Koliko pravih prijatelja imate?

Bas razmisljam koju cifru da napisem.....5,3,1...I djeluje suludo!Naravno da svako zeli da ima mnogo prijatelja,ali samo stanite na trenutak i razmislite sta za vas predstavlja prijateljstvo?!
`Neka covjek sebe smatra bogatim,ako za cijeli zivot stekne barem jednog,pravog,iskrenog prijatelja...`Jer pravi prijatelj je s tobom isto koliko u veselju,smijehu,razonodi,svakodnevnom ispijanju kafe,toliko i u najtezim zivotnim situacijama,a i malim nebitnim stvarima.Kada ti je tesko tada vidis ko ti je pravi prijatelj!
Za sada 2 prava prijatelja.

Za sad samo jednog pravog. U pravom smislu reci, bili smo jednom drugom tu i kad je bilo lose i kad je bilo dobro. Desi se ponekad da se ne cujemo danima, ne vidimo nedeljama, ali znamo da smo jedno drugom tu.

Ja ne znam...Razocaram se, pa pomislim da to i nije toliko velika stvar...Pa se opet razocaram, pa pomislim da to ipak nije razlog za ljutnju.Ne znam koliko pravih prijatelja imam, ali ne zelim ni da razmisljam o tome, narocito ne sad.

Koliko? Malo. Ne znam kako da ovo kažem, ali imao sam više grupa prijatelja. Različita društva.
Društvo kolega je bilo nas 10-ak koji se nismo razdvajali. U stvari, bio sam im (i dalje sam) šef. Kada sam im trebao, imao sam gomilu prijatelja oko sebe. Vašar non-stop. Kafane, piknici, išli jedni kod drugih na slavu i rođendane... Onda se nešto promenilo. Uplivao jedan magarac koji je vešt manipulator i koji ih je prvo privukao sebi a onda je oko njegovog stava prema poslu izbio sukob i ovi su mi iz neke solidarnosti okrenuli leđa. Jednostavno sam ih nakon toga precrtao. Sada samo profesionalni odnos.
Društvo sa kojim sam se družio i sa kojima sam radio neki posao. Par ljudi samo. Isto nerazdvojni. A kada sam pao u postelju na čitavih godinu dana (za šta je krivica mog ortaka), isključili me iz posla. Sada se viđamo par puta godišnje.
Staro društvo sa kojim se znam od 20 do 30 godina. Nas 5-6. I dalje smo super, ali se viđamo par puta mesečno. Mogu se na njih osloniti uvek. Pravi prijatelji.
Prijatelj, arapin koji živi ovde. Upoznali se pre 10-ak godina. Pravi prijatelj.
Ortak u poslu sa psima. Srbo-austrijanac. I on je.

Mislim da moze biti samo jedan pravi prijatelj-jedan ali vredan. Neko na koga se mozete osloniti u svako doba dana ili noci, da znate da je uvek tu za vas i da mozete bezuslovno da mu verujete...da ne morate nista da kazete ,a on/ona vec sve zna. Ja hvala Bogu, imam takvog prijatelja.... drugaricu koju sam stekla u srednjoj skoli. Moju podrsku i glas razuma. Nju istinski smatram za pravog prijatelja, a imam jos tri drugarice sa kojim sam isla u osnovnu, srednju i sad zajedno studiramo.
Takodje smo nerazdvojne, ali smo sve tri razlicite i valjda zato tako dugo funcionisemo, iako ovo nije u skladu sa mojim misljenjem da se isti pronalaze....onda se nas tri se nekako, dopunjujemo.

Ako ne ubrajam mamu i sestru koje smatram svojim najvecim prijateljima ima jednu prijateljicu i jednog prijatelja. To je dvoje ljudi u koje imam povjerenje i koji su uvijek tu kad su mi potrebni....osobe sa kojima se razumijem i bez mnogo rijeci. Iako se sada ne vidjamo cesto to nije uticalo na nasu vezanost.

Ako se slozimo da je pravi prijatelj samo onaj ko je tu za vas kada god ste u problemima, onda osim brata i majke imam jos samo jednog pravog prijatelja - svog supruga. Zivimo u inostranstvu, pa nemamo gotovo nikakvog kontakta sa ljudima sa kojima smo bili prijatelji u mladosti. Ponekad razmijenimo poruke preko fejsbuka ili se cujemo telefonom i susretnemo svakih nekoliko godina, ali je za pravo prijateljstvo potrebno vise od toga. Naravno, imam i kolege sa posla i komsije, ali ta prijateljstva traju koliko i okolnosti koje nas vezu. Postoji jos par ljudi koji su se pokazali kao pravi prijatelji kada je trebalo, ali vise ne zive u istoj drzavi, pa se i sa njima veoma rijetko cujemo i vidimo.

Sve u svemu - moglo bi biti i bolje.

Pravih prijatelja, vrlo malo.

Nekoliko pravih prijateljica. I zaista su sve prave prijateljice.
I znam da bi učinile sve za mene, kao i ja za njih.
Sa nekima se retko viđam, ali to nikad nije uticalo na naše prijateljstvo. Čak suprotno, samo ga ojačava.

Par prijateljica i jednog prijatelja. Teško je naći ih u današnje vreme. Ali to su ljudi za koje bih život dao. Imam sreće što sam uopšte naleteo na njih u ovom ludom svetu...

Ne znam koliko imam pravih prijatelja, kad mi se jave podeliću to sa vama

Šalim se, naravno, ali zaista ne znam. Toliko puta mi se dešavalo da me izdaju baš oni kojima najviše verujem da sam odlučila da uopšte ne razmišljam o tome da li su mi pravi prijatelji ili nisu. Postoji nekoliko ljudi sa kojima delim neke stvari koje mi se dešavaju, ali ni njima ne govorim sve.

Znam da nemam neprijatelje.Dok ne znam koliko imam pravih prijatelja. Za dvoje sam sigurna (naravno ne računam porodicu)

pravog?
Samo jednu prijateljicu.
Izdvajam je-jer njoj mogu reci apsolutno sve, a mozda i jer smatram da se samo sa jednom osobom mere bas o svemu pricati.A i ne zelim deliti bas sve sa vise osoba, ma koliko mi iste odgovarale-navika.
Imam jos jednog prijatelja i prijateljicu,
kojima ne otkrivam bas sve, ali ih podjednako volim i cenim..

Dvije prijateljice. Krenula sam pisati "samo dvije", ali onda sam ovo "samo" izbrisala jer su mi te dvije sasvim dovoljne i pravo su blago

U zadnje vrijeme ne viđamo se često (kilometri nas dijele), ali čujemo se i znam da su uvijek tu za mene. Isto vrijedi i obrnuto.

Otkako sam pisala post na ovu temu moje druzenje sa ljudima se znatno popravilo. Ne znam da li bih te nove poznanike bas mogla svrstati u bliske prijatelje, ali u svakom slucaju cesto kontaktiramo jedni druge i cesto se vidjamo.  

U ovom prostoru i vremenu, nemam pravih.(Što ne znači da jednog dana neće biti)Ali uživam u ovoj samoći, u osećanju mira same sa sobom.
Čekala sam prijateljstva prava da se dogode, maštala o nekom bliskom odnosu, kada nema laži i prevare, kada se skinu sve maske i imaš na koga da se osloniš, ali pošto se to ne događa, prosto sam prihvatila realnost i ne očekujem previše od ljudi.Kakvi su takvi su, prihvatam i površna i besmislena drugarstva.

Pravi prijatelj, kom mogu sve reci, a za kog znam da bi zivot dao za mene je moj brat. Svi ostali dolaze poslije njega.

Moja najbolja prijateljica, osoba u koju imam jako puno povjerenja, njoj mogu reci sve i znam da ce biti tu za mene. Posvadjacemo se i pomiriti milion puta. Vec godinama zivimo u razlicitim drzavama, ali se skoro svakodnevno cujemo. Moj dokaz da daljina pravim prijateljima ne predstavlja prepreku.

Dva prijatelja. Oni su, ustvari, bratovi najbolji prijatelji, ali su vremenom postali i moji. Tu dvojicu smatram za svoja dva starija brata. Druzimo se i mimo brata, pomazemo kad god mozemo i povjeravamo. Nasli smo se u razlicitim situacijama u kojima je nase prijateljstvo bilo testirano i za njih sa sigurnoscu mogu reci da su pravi prijatelji.

Huh, ne bih mogao da budem prijatelj, u tom opuštenom smislu, sa porodicom kao što sam sa prijateljima. Čini mi se da neke normalne stvari porodicu i ne bi trebalo da se tiče njih (sem ako nije bitno), i ne mogu da ih zamislim kako sa njima pričam ono o čemu pričam sa prijateljima.
Imam oko tri ili četiri (nisam siguran) pravih prijatelja. Takođe, prekidao sam neka drugotrajna prijateljstva jer sam uviđao da ta prijateljstva ipak nisu bila ono što vidim kao prava prijateljstva, mada, podsećala su na to.

Duboko, kao što već rekoh, verujem da nemam pravih prijatelja. Imam neka drugarstva, višegodišnja i tako to. Međutim - pravi prijatelj mi je jedino mama. Zapravo - vremenom sam naučila da sam sama sebi najbolji prijatelj i na sebe preuzela odgovoronost za sopstvenu tragiku.

Ako izuzmem brata i momka, rekla bih da imam jednu pravu prijateljicu. Tu su jos dvije jako bliske i jedan prijatelj, ali samo bih ovu jednu ubrojala u najbolju prijateljicu. Ona zna sve o meni, sve bi ucinile jedna za drugu (ona prica kad ubijes nekog, pa pravi prijatelj kaze cekaj da odem po kaput), i po karakteru savresno odgovaramo jedna drugoj. Naravno, postoji dosta stvari oko kojih se apsolutno ne razumijemo, ali to nam nije bitno. Tu smo se slozile da imamo razlicita misljenja.