Bez pravog prijatelja

Vjerujem da ljudi najcesce nemaju prave prijatelje jer se boje da se otvore pred drugim ljudima i ucine sebe ranjivim. Takvi ljudi vjerovatno vise vole da drugi vide njihovu savrsenu (ili manje savrsenu) fasadu, nego da ih vide bas takve kakvi su, sa svim njihovim vrlinama i manama, jer se mozda boje da to nije dovoljno dobro, ili su nekada u proslosti bili povrijedjeni, pa ne zele da se to ponovi. Neki ljudi su i sami sebi dovoljni, previse sebicni da bi cinili zrtve koje prijateljstvo zahtijeva, a nekima jednostavno okolnosti ne pruzaju previse prilike da nadju nekoga sebi slicnog sa kim bi mogli da se zblize.

Mislim da je mali broj ljudi koji nemaju prijatelje.
Bar ja ne znam ni jednog.
Čak i ova virtualna prijateljstva mogu biti odlična prijateljstva, često jača nego neka kvaži prijateljstva (ovo pišem na osnovu svog iskustva).

Inače ne znam kako mogu da funkcionišu bez prijatelja. Verovatno je to neki strah jer je neko jako prijateljstvo "puklo" i neko je mnogo toga zloupotrebio i povredio do srži svog prijatelja.
Onda se stvara taj zid prema svima, strah da se ne ponovi to sve opet i ti ljudi budu neko vreme sami, ali ne mislim da se ne oslobode te samoće, već da u toj samoći očvrsnu i oprezno biraju ljude oko sebe, kako za poznanike, tako i prijatelja.
Ne mislim da si ti ljudi dovoljni sami sebi, već da im treba oporavak od nekog kvaži prijateljstva i spremnost za novo prijateljstvo.

E da, sa ovim se mogu složiti, iako ne znam baš ni jednog čoveka koji nema prijatelja, Jedini razlog može biti samo ovaj, po mom nekom skromnom mišljenju.

I čini mi se da nije problem u tome što ‚‚ga još nisu našli'', nego u tome što ne mogu da pojme šta znači pravi prijatelj i samim tim ne teže tome da ga imaju.

Tesko je naći pravog prijatelja, a još teže ako si posesivan i zahtijevaš to od nekog, kao u svakom drugom odnosu, ništa se ne može na silu. Meni takva osoba ne može biti prijatelj, ne volim da neko zavisi od mene, da me guši, a oni koji traže prijateljstvo po svaku cijenu, upravo bivaju odbačeni, iskorišćeni i razočarani. Nakon par takvih razočaranja, pretpostavljam da slijedi povalčenje u sebe i nepovjerenje u druge ljude.
Poznajem nekoliko takvih, koji pretjeraju u davanju sebe, toliko da se ispod toga krije ogromna sebičnost i strah da ne ostanu sami. Na kraju ipak ostaju sami, sa povrijedjenom sujetom.
Mislim da prvo mora da nam bude ljiepo sa samima sobom, da bi i drugima bilo lijepo sa nama. Ne treba da se bojimo da budemo sami, jer je bolje i to, nego da mislimo da imamo prijatelje, što je čest slučaj u moru licemjerja.

Ogromna je razlika između prijateljstva i drugarstva.
Prijatelj može biti samo jedan.Za koga smo uvek tu i koji je uvek tu za nas.
No dešava se (pišem il ličnog iskustva)da se to prijateljstvo "poljulja" i onda čovek ostane na momenat sam.
Na svakom od nas je da dobro razmisli, da iskritikuje sam sebe i da sve uradi i ispavi grešku, priđe, zamoli za oproštaj i posle čeka
Izgubiti prijatelja, koji je uvek tu i za koga smo uvek tu,bez koga ne možemo, zbog nekog ne promišljanog poteza (reči),a to prijateljstvo traje godinama,košta mnogo.
Pati se mnogo, a nisam za tu patnju.Svako od nas ima neki dan bzv gde pukne i onda i prema prijatelju bude surov.
Ja imam prijateljicu 25 godina. Za nju sam spremna sve da uradim i ona za mene.
No bilo je dana, kad smo jedna drugoj mnogo toga "nabile na nos".Ja razočarana u nju, kako može i ona u mene.
Da bi se posle par dana videle i to sve "ispeglale" jer zaista ni jedna od nas ne misli to sve što je rekla, već je bes i nervoza, koju smo ponele iz kuće ili sa posla su doprinele tome.
Njavažnije je da se niko treće ne meša, jer ako se neko umeša, onda je tu kraj.Kraj je samo zato što poljuljani čovek, koji je povređen i koji je povredio, pa mu neko pruži ruku, može da izda svog prijatelja. Izda ga tako što sve tajne ispriča tom trećem.
Tada ostaje sam, a sam čovek bez prijatelja, ne može da funkcioniše.
Treba razmisliti, da l je vredan taj "treći" koga znamo malo, za nekoga koga znamo kako diše, šta misli,gde je u svakom trenutku itd..
Bar sam ja ovako sačuvala moje prijateljicu, koju sam umela da povredim,a i ona mene.
Kad sam bila sama, patila sam za njom a i ona za mnom.
Bilo je tu drugara, tu je i porodica, ali jedna je moja Ž

Primijetila sam da osobe koje vole biti u centru paznje, koje vole sebe predstavljati kao zanimljive i totalno neobicne osobe, obicno nemaju prave prijatelje. Imaju drustvo za izlaske, osobe koje ce im se diviti, ali i zavidjeti, no pravih prijatelja nemaju.

Kad gledas profile tih osoba na Facebooku, dobijes osjecaj da su okruzeni drustvom, svaki dan izlaze i da su sretne. No, kad malo blize pogledas vidis da nemaju pored sebe osobu kojoj povjeravaju ono najvaznije, niti imaju osobu koja ih smatra iskrenim prijateljem. Valjda je to zbog straha da ne izgube tu sliku o sebi kao savrsenim, uvijek veselim osobama. Na drugu stranu, prikazivajuci se takvima stvaraju zavist kod tog drustva, a to znaci nedostatak iskrenog prijateljstva.

Nako svog iskustva,mogu samo da kažem:



Možda neki ljudi prosto nemaju bliske prijatelje jer su depresivni,tužni,razočarani i usamljeni.Ne mora to odma da znači da su neki narcisi koji misle da su savršeni.
Borila sam se dugo sa samoćom.Bila bih zatvorena u svojoj sobi i plakala,tražila nekog sa kime mogu makar kratko da pričam.I sve se uvek završavalo nekim neuspehom.Ponekad sam htela i da se ubijem,pitala sam se zašto se meni ovo dešava i pokušavala da se opirem sudbini.
Danas,kada sve shvatim,zapravo mi je ta samoća pomogla,i više nego što sam očekivala.Napravila je od mene ovo što sam danas.Postala sam zrela osoba,borac,shvatila sam da se u životu treba boriti i da nikad nije kraj.I da baš te najgore situacije kriju jednu dublju poruku iza sebe.
Nekada sam želela da imam savršenu drugaricu ili druga,baš po mojoj meri,ali sam shvatila da je to prosto nemoguće.Kolko ljudi tolko ćudi.Zavisila sam od mišljena drugih,mislila sam da mi treba neko s polja da budem srećna.
A onda sam shvatila da je sve u meni.I da treba da dišem punim plućima,da se radujem svakom novom danu i da budem srećna iako sam sama.
I polako,sve se vratilo u normalu.Imam sada nekoliko drugarica,nisu baš onako kako bi ja želela da budu,ali sada ih cenim i dopuštam im da budu ono što jesu.

Zapravo, upoznao sam dosta ljudi koji nemaju prave prijatelje. Okruženi su ljudima, deluju skladno i privrženo njima ali nisu pravi prijatelji. Tek kroz razgovor shvatiš kako ti ljudi nemaju blage veze ni šta je osnova prijateljstva, a sam povežeš da je to instant drugarstvo, da ih povezuje samo neka zajednička aktivnost (ne kažem korist a možda i jeste uzajamna) koja se često vidno ponavlja. Čini mi se da takvi ljudi uglavnom žive za trenutak i da su poprilično otuđeni od drugih ljudi.
Razlozi mogu biti brojni, depresiju jedino izuzimam jer to stanje utiče i na druga životna polja.. ono što zasigurno znam jeste to da ljudi u kasnijim godinama života teže izgrađuju poznanstva/prijateljstva u prave prijatelje jer ljudi već imaju prave prijatelje i malo ko baš ima i volje i živaca da prolazi kroz sva iskušenja koja prijateljstva u tim fazama neimenovno povlače sa sobom i teško je izgraditi bolji odnos sa njima (često ni radno okruženje ne planira da budete pravi prijatelji)... no, nikad se ne zna. Ukoliko nekoj novoj osobi ne daš priliku da te upozna i da ti vremenom postane pravi prijatelj, nećeš ni ti to postati toj novoj osobi ništa više od toga što pružaš.
E, sad, (verovali ili ne!) s druge strane, ima bezbroj ljudi koji razmišljaju kako posle bračnog čina počinje neki novi život za njih i ne žele ni da produbljuju neke kontakte jer misle da im je to samo gubitak vremena, živaca i truda (imaju ljudi neki plan)... pa, zauvek ostanu poznanici sa nekim novim ljudima ili površni prijatelji sa starim ljudima, a u slučaju i da imaju jedno/dvoje pravih prijatelja stave im jasno do znanja kako posle tog čina oni postaju prijatelji odnosno dobri poznanici.
I još mnogo toga.

Ja nemam prijatelje. Ne i prave. Oni za koje sam mislila da su pravi odavno su me napustili. Dok mi je otac bio živ ja sam bila najpopularnija u društvu. Onda su se odjednom svi razbežali... kao da sam šugava, šta li...
I tad rekoh sebi da mi niko ne treba.
Ostao je samo jedan čovek - moj jedini najbolji drug. Ali ne mogu da kažem da mi je pravi prijatelj. Ja njemu jesam, ali on meni nije. Pokazao je par puta da nije. Ipak eto... volim ga vrlo kao osobu.
Što se devojaka tiče mnogo su me povredile sve moje bivše drugarice. Čula sam razne priče, iz ustiju jedne od najboljih s kojom sam delila sve, čak i krevet, tanjir, ma nismo se razdvajale čula sam jedne večeri nehotično dok sam stajala iza vrata igraonice kako ostalima u društvu govori da se ja drogiram... I rekoh Nikada više.
Nije istina da ja ne umem sebe da dam - istina je da sam previše davala, a dobijala mrve. Jedinica sam i jako sam vapila da imam prijatelje, sve sam činila da nekog zadržim, da me zavoli, da budemo super... nerazdvojni i tako to...
Ipak ništa.
Mislim da nisam osoba koja je rođena da ima prijatelje.
Sve više sam sigurna da mi je najbolje samoj. To je tužno, da, ali meni je neophodno. Nisam jaka dovoljno da me iko više povređuje. Jedini način da iole sačuvam sebe je da se potpuno ogradim, jer mnogo sam loše i pitanje je hoću li se ikad oporaviti. Nema tog prijateljstva koje ne bih menjala za spokojstvo - iskreno. Za mir sa samom sobom.
Strah je kod mene vrlo, vrlo napredovao.
Izgradio je tvrđave.
Imam jednog jedinog prijatelja. To je moja mama.