Čudno je...

...kako ljudi sebe uvijek vide kao neke pozitivne karaktere, ma sta da drugi misle o njima.

... kako su plitki, površni i ozbiljno glupi ljudi uspeli u životu. I način na koji oni postoje, sam način na koji su neshvatljivo zadovoljni sobom, i većinom stvari oko sebe. Ta njihova divna utrnulost što im pruža auru... to ... to ... to nije čudno - to je čudesno!

...kako su providne laži i izmišljotine nekih ljudi. Ne znam zašto pričaju te priče. Zar stvarno misle da će m iko pametan povjerovati.

...što je Poet zaboravio na novi krug takmičenja.

polly88 ::...što je Poet zaboravio na novi krug takmičenja.

... ovo
... i to sto sam upravo ovo htjela sad napisati

...što se uvek oko 22:00 razbudim i pun sam energije i onda, valjda, nekako umislim da ne moram da legnem tako rano, pa ujutru mrzim sebe i ceo svet.

...što ću se po peti ili šesti (sedmi?   ) put (pre)seliti za manje od godinu dana i što ću to, čini mi se, po prvi put (ne samo kad je u pitanju prethodna, nego i sve one d(r)uge godine), učiniti drage volje Dobro da se nisam raspakovala do kraja, pa će mi biti lakše prenijeti stvari

...što se sve vreme nešto golicljivo dešava, a nikako nešto konkretno da se desi. Kao da odlažemo zadovoljstvo.

... što je mama sanjala mog bivšeg i njegovog brata. Smešno je sve to kad ljubav nestane.
... koliko mi odista prija samoća.
... ko sam danas a ko sam nekad bila.

...kako ljudi reaguju kada vide ekstremno skup auto čak i u Londonu. Naime, danas smo u gradu vidjeli Porsche 918 Spyder koji je stvarno fenomenalan auto i košta oko 550 hiljada funti. Stajao je na semaforu. Petnaestak ljudi je stajalo što na semaforu, što na ulici i snimalo ga. Mi smo pomislili da je vozač možda neka poznata ličnost, ali ispostavilo se da je auto to što je izazvalo toliku pažnju.

Inače Ferarija i Lamborghinija ima toliko puno da ne izazivaju neku posebnu pažnju.

. .. koliko mnogo neki ljudi postignu na materijalnom planu do svoje 25god. A ja ću i tada biti školarac sa 200din u džepu za pivo.

...što se nekako sve samo od sebe...ne znam...nešto...
...što i dalje ne znam da definišem...

... sto brat i ja radimo skupa, sjedimo jedan napram drugog, ali se u officu nismo vidjeli skoro 6 sedmica...

...kako neko ko ti nikad nije ni bio blizu može da ti deluje daleko, distancirano.

...kako ista stvar izaziva kod razlicitih ljudi potpuno razlicite reakcije. Primjecujem, na primjer, da neki stavljaju na forum fotografije vrlo starih, isusenih i propalih ljudi u nekim romanticnim pozama, koje ocigledno kod tih forumasa stvaraju raznjezenost i divljenje. Mada se i sama odusevljavam idejom da se ljudi vole do kraja zivota, mene pogled na ostarjelo i propalo ljudsko tijelo ispunjava nelagodnoscu i uzasom. Strasna mi je ljudska prolaznost i pomisao da nesto takvo divno kao dijete se pretvara u oronulog starca cija je svaka pora ispisana porukom smrti.

... Hm ... postoji jedan dečko koga sam, ne znam zbog čega, zapamtila pod imenom Filip. Oduvek mi je bio simpatičan, jednom smo se čak upoznali na autobuskoj stanici, ali ja opet nisam zapamtila ime. I sve mislim zove se Filip... To je bio naš jedini kontakt rečima, tada, pre četiri godine, a znam ga još od klinačkih godina. Ne znam ni gde živi, ništa o njemu, samo ga često viđam. Svaki put kad odem do keja on je uvek dole, šeta psa. Htela ili ne stalno ga srećem... Sećam se da, kad smo se upoznali, i ja rekla da sam Ivana, da je odreagovao jako čudno. Kasnije sam saznala od nekih njemu bliskih ljudi da je imao devojku Ivanu i da ga je ostavila na jako ružan način. Od tad ga niko ni sa kim nije ni video. I tako ti ja sve mislim To je Filip, kad jutros, mama kupila lokalne novine, i listamo i najednom njegova slika sa psom, i ja kažem mami Gle Filip! A ispod piše Bojan i Artur (pas). I sad meni čudno... Onda motam film i setim se da je u gimnazijskom godišnjaku bila njegova slika kao najboljem sportisti i da je pisalo Bojan... Ispade da se i on zove isto kao moj bivši dečko, tačnije kao moja najveća ljubav do sada. Čudne su povezanosti među ljudima.

...što su ulice i trotoari Praga pokriveni kockama, a ne asfaltirani. Nije baš zgodno za hodanje, naročito u cipelama sa štiklom, mada vrlo lijepo izgleda.

...kako se čovek uvjek iznenadi na loše a još više na dobro

...čitav dan koji ne znam kako da definišem i čudno mi je što mi je čudno, i što je zapetljano, itd...

... Što se s setom sećam onih koji su me uništili. Zaista, kako je to moguće posle svega??! Ne razumem sebe.

...Poruka mog školskog druga koji je sedeo klupu iza mene. Zapravo, generalno, činjenica da ju je uopšte poslao. Nije toliko poslata zbog mene, koliko zbog njegove ambicije, statistike tipa "okupiti što više ljudi", itd. Koliko me je izvukao osmjeh istom (originalna je, moram priznati), toliko me je frikautovao. Zapravo, on me frikautuje od samog početka, i čini mi se našeg prvog nazovi razgovora, kad sam drugarici recitovala riječi Madonine pjesme "Forzen", a on se pojavio od ne znam kud meni iza leđa, naslonio se na klupu i popravljao greške, i tako, četiri godine, prespavao je meni iza leđa (bukvalno i metaforski rečeno), i od nikud, ne znam zašto, uvijek u sred razgovora, tek poneka dobačena riječ. Oduvijek je postojalo neko nazovi (u nedostatku adekvatnijih riječi) uzajamno poštovanje među nama i sterilna distanca bez ijednog grama privlačnosti ili tako nečeg, i ne znam...nešto...

... "Ne pije, ne puši, nema poroka. Osim onih koje krije." + Ono najgore

...Znati

...Ne reći

...što mi čitava situacija, pored sve svoje nedefinisanosti (ćutanja, zaobilaženja, ignorisanja, laži, itd, i sl.), ma koliko realno-objektivno čudna bila, uopšte mi ništa čudno nije.

....koliko su ljudi kontradiktorni

...kako neki ljudi, bez obzira na to kakvi su, vole da zamisljaju da su vrlo fine osobe. Ako ih neko kritikuje trebali bi malo da se zamisle zasto je receno to sto je receno, a ne da zamisljaju da krivica nuzno mora biti do osobe koja ih kritikuje. Gdje ima dima ima i vatre.

...kad ne znam kako itd...