Džordž Bernard Šo

od **Still_dreaming** Čet Dec 08, 2011 10:02 am

Smatraju ga najznačajnijim dramskim piscem posle Šekspira. Napisao je preko pedeset drama, ali bio je i najčitaniji muzički i pozorišni kritičar svoje generacije. Vizionar i mistik, u duši stidljiv, Šo je istovremeno bio antiteza romantika. Nemilosrdni društveni kritičar, koji nikada nije poštovao institucije. Veći deo života bio je vegetarijanac i nikada nije pio alkohol niti kafu.

Šo je rođen u Dablinu 26. jula 1856. godine, kao treće i najmlađe dete (i jedini dečak), od oca Džordža Kara Šoa i majke Lusinde Elizabete Šo, koja je bila 16 godina mlađa od svog supruga. Porodica Šo pripadala je nižem irskom protestantskom plemstvu. Džordž je bio neuspešni trgovac i alkoholičar, pa je porodica živela u tzv. otmenom siromaštvu. Upravo zbog očeve sklonosti ka alkoholu, Džordž je odlučio da život provede kao trezvenjak. Sa zvaničnim obrazovanjem, Bernard je završio u svojoj 15. godini.

1872. godine Šoova majka je napustila svog supruga. Ona je zajedno sa učiteljem muzike i svoje dve ćerke otišla u London. Ovde se izdržavala držanjem časova pevanja. 1876. godine Bernard se pridružio majci i sestri (pošto je mlađa sestra u međuvremenu umrla), sa željom da postane pisac. U Londonu je Bernard pokušavao sam da nauči ono što je propustio u zvaničnom obrazovanju, provodeći dane u čitaonici Britanskog muzeja.

Život nije pronalaženje sebe. Život je stvaranje samoga sebe.

Naredna dekada ispunjena je ličnim frustracijama i siromaštvom, a romane koje je pisao izdavači su po pravilu odbijali. Ni muzička kritika (koju je pisao pod imenom jednog porodičnog prijatelja) ni posao u telefonskoj kompaniji nisu potrajali.

1884. godine učestvuje u osnivanju Društva Fabijanaca, čiji član je, između ostalih, bio i pisac, H. G. Vels. Oba pisca su slala jedan drugom kopije svojih novih knjiga čim bi se pojavile. Ovo je bila britanska socijalistička obrazovna organizacija, koja je promovisala društvene promene putem demokratskih načela. Iako nikada nisu prerasli u stranku, imali su bliske veze sa Laburstičkim partijom. Šo se zalagao za ukidanje privatnog vlasništva, za radikalne promene izbornog sistema, vodio je kampanju za pojednostavljenje pravopisa i reformu engleskog alfabeta (kod nas je čuvena njegova izjava da je srpska ćirillica najsavršenije pismo na svetu).

Bavi se i pisanjem umetničkih kritika i književnih recenzija, kao i fantastičnih muzičkih kolumni, u kojima uglavnom promoviše dela Riharda Vagnera. Svoje članke u novinama u početku je potpisuje pseudonimom Corno di Bassetto („lisičji rog"), a kasnije koristi lične inicijale.

Prvu dramu, „Widowers Houses", napisao je 1892. godine, ali ni ona, kao ni narednih šest, nisu imale dug vek na sceni. U ovoj drami, Šo slika dobronamernog mladog Engleza koji se zaljubljuje, a onda otkriva da bogatstvo njegovog budućeg tasta potiče iz eksploatacije siromašnih. Šo se grozio veštačkih zapleta i konvencionalnih likova, koji su vladali tadašnjim engleskim pozorištem, pa je tok svoje priče okrenuo u suprotnom smeru i umesto očekivane pobede morala, junak drame pronalazi izgovor za ignorisanje neugodne činjenice, dajući tako celokupnom delu ironičan ton.

I sledeća drama, „Mrs. Warren´s Profession", prožeta je istim tonom. Dramu je napisao 1893, ali je ona postavljena na scenu tek 1902. godine, pošto je viši dvorski komornik, cenzor drama, odbio da izda licencu. Tema je organizovana prostitucija, a heroina, mlada, obrazovana žena, koja otkriva da se njena majka bavi organizovanjem bordela širom Evrope. Ponovo je odlučujuć ekonomski faktor, a tema se tretira bez griže savesti i bez uobičajene predstave o „paloj ženi". Kao što je to slučaj sa većinom Šoovih drama i ovo je drama ideja.

Svoje prve drame Šo je nazvao „neprijatnim", jer je pomoću njih želeo da suoči gledaoce sa neprijatnim činjenicama. Pošto one nisu nailazile na dobar prijem, Bernard se okrenuo pisanju tzv. „prijatnih" drama, a 1898. godine sabira drame i iz jedne i iz druge grupe i objavljuje ih pod zajedničkim naslovom „Prijatne i neprijatne drame".

Drama iz grupe „prijatnih" - „Candida" - bavi se heroinom koja je primorana da bira između muža sveštenika - vrednog, ali tupog hrišćanina socijaliste - i mladog pesnika, koji je ludo zaljubljujen u nju. Ona bira sveštenika, jer procenjuje da je on slabiji. Pesnik je nezreo i histeričan, ali kao umetnik, ima kapacitet da se odrekne lične sreće zarad opšteg kreativnog interesa.

Od 1895. godine do 1898. on piše dramske kritike za „Saturday Review", u kojima je posebno promovisao dela norveškog dramskog pisca, Henrika Ibzena. Još 1891. godine napisao je i esej „Suština Ibzenizma".

1898. godine Šo se oženio sa Charlote Payne-Townshend, irskom naslednicom i prijateljicom Beatrice i Sidney Webb, osnivačima Društva Fabijanaca. Iako je ovaj brak u javnosti doživljavan kao srećan, Šo je često povezivan sa drugim ženama, a danas je poznata njegova vatrena korespodencija sa nekim od njih. Verovatno osećajući da se prodao radi materijalne egzistencije, Bernard će kasnije napisati dramu „Man and Superman", u kojoj delimično oslikava sopstveni život, a verovatno zbog toga postaje i ogorčeni protivnik braka.

1901. godine u Londonu se na scenu postavlja drama „Cezar i Kleopatra", koja predstavlja njegovo prvo veliko delo. Kleopatra je prikazana kao razmaženo i poročno 16-godišnje dete, a ne 38-godišnja zavodnica kao kod Šekspira. A Cezar je usamljeni čovek i više filozof nego vojnik.

1903. Šo piše dramu „Man and Superman", u kojoj objašnjava svoju filozofiju, po kojoj „životna sila" unutar čoveka uvek teži ka višoj formi postojanja, koja se postiže putem evolucije. Heroj u drami teži ličnom, duhovnom usavršavanju i suprostavljen je materijalističkim pogledima heroine. Heroj bolno prihvata poraz sklapajući brak sa heroinom, lažno prepoznajući u njoj moćni instrument „životne sile" za kojom je tragao, pravdajući to činjenicom da postojanje i sudbina ljudske rase, u krajnjoj instanci, leži u reproduktivnim organima žena. Mada je na površini komedija manira vezanih za ljubav i novac, ova drama je dala šansu Šou da istraži intelektualnu klimu novog veka sa serijom rasprava; u njoj on beži od određenih elemenata realizma, pravi gotovo opersku atmosferu, a treći čin „Don Juan in Hell", od tog perioda često se izvodi nezavisno.

1905. godine piše dramu „Major Barbara", (po kojoj će kasnije biti snimljen i film), baveći se načelima fabrika oružja, koje žele sebe da prikažu kao izrazito religiozne, kao i hipokrizijom Armije spasa, čiji patronati su upravo fabrikanti oružja i proizvođači viskija.

„The Doctor´s Dilemma" (odigrana 1906), predstavlja satiru medicinske profesije (predstavljajući je kao profesiju samoočuvanja) kao i umetničkog temperamenta i nesposobnosti javnosti da razdvoji autora od njegovog dela.

U dramskim delima koja su usledila Šo se okrenuo ka nečemu što bi se moglo nazvati ozbiljna farsa; intelektualna komedija sa njegovim uobičajenim živim dijalozima, u koju uvodi nerealistične elemente, koje će kasnije potpunije istražiti.

Dve godine posle smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, na scenu se postavlja drama „Androcles and the Lion" (1912), u kojoj se Šo bavi pravom i lažnom verskom ezgaltacijom. Ovo je filozofska drama o ranom hrišćanstvu. Centralna tema, istražena preko grupe ranih hrišćana osuđenih u areni, jeste da čovek mora da ima razlog zbog kojeg bi umro - onaj koji se nalazi izvan njega - kako bi život bio vredan življenja.

1913. Šo piše svoje remek-delo, najzabavniji i najpopularniji dramski komad - „Pigmalion". Tvrdio je da je ovo didaktička drama o fonetici, a atipični heroj, Henry Higgins, po zanimanju je fonetičar, ali drama je ljudska komedija o ljubavi i engleskom sistemu klasa.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Bernard prestaje sa pisanjem drama i piše pamflet „Zdrav razum o ratu", u kojem ne pravi razliku između Velike Britanije i njenih saveznika i Nemaca, nazivajući ih sve zločincima. Traži dogovor i sklapanje mira. Njegovi antiratni govori postali su ozloglašeni u javnosti i postao je meta mnogobrojnih kritika, doživljavajući istu sudbinu kao njegov kolega, pisac, Herman Hese, koji pokušava da bude glas zdravog razuma na drugoj strani.

Manjina je ponekad u pravu, ali većina uvek greši.

1919. godine piše dramu „Heartbreak House" (na scenu postavljena 1920) u kojoj prikazuje duhovno bankrotstvo svoje generacije, koju smatra odgovornom za ratna krvoprolića.

Kako bi našao odgovor na post-ratni pesimizam, Šo je napisao pet povezanih drama-parabola pod jednim imenom „Back to Methuseleh" (1921), u kojima istražuje ljudsko napredovanje od Edena do naučno-fantastične budućnosti. Uprkos nekim fantastičnim scenama, ciklus je neujednačen po pozorišnim vrednostima i retko je izvođen.

Kanonizacija Jovane Orleanke 1920. godine nanovo pobuđuje staru Šoovu želju da napiše dramu o njoj. Tako nastaje remek-delo „Saint Joan" (odigrana 1923), u kojem je ne tretira samo kao katoličku svetiteljku i mučenicu, već od nje pravi kobinaciju praktične mističarke, jeretičke svetiteljke i nadahnutog genija. Njena smrt obuhvata paradoks čovečanstva, koje ubija svoje svece i heroje i to će i nastaviti da čini sve dok visoki moralni kvaliteti, putem evolucije, ne postanu sastavni deo svakog čoveka. Uspeh ove drame donosi mu Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine (pri čemu on ne prihvata novčani iznos, već ga preusmerava na prevode švedske književnosti na engleski jezik).

Razvijajući drame u kojima se bavi moralnim načelima, drame prepune intelektualnog konflikta, oživljavajući komediju manira i rizikujući sa farsom i teatrom neverice, Šo je u značajnoj meri doprineo oblikovanju tadašnje pozorišne scene.

Moć ispravnog posmatranja stvari uobičajeno nazivaju cinizmom oni ljudi koji tu moć nemaju.

Nastavio je sa pisanjem i kada je prešao svoju devedestu godinu. Njegova poslednja dela okrenuta su samospoznaji i samorealizaciji, u čemu je pronalazio odgovor na krizu u koju je Evropa sve dublje upadala. I ranije se bavio ovim temama, ali sada im je prišao tragikomično i sa nerealističnom ekstravagancijom koje su bile na trasi između drevnog grčkog komediografa Aristofana i Ibzena, koji mu je ostao doživotni uzor. Ostaće upamćen i kao najzajedljiviji pamfletista još od Svifta, najčitaniji muzički kritičar u Engleskoj, najbolji pozorišni kritičar svog vremena, te čudesni predavač i esejista koji se bavio političkim, ekonomskim i društvenim temama.

Preminuo je 2. novembra 1950. godine.

Izvor: Mreža kreativnih ljudi