Džordž Gordon Bajron

od **Still_dreaming** Sre Feb 01, 2012 8:54 am

Lord Džordž Gordon Bajron (George Gordon Byron) rođen je u Londonu, 22. januara 1788. godine, u jednoj od najstarijih engleskih plemićkih porodica, kao sin kapetana Džona Bajrona (zvanog „Ludi Džek“) i njegove druge žene, Katarine Gordon, poreklom iz Škotske. Izgubivši prvu ženu nakon rođenja njihove kćeri, kapetan Džon se, kako se govorkalo, oženio Katarinom zbog novca; odista, bio je raspikuća; pošto je spiskao ženin ogromni imetak, napustio je porodicu, vraćajući se samo onda kada mu je bio potreban novac, i greznući sve dublje u kockarske i ženskarske dugove. Mada je pesnik širio legendu da je njegov otac sebi prerezao grlo, umro je, najverovatnije od tuberkuloze ili predoziranja narkoticima, u Francuskoj, gde je imao rođake, bez prebijena marjaša. Katarina je sina odvela u Aberdin. Posle smrti svog dede, 1798, na desetogodišnjeg dečaka prešla je titula lorda. Završio je školu u Aberdinu 1805, posle čega je stupio na Triniti koledž u Kembridžu. U školskim pauzama, Bajron je živeo sa svojom majkom u Burgejz Manoru, Sautvel, Notingejmšajr, u stalnom antagonizmu, što zbog njene naprasite ćudi, što zbog svojih hirova koji su takođe, zarana, pokazivali sklonost ka rasipništvu. Prijateljuje sa sestrom svog druga, Elizabetom Pigo, koja ga, oduševljena njegovim prvim stihovima, ohrabruje da piše. Bajron je prve pesme objavio u svojoj četrnaestoj godini; prvo izdanje njegove zbirke pesama je rasprodato, ali pesnik, ipak, nailazi na veoma oštru negativnu kritiku jednog od tadašnjih dežurnih državnih moralista (u čijem tekstu stoji i opšte mesto svih potonjih opadača lirike da „nije poezija sve što se malo rimuje s prebrojenim slogovima“) – i tek će pojava prvih poglavlja poeme „Čajld Harold“, 1812. godine, biti primljena sa opštim priznanjem. Uspesi na književnom polju više neće prestajati (poema „Don Žuan“, poetske drame „Manfred“ i „Kain“) i on će postati jedna od najslavnijih ličnosti Evrope tog vremena, njen najtiražniji pisac, pesnik za koga će Gete reći da je njegov naslednik.

Od 1809. do 1811. godine preduzima putovanje po Evropi i Mediteranu. U Albaniji se sreće sa Ali pašom, putuje na Maltu i u Atinu, zajedno s prijateljem Džonom Kemom Honhausom. Po povratku, neko vreme provodi zabavljajući se politikom, kao član Doma lordova engleskog parlamenta. Zalaže se za ukidanje smrtne kazne i prestanak progona sekte Ludita (o čemu piše i nekoliko pesama).

Bajronov lični život je predmet interesovanja mnogih biografa, a i sam pesnik se trudio da uđe u kostim nekakvog „božansko-đavolskog“ anti-junaka koji prkosi okolini. Iako hrom od rođenja, zbog deformacije desnog stopala (lekari su tvrdili da je povređen prilikom porođaja, jer njegova mati iz plemićke sramežljivosti nije do kraja otvorila utrobu, to jest, nije dovoljno raširila noge), trudio se, i uspevao, da bude sportista: plivač, bokser, igrač kriketa. Po izlasku iz detinjstva, odbijao je da leči stopalo pomoću specijalnih anatomskih cipela. Vladalo je opšte mišljenje da je od debeljuškastog dečaka izrastao u atletski građenog, lepog čoveka. Na dijeti je bio, praktično, čitavog života, uglavnom na vegetarijanskoj kuhinji; dešavalo se da se danima hrani samo keksom i belim vinom. Imao je psa rase „njufaundlend“ po imenu Boutsvajn, koga je obožavao, i koji je pokopan tik uz grob svog gazde. U ostalim periodima života, takođe je držao i druge životinje, uključujući jednog pripitomljenog medveda i, čak, krokodila (kad su ga u Kembridžu pitali šta namerava s medvedom, odgovorio je da će ga prijaviti za polaganje doktorata).

Po sopstvenim pričama koje je pričao prijateljima, a u koje, možda, ne treba do kraja verovati, nevinost je izgubio sa sluškinjom koja mu se uvlačila u krevet, kad je imao jedanaest godina. Prve njegove ljubavi bile su Meri Daf i Margaret Parker, dalje rođake, a potom Meri Čejvort. Navodno se u Dafovu zaljubio kad je imao osam godina i ta ga je strast držala sve do 1813. godine. No, u njegovim pismima, objavljenim 1957. godine, pokazalo se da su osnovana govorkanja da je bio biseksualac (u školi je bio zaljubljen u Džona Ficgibona, četiri godine mlađeg od sebe, koga će ponovo sresti u Italiji, 1821). Istorija njegovih ljubavnih uspeha i neuspeha, čitav je komplikovan roman, praćen javnim skandalima.

Prvi među njima je afera sa ledi Karolinom Lamb, udatom ženom, koja otvoreno pokazuje svoju naklonost, što šokira britansku javnost. On postupa s njom okrutno, izlažući je javnom ruglu. Njegov odnos prema polusestri Augusti Li neki istraživači vide kao incestuozan, dok neki smatraju da su to ružne glasine. Napokon, oženio se rođakom ledi Karoline Anom Izabelom Milbank, 2. januara 1815. godine, ali je taj brak nesrećan. Svoju suprugu gleda s visoka i pokazuje otvoreno razočarenje kad mu je ona rodila kći Augustu Adu, jer je očekivao sina. Šesnaestog januara 1816, napušta nju i dete, praćen najgorim glasinama koje se u tadašnjoj Engleskoj mogu zamisliti, i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo iz kojeg se više živ neće vratiti, čak ni da bi sahranio svoju vanbračnu kći Alegru. Najpre je u Belgiji, a leto 1816. provodi u Ženevi, u vili na jezeru. Tog slavnog leta sprijateljio se s Persijem Bišom Šelijem, njegovom budućom ženom Meri i Merinom polusestrom Kler Klermon, kao i fizičarem Džonom Vilijamom Polidorijem. Oni za rđavog vremena smišljaju gotske priče, i iz te zabave će se roditi dva slavna dela – „Frankeštajn“ Meri Šeli i Polidorijev „Vampir“. Kler Klermon mu rađa nezakonitu kći Alegru, ali on najpre odbija da prizna dete koje živi s Persijem, Kler i Meri; kasnije, ipak, uzima kći, u dobi od petnaest meseci i ostavlja je na brigu jednom katoličkom semeništu. Dete posećuje neredovno, ne pokazujući roditeljsku brigu, ali je, po ondašnjim običajima, uredio njena buduća novčana primanja, po punoletstvu i udaji. Alegra je, međutim, umrla u Banji Kavalo, u Italiji, od groznice, s nepunih pet godina. Uredio je da se kćerkino telo prenese u Englesku, i sahrani u Harou (gde je nekada pohađao školu), jer protestanti, po ondašnjem pravu, nisu mogli da budu sahranjeni u katoličkim zemljama, kakva je Italija.

Godine 1817. preko Venecije (gde ima aferu sa dvadesetdvogodišnjom Margeritom Kogni koja napušta muža da bi živela u Bajronovoj kući; on, ubrzo posle toga, zahteva od nje da napusti kuću i ona se baca u jedan od venecijanskih kanala) – dospeva u Rim. Piše nova pevanja „Čajlda Harolda“ i postaje prva ljubav grofice Tereze Đičoli kojoj će posvetiti prvih pet pevanja „Don Žuana“ (1818 - 1820).

U Veneciji se Bajron, preko reda Mehitarista (Benediktinci Jermenske katoličke crkve koji imaju svoj manastir na venecijanskom ostrvu Sen Lazarus), upoznao s jermenskom kulturom, proučavajući njihov jezik, kulturu i istoriju. On je tvorac dve knjige koje su neka vrsta priručnika engleske gramatike za Jermene i jermenske za Engleze, a sarađivao je i u nastanku prvog Englesko-jermenskog rečnika. Iako je i pre simpatisao oslobodilačke pokrete Albanaca i Grka protiv Osmanske imperije, postoji mišljenje da je preko jermenskih uticaja tu simpatiju dodatno pojačao.

Godine 1818. konačno se ratosiljao poverilaca i mladalačkih dugova, i stabilizovao prihode. Godine 1821. i 1822. on uglavnom živi u Pizi, gde se druži sa Šelijem i Li Hantom, dovršavajući „Don Žuana“; godine 1823. preseljava se u Đenovu. Šesnaestog jula iste godine stiže u grčku pokrajinu Kefaloniju, gde novčano pomaže Grke u borbi protiv Turaka, zatim putuje za Misalongi, gde se 29. decembra sreće sa grčkim nacionalnim vođom Aleksandrisom Mabrokordatosom. Zajedno planiraju napad na Turke u tvrđavi Lepant. Bajron priprema artiljeriju koja je stavljena pod njegovu komandu, ali pre nego je ekspedicija i krenula, 15. februara 1824. godine, on pada u postelju. Posle delimičnog oporavka, njegovo stanje se opet pogoršalo i on je početkom aprila dobio groznicu; tamošnji nadri-lekari nesterilisanim sredstvima su mu, izgleda, puštali krv, radi lečenja, posle čega je, međutim, nastupila sepsa od koje je i umro, 19. aprila 1824. godine. Po njegovoj smrti, Grci su se opirali da vrate njegovo telo, jer je već uveliko bio njihov nacionalni heroj (nije zaboravljeno ni da je bio jedan od najžešćih kritičara pljačkaša grčke antike, lorda Elgina, koji je grčke antikvitete, posredstvom okupatorske turske „dozvole“, dopremao u Englesku; o tome je napisao i pesmu, „Minervino prokletstvo“). Napokon su Bajronovo srce Grci sahranili u Misalongiju (ne zna se da li je tamo ostalo do danas, jer je njegova urna, zavisno od ratne sreće, padala i u ruke Turaka, pa je bila predmet skrnavljenja i pljački), dok su ostali posmrtni ostaci vraćeni u Englesku da bi bili sahranjeni na groblju Vestminster opatije. Tamo su, međutim, odbili da prime pesnikove posmrtne ostatke zbog „sumnjive moralnosti“. Dva dana je telo stajalo nepokopano i izloženo u Londonu, gde je njegovu urnu posetila masa ljudi, a napokon je sahranjeno u Crkvi Svete Marije Magdalene u Haknalu, kod Notingema. Tamo će biti sahranjena i njegova zakonita kći, Ada Lovlejs, koju nikada nije video. Bajronovi prijatelji su platili vajaru Torvaldsenu da načini Bajronovu skulpturu pod nazivom „Kralj Grčke“. Kad je skulptura bila gotova, godine 1834, većina britanskih institucija (Britanski muzej, Katedrala Sent Pol, Vestminster opatija i Nacionalna galerija) – odbile su da je prime, a napokon je postavljena u biblioteci kembridžkog Triniti koledža. Jedno od najpopularnijih imena koje deca dobijaju u Grčkoj i dalje je Bajron, a jedno predgrađe Atine nosi naziv po njemu. Godine 1969, napokon je, u Vestminsterskoj Opatiji, 145 godina posle pesnikove smrti, postavljen Bajronov spomenik. Godine 1971. osnovano je Bajronovo društvo koje se bavi njegovim delom i uticajem kroz vreme. Ken Rasel je 1986. snimio film „Gotik“, koji se bavi odnosom Šelijevih, Kler Klermon, Polidorija i Bajrona na ženevskom jezeru (jedan od niza filmova nadahnutih Bajronovim životom, ili u kojima se Bajron pojavljuje kao lik). Kompozitori – Berlioz, Verdi, Šuman, List, Čajkovski, Hugo Volf, Šenberg i drugi, koristili su Bajronove sižee za komponovanje svojih dela. Znatno je uticao na ruske romantičare, naročito na Puškina.

Bajronovo delo je veoma obimno. Godine 1833. objavljena su njegova sabrana dela, zajedno s biografijom koju je napisao Tomas Mur, u sedamnaest obimnih tomova. Bajron je pesnik-oštroum koji na videlo iznosi mišljenje o najbolnijim temama epohe, onim kojih se većina pesnika kloni, čak i onda kad su socijalno osetljivi ili građanski hrabri ljudi. Smatra se da je Bajron najviše dao u formi epske poeme, sa romantičnim junakom, tragičnim pobunjenikom protiv građanskih normi svog vremena. No, Bajron je majstor i kratke forme, briljantan satiričar i nadahnuti lirik. Programska negacija vladajuće stvarnosti, jedna od ključnih orijentacija evropskog romantizma, dostigla je u Bajronovom životu i delu svoju kulminacionu tačku.

Bajron je bio nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) rano su i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronov idealizam, njegov ‚‚svetski bol'' i njegova, najblistavija od svih bajronskih, sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac. Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) stvorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

od **Still_dreaming** Sre Feb 01, 2012 9:04 am

Za D.

Druga od koga smrt ne deli
nadam se, stekoh s tobom samo:
da još zavisti nije vrelih
pa da ni dah ne razdvajamo.
Istina, i ja mir razaram,
al u mom srcu još tvoj stan je;
mirnom se slikom tu odmaraj
sve dok sat srca ne prestane;
kad grob se lati i tvog srca,
i prahu život naš zatreba,
stavljam glavu na tvoja prsa -
nema bez tebe moga neba.

Džordž Gordon Bajron

Džordž Gordon Bajron

Džordž Gordon Bajron - Za D.