Vladimir Nabokov - Lolita

Večeras sam zvršio sa čitanjem, pa dok su utisci sveži...

Već sam rekao da mi se dopada Nabokovljev stil pisanja i što je ovakvu temu predstavio u obliku ispovesti glavnog lika. Ponegde je sve konfuzno napisano, a negde tu konfuznost opravdavam, jer pokazuje veštog pisca koji ume da nas dovede u stanje glavnog lika koji ni sam nije svestan šta se desilo. Ovde prvenstveno mislim na trenutak Šarlotine smrti. Čak sam i sam pomislio da Hambert sanja ili halucinira, ali nisam znao koji deo sanja - deo da je otkriven ili da je ona mrtva već u sledećem trenutku?

Izvadio sam dve čaše (za Svetu Algebru? za Lo?) i otvorio hladnjak. Ostrvljeno je urlikao na mene dok sam vadio led iz njegovog srca. Sve iznova napisati. Dati joj da ponovo pročita. Neće se setiti pojedinosti. Promeniti, falsifikovati. Napisati odlomak pa joj pokazati ili ga ostaviti da se povlači po kući. Zašto slavine ponekad tako užasno zavijaju? Zbilja grozna situacija. Jastučasto uobličeni komadići leda - jastučići za belog mecu, Lo - ispuštali su škripave, kockave, namučene zvuke dok ih je topla voda olabavljivala u njihovim ćelijama. Tresnuo sam čaše jednu pored druge. Sipao viski i malo sode. Zabranila je džin sa ananasom. Hladnjak je lanuo i tresnuo. Noseći čaše, prošao sam kroz trpezariju i rekao kroz vrata salona, odškrinuta, nedovoljno za moj lakat.

- Spremio sam ti piće - rekoh.

Nije odgovorila, ta pobesnela kuja, i ja stavih čaše na komodu pored telefona koji je počeo da zvoni.

- Ovde Lesli, Lesli Tomson - reče Lesli Tomson koji voli da se brčka u zoru - Gospodine, gospođa Hambert je pregažena i biće bolje da brzo dođete.

Odgovorio sam, možda malo osorno, da je moja supruga živa i zdrava, pa sam, još držeći slušalicu, gurnuo vrata i rekao:

- Šarlota, ovaj čovek kaže da si poginula.

Ali, u dnevnoj sobi nije bilo Šarlote.

Odmah na početku se Hambert obraća poroti (‚‚gospođe i gospodo porotnici''), a ustvari nama čitaocima, jer nam se izlaže da mu sudimo. I ti momenti kad se obraća čitaocu mi se veoma dopadaju. Par puta sam sebi predstavio njegove tužne oči koje traže sažaljenje i u početku sam ga zaista sažaljevao i pokušavao da razumem i opravdam. Njegova priča o Anabel ga donekle opravdava u mojim očima, ali kasnije ispovesti ga ocrnjuju. U jednom trenutku kaže da želi da mu Lolita rodi Lolitu II, a ona Lolitu III i tako uvek ima ‚‚nimficu'' koja ima nešto njeno. Naivan i jadan u početku, a potpuno nakazan od kad je dotakne. Kako sam dalje čitao, sve više sam osuđivao. Nije se opravdao u mojim očima, a tako sam se nadao da hoće. U strahu da je izgubi, ispunjavao joj je sve želje, udovoljavao hirovima deteta, objašnjavao joj da je njihov odnos zdrav, da je voli. Pričao joj je šta bi se desilo kad bi ga odala - otišla bi u popravilište i time ju je zaplašivao. Sedeli su u kolima ispred škole gde bi on gledao devojčice, dok ga ona dodiruje, vodio je na bazene da bi uživao više u svemu tome. Doslovno mi se gadio u tim trenucima. Pa je onda opet u jednom trenutku pridobio moje simpatije - pokušao je da se otrese privlačnosti tako što bi je vodio na plaže da bi se prisetio Anabel i tako oslobodio neostvrane mladalačke čežnje prema njoj. Tražio je lek za sebe i u tim trenucima kad bi pokazao da želi izlečenje, navijao sam za njega! Ali nisam opravdavao ‚‚sredstvo'', bez obzira na to kakva je mala Lolita kao osoba.

To što ništa nije hteo na silu, čini ga manje zverskim, ali više bolesnim i jadnim (sećate se da joj je plaćao da ga zagrli - imali su tarifu!). Da ne zaboravim da je dva puta planirao ubistvo - prvi put je to bilo seme koje nije našlo šupljinu da proklija, a drugi put čvrsta odluka.

Moje simpatije je kupio na nekoliko mesta osvrtima na književnost. Čak se na jednom mestu pravda sličnim ljubavima poznatih ljudi. A na par mesta velika imena u malo izmenjenoj formi koristi za pseudonime svojih likova.

Na kraju krajeva, Dante se ludo zaljubio u svoju Beatriče kad je ova imala devet godina, vrcav devojčurak, našminkan i divan, i draguljima urešen, u krmezavoj haljini, i to se desilo 1274. godine, u Firenci, na privatnoj gozbi, u veselom mesecu maju. A kad se Petrarka ludo zaljubio u svoju Lauricu, bila je plavokosa nimfica od dvanaest leta što trči po vetru, sred polenovog praha i prašine, cvet u letu, u prekrasnoj ravnici što se vidi s bregova Vokliza.

A Lolitu nam je predstavio kao malu otpadnicu, na nekim mestima je nazivao kurvicom i ostalim pogrdnim imenima, isticao njenu neposlušnost, ali time i svoju pokornost. Predstavio nam je kao malog tiranina, skoro nas stavio na svoju stranu i zamalo probudio želju da mu pomognemo da se odbrani od nje, sve dok se nije odao i rekao da je ona često jecala kad se on napravi da spava. Pretpostavljam da je Lolita bila neposlušno i zlobno dete, kao što deca umeju da budu, ali je on sve to i preuveličao, ne bih rekao zbog odbrane i iskupljenja pred nama, nego zato što je on to tako preuveličano doživljavao. Ona nije bila nevina pre njega, u šta mi nije teško da poverujem. Evo teksta koji stoji neposredno pre nego što nam on saopšiti da ona nije nevina sa svojih 12 godina:

Molim te, čitaoče: bez obzira na tvoju ogorčenost prema bolećivom, bolesno osetljivom, beskrajno obazrivom junaku moje knjige, nemoj preskočiti ove suštinski važne stranice! Zamisli me: ja neću postojati ako me ne zamisliš: pokušaj da u meni razaznaš lane što drhti u šumi moje vlastite pokvarenosti;

....

Uvažene frigidne porotnice! Mislio sam da će prohujati meseci, možda godine, pre no što se usudim da sebe razotkrijem pred Dolores Hejz; međutim, u šest je bila potpuno budna, a već u šest i petnaest bili smo, u tehničkom smislu ljubavnici. Kazaću vam nešto vrlo čudno: ona je mene zavela.

Povremeno sam se i nasmejao, dopao mi se njegov humor na nekoliko mesta. Uglavnom sam ga žalio, a manje osuđivao. Ne dopada mi se kraj knjige, osim poslednje glave, gde nam se opet direktno obraća.


Izdvojio bih neke citate koje sam zabeležio po različitim kriterijumima (neki mi se dopadaju zbog razmišljanja, a neki predstavljaju detaljnije glavnog lika):

Postoje dve vrste vizuelnog pamćenja: jedna, kad otvorenih očiju vešto nanovo sazdajete neki lik u laboratoriji svog duha (i tada Anabel vidim u takvim opštim pojmovima kakvi su: ‚‚koža boje meda'', ‚‚mršave ruke'', ‚‚şmeđa ukovrdžana kosa'', ‚‚duge trepavice'', ‚‚velika blistava usta''), i druga, kad u magnovenju dočarate, zatvorenih očiju, na tamnoj unutarnjoj strani kapaka, objektivnu, apsolutno optičku repliku ljubljenog lica, malu sablast u prirodnim bojama (tako vidim Lolitu).

Petak. Video je kako nekud odlazi s crnomanjastom devojčicom koja se zove Rouz. Zašto me način na koji hoda - dete, skrećem vam pažnju, puko dete! - tako grozovito uzbuđuje?

Jednostavno, zar ne? Ali, nećete mi verovati, dobri ljudi - prosto sebe nisam mogao naterati da to učinim!

Plivala je pored mene, poverljiva i nespretna foka, a sva logika strasti vrištala je u mom uhu: Sad je trenutak! I, dobri ljudi, ja prosto nisam mogao! Ćutke sam se okrenuo put obale, te se ozbiljno, prilježno, i ona okrenula, a pakao je i dalje vrištao svoj savet, a ja i dalje nisam mogao da sebe nateram da udavim to jadno, klisko, kabasto stvorenje.

Često sam imao utisak da živimo u osvetljenoj kući od stakla i da će svakog trenutka neko tankousto, pergamentno lice provoriti kroz nebrižljivo nezakriljen prozor, da besplatno nazre stvari za čije bi gledanje i najzasićeniji voajer platio omanje bogatstvo.

Uz znanje i pristanak Lo, upravniku pošte u Birdsliju date su dve pošte kao adrese za prosleđivanje pisama, pošta u Vejsu i pošta u Elfinstounu. Sledećeg jutra posetili smo prvu i morali smo da čekamo u kratkom, ali sporom redu. Smirena Lo je proučavala slike zločinaca na poternicama. Lepi Brajen Brjanski alias Entoni Brajen alias Toni Braun, oči bademaste, boja kože svetla, traži se zbog otmice dece. .... Silnog Salivena pratilo je upozorenje: veruje se da je naoružan i valja ga smatrati izvanredno opasnim. Ako želite da snimite film po mojoj knizi, udesite da se dok gledam jedno od ovih lica blago pretopi u moje.

Pade mi na um da, ukoliko odista silazim sa uma, mogu na kraju i nekog da ubijem. Zapravo - reče na suvo iskobeljani Hambert Hambert koji se još koprca u vodi - moglo bi biti pametno da se stvari pripreme - da se oružje premesti iz pregratka u džep - kako bismo bili spremni da iskoristimo napad ludila kad nastupi.

Tokom našeg neobičnog i bestijalnog života udvoje, mojoj konvencionalnoj Loliti je postepeno postalo jasno da je i najbedniji porodični život bolji no ta parodija incesta koja je, dugoročno gledano, bila najbolje što sam mogao ponuditi napuštenom detetu.

Kako vam se svidela ‚‚Lolita''?

Recimo da sam negdje na sredini. Jako mi se sviđa to na koji je način serviran psihološki profil glavnog lika i zbog pisanja u 1. l. jd. bio mi je nekako blizak (ne po načinu razmišljanja, nego kao da je tu negdje pokraj mene i ispovijeda se). Nije mi se svidjelo to što se stalno obraćao nama čitateljima. Kao da me je time htio pridobiti na svoju stranu. Kao da me je pokušao prevariti - da ga poželim osloboditi krivnje, a moj se zdrav razum probijao kroz njegove riječi i opravdanja i govorio mi da se ipak radi o zločincu (prije svega mislim na zločin koji je činio nad Lolitom, a ne na ono ubojstvo na kraju, zbog kojega mu je stvarno i suđeno).

Dopada li vam se Nabokovljev stil pisanja?

Većinu sam već objasnila... Možda bih mogla dati neki zaključak: istodobno se čitatelj poistovjećuje s glavnim likom (zbog stila pisanja u 1. licu), i gadi mu se (zbog razumijevanja samog sadržaja).

Šta vam je posebno zaokupilo pažnju?

Tek mi je zadnja trećina knjige postala stvarno napeta i te sam zadnje stranice "progutala". Onaj dio kad pokušava otkriti tko mu je "oteo" Lolitu, pa kad dobije njezino pismo, odlazi do nje... Jednostavno ju nije mogao zaboraviti ni nakon 3 (?) godine. Nije mogao ostaviti sve tako kako je; morao je znati.
Pa onda ono što je i Still spomenuo - kada se osvrće na književnost - stvarno ima predivnih dijelova. Meni se najviše svidjela referenca na Annabel Lee Edgara Allana Poea. Isto je ime Humbertove trinaestogodišnje prve ljubavi, a čini mi se da je i to neka aluzija na Poea jer je i on oženio trinaestogodišnju Virginiju kada je bio u tridesetim godinama.
Pa i ona promijenjena forma kako bi aludirao na velika imena u književnosti - npr. Ataturk Romb ili književnih likova - npr. Donald Otto Quij. Odlična igra riječima!
E, i svidjelo mi se to što u opisivanju nekih eksplicitnih dijelova pripovjedač ne koristi ni jedan vulgarizam, a opet je svima kristalno jasno što se to točno opisuje.

Šta vam se ne dopada?

Već sam se osvrnula na stil pisanja koji mi baš nije najbolje sjeo. Osim toga, tu je i taj dosadnjikavi prvi dio knjige gdje mi je trebalo malo više vremena da uđem u čitavu priču, da razumijem likove. Nisu to zapravo nikakve velike zamjerke, ali ipak su mi s vremena na vrijeme malo smetale...

Kako ste razumeli likove?

Humberta možda i više nego što sam htjela... Na trenutke mi se stvarno gadio, ali opet... bez obzira koliko pedofilija bila tabu tema i koliko se svi mi zgražamo nad tim ljudima, on je "samo" bio zaljubljen. Da, bolesno je biti zaljubljen u dvanaestogodišnju djevojčicu, ali on i kad je htio, nije mogao protiv toga. Onaj dio kada opisuje svoju ljubav prema Annabel... ne znam je li on u tom trenutku traži neko opravdanje za svoje misli i postupke. Ako da, meni to baš nije bilo nešto uvjerljivo.
No evo jedan citat o Humbertu koji sam izdvojila dok sam čitala:

A ipak je Loliti bilo svega dvanaest godina i, ma što ja mislio o okolini i dobu (čak i vodeći računa o razuzdanosti američke djece školskog uzrasta), činilo mi se da se ta obijesna dječurlija počinje igrati bluda ipak kasnije, i u drugoj okolini. Stoga je (da nastavim nit svojih razmatranja) moralist u meni zaobilazio problem povodeći se za konvencionalnim shvaćanjem o tome kakve su dvanaestogodišnje djevojčice. Dječji psihijatar u mein (šarlatan, kao što i jest većina njih, ali to sad nije važno) prežvakavao je neofrojdovski gulaš i zamišljao sanjarsku i zanesenu Lolitu u "latentnoj" fazi djevičanstva. I, napokon, pohotljivac u meni (veliko i ludo čudovište) ne bi ništa imao protiv stanovite poročnosti kod svoje žrtve.

Baš zbog ove riječi "pohotljivac", kako sam sebe naziva, čini se da je bio svjestan svega - koliko je to što radi (i misli!) grozno, a ta žudnja na kraju je ipak bila jača od svega.
I još jedan citat:

Ali, ako sam mogao da ne mislim na Trappa kao što nisam mislio ni na svoje nedavne grčeve na travi u Championu, nikako nisam mogao izići na kraj s jednom drugom mukom - što sam znao da mi je Lolita tako blizu, a opet tako užasno nedohvatna, i da je toliko volim, da je toliko volim baš uoči nove ere, kad je ona, prema mojim vračarskim proračunima, trebala prestati biti nimfica, prestati me mučiti...

Dakle, kao što sam već rekla, mislim da je on nju stvarno volio. U nekim dijelovima govori o njoj s toliko nježnosti da to ne može biti samo pohota i strast.
E sad, naravno, dolazi i Lolita, kao ne baš nevina djevojčica, koja je znala kako iskoristiti Humberta i koja je na kraju onako tužno završila, trudna sa 17 godina... Ali ostavit ću da netko drugi komentira pa ću se samo nadovezati, jer sam se već previše raspisala.

Juce sam zavrsila citanje ove knjige, pa cu odmah napisati i komentar, dok jos nisam zaboravila neke stvari.

Sama ideja knjige mi se jako dopala. Neobicna je. Procitala sam i Pogovor na kraju knjige u kojem je Nabukov opisao s kojim se poteskocama suocavao pri objavljivanju „Lolite“ i mogu samo zamisliti te patnje i to nerazumijevanje.

Dopalo mi se i to sto je knjiga pisana u prvom licu i sto se cesto obraca citateljima. Zbog toga sam cesto sebe zatekla da ga pocinjem razumjeti ili cak i opravdavati. Taj efekat sigurno ne bi bio postignut da je knjiga pisana u trecem licu. S te strane Nabukov je pravi genijalac!
No, ma koliko mi se to sve dopalo, Nabukov stil pisanje mi nikako nije legao. Preopsiran je i na momente dosadan. Opise mjesta koja su on i Lolita posjetili sam cak i preskocila. Knjiga je, prema mom misljenju, mogla sadrzavati bar 100 stranica manje. Zbog toga sam je sporo citala i povremeno se prisiljavala da nastavim, da ne prekinem.

Zanimljivo za knjigu je da u njoj nema apsolutno pozitivnog lika. Svi su likovi nekako realni, sivi.

Humbert je zlocinac. Ubistvo koje je na kraju pocinio je najmanja stvar, njegov glavni zlocin je ipak Lolita. No, nekako ga uglavnom sazaljevam. Uglavnom je samo jako ocajan i patetican. Cesto svojom pricom me okrece na svoju stranu, pa u sebi moram da ponavljam „Halo, dvanestogodisnja djevojcica!“. No, kad bi Lolita bila normalna djevojka od dvadeset i kusur godina, prica bi bila sasvim drukcija i ona bi bila glavna negativka, prava hladnokrvna manipulatorica, koja u potpunosti iskoriscava ljubav jadnog Humberta.

No, radi se o tuznoj djevojcici. Maloj djevojcici koju zivot nije nikako mazio i koja svojom hladnokrvnoscu prema Humbertovoj ljubavi brani sebe od svega. Rano je ostala bez oca, majka je bila grozna prema njoj, a onda je ostala i bez te majke. Njen najveci problem je sto (kao i vecina djece) misli da zna sta radi, da je najpametnija. I, zaista, pokazala je dosta puta ozbiljnost i vrlo zrela razmisljanja. S obzirom na njen zivot to je razumljivo.
Ipak, moram priznati da sam sebe morala konstantno podsjecati da se ipak radi o djevojcici. Cak sam se zatekla i da likujem sto joj bijeg nije posao za rukom i sto je sa 17 zavrsila trudna. Na to da je ona ipak djevojcica sam se morala podsjecati cesce nego na to da je Humbert pedofil.

Tek sada kad pisem ovaj komentar pocinjem ustvari da je zalim i da shvacam da je ona samo bila zrtva. Kroz knjigu ju je lako prezirati. No, to je samo djevojcica, kojoj je jako bila potrebna zdrava roditeljska ljubav.

Sarlotin lik je lik za koji nisam nasla previse razumijevanja. Naivna zena i prilicno losa majka. Cini mi se da je bila iskljucivo sebi okrenuta. Ipak, njena smrt me je iznenadila. Sve se nekako brzo odigralo, pa sam kao i Still najprije mislila da je sve san. Njenu reakciju na otkrivanje dnevnika sam vise dozivjela kao otkrice supruge da muz ima druge interese i da je ne voli, nego kao zelju da zastiti kcerku. Njena smrt je bila tako brza, nepromisljena greska, kao i vecina njenog zivota.

Sve u svemu, zbog tog stila pisanja koji mi nikako nije legao, odugovlacenja radnje, na Goodreads sam „Loliti“ dala 2/5.