Ljudi koji prose

Bez reči pomognem.

Pre desetak godina sam živela u jednom primorskom gradu.
Turističko mesto, doseljenika, ljudi različitih profila, navika, običaja.

Sretala sam često mladića koji je prosio. Neuredan, ali zdrav.
U početku sam mu davala novac. Ne pitajte me zašto, ne znam ni sama.
Postajala je neka tuga u tim očima, duboko ukorenjena.

Vremenom sam posumnjala da je narkoman i jednom prilikom mu rekla da mu mogu kupiti nešto od hrane, ali da mu novac ne želim dati. Za divno čudo, pristao je na to.

Od tada pa do kraja mog boravka u tom gradu, bih u određeno vreme išla u kupovinu a dečak koji je prosio me je čekao ispred marketa.
I da, kupovala sam mu sendviče, jogurte, šta god bi poželeo od hrane.
Ako se pitate zašto, opet nemam odgovor.


Ostalima koje srećem na ulici udelim i bez osvrta, pridika, saveta, odlazim.

Kada sam bila mlađa, uvijek sam im ostavljala sitniš... Mislila sam da je to jedina ispravna reakcija i ne sjećam se da sam ikada prošla pokraj prosjaka, a da nisam nešto ostavila.

No onda sam jednom vidjela čovjeka kojemu sam desetak minuta prije udijelila koji novčić kako pije pivo na nekom drugom ćošku... Nešto nakon toga jedan mi je dječak nagazio na nogu zato što mu nisam ništa dala, a baš u tom trenutku nisam imala sitno kod sebe... Slično sam prošla i s jednom ženom kada nisam imala sitno - psovala mi je sve redom i bacala neke kletve na mene... A jedan čovjek još i danas hoda Osijekom i pokazuje sliku svog djeteta za koje traži pomoć. Samo, uvijek ima drukčiju sliku, kao da ima stotinu djece...

Nakon toga sam malo stala i zapitala se - tko su uopće ti ljudi. Jesu li oni stvarno prisiljeni prositi ili rade to zato što im je lakše nego uzeti stvari u svoje ruke i napraviti nešto konkretno. Znam da nisu svi isti, nad nekima se stvarno sažalim pa im dam nešto, ali sada uglavnom samo prođem pokraj njih. Ne znam, kao da su me razočarali...

Ranije sam rijetko prolazila pored nekoga ko prosi, a da mu nisam dala nesto sitno. Medjutim sada postajem sve manje osjetljiva na tu pojavu jer je sve vise onih koji hodaju sa slikama djece i mole za novac za njihovo lijecenje. Mozda, bih i na to bila jos uvijek osjetljiva da nisam nekoliko puta cula cula razgovore tih ljudi nakon sto su pokupili novac od ljudi.
Sada obavezno dam nesto ako naidjem na neku stariju osobu koja prosi i redovno dajem cigarete jednom covjeku kojeg skoro svakodnevno srecem i koji samo njih trazi.

Ne dajem redovno novac prosjacima, ali ako mi se ucini da je neko stvarno nesretan i fin onda mu uvijek dodijelim koji dinar. Zao mi je tih ljudi, jer sam svjesna da zivotne okolnosti nekada mogu da se surovo poigraju sa pojedincem, i da nije nuzno njihova krivica sto su u tom polozaju. Znam da ih ima koji su beskrupulozni i koriste kojekakve smicalice da lagano dodju do novca, i onima koje procijenim kao takve nista i ne dam. Medjutim, znam isto tako da nekada covjek i pored najbolje volje ne moze da nadje posao, pa kako ih onda mogu kriviti sto nemaju novca?

Pun ih je grad. Mislim da ih nikada nije bilo ovoliko.
Invalidu, obavezno dam novac i ne razmišljam da l ga neko čeka iza ćoška da mu otme..Decu ne mogu da gledam, naježim se i uvek se pitam gde su im roditelji Novac im ne dam, već pitam da kupim recimo neki sendvič.
Obično odbiju i pobegnu, onda sam sigurna da ih neko čeka iza ćoška (roditelj, ili ne znam ko...znam samo da je to "kriminal")
Ne mogu da gledam malo dete na ulici, boso golo, zapušteno.Ko ga zloupotrebljava i da l će se to nekada promeniti?!

Srce mi se cijepa kada cujem da je situacija u Srbiji ovako losa kao sto je opisuje Enigma. Zao mi je siromaha citavog svijeta. Evo, i kod nas su takvi napravili lom u Londonu zareci i paleci sta stignu. Beznadje, mada ovi ovdje bar mogu da dobiju kakvu-takvu pomoc, pa vecina njih nije bez krova nad glavom i hrane na stolu. Mada znam da je to oskudica i zivot bez nade, ako se ne nadje put ka zaposlenju. Pa cak ni oni koji su zaposleni, ako primaju minimalne plate, nisu u mnogo boljem polozaju. Ima poslova koji su cak manje placeni od socijalne pomoci. Sta onda preostaje takvim ljudima nego da prose? Oni koji prose su jos moralno superiorni prema onima koji kradu. Ranjivost i bespomocnost nije zlocin.

'Ljudi koji daju milostinju uvek misle za sebe da su darezljivi i bolji od onih koji je ne daju.Bicu slobodan da ovu jednostavnu teoriju tretiram sa najvecim prezirom.Svakome je poznato da se pitanje jednog prosjaka ne resava sa 10 para ili komadom hljeba:time se resava samo psiholoski problem gospodina koji na taj nacin kupuje skoro ni za sta svoj duhovni mir i svoju titulu darezljivog.Pomislite samo koliko je taj svet skrt kad se ne dolucuje da potrosi vise od 10 para da bi obezbijedio svoj duhovni mir i zadovoljio oholu pomisao o svojoj dobroti.' rece Ernesto Sabato.

Ovdje se misli na zaista imucne ljude,koji svoju savjest donekle umiruju ovim gestom.I slazem se sa portugalskim pisecem u potpunosti.

A ako je rijec o obicnim gradjanima,svakako da treba da se pomogne koliko je u nasoj moci.Jos sam djak,nemam svoj novac,ali opet dam uvijek onoliko koliko mogu,jer je cesto nekome potrebnije nego meni.

Ja sam ranije davao i novac i cigaretu ako mi traže, čak sam jednom otišao da kupim neku svesku u jednoj knjižaru zato što je bila jeftinija 20 dinara nego u knjižarama u kojim sam ja kupovao i kao kusur dobio 20 dinara i na izlazu me sretne prosjakinja i traži mi i ja joj dam tih 20 dinara i ništa ne uštedim, a baš mi je bila kriza tih dana, pa se slatko nasmejem sebi.

Ono što me je šokiralo prekjuče je novi način obavljanja tog ‚‚posla''. Bio sam u Merkatoru. Neka žena me zaustavila, predstavila se kao samohrana majka i tražila mi ako mogu da joj dodam 100 dinara da kupi deci ono što im treba. Uvodna priča je bila mnogo duža. A onda sam bacio pogled na njenu korpu i ugledao neke slatkiše (i to mnogo njih) koji prelaze moj nivo luksuza. Da je imala hleb i salamu i neku salatu, još bi me i prešla, ali... Još pristojno obučena i lepo se izražava! Šokiran sam bio. I nisam sebi verovao, nego sam se nakon što sam je odbio okrenuo da je još jednom pogledam i potvrdim sebi da li je istina i možda se predomislim i dočekao me zloban urokljiv pogled koji dugo neću moći da zaboravim. Sat vremena nakon toga samo sam o tome mislio. Ne umem da objasnim zašto, ali i sada dok ovo pišem, zgrožen sam i ne mogu da verujem.

Bez reči pomognem. Ne mogu da osudim nekoga o kome ništa ne znam. Pa i da poznajem čitav njegov život, osuđivanje nije nešto čime bi se moje biće uopšte bavilo.
Dešavalo mi se da najčešće na ulicama zatičem decu, slabašnu, bosonogu i prljavu. Po onoj studeni... Emotivna sam, preemotivna, udelim koliko imam i posle kada se dovučem kući ne bude mi dobro. Empatična sam i uživljavam se previše (bolest , šta ćeš),pa mama ne može da me smiri. Jednom sam plakala na ulici zbog jednog dečaka koji me je na kraju zagrlio i rekao da kupim dve lizalice inače on neće da uzme svoju.
U prvim godinama faksa stalno je ispred filozofskog stajao jedan odrpani starac i ispružene ruke bez reči čamio satima. Niko nije obraćao pažnju. Kolege su se drali ''I mi smo studenti! Nemamo ni mi para!'' i slično... ja sam uvek u tu grozničavu ruku spuštala svu sitninu koju zateknem u džepu. Ne znam kuda je kasnije taj čovek nestao.
 A da, sada hit - e ovo jeste smešno - ali šta ćeš (budala se prosto rodi ); Jednog popodneva dok sam učila u stanu neko mi je pozvonio na vrata. Pogledala sam kroz ''špijunku'' i bile su to dve žene u nekim dugim suknjama, kao sa istoka dugih, raspuštenih kosa. Tražile su novac do nekih 100 dinara i ja sam im dala. One su mi za uzvrat dale neke prospekte o jehovinim svedocima :DUzela sam i nasmejala se :DI od tad sam svaki put isto i njima davala neke sitne pare. (Ispade da sam milosrdna majka, ali prosto meni novac ništa ne znači); P.S. niti radim ja, niti mi mama radi, živimo od dedine penzije :Dpa dokle bude nek bude, možda se i ja jednom nađem na ulici među svima njima.

I ja, kao i Ivana, cesto pomislim kako bi meni bilo da se nadjem u situaciji da moram da prosim da bih mogla prezivjeti, mada su sanse da se takvo nesto desi zaista minimalne, ako uopste i postoje.  

Mada i dalje dajem novac prosjacima primijetila sam da me nekada znaju i iznervirati u zadnje vrijeme.  Ono sto me nervira su ljudi koji stalno stoje na istom mjestu kuda prolazim i svaki put mi traze novac.  To mi onda pocinje ici na zivce.  Ako sam nekome dala funtu ujutru kada idem na posao zadnja stvar koju zelim je da me ta ista osoba ponovo sacekuje i opet trazi novac kada se vracam kuci.  Zar ne mogu zapamtiti neciji lik ako im ta osoba vise puta da novac?  Ili bas zbog toga i traze?

Ruzno se osjecam kada mi neko trazi, a ja ne dam nista, pa mi je suludo da mi nabija kompleks krivice neko kome sam dala, ali mu nije dosta.  Da svi prolaznici daju koliko sam i ja dala ti ljudi ne bi morali sjediti na ulici i prositi.  Znam da mnogi ne daju nista, ali kako je to moj problem i odgovornost?  Dolazim u iskusenje da i ja prestajem da dajem svima osim mozda onima koji imaju neke teske tjelesne deformitete i koji zaista nemaju izbora.  Ako nista drugo mozda bih se onda bar manje uzrujavala zbog svega toga.