Ivo Andrić

Ogroman je raspon patnje između naše neutoljive ljudske želje za nečim što liči na čudo i našeg jasnog uviđanja da čuda nema i ne može ih biti.

Gorka su ili radosna putovanja do predgrađa naše mladosti, a šetnja po njemu nekad zanosno lepa, nekad avetinjski strašna. I to kako kad, sve naizmenice, sve proizvoljno, neočekivano, nepredviđeno i nepredvidljivo.

Po tome predgrađu šetamo uvek noću. I kad se desi da u grad stignemo pred veče, šetnja je uvek po noći. Jer, dok se smestimo, večeramo, krenemo, dok prođemo gradskim ulicama i trgovima, razgledajući zdanja i izloge po radnjama, već je uveliko zanoćilo. Tako se nameće misao da taj grad i njegovo predgrađe i postoje samo noći u vreme sna i u predelima snova – i da je u njima, nekim čudom, uvek ne samo isto doba dana nego i ista klima, isto vreme, maj ili jun mesec, godišnje doba naše mladosti.

Predgrađe je slabo osvetljeno, duga aleja prekrivena gustim krošnjama drveća, parkovi prilično zarasli, ulice održavane koliko je najnužnije, i to kako izgleda, više zbog imena istorijskih ličnosti po kojima su nazvane nego zbog onih koji tu stanuju; kuće, očigledno umorne, nose strpljivo svoje brojeve, koji se ne menjaju, i primaju smireno svoje stanovnike, jer ne mogu drugačije.

Ali, kao što sam već rekao, doček na koji nailazimo nije svaki put jednak. Jednom vas dočekuje živa atmosfera u kojoj se mešaju prošlost, budućnost i sadašnjost. Sve je znano i prisno, oduvek isto a novo i lepo. Stare ulice i bujni parkovi puni mladosti. Na svakom koraku ljubavni parovi, kao da su s visine prosuti i svuda slučajno popadali. Ima ih u kapijama kuća ili uza zid, pored oluka, svuda gde ima senke i gde se bar jedno od njih dvoje može nasloniti. Poneki par je tako zavijen u tamu da, u hodu, gotavo udarite na nj. Tada se muškarac malo nakašlje i daje vam znak da tu ima živih ljudi, i da zaobiđete i idete svojim putem dalje. Ima ih koji, obamrli jedno uz drugo, ne znaju ni da postoji svijet van njih, ne znaju ni dimenzije svog rođenog tela, nego neumorno i nezasito gledaju iznutra obasjane zenice, ili uglove usana, ili samo pramen kose na licu stvorenja koje drže u zagrljaju.

Drugi su, snalažljivi i strpljivi valjda, našli mesta u velikoj aleji ili u jednom od parkova. Tu sede na klupi ili stoje uz moćno drvo, kao užlebljeni u njegovo račvasto deblo. Ni približno se ne bi moglo pogoditi koliko ih ima, ni gde se svi nalaze, ali mora da ih je mnogo, jer u mladom zelenilu već vlada dah staklene bašte ili klijališta. S vremena na vreme zablješti na slaboj svetlosti retkih i udaljenih sijalica pojedini list snagom sunčevog žara. Šljunak na stazama oko klupa čujno šapće. S vremena na vreme javlja se glas nevidljive vode.

I vi prolazite slabo osvetljenim predgrađem vaših mladih godina kao da gazite stazama besmrtnosti, idući u susret radosnom buđenju iz radosnih snova.

Ali biva i suprotno od toga. San vas opet odnese u isto predgrađe istog dana, ali sve je tu sad drugačije. Polutama je prazna i neprijateljska. Kapije su u većini zatvorene i neme; ako se nađe poneka još odškrinuta, pred njom je neporverljiv i strog čovek iz te kuće, koji vas u vašem sporom hodu zaustavlja muklim i tvrdim pitanjima. ‚‚Koga tražite?" ili ‚‚Šta želite?" I dok vi kao sumnjivo lice nastojite da nađete neki odgovor, on vam već okreće leđa, ali ne odlazi, nego ostaje tu i, očigledno, čeka da vi očistite prostor ispred njegove kuće. Zato odlazite, ali uvrijeđeni i ozlojeđeni, jednako misleći na taj neželjeni i neočekivani susret. ‚‚Šta želite?", ‚‚Koga tražite?" – Strašna su to pitanja u predgrađu naše mladosti, i ko je taj ko na njih može naći brz i ubedljiv odgovor?

U parkovima i u velikoj aleji čeka vas uvek isto. Tu sad samo voda i trava i drvo žive svojim noćnim životom koji čoveku samcu nije razumljiv ni prijatan. Sve izgleda kao da su vas rasejanost ili vaše pamćenje, oslabljeno godinama, pogrešno doveli u neki drugi i tuđi kraj. I najbolje je da se odmah mirno povučete. Jer, ako tvrdoglavo produžite šetnju te večeri, mogu vam se, kao što neka iskustva pokazuju, desiti čudne i neprijatne stvari.

Kad se sve kapije pozatvaraju i uglovi ispune gluhim mrakom i kada parkovima zavlada tišina šumske noći i pustoši, vi ćete dugo i uzaludno moriti noge i naprezati vid, tražeći predgrađe svoje mladosti. Te večeri ga naći nećete, a može se desiti da u neko doba noći počne da vam se priviđa.

Prolazeći pored neke kapije, vi ćete posegnuti ispruženom rukom tamo gde je senka najdublja i neočekivano naići na hrpu praznih, isprovaljivanih kutija ili na neke odbačene dronjke starih, iznošenih haljina. A na putevima u parku, tamo gde svetlost jedva dopire, možete nagaziti na zaboravljenu gomilu trulih dasaka ili oštrog i suvog granja. I što god sretnete i čega god se dotaknete iz svega će vas zapahnuti starež, nered, vlaga ili prašina.

A na kraju, svi će vam se putevi splesti ili zamrsiti, tako da ćete biti prisiljeni da se ipak vratite tamo odakle ste došli, ali zlovoljni, mokre obuće, obeshrabrena i zbunjena duha. I moraćete dugo čekati novi, dobri san koji vodi u živo predgrađe naše mladosti.

Najgori je bezrazložni strah.
Strah koji ima svoj razlog i korijen možeš da primiš, ma kakav da je, može se izmjeriti ljudskom mjerom, može mu se odrediti domet i uvir.
A možda i nije bezrazložan, samo ne možeš da mu nađeš razlog. Zato postaje opasan, jer je svuda, u svakom pokretu, u svakom glasu, u svemu što živi i umire, i srce neprestano strepi pred nečim strašnim, svemoćnim, sveuništavajućim.
Sve češće mu se dešava da ga obuzima neobjašnjiva jeza, da neki nesaznani užas zaustavlja dah, pa samo prestravljeno gleda i sluša. Čeka: sad će. Ne zna šta, ali je strašno.
. . .
Doručkovao je sasvim slabo, uzeo vesla i pošao prema moru.
Dok se spuštao niz strminu, osjećajući kako su vesla teška, učinilo mu se kao da ga neko prati. Kao da ga prati iz prikrajka, iza kamena, iza drveta, iza grma kupine, i stalno se pomiče za njim, uvijek mu je za petama, za leđima, za vratom.
Umorio se i sjeo da se odmori.
Neko mu je iza leđa.
Okrenuo se: ne vidi nikoga, ali zna, tu je.
Ustao je s mukom, s mukom podigao vesla, s mukom se natjerao da kroči niz brdo.
Nevidljiva sjenka je neprestano išla za njim.
Jedva je odvezao petlju na konopu kojim je čamac bio privezan, jedva ubacio vesla, jedva ukoračio.
I sjenka je ušla u čamac.
– Ko si? – pita šapatom.
Nema odgovora.
– Jesi li strah? Ili smrt?
Tišina. I neugodno prisustvo nečeg mučnog oko njega.
Odakle to? Nema nikakvog razloga da osjeća strah. A suviše je rano da misli na smrt.
Neće da misli na smrt: ko zna kakve ga zamke čekaju na prelasku iz ove tamne izvjesnosti u potpunu neizvjesnost.
Mrtvim rukama se opro o vesla, kao da od nečega bježi.
Izgleda da će od sada morati da se navikne na sjenku iza sebe.

Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim letnjim noćima, sastaju se redovno.

Iza svih mojih gorkih riječi krije se, ipak, uvijek ljudsko lice sa svojom željom za srećom.
("Ex ponto, nemiri, lirika")