Ivo Andrić

''A kada Šemsibeg dođe idućeg petka u čaršiju, čeka ga opet neka promena na ljudima ili zgradama, koje prošlog petka nije bilo. Da ne bi morao da je gleda on obara oči zemlji, ali tu, u sasušenom uličnom blatu vidi tragove konjskih kopita i primećuje kako se pored turskih okruglih i punih konjskih ploča sve češće javljaju savijene švapske potkovice sa oštrim šiljcima na krajevima. Tako mu i tu, u blatu na zemlji, pogled čita istu nemilosrdnu osudu koju vidi svuda na licima i stvarima oko sebe, osudu vremena koje se ne da zaustaviti.''

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

''To su one velike smelosti koje činimo samo u snovima. Kada se devojka opet izgubila na drugoj obali, mladić je zadrhtao od straha. Bilo je neverovatno da se turska devojka usudi da pogleda švapskog vojnika. Takva nečuvena i nezapamćena stvar može da se desi samo u snovima, u snovima ili u proleće na kapiji. Zatim, on je dobro znao da ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci i sada u štrajfkoru. Kazne su za takve smelosti bile teške. A bilo ih je koji su uglavnom platili od samih uvređenih i razbesnelih Turaka. Sve je on to znao i najiskrenije hteo da se drži reda i naredaba, pa ipak radio je protivno. Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svima posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.''

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

''Prešli su polovinu čaršije i pijac, deo onog puta bez izlaza koji je Fata u mislima toliko puta prešla. Bilo je tvrdo, stvarno i obično, gotovo lakše nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva, ni očevog muklog kašlja, ni vreme da ide brže ili sporije. Kada su naišli na most, devojka oseti još jednom, kao za letnjih noći pored prozora, svaki deo svoga tela, snažno i odvojeno, a naročito grudi u lakom grču kao u panciru. Stigli su do kapije. Kao što je radila mnogo puta u mislima za prošlih noći, devojka se nagnu i šapatom zamoli najmlađeg brata, koji je jahao pored nje, da joj prikrati malo uzengije, jer sad dolazi onaj strmi prelaz sa mosta na kameni put koji vodi u Nezuke. Zastali su, najpre njih dvoje pa onda, malo podalje ostali svatovi na konjima. Ničeg nije bilo neobičnog u tome. To nije bilo ni prvi ni poslednji put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobišao konja i prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao okrilatila, sa sedla, preko zida, i poletela sa visine u hučnu reku pod mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi još je dotaknio rukom uzvitlanu feredžu, ali zadržati je nije mogao.

Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće.''

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

"Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE."

Ivo Andric - "Mostovi"

Bio sam prisiljen da hodam i govorim s mnogo ljudi. O, tih ''mnogo ljudi'' što uvijek, nikad umorno, ruje lakomim prstima u tkanju mog života!
O, koliko se puta tako vraćah kući, rastresen, razdražen razgovorima i pogledima, uvređen, ojađen, orobljena srca i rasplakane duše, sa sumnjom u ljubav, u prijateljstvo, u sva osjećanja koja ljudi između sebe izmjenjuju!
O, tih ''mnogo ljudi'' s kojima me zapravo ništa ne veže.
Kako me kao stranca prima moja tiha soba sa svojom prekornom tišinom u kojoj se kao kucanje zla sata čuje savjest i ne da usnuti. Kako je dug i težak put koji vodi iz društva kući, posut podmuklim mislima i busijama kajanja i žalosti.
I uz cijeli put, u tihoj sobi i još prije sna uvijek ista misao : da je moglo biti bez toga.

Ex ponto

I ,,Travnička hronika'' je već počela da me uvlači u sebe...

,, - Razviće se barjak! - šaputali su ljudi a oči su im sevale prkosno kao da će to biti njihov barjak. U stvari, niko nije pravo znao kakav bi to barjak trebalo da bude ni šta bi moglo da se desi kad se on pojavi, ali sama pomisao da se osim zelenog turskog barjaka mogu razviti i druge boje i slobodno lepršati pored njega izazivala je kod sveta neki radosan blesak u očima i podizala nade koje samo raja može da ima i poznaje. Od te cigle tri reči - Razviće se barjak! - mnogome je siromahu bar za sekundu postalo svetlije u kući, prijatnije u praznom stomaku i toplije u tankom odelu; od te tri proste i neodređene reči mnogome je rajetinu poigralo srce, zableštao vid od nekih jarkih boja i zlatnih krstova, i pobednički zašumile u ušima, kao vihor, sve zastave svih hrišćanskih careva i kraljeva. Jer, čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori i borbom održava u životu.''

Travnička hronika

,,Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.''

,,Ljudi koji popisuju zaostavštinu iza pokojnika koji je još pre dva dana bio tu, živ kao što su i oni sada, imaju neki naročit izgled. Oni su predstavnici pobedničkog života koji ide svojim putem, za svojim potrebama. Nisu to lepi pobednici. Sva im je zasliga u tom što su nadživeli pokojnika. I kad ih čovek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimači, ali otimači kojima je osigurana nekažnjivost i koji znaju da se sopstvenik ne može vratiti ni iznenaditi ih na poslu. Nisu sasvim to, ali po nečem na to podsećaju.''

Prokleta avlija, sami početak...

Danas, na putu do kuće, dovrših ,,Prokletu avliju'', pa bih da izdvojim neke delove...

,,Te noći fra Petar je dugo mislio o neobičnom Trurčinu. Kao i jeste Turčin, i nije, ali nesrećan čovek je sigurno. Na mahove, kad bi se zaneo u polusan, činilo mu se da je tu pored njega, budan ali miran, sa svojom knjigom i svojim neobičnim, finim stvarima. U isto vreme osećao je jasno da je otišao, da ga nema. I bilo mu je žao što je tako. A kad je uspeo da zaspi pravim snom, koji je kod njega, dok je trajao, uvek bio dubok i tvrd, bez snova, bez svesti o sebi i svetu oko sebe, potonuli su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. Ali čim bi se u toku noći probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje, ali živo osećanje duboke žalosti iz mladalačkih godina, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa ravnodušnim tuđim svetom sa kojim se po dužnosti živi i radi. A kad je svanulo, to noćno talasanje snova i privida prestalo je, i na belom danu ostala je prosta istina: suseda zaista nije bilo. Prazno mesto desno od sebe osećao je kao nelagodnost i naročitu muku u ovom životu punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti. Levo od njega bila su dva trgovca, ćutljivi i uvek na polazak spremni ljudi.''
O Ćamilu...


,,Fra Petar se nije pravo ni sećao kada je u stvari počela ta priča bez reda i kraja. Isto tako nije odmah ni pravo primetio trenutak, teški i odlučni trenutak, u kome je Ćamil jasno i prvi put sa posrednog pričanja tuđe sudbine prešao na ton lične ispovesti i stao da govori u prvom licu.
(Ja! - teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)''

Još uvek se ježim... Samo što sam našao. Jeste da je sve mutno, ali...

,,Tako se njegova mašta svake noći igra njegovrim čulima i njegovom ambicijom pa ga onda naputa i predaje smrtonosnoj bosanskoj tišini; i sad ga dah te tišine muči i nagriza. Danju može da je zavara i zagluši u poslu, u šetnjama i razgovorima, ali noću to ne uspeva bez borbe i napora, i to postaje sve teže jer tišina savljađuje i briše, gasi i ućutkava i onaj tihi i providni život varoši, pokriva, obuhvata i prožima sve živo i mrtvo.

....

Uistinu, mladić je sa strahom osećao sve jasnije kako i njega samoga nagriza i zaražava ta tišina, prodire mu u pore i neosetno koči duh i ledi krv.
Naročito su teške noći.
Javi se doduše poneki zvuk, oštar i neočekivan; pucanj negde na kraju grada, pseto koje zalaje na neobičnog prolaznika ili na svoj sopstveni san. Javi se samo za trenutak da bi učinio tišinu još većom, jer se odmah nad njim sklopi muk, kao duboka voda bez kraja. Od te tišine ne može da se spava, isto kao od orgije zvukova, nego čovek mora da sedi i oseća kako ona preti da ga rastoči, smrvi i izbriše iz reda svesnih i živih bića. Svake noći, dok ovako sedi pored sveća koje brzo nestaju, činilo mu se da čuje kako mu tišina svojim nemuštim jezikom govori:
- Nećeš zadugo tako ići vitak, gledati pravo, treperiti osmejkom, vladati slobodnom misli i glasnom, otvorenom reči. Takav kakav si ne možeš ovde ostati. Saviću ti kičmu, saterati krv oko srca, oboriti pogled; načiniću od tebe gorku biljku, na vetrovitu mestu u kamenitu tlu. I nikad te više neće poznati ne tvoje francusko ogledalo, nego ni oči tvoje rođene majke.
I to mu ne govori naglo, izazivački, nego tiho, a neumoljivo; i dok to govori već ga savija i podešava, kao što maćeha oblači pastorče. Njemu je bilo jasno da je ova tišina ustvari smrt u drugom obliku, smrt koja ostavlja čoveku život, kao ljušturu a oduzima mu mogućnost da živi.''


Andrić o travničkoj tišini, ,,Travnička hronika''

Moglo bi se reći da sam uvijek živio od osjećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sjećanja.

Ono od čega bih htio da pobjegnem ide sa mnom.

Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvijetljen predio.
Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja.
Čini mi se da je živo biće neće vidjeti i preživjeti ni vidjeti joj kraja.
A meni valja živjeti, i čekati.
Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.
Između nas je uvijek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svijetu i kao da će dovijeka ostati i bez promjene ostati tu.
Ali sad mi se čini da je to bila obmana samoobmanutog čovjeka.
U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju.
Moglo bi se reći da sam uvijek živio od osjećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sjećanja.

Ali, proljeće je. Opet proljeće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam.

Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

Samo da ne prestanem da je iščekujem!

“Jelena, žena koje nema”

Pola veka od Andrićevog Nobela

U Višegradu, gradu detinjstva Ive Andrića, počela je proslava jubuleja - pola veka od kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost.



U slavu dela ovog velikana, ministri Srbije, Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, pozvali su institucije kultlure, stvaraoce i građane da se vrate Andrićevom stvaralašvu i doprinesu novom čitanju i razumevanju njegoog stvaralaštva.
Ako su veliki vezir Mehmed paša Sokolović i carski arhitekta Mimar Sinan mostu dali život i trajanje, Ivo Andrić ga je učinio slavnim i zauvek uselio u svetske literarne antologije.
A baš kao i mostovi kojima je bio fasciniran, i Andrićevo stvaralaštvo predstavlja ne samo majstorstvo pripovedačke umetnosti, već i kulturno nasleđe koje vezuje narode i države.
Sredoje Nović, ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine, najavljujući proslavu jubileja, rekao je da 2011. godina treba da bude godina ponosa svih naroda na ovim prostorima, i da se dostojansveno uradi bar delić onoga što je Ivo Andrić zaslužio,u znak poštovanja prema njemu i njegovom delu.
,,Andrić nas je povezao sa svetom", naglasio je Nebojša Bradić, ministar kulture Srbije, dodajući da je „ on jedan od najvećih umova ovih prostora, a siguran sam da će upravo 50-godišnjica Nobelove nagrade biti kreativno obeležena u svim institucijama i programima koje će stvaraoci dati".
Jubilej će se obeležavati u svim gradovima regiona, ali i u Nemačkoj, Austriji, i biće to uvod u proslavu 120-godišnjice Andrićevog rođenja. Tom Ivinom stazom, kreće se upravo iz Višegrada, koji je na neki način i rodno mesto njegove književnosti.
I sam pisac je jednom prilikom rekao da je , ispod svih drumova zemlje, samo za njega vidljiva i osetna, tekla oštra višegradska staza, po kojoj je odmeravao svoj korak i podešavao hod.O tome danas govori ova varoš, koja je na tragu velikog pisca postala delo zadužbine sveta.

Ministri Srbije, RS i BiH pozvali su institucije i umetnike da se pridruže obeležavanju ovog jubileja u Višegradu, Banjaluci, Sarajevu, Beogradu, Lajpcigu, Berlinu… Tek predstoji naredni jubilej, a to je 120 godina od rođenja velikog pisca, 2012. godine.
Na konferenciji u Višegradu učestvovali su zvaničnici, ali i reditelj Emir Kusturica, koji je najavio izgradnju Kamengrada, koji će poslužiti kao scenografija za njegov film ,,Na Drini ćuprija". ,,Gradnja "Kamengrada" trebalo bi da počne na leto, za tri do četiri godine imaćemo 40-ak kuća, koje treba da se dobro uklope u okolinu" kazao je Kusturica.
Na pitanje o scenaristi, Kusturica je rekao da takva priča traži pisca na nivou Gordana Mihića, kako je rekao, ,,surovog profesionalca, sa odličnom kondicijom, koji može da prenese sve detalje iz 300 godina duge istorije".

Književni jubilej - 50 godina od dodele Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću (1892-1975) - biće obeležen nizom manifestacija tokom 2011. godine, a Višegrad u kome je Ivo Andrić proveo detinjstvo i u kome se nalazi čuveni most Mehmed-paše Sokolovića, biće centralno mesto proslave jubileja.

Izvori:Mondo, RTS

Malo poezije...

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

"Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti , jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi..
Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu..
Oni su jednostavno postajli i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo...Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.
Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo..I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi , secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana... "

Ivo Andric - Pisma gospodjici M.

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.


Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. Ali, s druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni o čemu drugom – nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista – u sredini.


Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili pretjeranu osjetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvijek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost.


Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osjećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da ‘strijepe’ za budućnost naroda, da ga brane od opasnosi koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a s njom prenose i svoje kratke mjere i bijedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.

Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna riječ koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. jer postoji samo u odnosu prema riječi ‘nepravda’, kao njen opozit i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu riječ izgovorili ili napisali oni koji su trpjeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda – to nema sadržine, to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu, vazda, i na svakom mestu.


Drevna je istina koju svi znamo, a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo.

Samo jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnoti koje vrebaju na svakog pobednika.


Ko u ovom svijetu ne umije da organizuje sam svoj život, nije vrijedan da živi, a ko ga sa uspjehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svježine da mu i ne vrijedi mnogo što živi.


Znakovi pored puta

Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.


U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava – svaka pojedinost – upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti – ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno.


Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo.


Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je, čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.


Prokletstvo i pokor ovog svijeta su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i mnogo veće, mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i rijetko, dok glupi i neosjećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosljedno svlače sve na niži plan. To obaranje stepena vrijednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana. I opšta muka i nesreća.


Mi bismo bili potpuno srećni, ili bar blizu sreće, kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo, i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.


Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovjek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom vijeku nauči.


Mudar je onaj koji pojave svijeta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svijetu javlja i dešava. To, naravno, nije cijela mudrost života, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.


Malo koja bolest unakazi tako čovjeka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohondrija; ona učini čovjeka samoživim, sebičnim i sujetnim, i do te mjere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini, a nesposoban da primi ičiju pomoć, utjehu ili saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svijet, ne voli ljude, i sav je usredsređen na svoje jadno tijelo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga liječi od njih, i sam opet zaražava.


Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju nikom da riječ jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud.

Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.


Znakovi pored puta

ANDRIĆEV SAVJET

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela. Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

‚‚Jubilarne" zbirke Ive Andrića

Deset zbirki pripovedaka biće objavljeno u znak obeležavanja smrti slavnog književnika.



Pisac je pred smrt u svojoj beležnici ostavio zapis ‚‚Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah".
Nobelovac i jedan od najznačajnijih pisaca u srpskoj književnosti, Ivo Andrić preminuo je 14. marta 1975. godine. Istovremeno, ove godine se obeležava i 50 godina od kada mu je dodeljena Nobelova nagrada.

Zadužbina Ive Andrića je tim povodom pripremila deset tematskih zbirki pripovedaka i iz te kolekcije već su štampane četiri knjige, a do kraja 2011.godine, u knjižarama će se pojaviti sve zbirke.
Zbirke koje su štampane su ‚‚Fratarske priče" i ‚‚Priče o gradovima", ‚‚Beogradske priče", ‚‚Priče o osobenjacima i malim ljudima" i ‚‚Sarajevske priče" i ‚‚Priče o moru", a u pripremi su i ‚‚Turske priče" i ‚‚Priče o selu".

Engleski prevod ‚‚Travničke hronike" ("Days of the Consuls") doživeo je treće izdanje.
Ove godine se pojavila i prva ‚‚zvučna knjiga" Andrićevih izabranih tekstova u izdanju ‚‚Službenog glasnika“.

Roman ‚‚Na Drini ćuprija" štampali su između dve godišnjice Andrićeve smrti izdavači u Sarajevu, Španiji na kastiljanskom i baskijskom, Austriji, Italiji, u Nemačkoj je izveden na sceni u Diseldorfu u dramatizaciji i režiji Nikite Milivojevića i u Turskoj je doživeo 13. izdanje.

U Španiji su drugo izdanje imali ‚‚Travnička hronika" i ‚‚Gospođica", u Norveškoj je štampan ‚‚Omer-paša Latas", u Italiji ‚‚Žena na kamenu i druge priče", a u Rumuniji ‚‚Znakovi pored puta".

Izvor: Mondo