Vladimir Nabokov

od **Still_dreaming** Ned Dec 11, 2011 9:44 am

Vladimir Nabokov (Владимир Владимирович Набоков) je rođen u carskoj Rusiji, 22. aprila 1899. godine, u Petrogradu, u veoma bogatoj, plemićkoj porodici koja je vodila poreklo od Naboka Murze, slovenizovanog tatarskog kneza. Njegovo detinjstvo nalikovalo je bajci, posebno što mu je kao prvom od petoro dece majka posebno ugađala. Umesto zvečke davala mu je da se igra skupocenim, sjajnim ogrlicama, dijademama i prstenjem, a pre spavanja čitala mu je priče na engleskom, francuskom i ruskom jeziku. Nabokov je kasnije tvrdio da se živo seća tih događaja iz ranog detinjstva, koji su ga umirivali i očaravali. Do osamnaeste godine živeo je s porodicom, pedeset članova posluge, dadiljama i učiteljima u mondenskom domu u Petrogradu, a leti na divnom seoskom imanju Vira, sedamdesetak kilometara od grada.

I pored života u raskoši i izobilju, Nabokov je odmalena imao obaveze koje su podrazumevale brojne časove s raznim učiteljima. Uz privatnog učitelja, koji mu je govorio „Vi”, u šestoj godini naučio je da čita i to prvo engleski, pa tek onda ruski jezik. Imao je i časove crtanja, mačevanja, tenisa, boksa, ali kad je jednog leta otišao u selo, shvatio je da je rođen za „najotmeniji sport na svetu” – lov na leptire! Zaljubljenik u leptire otkrio je novu vrstu u čiji je latinski naziv ušlo prezime Nabokov.

Od 1911. godine Nabokov je krenuo u Teniševsku školu, koja je u Rusiji njegovog dečaštva važila za najskuplju i najnapredniju obrazovnu ustanovu. Na nastavu ga je „rols-rojsom” dovozio vozač u livreji, zbog čega su drugovi počeli da ga optužuju da se pravi važan. Zamerali su mu i što koristi engleske i francuske izraze, s kojima se u svom domu saživeo. Kad je malo porastao, krenuo je na časove plesa, gde su ga očarale „nimfete” – devojčice s urednim soknicama i lakovanim cipelicama. S najboljim drugom krvlju je potpisao zakletvu da jedan drugom poveravaju svoje ljubavne tajne.

Posle Oktobarske revolucije, tri porodice Nabokova pobegle su preko Krima i Grčke u zapadnu Evropu. Svesni da su nepovratno izgubili nemerljivo bogatstvo, nosili su sa sobom drago kamenje, za prvu pomoć. Na Krimu su boravili kod porodičnog prijatelja. Te teške dane Nabokov je provodio radno: pisao je pesme, prevodio na ruski „Alisu u zemlji čuda” Luisa Kerola... Leptire je lovio više nego ikada: ulovio je sedamdeset sedam vrsta, plus sto noćnih, što mu je stvorilo osnovu za prvi naučni rad, koji je 1923. godine objavio u stručnom časopisu.

Posle Krima s porodicom je otišao u London, gde je upisao studije – francusku i rusku književnost na Kembridžu. Međutim, zbog izbeglištva osećao se veoma loše. Plašio se da će zaboraviti ruski jezik, „jedino što je spasao iz Rusije”, pa je svakodnevno čitao desetak stranica rečnika živog ruskog jezika. Iako je tvrdio da nije kročio u biblioteku koledža, osim što je u njoj održao svoj prvi i jedini politički govor, diplomirao je s odličnom ocenom.

Kad je iz Londona otišao za Berlin, priključio se društvu Rusa u izgnanstvu koji su poput njega živeli u „materijalnoj oskudici i moralnom izobilju”. Počeo je da sarađuje s emigrantskim časopisom „Rul” („Kormilo”) u kome je njegov otac postavljen za urednika. Nažalost, 1922. godine otac mu je stradao kao slučajna žrtva desničarskog atentata na političara Pavela Miljukova. Posle tog nesrećnog događaja Nabokov je počeo da živi sam: nije hteo da se s majkom preseli u Prag, već je ostao u Berlinu i nastavio da gradi književnu karijeru. Objavljivao je pesme i novele, i roman u nastavcima „Mašenjka”, pod pseudonimom Vladimir Sirin (u ruskom folkloru Sirin je legendarna rajska ptica). Generacija starijih pisaca – Bunjin, Marina Cvetajeva – isticala ga je kao najdarovitijeg mlađeg pisca i hvalila je njegov jedinstven, osećajan stil, koji je stajao van pomodnih struja. Godine 1923. susreo se s velikom pesnikinjom Marinom Cvetajevom, o čemu je zapisao: „Šetali smo dugo, po divnom, vetrovitom danu. Njena haljina lepršala je kao zastava.”

Razmažen u detinjstvu, Nabokov je sad, kad je ostao bez nasledstva od dva miliona dolara, morao da radi. Osim što je davao časove engleskog, prevodio je, radio kao teniski trener, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama, sastavljao šahovske probleme i prve ruske ukrštene reči... Prijatnog izgleda, otmenog držanja, duhovit, postao je omiljen u društvu, naročito kod žena. Posle nekoliko romantičnih veza, čak i veridbe s jednom lepoticom, 1925. godine oženio se Verom, koju je upoznao na jednom dobrotvornom balu. S njom je kasnije dobio sina Dmitrija, ali nije se smirio. Pošto nije mogao da odoli drugim ženama, nekoliko puta je „gubio glavu” i brak dovodio u pitanje. Ipak, do kraja života ostao je s Verom, koja ga je veoma podržavala u radu i ubeđivala u nastupima malodušnosti da ne uništava rukopise. Nju je opisao u romanu „Dar”, a posle ženidbe potpisivao se pravim prezimenom.

Godine 1937. godine morao je da s porodicom, pred nacistima, beži u Pariz. U tom gradu osetio je „drhtaj nadahnuća” i napisao je „Čarobnjaka”, pripovetku o četrdesetogodišnjem muškarcu zaljubljenom u „nimfetu” – devojčicu od dvanaest godina. Svestan koliko je tema retka i sablažnjiva za to vreme, priču je pročitao prijateljima, a zatim je uništio. Posle ove skice za „Lolitu”, napisao je knjigu „Pravi život Sebastijana Najta” i izdao je na engleskom jeziku. Pravio je planove da se nastani u Engleskoj, ali pošto nije mogao da nađe posao na koledžu, 1940. godine otišao je u Ameriku, u Njujork.

U novom okruženju prihvatio ga je Edmund Vilson, književni kritičar, s kojim je narednih dvadesetak godina vodio zanimljivu prepisku, objavljenu u knjizi „Pisma”. Nabokov je u početku radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, gde je proučavao i svrstavao leptire, crtao ih i pisao o njima. Vilson mu je kao urednik dao priliku da piše književne prikaze u časopisu „Nju ripablik” i povezao ga s izdavačima i časopisima. Nabokov je zatim počeo da drži predavanja kreativnog pisanja na Stenfordskom univerzitetu i na univerzitetu u državi Masačusets. Svi su primećivali da novi profesor lepim devojkama posvećuje više pažnje, pa nije prošla nezapaženo romansa koju je imao s jednom studentkinjom koja je došla da ga intervjuiše. Njoj je jednog dana na tabli, ćirilicom, napisao „Ja te volim”, a zatim je te reči brzo izbrisao. I mnoge druge studentkinje zaljubljivale su se u njega, a jedna je izjavila kako je studirala francuski, ruski i Nabokova!

Od 1945. godine Nabokov je postao američki državljanin i tri godine kasnije počeo je da radi kao profesor ruskog jezika i evropske književnosti na Kornelu. Otprilike u isto vreme vratio se priči o „Loliti”, od koje je želeo da načini roman čija je umetnička strana čista, a zabavna potpuno razuzdana. Privlačila ga je čulna tema o muškarcu koji voli „zeleno voće” i želeo je da što vernije dočara jedan „vatreni, grešni san”. Iako je govorio da roman ima kao film u glavi i da mu treba samo da ga „razvije”, radio je sporo, a 1953. godine pisao je šesnaest časova dnevno! U dva navrata želeo je da spali rukopis, ali ga je žena sprečila. Prepisivanje rukom završio je u proleće 1954. godine i zatim je krenuo da ga redom nudi izdavačima. Sva četiri američka izdavača ostala su preneražena! Jedni su se plašili da će zajedno s piscem, u slučaju štampanja knjige, završiti u zatvoru, drugi su govorili da je knjiga „raskalašna”, treći da je preduga, četvrti su zamerali da u njoj nema dobrih ljudi... Erotična knjiga „Lolita”, objavljena u Parizu 1955. godine, odjeknula je poput bombe! Iako je doživela fantastičan uspeh, mišljenja o njoj bila su podeljena. Dok ju je glavni urednik „Sandej ekspresa” nazvao „najodvratnijim smećem” i pornografijom, pisac Grejam Grin zapazio je lepotu i pravu vrednost knjige i preporučio je u „Sandej tajmsu”. Uz mnoga negodovanja i zabrane zbog „gnusne i pogane” teme i „odvratnih” likova, knjiga je šest meseci bila na listi bestselera. Nabokov je kritike doživljavao kao „zaveru uperenu protiv njegovog razuma” i svima je odgovarao da ne daje ni pet para na javni moral!

Spojler:

Od 1960. godine Vladimir Nabokov stekao je svetsku slavu pa je, povodom objavljivanja knjiga, putovao po Evropi. Pošto je čuvao privatnost, počeli su da ga poistovećuju s junacima njegovih romana: govorili su da je pedofil, homoseksualac, špijun... Da bi pobegao od buke Amerike i bio bliže sinu koji je studirao opersko pevanje u Italiji, prekinuo je s predavanjima i odselio se u Švajcarsku, u Montre. Poslednjih dvadesetak godina živeo je u hotelskom apartmanu jer je, nakon gubitka ogromnog imetka u Rusiji, znao da nikada u životu neće imati ništa slično.

Inače, Nabokov je voleo da piše i jede u krevetu, u tišini, i nije podnosio buku restorana i kafea. U Švajcarskoj je vodio miran život. Pisao je i prevodio svoje ruske romane na engleski jezik, lovio i proučavao leptire... I tada je izazivao radoznalost okoline, čak i policije koja ga je sumnjičila za špijunažu i krivolov. Pored svega, uspeo je da načini izvanrednu zbirku, pa je posle njegove smrti nađeno tačno 4323 primerka leptira, ostavljenih muzeju u Lozani. Kao „leptirdžiji” odato mu je posebno priznanje – pošto je otkrio nepoznatu vrstu leptira, u njen latinski naziv ušlo je i prezime Nabokov.

S brojnim romanima („Lolita”, „Kralj, dama, pub”, „Očajanje”, „Dar”, „Smeh u tami”, „Poziv na pogubljenje”, „Bleda vatra”, „Prozirne stvari”, ‚‚Lužinova odbrana'', ‚‚Podvig'', ‚‚Camera Obscura'', ‚‚Stvarni život Sebastijana Najta'', ‚‚U znaku nezakonito rođenih'', ‚‚Pnin'', ‚‚Bleda vatra'', ‚‚Ada'' i ‚‚Pogledaj arlekine!''...), autobiografijom („Govori, sećanje”, u proširenom izdanju za rusko tržište „Druge obale”), dramama i pesmama, Vladimir Nabokov postao je jedan od najpoznatijih pisaca dvadesetog veka. Kad je umro, 2. jula 1977. godine u Montreu u Švajcarskoj, ostavio je jedan nezavršeni roman, a sinu i ženi naložio je da ga spale. „Tajms” je tada objavio da je Nabokov prešao suviše granica da bi dobio Nobelovu nagradu... Ali, da se nekim slučajem to dogodilo, postavlja se pitanje koja bi se zemlja najviše radovala. Jer, Nabokov je govorio: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj”.