Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Ivo Andrić

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ivo Andrić - Po jednom starom dobrom redu

Počalji od Still_dreaming taj Sub Feb 22, 2014 1:16 pm

Po jednom starom dobrom redu


Dan, noć i druge pregrade
Koje bilježe komično važno
Našeg života utvrđeni red,
Kao likovi prolaznog sna,
Sad su konačno iščezle.

I nije zlo ovako.
Bez prošlosti i sjećanja,
I budućnosti i snova
I taštih maski i kulisa
Koje se zovu sadašnjost —
Sve mi se čini još ću pasti
U svoju staru manu i stati
Uobražavati!

Evo, kako me brižno pokriva
časna sestra nepomična lica
I — bog zna da li — nepomična srca!
Konačno: zašto da me ne pokriješ,
Dobra ženo? Ta i ja sam
Nekada bijah ljepši i čvršći...

Znam, dobra sestro, znam: moj smiješak
Izgleda često vrlo nečedno,
Još i sad kad sam jednom nogom
u — gdje?

Ah, ne, ja više ne sumnjam ni časak.
Samo se nasmijte malko, sestro;
Ta vaša je vjera i moja — bila.
Recite,
Zašto ste tako tužni, sestro?

Zimski dan pun bijela ćutanja
Vani i zavjese mojih prozora
I lice ove čudne sestre
iste su boje.

Tu su sve znaci!
Još tako pokatkad
Bukne u meni zemaljski plamen
njegov odraz, nečedni smiješak
Oko precjelivanih usana.
Ali uviđam posve jasno:
Po jednom starom dobrom redu
Mene nestaje.
I nije loše!
U dobri čas, pa neka umine
Zamršena i mučna ova
Istorija.

A živi treba da se smiju, sestro.
Tako. Nek srebro tvoga smijeha padne
Na moje lice ko srebrni novac
Što ga davahu milosni rođaci
Na nepovrati put upokojenim.

Mrem kao sunce u ruju svog mira,
Dok se ko mladi tajanstveni mjesec
Rađa tvoj prvi prebijeli osmjeh,
Jedini pravi smisao i sreća
Planeta na kom živiš, ženo. — Vide
Moje sutonske oči, danas, dobro vide,
Jer kao likovi prolaznog sna
Sad su konačno iščezli
Dan, noć i druge pregrade.
Koje komično važno bilježe
Našeg života utvrđeni red.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21654
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Ivo Andrić - Predgrađe naše mladosti

Počalji od Still_dreaming taj Ned Feb 23, 2014 4:13 am

Predgrađe naše mladosti


Ogroman je raspon patnje između naše neutoljive ljudske želje za nečim što liči na čudo i našeg jasnog uviđanja da čuda nema i ne može ih biti.

Gorka su ili radosna putovanja do predgrađa naše mladosti, a šetnja po njemu nekad zanosno lepa, nekad avetinjski strašna. I to kako kad, sve naizmenice, sve proizvoljno, neočekivano, nepredviđeno i nepredvidljivo.

Po tome predgrađu šetamo uvek noću. I kad se desi da u grad stignemo pred veče, šetnja je uvek po noći. Jer, dok se smestimo, večeramo, krenemo, dok prođemo gradskim ulicama i trgovima, razgledajući zdanja i izloge po radnjama, već je uveliko zanoćilo. Tako se nameće misao da taj grad i njegovo predgrađe i postoje samo noći u vreme sna i u predelima snova – i da je u njima, nekim čudom, uvek ne samo isto doba dana nego i ista klima, isto vreme, maj ili jun mesec, godišnje doba naše mladosti.

Predgrađe je slabo osvetljeno, duga aleja prekrivena gustim krošnjama drveća, parkovi prilično zarasli, ulice održavane koliko je najnužnije, i to kako izgleda, više zbog imena istorijskih ličnosti po kojima su nazvane nego zbog onih koji tu stanuju; kuće, očigledno umorne, nose strpljivo svoje brojeve, koji se ne menjaju, i primaju smireno svoje stanovnike, jer ne mogu drugačije.

Ali, kao što sam već rekao, doček na koji nailazimo nije svaki put jednak. Jednom vas dočekuje živa atmosfera u kojoj se mešaju prošlost, budućnost i sadašnjost. Sve je znano i prisno, oduvek isto a novo i lepo. Stare ulice i bujni parkovi puni mladosti. Na svakom koraku ljubavni parovi, kao da su s visine prosuti i svuda slučajno popadali. Ima ih u kapijama kuća ili uza zid, pored oluka, svuda gde ima senke i gde se bar jedno od njih dvoje može nasloniti. Poneki par je tako zavijen u tamu da, u hodu, gotavo udarite na nj. Tada se muškarac malo nakašlje i daje vam znak da tu ima živih ljudi, i da zaobiđete i idete svojim putem dalje. Ima ih koji, obamrli jedno uz drugo, ne znaju ni da postoji svijet van njih, ne znaju ni dimenzije svog rođenog tela, nego neumorno i nezasito gledaju iznutra obasjane zenice, ili uglove usana, ili samo pramen kose na licu stvorenja koje drže u zagrljaju.

Drugi su, snalažljivi i strpljivi valjda, našli mesta u velikoj aleji ili u jednom od parkova. Tu sede na klupi ili stoje uz moćno drvo, kao užlebljeni u njegovo račvasto deblo. Ni približno se ne bi moglo pogoditi koliko ih ima, ni gde se svi nalaze, ali mora da ih je mnogo, jer u mladom zelenilu već vlada dah staklene bašte ili klijališta. S vremena na vreme zablješti na slaboj svetlosti retkih i udaljenih sijalica pojedini list snagom sunčevog žara. Šljunak na stazama oko klupa čujno šapće. S vremena na vreme javlja se glas nevidljive vode.

I vi prolazite slabo osvetljenim predgrađem vaših mladih godina kao da gazite stazama besmrtnosti, idući u susret radosnom buđenju iz radosnih snova.

Ali biva i suprotno od toga. San vas opet odnese u isto predgrađe istog dana, ali sve je tu sad drugačije. Polutama je prazna i neprijateljska. Kapije su u većini zatvorene i neme; ako se nađe poneka još odškrinuta, pred njom je neporverljiv i strog čovek iz te kuće, koji vas u vašem sporom hodu zaustavlja muklim i tvrdim pitanjima. ‚‚Koga tražite?" ili ‚‚Šta želite?" I dok vi kao sumnjivo lice nastojite da nađete neki odgovor, on vam već okreće leđa, ali ne odlazi, nego ostaje tu i, očigledno, čeka da vi očistite prostor ispred njegove kuće. Zato odlazite, ali uvrijeđeni i ozlojeđeni, jednako misleći na taj neželjeni i neočekivani susret. ‚‚Šta želite?", ‚‚Koga tražite?" – Strašna su to pitanja u predgrađu naše mladosti, i ko je taj ko na njih može naći brz i ubedljiv odgovor?

U parkovima i u velikoj aleji čeka vas uvek isto. Tu sad samo voda i trava i drvo žive svojim noćnim životom koji čoveku samcu nije razumljiv ni prijatan. Sve izgleda kao da su vas rasejanost ili vaše pamćenje, oslabljeno godinama, pogrešno doveli u neki drugi i tuđi kraj. I najbolje je da se odmah mirno povučete. Jer, ako tvrdoglavo produžite šetnju te večeri, mogu vam se, kao što neka iskustva pokazuju, desiti čudne i neprijatne stvari.

Kad se sve kapije pozatvaraju i uglovi ispune gluhim mrakom i kada parkovima zavlada tišina šumske noći i pustoši, vi ćete dugo i uzaludno moriti noge i naprezati vid, tražeći predgrađe svoje mladosti. Te večeri ga naći nećete, a može se desiti da u neko doba noći počne da vam se priviđa.

Prolazeći pored neke kapije, vi ćete posegnuti ispruženom rukom tamo gde je senka najdublja i neočekivano naići na hrpu praznih, isprovaljivanih kutija ili na neke odbačene dronjke starih, iznošenih haljina. A na putevima u parku, tamo gde svetlost jedva dopire, možete nagaziti na zaboravljenu gomilu trulih dasaka ili oštrog i suvog granja. I što god sretnete i čega god se dotaknete iz svega će vas zapahnuti starež, nered, vlaga ili prašina.

A na kraju, svi će vam se putevi splesti ili zamrsiti, tako da ćete biti prisiljeni da se ipak vratite tamo odakle ste došli, ali zlovoljni, mokre obuće, obeshrabrena i zbunjena duha. I moraćete dugo čekati novi, dobri san koji vodi u živo predgrađe naše mladosti.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21654
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Ivo Andrić – Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti

Počalji od ms.k taj Pon Okt 27, 2014 1:01 pm


Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti


Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjstva. Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. Ta žeđ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.

U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare, i svaka od njih je pored knjiga prodavala, naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najveća i najbolja takva "knjižara i papirnica", svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga, na nemačkom jeziku, u jednom, na savremen način aranžiranom, dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajviše bečka ili minhenska izdanja, uglavnom lakša, zabavna književnost, namenjena za lektiru austrijskim činovnicima i oficirima, a uz to i ponešto nemačkih prevoda sa ruskog ili iz skandinavskih književnosti, koje su tada bile u velikoj modi. Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače, i da ih strasno želim.

Pred tim izlogom proveo sam, u ranim đačkim godinama, mnoge časove.

To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš nastavnik književnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze sa književnošću, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže.

U kišnim popodnevima, kad dečaci mojih godina čeznu za nečim novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, ja sam često napuštao našu neveselu sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam odlazio od tog izloga pa se opet vraćao, sve tako dok ne stane da se spušta jesenje veče i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu svom stvarnom životu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.

I svakog dana tako. Po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam tim naslovima sam davao neki smisao i značenje, nalazio među njima svoje simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije uzaludnog nagađanja, sama izmišlja sadržinu tih nepristupnih knjiga. – Tu su negde nicale i tu odmah i propadale moje prve zamisli pripovedaka i romana.

Tu su stala da sviću u meni i druga saznanja. Kao toliki drugi dečaci, moji drugovi, vrlo rano sam po mnogo koječem osetio i naučio šta je to sirotinja, šta znači: imati i nemati, i kakav je onaj neprelazni zid koji deli mnoge ljude od onog što vole i žele, ali ni po čem tako jasno i oštro kao po ovim knjigama u izlogu i mojoj prekoj potrebi i neostvarljivoj želji da ih imam, listam, i čitam.

Mnogo je godina prošlo od tada. Mnogo sam knjiga video u svom veku, dosta pročitao, nekoliko i napisao, ali knjige iz skromnog izloga provincijske knjižare u Sarajevu – nisam nikad potpuno zaboravio. Sećanje na njih zadržalo se u onim skrovitim predelima moćnih a neispunjenih detinjskih želja koje, i kad čovek pregori i prividno zaboravi, ostaju i žive celog veka, pritajene negde duboko u nama, i javljaju se čudno i neočekivano u noćnim snovima ili u nesvesnim postupcima dnevnog života.
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3646
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ivo Andrić

Počalji od ms.k taj Čet Avg 06, 2015 12:52 pm

Najgori je bezrazložni strah.
Strah koji ima svoj razlog i korijen možeš da primiš, ma kakav da je, može se izmjeriti ljudskom mjerom, može mu se odrediti domet i uvir.
A možda i nije bezrazložan, samo ne možeš da mu nađeš razlog. Zato postaje opasan, jer je svuda, u svakom pokretu, u svakom glasu, u svemu što živi i umire, i srce neprestano strepi pred nečim strašnim, svemoćnim, sveuništavajućim.
Sve češće mu se dešava da ga obuzima neobjašnjiva jeza, da neki nesaznani užas zaustavlja dah, pa samo prestravljeno gleda i sluša. Čeka: sad će. Ne zna šta, ali je strašno.
. . .
Doručkovao je sasvim slabo, uzeo vesla i pošao prema moru.
Dok se spuštao niz strminu, osjećajući kako su vesla teška, učinilo mu se kao da ga neko prati. Kao da ga prati iz prikrajka, iza kamena, iza drveta, iza grma kupine, i stalno se pomiče za njim, uvijek mu je za petama, za leđima, za vratom.
Umorio se i sjeo da se odmori.
Neko mu je iza leđa.
Okrenuo se: ne vidi nikoga, ali zna, tu je.
Ustao je s mukom, s mukom podigao vesla, s mukom se natjerao da kroči niz brdo.
Nevidljiva sjenka je neprestano išla za njim.
Jedva je odvezao petlju na konopu kojim je čamac bio privezan, jedva ubacio vesla, jedva ukoračio.
I sjenka je ušla u čamac.
– Ko si? – pita šapatom.
Nema odgovora.
– Jesi li strah? Ili smrt?
Tišina. I neugodno prisustvo nečeg mučnog oko njega.
Odakle to? Nema nikakvog razloga da osjeća strah. A suviše je rano da misli na smrt.
Neće da misli na smrt: ko zna kakve ga zamke čekaju na prelasku iz ove tamne izvjesnosti u potpunu neizvjesnost.
Mrtvim rukama se opro o vesla, kao da od nečega bježi.
Izgleda da će od sada morati da se navikne na sjenku iza sebe.
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3646
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ivo Andrić

Počalji od ms.k taj Pon Avg 10, 2015 1:10 pm


Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim letnjim noćima, sastaju se redovno.
"Na Drini ćuprija"
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3646
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ivo Andrić

Počalji od ms.k taj Sre Sep 09, 2015 11:37 am




Iza svih mojih gorkih riječi krije se, ipak, uvijek ljudsko lice sa svojom željom za srećom.
("Ex ponto, nemiri, lirika")


avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3646
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ivo Andrić

Počalji od Still_dreaming taj Uto Jul 26, 2016 12:28 am

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta.
Znakovi pored puta


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21654
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ivo Andrić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu