ‚‚Gordana'' izvede u Americi. Iako zasad nema pouzdanih podataka da je do izvođenja u Americi došlo, Stanislav Vinaver opravdano smatra „da se Tesli u ‚‚Gordani'' dopalo ono što je u njoj ’neprevodljivo’ – jedar jezik i paratakse.“ Dodajmo da je Laza Kostić preko jednog svog prijatelja „pripremao teren“ da se ‚‚Gordana'' prikaže u Braziliji, ali ni u tome nije uspeo.
Četvrto Kostićevo dramsko delo je komedija „Okupacija“, napisano na nemačkom jeziku u Beču, posle Berlinskog kongresa. Želeo je da to delo predstavi bečkoj publici i pomišljao o mogućnosti da ga Burgteatar uvrsti u svoj repertoar. Međutim, ni u tome nije uspeo. Ovu komediju pronašao je i preveo sa nemačkog Živomir Mladenović i sa opsežnom studijom „Nepoznata drama“ Laze Kostića objavio u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti, 1977. godine. Otad se nijedno naše pozorište nije latilo da prikaže komediju „Okupacija“: tek u novembru 2010. godine, povodom obeležavanja stogodišnjice pesnikove smrti, Narodno pozorište u Somboru prvo je prikazalo ovo delo.

Biografi Laze Kostića opravdano skreću pažnju na njegova nastojanja da se bavi naukom. Ako znamo da je Laza, pošto je 1864. diplomirao, dve godine potom doktorirao pravo u Pešti, moglo se očekivati da će se i dalje baviti pravnim naukama, ali se on posvetio filozofiji umetnosti. Obimnije teorijske radove počeo je objavljivati u godinama pune zrelosti, kada je napisao delo „Osnovi lepote u svetu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme“. Potom je napisao jedan kritički uvod u opštu filozofiju i opsežnu „Knjigu o Zmaju“ (1902). Međutim, ni Kostićeve filozofske i estetske studije, eseji o teatru i monografski radovi nisu naišli na pozitivne ocene i veći odjek. Jovan Skerlić konstatovao je u „Istoriji nove srpske književnosti“ kako Kostiću njegovi zavidljivi napadi na Branka Radičevića (objavljeni u Zeti i Crnogorci, 1885) i „Knjiga o Zmaju“ „ne služe ni malo na čast“, dok „za umetničku filozofiju i književnu kritiku nije imao dovoljno ravnoteže u glavi i objektivnosti u duhu.“
Kostićevu „Knjigu o Zmaju“, kako ispravno uočava Milan Kašanin, napadali su stoga što je on dokazivao da su u Zmajevoj poeziji najgore upravo one pesme kojima se sav svet divio, a najbolje, zapravo jedino dobre, one koje niko nije primetio. U toj knjizi Kostić je sa ironijom govorio o književnom životu svog vremena, o pristrasnosti urednika časopisa, o Književnoj zadruzi, o demokratskim idejama, o radikalima i jakobincima, što je već bilo dovoljno da bude dočekana sa velikim nezadovoljstvom i golemom srdžbom. „Svirep i sarkastičan, Kostić je u knjizi o Zmaju dao najoriginalniju i najprodorniju analizu jedne poezije i najživlji portret jednog pisca koji su kod nas napisani (…) Njegova monografija je remek-delo kritičarske proze, uzbudljiva kao drama i pisana dramski…“ – zaključuje Kašanin zamerivši delu preopširnost i surovost kritičkog postupka.
Poliglota, u srpskoj književnosti najveći posle Dositeja, budući da je znao grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski, s tim što je sa gotovo svih od tih jezika prevodio, dok je na nemačkom, francuskom i latinskom pisao, Laza Kostić, nesumnjivo najobrazovaniji pesnik našeg romantizma i jedan od najučenijih Srba u XIX veku, zaslužio je drugačiji odnos prema svojim filozofsko-estetičkim spisima, književnim i pozorišnim studijama i kritikama, kao i prema svome prevodilaštvu, posebno kada je reč o Šekspirovim delima. Ali ta područja Kostićevog rada prošla su kod kritičara i istoričara književnosti slično kao i njegova poezija.
Pomišljao je Laza Kostić da će posle objavljivanja nekih od navedenih studija moći da sa uspehom konkuriše za katedre na Velikoj školi u Beogradu. No, to mu nije pošlo za rukom. U zrelim godinama nadao se da dobije kakvo mesto u srpskoj diplomatiji ili konzularnoj službi, raspitivao se i o mogućnostima da dobije katedru u Zagrebu, ali ni u tim pokušajima nije uspeo. Zato je tokom znatnog dela svog života morao da se bavi novinarstvom. Kao novinar imao je dosta nesporazuma i da je izazivao gnev političkih protivnika, što je za posledicu imalo više konflikata koji su se završavali kaznama, zatvorom ili progonstvima. Kao borbeni zatočnik istine, Laza Kostić bio je 1882/1883. godine prvi predsednik Srpskog novinarskog društva. Doživeo je, istina godinu dana pred smrt, da bude proglašen za redovnoga člana Srpske kraljevske akademije nauka. I to je bilo jedno od retkih, ali i najviše priznanje koje je stekao u životu.
Živeći svoj život uistinu „među javom i med snom“, Laza Kostić imao je sudbinu Prometeja o kome je i pevao. Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće maštu i sputaju prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu. Ali, ostalo je još dovoljno prostora za nova procenjivanja i analize njegovog književnog rada, pri čemu svakako polazna osnova mora biti studija „Zanosi i prkosi Laze Kostića“, autora sličnog mu po stvaralaštvu, pesnika i novinara Stanislava Vinavera.

Laza Kostić je umro u Beču, 26. novembra 1910. godine.

od **Still_dreaming** Sre Feb 16, 2011 1:55 pm

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

od **Still_dreaming** Sub Avg 27, 2011 6:21 am

Santa Maria della Salute

Oprosti, mаjko svetа, oprosti,
što nаših gorа požаlih bor,
nа kom se, ustuk svаkoje zlosti,
blаženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemаljski sаgreši stvor:
Kаjаn ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zаr nije lepše nosit lepotu,
svodovа tvojih postаti stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spаlit srce i lub;
tonut o brodu, trnut u plotu,
đаvolu jelu а vrаgu dub?
Zаr nije lepše vekovаt u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, mаjko, mnogo sаm strаdo,
mnoge sаm grehe pokаjo jа;
sve što je srce snivаlo mlаdo,
sve je to jаve slomio mа';
zа čim sаm čezno, čemu se nаdo,
sve je to dаvno pepo i prа',
nа ugod živu pаkosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovаlo me je podmuklo, gnjilo,
аl opet neću nikogа klet;
štа god je muke nа mene bilo,
dа nikog zа to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glаve, sа lude,
Santa Maria della Salute!

Tаd mojа vilа predа me grаnu,
lepše je ovаj ne vide vid;
iz crnog mrаkа divnа mi svаnu,
ko pesmа slаvljа u zorin svit;
svаku mi mаhom zаleči rаnu,
аl težoj rаni nаstаde brid:
Što ću od miljа, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Onа me glednu. U dušu svesnu
nikаd još tаkаv ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogledа kresnu,
svih visinа stopilа led,
sve mi to nudi zа čim god čeznu',
jаde pа slаde, čemer pа med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost zа te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute

Zаr meni jаdnom svа tа divotа?
Zаr meni blаgo toliko sve?
Zаr meni stаrom, nа dnu životа,
tа zlаtnа voćkа što sаd tek zre?
Oh, slаtkа voćko tаntаlskа rodа,
što nisi meni sаzrelа pre?
Oprosti moje gršne zаlute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozаk i srce, pаmet i slаst,
dugo su bojаk strаhovit bile,
ko besni oluj i stаri hrаst;
nаpokon sile sustаše mile,
vijugаv mozаk održа vlаst,
rаzlog i zаpon pаmeti hude,
Santa Maria della Salute.

Pаmet me stegnu, jа srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – а onа svisnu.
Pomrčа sunce, večitа stud,
gаsnuše zvezde, rаj u plаč briznu,
smаk svetа nаstа i strаšni sud –
O, svetski slome, o strаšni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glаvi,
spomen je njezin sveti mi hrаm,
kаd mi se onа odonud jаvi,
ko dа se bog mi pojаvi sаm:
U duši bolа led mi se krаvi,
kroz nju sаd vidim, od nje sve znаm
zаšto se mudrаčki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kаd je zove
silnih mi željа nаvreli roj,
onа mi dođe kаd njojzi gove,
tаjne su sile sluškinje njoj.
Nаvek su sа njom pojаve nove,
zemnih milinа nebeski kroj.
Tаko mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nаs je sve ko u mužа i žene,
sаmo što nije brigа i rаd,
sve su miline, аl nežežene,
strаst nаm se bliži u rаjski hlаd;
stаrijа onа sаd je od mene,
tаmo ću biti dostа joj mlаd,
gde svih vremenа rаzlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A nаšа decа pesme su moje,
tih sаstаnаkа večiti trаg,
to se ne piše, to se ne poje,
sаmo što dušom probije zrаk.
To rаzumemo sаmo nаs dvoje,
to je u rаju prinovаk drаg,
to tek u zаnosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kаd mi dođe dа prsne glаvа
o tog životа hridovit krаj,
nаjlepši sаn mi postаće jаvа,
moj ropаc njeno: “Evo me, nаj!”
Iz ništаvilа u slаvu slаvа,
iz beznjenice u rаj, u rаj!
U rаj, u rаj, u njezin zаgrljаj!
Sve će se želje tu dа probude,
dušine žice sve dа progude,
zаdivićemo svetske kolute,
bogove silne, kаmoli ljude,
zvezdаmа ćemo pomerit pute,
suncimа zаsut seljenske stude,
dа u sve kute zore zаrude,
dа od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

od **Liza_N.** Pon Jul 22, 2013 7:18 am

Snove snivam, snujem snove

Snove snivam, snujem snove
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

od Sponsored content

Laza Kostić

Laza Kostić

Laza Kostić - Među javom i med snom

Laza Kostić - Santa Maria della Salute

Laza Kostić - Snove snivam, snujem snove

Re: Laza Kostić