Ivo Andrić
+5
Modesty
Nelly
lunja
Maja
Still_dreaming
9 posters
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 3 od 4
Strana 3 od 4 • 
1, 2, 3, 4 
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Čet Avg 16, 2012 10:21 am
Jutro. Rijetki i dobri časovi dana kad nisam ‘van sebe’, kad se ne tražim tamo gdje me nema i gdje me ne može biti, kad ne smišljam odgovor na pitanja koja, bez pravog smisla i osnova, sam sebi postavljam i za koja u mukama, i velikim, a potpuno uzaludnim, naporima tražim odgovore koji se ne mogu naći, jer ne postoje, a sve i kad bi postojali i bili nađeni, ne bi nikom bili potrebni ni korisni, ponajmanje meni samom.
Jer, ovaj čovjek koji je sam sebe izmislio, izmišlja sada i svoja pitanja, i svoje brige i strahove. I odmah im, i sam izmišljen, uzalud traži rješenja i lijekove koje, razumije se, neće nikad naći, ako ih, i opet, sam ne izmisli. To on i čini, i tako se sve više zapliće i gubi i troši snagu, i sve manje liči na sebe. Tako, sve i kad bi se jednog dana našao, sam sebe ne bi mogao poznati.
I sva se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački, a jedino što je u njima stvarno, to je bol.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pet Avg 17, 2012 10:53 am
Sudbina pisca je takva da mora stalno da se bavi pojedinostima, sitnim poslom sa najužim mogućim vidikom. Ma kako bilo obimno i bogato i raznoliko delo koje pisac radi, ma koliko da idu u visinu i širinu njegovi planovi, njegov rad ostaje prikovan za pojedinost, za jedan prizor, jednu ličnost, jednu reč. A čim pisac pokuša da radi 'na široko', imajući u vidu celinu, sa otvorenim, slobodnim vidikom pred očima, sve se zamuti i oplića, odjednom stanu da se kvare i gube i pojedinosti i celina. A čim se vrati opet pojedinom prizoru, pojedinoj reči i rečenici i počne njih da obrađuje i doteruje, on oseti kako se jedinstvo i celina njegovog dela nevidljivo ali osetno sklapaju i vedre, rastu i usavršavaju sa svakim potezom pera. A kad delo bude jednom završeno, onda se ono i onako odvoji od piščeve svesti i dobije za njega novo značenje, posve drugačije od onoga koje je imalo dok je rad trajao. Moglo bi se reći da delo za pisca umre onog dana kad ga on završi. Posle, ostaje knjiga.
***
Glavna snaga i stvarni koren svake pripovetke, svake pojedine scene u njoj, nalaze se u jednoj dobroj misli, jednoj vernoj slici. Ona je u tom sklopu rečenica ono što je matica u roju pčela. Kad ona iskrsne pred vama, treba sve ostaviti i za njom poći. U njoj je seme i kvasac za sve ostalo. Jer, nije vrednost te hitno i nečitko zapisane rečenice u njoj samoj, nego u onom izobilju i onoj lakoći sa kojom se posle, za njom i pred njom, roje misli i slike, nevidljivo vezane sa njom.
***
U svakom opisu ili prizoru, bez obzira na njihovu dužinu (oni mogu biti od tri rečenice ili tri strane), ima uvek jedna jedina fraza na kojoj taj ceo opis počiva, a koja je u njemu izgubljena i nevidljiva kao oplođujuća semenka. Pisac misli često danima, nedeljama kako da jedan psihički pokret ili jedan neobičan prizor izrazi i prikaže. On sam ih dobro oseća i jasno vidi, ali ne zna, što je glavno, kako da ih učini čitaocu pristupačnim, razumljivim i vidljivim. Sa svoje tačke gledanja, on razabire sve jasno i živo, ali čim pređe na čitaočevu stranu i pogleda: cela slika postaje mutna, nelogična i raspada se u zbrkane pojedinosti. To može dugo da muči i obeshrabruje pisca, ali ako ostane veran naporu svoje misli i radu svoje mašte, on će u jednom obasjanom trenutku naći ono nekoliko reči, povezanih jasnim smislom. A posle toga, sve postaje lako, jasno i jednostavno, reč se niže na reč a rečenica uklapa u rečenicu. Odjednom cela slika stoji pred čitaocem (jer je o njemu reč!), stvarna, živa i prirodna, onakva kakva jedino i može da bude. Za čitaoca je ceo taj tekst jednovit i sliven sav iz jednog komada, ali pisac pri svakom prečitavanju oseti i pozna one dve-tri nadahnute reči. On ih vidi (i samo on!) kao mali uzidani dinamo koji oživljuje i pokreće celokupnu mrtvu masu rečenica i stavova.
***
Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one senzacije koje čitalac već nosi u sebi, a nije ih dotle bio svestan, odnosno da otvori pred čitaocem samo one vidike koje je čitalac sposoban da sagleda.
***
Rad mašte, težak i opasan, uvek i u svemu, više nego što se to obično misli, ima jednu naročito nezgodnu i opasnu stranu. - Posle dužeg i jačeg rada, živci dođu u naročito stanje koje nije zamor, a jeste iznurenost. Tj. čoveku se ne sedi i ne spava; sav je ustreptao, željan je razgovora, svetlosti i razonode. Ako umetnik u tim trenucima ne nađe bar nešto od toga što celo njegovo biće traži, onda mu se dešava da pada u čamotinju i depresiju u kojoj vreme izgleda beskrajno, a zemlja pustinja. To su mučni i opasni trenuci kad čovek pada kao avion koji gubi brzinu.
***
Svaki put se ponovo uveravam da se nijedna iole veća priča ne može pisati u jednom potezu, kao pismo dobrom prijatelju, nego sve parče po parče, od pojedinosti do pojedinosti, od prizora do prizora i od zapažanja do zapažanja. I bez reda nekog, nego čas s kraja, čas s početka, a čas iz sredine priče. Za to je potrebno vremena i strpljenja. Potrebno je celu svoju snagu i svu pažnju posvetiti svakoj toj pojedinosti, i raditi je ne misleći ni na ono što joj prethodi ni na ono što dolazi iza nje, kao da samo ona postoji.
***
Kod opisa stvari, ljudi ili događaja, treba operisati samo suštinama. Preko oblika i njihovih mena, ali samo suštinama. Treba govoriti iz središta stvari koje se opisuju: ne sa površine, još manje sa tačke gledišta čitaoca, nego iz srži onoga što ste izabrali za predmet i što čitalac treba da vidi, shvati i oseti. - U piscu postoji i često se javlja posve ljudska, suviše ljudska težnja da napusti svoje usamljeno, teško i mračno mesto sa kojeg govori i da pređe na drugu, laku stranu, da bar za trenutak pogleda svoj predmet očima čitaoca. Svako takvo dezerterstvo sveti se, jer odmah u tom trenutku "priča umire" i vradžbina gubi svoju moć.Nestaje čuda i njegovih obožavalaca. Ostaje samo to teško saznanje i veliki napor da se pisac vrati na svoje nezavidno mesto.
Najveća i najčudnija priča to je pisac sam. (On je vatra, a sve što piše, to su samo iskre. Vatra, ali pod uslovom da ostane u stvarima i da govori iz njih ne učestvujući u njihovoj površnoj i promenljivoj igri i ne imajući svoga dela ni u čemu.)
Najveća i najčudnija priča to je pisac sam. (On je vatra, a sve što piše, to su samo iskre. Vatra, ali pod uslovom da ostane u stvarima i da govori iz njih ne učestvujući u njihovoj površnoj i promenljivoj igri i ne imajući svoga dela ni u čemu.)
***
Najtačnije i najduhovitije reči nisu čuvene među ljudima, nego u tišini, nad žednom hartijom. Najlepši likovi i krajevi nisu viđeni u svetu, nego u samoći, u zatvorenom prostoru bez vidika i sjaja. U tome i jeste izuzetnost muka i teško dvojstvo piščeva poziva. On je razapet između delanja i posmatranja. A kako, kao što smo videli, ne može biti ni bez jednog ni bez drugog, on u očima ljudi izgleda čas tuđ svetu akcije, čas neveran svetu misli.
Posmatranje sveta i poznavanje života neophodno su potrebni piscu, ali samo kao uslov. U stvari, i svet i život stvaraju se u dobrim trenucima, kad čovek ostane sam, miran i neprimećen, sa svojom hartijom i svojim darom da vidi i čuje, zatvoren i nem, da određuje i raspoređuje, nemoćan i sam, da daruje i blešti, siromah i skroman.
Posmatranje sveta i poznavanje života neophodno su potrebni piscu, ali samo kao uslov. U stvari, i svet i život stvaraju se u dobrim trenucima, kad čovek ostane sam, miran i neprimećen, sa svojom hartijom i svojim darom da vidi i čuje, zatvoren i nem, da određuje i raspoređuje, nemoćan i sam, da daruje i blešti, siromah i skroman.
***
Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osjećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i u njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali...
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak opložavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći ni snage ni vremena. Savijete svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu ‚‚nosivost'', jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca prekoponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi. Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavamnja i noću kad se probudite i rasanite. )Šta ima bolje ipametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo i me i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana. I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva sa samim sobom. Ono je rđav savetni i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ilijoš bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč. Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važnoposlanje da ljudima vašeg jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak opložavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći ni snage ni vremena. Savijete svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu ‚‚nosivost'', jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca prekoponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi. Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavamnja i noću kad se probudite i rasanite. )Šta ima bolje ipametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo i me i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana. I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva sa samim sobom. Ono je rđav savetni i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ilijoš bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč. Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važnoposlanje da ljudima vašeg jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
***
Kad jedan pisac u toku pričanja napusti ton pripovedača, zanemari radnju i počne da objašnjava svoga junaka apstraktnim rečima i da rečima tumači i slika njegove poglede i namere koje se iz njegovih postupaka ne vide, to je kraj umetničkog stvaranja i napora za pisca i kraj umetničkog uživanja za čitaoca. - To je isto kao kad bismo posmatrali neki portret u prirodnoj veličini, zauzevši najbolji položaj i dovoljno odstojanje, i kad bi, i pre nego što smo sabrali utiske i mogli da donesemo svoj sud, posmatrani lik odjednom oživao, napustio stav koji mu je dao slikar. izašao iz svog okvira, prišao nam, uzeo nas pod ruku i počeo da sa nama raspravlja o bojama, linijama i celokupnoj tehnici i sadržini umetničkog dela koje smo do tog trenutka u njemu posmatrali i koje sada, maravno, više ne vidimo.
Drugim rečima, to je neprirodno i samo u sebi protivrečno.
Drugim rečima, to je neprirodno i samo u sebi protivrečno.
Beleške za pisca
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Maja Sub Avg 18, 2012 7:18 am
‚‚Pobeći od bola. Pustiti se i pasti sopstvenom težinom, kao predmet, na usamljenu gomilu kamenja? Ili sam poći u susret bolu, protrčati kroz njega do kraja i izaći na drugu stranu, gde više ne boli? Spasti se od njega, predajući mu se potpuno. Uništiti ga, postavši jedno sa njim."
‚‚Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija, i koji je gotovo istovetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka.
Ne znam, u ovom trenutku, gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći, ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. Verovatno da ste je primetili i vi.
Da li između bola i poroka, pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja, postoji veza, ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena?"
‚‚Ja imam u duši svetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku.
A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj blagodarnosti kraja nema. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost, kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati."
‚‚Pre spavanja. Knjiga se izmiče iz ruku, slova se mrse i mešaju, tope se, šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. Reči gube smisao; tačnije rečeno: menjaju smisao, jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile, ali dobivaju neko novo, neočekivano a nejasno značenje. Tekst koji se istopio pred mojim očima, i u njima, govorio je o Heloizi i Abelaru, a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu, i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. Ima nešto drugo, mnogo dublje i važnije, što remeti moje misli pri čitanju, a ne da mi da zaspim. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sudbonosno po čoveka, neka velika nezgoda, neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi, objasni i raščisti, da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. To treba da se svrši što pre, jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. To je moja briga i moj posao, a ja sam umoran, nemoćan, sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost, iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše."
‚‚Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i ružan izraz koji iznenađuje i odbija, i koji je gotovo istovetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka.
Ne znam, u ovom trenutku, gde treba tražiti objašnjenje ovoj činjenici i da li bi se ono moglo naći, ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. Verovatno da ste je primetili i vi.
Da li između bola i poroka, pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja, postoji veza, ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena?"
***
‚‚Ja imam u duši svetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi — hiljade njih žive u jadnom mraku.
A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj blagodarnosti kraja nema. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost, kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati."
‚‚Pre spavanja. Knjiga se izmiče iz ruku, slova se mrse i mešaju, tope se, šire i pretvaraju u mrke i srebrne suze koje klize niz stranicu. Reči gube smisao; tačnije rečeno: menjaju smisao, jer odjednom ne znače više ono što su do maločas značile, ali dobivaju neko novo, neočekivano a nejasno značenje. Tekst koji se istopio pred mojim očima, i u njima, govorio je o Heloizi i Abelaru, a sad odjednom kao da čitam nešto o starom Rimu, i to sasvim određeno o agrarnim nemirima iz drugog veka pre naše ere. Ali uviđam da ni to nije bitno ni glavno što treba znati i o čemu treba razmisliti. Ima nešto drugo, mnogo dublje i važnije, što remeti moje misli pri čitanju, a ne da mi da zaspim. Pre Rima i pre svake pisane reći i zapamćene istorije desilo se nešto sudbonosno po čoveka, neka velika nezgoda, neki težak nesporazum sa nedoglednim posledicama. Sad je sve to izbilo na svetlost dana (ili noći) i treba da se raspravi, objasni i raščisti, da se utvrde odgovornosti i ispravi krivica. To treba da se svrši što pre, jer dotle ja neću moći ni tvrdo zaspati ni išta mirno čitati. To je moja briga i moj posao, a ja sam umoran, nemoćan, sposoban samo da patim od te neodređene i teške misli koja mi leži kao kamen u grudima. Naprežem se da pružim ruku i da ugasim svetlost, iako znam da mi u tami neće biti ništa drukčije ni lakše."
Znakovi pored puta
Maja- Legendarni član
- Broj poruka : 6121
Datum upisa : 19.02.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pon Avg 20, 2012 9:29 am
Pročitah malopre ‚‚Asku i vuka'' po drugi put. 
Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.
Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od chegirl Sre Avg 22, 2012 8:25 am
,,Putovanja su za mene bila uvek teška, i s godinama bivaju sve teža. A s čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Posmatrajući ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni - vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo.''
chegirl- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 2818
Godina : 30
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Uto Sep 04, 2012 12:43 pm
Danas sam opet malo pobegao sa Andrićem.
---------------------------------------------
(ovde sam se pronašao)
(ovde sam se pronašao)
(ovo me podsetilo na jednu meni bitnu osobu)
(ovo me je jednostavno oduševilo)
(ovde sam se pronašao)
(i ovo me podsetilo na istu osobu)
---------------------------------------------
Knjige su dobre; neka i ljudi; ali mnogo mi je bolje gledati kako kiša pada. Moj odnos prema pojavama u prirodi nema ništa od ljudskih odnosa, ni tjeskobe, ni obzira, ni sitničavosti. Ja tonem u njima i upijam ih u sebe, u isto vrijeme.
Svi gromovi nalaze u meni odziva, sve tišine nalaze u meni svoje mjesto i svi vjetrovi svoja polja i sve magle gudure.
Svi gromovi nalaze u meni odziva, sve tišine nalaze u meni svoje mjesto i svi vjetrovi svoja polja i sve magle gudure.
(ovde sam se pronašao)
***
Ljudi su mi teški i njina surovost i podlost, a vjetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslada, mukla studena jutra moji najsvečaniji časovi.
(ovde sam se pronašao)
***
Dani mi prolaze uzalud. Najljepši izvori dušini presahnuše. Izgubio sam dodir sa svima koji me vole i razumiju, taj spasonosni dodir koji nas krijepi i drži, koji djelima našim daje poticaj i snagu i življenju našem smisao.
Posve sam otcijepljen. Tonem u zaborav. Prikriva me žalost. Sam sebi dolazim kao svijeća koju su zaboravili ugasiti pa izgara svu noć na oltaru kao neviđena žrtva u gluho doba.
Najteže je čovjeku kad sam nad sobom osjeti samilost.
Posve sam otcijepljen. Tonem u zaborav. Prikriva me žalost. Sam sebi dolazim kao svijeća koju su zaboravili ugasiti pa izgara svu noć na oltaru kao neviđena žrtva u gluho doba.
Najteže je čovjeku kad sam nad sobom osjeti samilost.
(ovo me podsetilo na jednu meni bitnu osobu)
***
Otišao sam N-im na ples. Tijelo je bilo zadovoljno. A duša je u liku mršave cigančice zebla i čekala pred portalom s košaricom ljubica. Kočijaši su je grdili.
Kad smo se, u zoru, razilazili, nudila je ljubice. Svi su odbili. Odbio sam i ja.
Otpratili smo dame, a kad sam došao kući, satrven i umoran od bdijenja i ogavnosti, našao sam na stolu buket ljubica, malo povelih i blijedih, kakve prodavahu ciganske devojčice ispred portala.
Nikad nas duša naša ne ostavlja. Ona prati tijelo na svim njegovim lutanjima, kao poziv i opomena, a u samoći čeka tiha, u strpljivoj ljubavi.
Kad smo se, u zoru, razilazili, nudila je ljubice. Svi su odbili. Odbio sam i ja.
Otpratili smo dame, a kad sam došao kući, satrven i umoran od bdijenja i ogavnosti, našao sam na stolu buket ljubica, malo povelih i blijedih, kakve prodavahu ciganske devojčice ispred portala.
Nikad nas duša naša ne ostavlja. Ona prati tijelo na svim njegovim lutanjima, kao poziv i opomena, a u samoći čeka tiha, u strpljivoj ljubavi.
(ovo me je jednostavno oduševilo)
***
Tri sam puna sata sjedio večeras nad stolom.
Moji su snovi bili od onih koji se rasplinu prije nego zgledaju violinu papira i moje misli tamne, strelovite i daleke kao noćni vjetrovi.
Više od tri sata sam prosjedio za stolom u mislima i sad idem da spavam, zanesen i umoran.
Ugasio sam svjetlo i u tami vidim kako se na stolu saglasno bijeli neispisana hartija.
Drage moje nekazane želje i carski noćni snovi, ostanite sa mnom da u pustim noćima vodimo duge razgovore, da budete kraljevska baština meni siromahu, da me tješite u sužne godine i da mi budete jedina nagrada za sve probdjevene noći i samotne i gorke dane.
Moji su snovi bili od onih koji se rasplinu prije nego zgledaju violinu papira i moje misli tamne, strelovite i daleke kao noćni vjetrovi.
Više od tri sata sam prosjedio za stolom u mislima i sad idem da spavam, zanesen i umoran.
Ugasio sam svjetlo i u tami vidim kako se na stolu saglasno bijeli neispisana hartija.
Drage moje nekazane želje i carski noćni snovi, ostanite sa mnom da u pustim noćima vodimo duge razgovore, da budete kraljevska baština meni siromahu, da me tješite u sužne godine i da mi budete jedina nagrada za sve probdjevene noći i samotne i gorke dane.
(ovde sam se pronašao)
***
Dvadeset i četiri sata je bio u meni haos.
Bio sam žrtva muka koje sam sam sebi zadavao. Po sto puta sam prešao sve skale duševnih patnja. Pohodile su me sve nesreće koje samo može zamisliti jedna mašta. Grijesi, sumnje i kajanja. Bespomoćnost i strah djeteta, nemir i očaj zločinca.
Sve je prošlo dušom u dvadeset i četiri sata, a danas, sjedeći sam za stolom, bi mi odjednom lako i svijetlo u duši. Osmjehnuh se i dočeka izbavljenje kao nešto što se po sebi razumije.
Jesu li ova dvadeset i četiri sata slika mog života?
Bio sam žrtva muka koje sam sam sebi zadavao. Po sto puta sam prešao sve skale duševnih patnja. Pohodile su me sve nesreće koje samo može zamisliti jedna mašta. Grijesi, sumnje i kajanja. Bespomoćnost i strah djeteta, nemir i očaj zločinca.
Sve je prošlo dušom u dvadeset i četiri sata, a danas, sjedeći sam za stolom, bi mi odjednom lako i svijetlo u duši. Osmjehnuh se i dočeka izbavljenje kao nešto što se po sebi razumije.
Jesu li ova dvadeset i četiri sata slika mog života?
(i ovo me podsetilo na istu osobu)
Ex Ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Maja- Legendarni član
- Broj poruka : 6121
Datum upisa : 19.02.2010
Re: Ivo Andrić
od Maja Uto Okt 30, 2012 10:48 pm
‚‚Priznaću bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, često i nepitan, sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i o osećanjima koja ih prate."
Znakovi pored puta
Maja- Legendarni član
- Broj poruka : 6121
Datum upisa : 19.02.2010
Re: Ivo Andrić
od Maja Pet Nov 23, 2012 1:18 am
Ivo Andrić - Slike iz života
Meša Selimović, Ivo Andrić, Darka Selimović i Milica Babić
Ivo Andrić u klubu "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" 1963.godine.
Sa travnickim pionirima
‚‚A ja sjedim isto ovako i pijuckam, ali sam." - Znakovi pored puta
‚‚Putovanja su za mene bila uvek teška, i s godinama bivaju sve teža. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Posmatrajući ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo."
‚‚Nikad niko nije izračunao koliko je sunčanih sati priroda uskratila ovome gradu, ali je izvesno da se sunce ovde docnije rađa i ranije zalazi nego u ma kojoj od bosanskih mnogobrojnih varoši i varošica. To ne poriču ni Travničani, ali zato tvrde da sunce, dok sja, nigde ne sja tako kao nad njihovim gradom."
‚‚Sada, kad sam video, čuo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potražim treće mesto. Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiču konci i uzlovi života i smrti, gde se ne želi i ne čeka, nego se sedi nad nađenim i dočekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi."
Meša Selimović, Ivo Andrić, Darka Selimović i Milica Babić
Ivo Andrić u klubu "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" 1963.godine.
Sa travnickim pionirima
‚‚A ja sjedim isto ovako i pijuckam, ali sam." - Znakovi pored puta
‚‚Putovanja su za mene bila uvek teška, i s godinama bivaju sve teža. A sa čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Posmatrajući ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni — vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo."
‚‚Nikad niko nije izračunao koliko je sunčanih sati priroda uskratila ovome gradu, ali je izvesno da se sunce ovde docnije rađa i ranije zalazi nego u ma kojoj od bosanskih mnogobrojnih varoši i varošica. To ne poriču ni Travničani, ali zato tvrde da sunce, dok sja, nigde ne sja tako kao nad njihovim gradom."
‚‚Sada, kad sam video, čuo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potražim treće mesto. Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiču konci i uzlovi života i smrti, gde se ne želi i ne čeka, nego se sedi nad nađenim i dočekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi."
Maja- Legendarni član
- Broj poruka : 6121
Datum upisa : 19.02.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Sub Maj 11, 2013 12:17 pm
Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo, samo da me nije stid. Žena koja prođe brzo i nepovratno pored mene i svojim licem privuče moju pažnju, pričinjava mi stvaran bol, kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto. Moram da se okrenem za njom, iako mi je to zazorno i neprijatno, da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u uličnoj gužvi.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Liza_N. Sre Jul 03, 2013 8:19 am
Jelena, žena koje nema
Always believe that something wonderful is about to happen...
Liza_N.- Počasni član
- Broj poruka : 2032
Datum upisa : 04.05.2010
Ivo Andrić - Epilog
od polly88 Čet Jul 04, 2013 11:46 pm
Epilog
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha.
Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata.
Iziđi u ljetni dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da živim.
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha.
Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata.
Iziđi u ljetni dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da živim.
Gnothi seauton!
polly88- Moderator
- Broj poruka : 6404
Godina : 35
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Sre Avg 21, 2013 11:12 am
O, Bože, koji znaš sve što biva, ne koristi mi da tajim da ima časova kad s tobom govorim nečistim jezikom ove zemlje. Govorim ovako:
O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
Čemu mi ovaj strašni dar: ljubav za raskoš, užitak i promjenu? Čemu vječni oganj nestalna srca? Čemu zanosi koji se kaju i osvećuju?
O, Bože, čemu sva muka vječno žednog i vječno svjesnog: ja?
O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
Čemu mi ovaj strašni dar: ljubav za raskoš, užitak i promjenu? Čemu vječni oganj nestalna srca? Čemu zanosi koji se kaju i osvećuju?
O, Bože, čemu sva muka vječno žednog i vječno svjesnog: ja?
***
U nekom društvu.
Imao sam težak osjećaj: ja ne spadam ovamo i nemam ništa zajedničko s ovim ljudima. Neki djetinjski osećaj užasnog straha i izgubljenosti kakav sam osjetio jednom na hodniku neke tamnice u noći. Još jednom davno, kad sam - bilo mi je sedam godina - berući jagorčevinu zašao za brijeg i izgubio kuću iz vida. Sličan osjećaj kao kad čovjeka zatvore u uzak prostor i kad vidi da mu ponestaje zraka i da će se uguštiti.
Ovo je od svega najteže: kad se osjeti da se je zašlo daleko, da se je na mjestu na koje se ne spada, da su dani koji prolaze zaludni, da izgubljeno vrijeme plače. Ja taj osjećaj kazujem prosto i možda nejasno, ali on mora da je dobro poznat ljudima koji nisu našli svog mesta ili su ga izgubili.
Evo godine su prošle, burne i mnoge, i misli sa da se je bogzna šta i bogzna gdje, a ono u dnu duše, kao ujutro kad sam jagorčevinu brao, jeca i zapomaže isti osjećaj tjeskobe i izgubljenosti.
Imao sam težak osjećaj: ja ne spadam ovamo i nemam ništa zajedničko s ovim ljudima. Neki djetinjski osećaj užasnog straha i izgubljenosti kakav sam osjetio jednom na hodniku neke tamnice u noći. Još jednom davno, kad sam - bilo mi je sedam godina - berući jagorčevinu zašao za brijeg i izgubio kuću iz vida. Sličan osjećaj kao kad čovjeka zatvore u uzak prostor i kad vidi da mu ponestaje zraka i da će se uguštiti.
Ovo je od svega najteže: kad se osjeti da se je zašlo daleko, da se je na mjestu na koje se ne spada, da su dani koji prolaze zaludni, da izgubljeno vrijeme plače. Ja taj osjećaj kazujem prosto i možda nejasno, ali on mora da je dobro poznat ljudima koji nisu našli svog mesta ili su ga izgubili.
Evo godine su prošle, burne i mnoge, i misli sa da se je bogzna šta i bogzna gdje, a ono u dnu duše, kao ujutro kad sam jagorčevinu brao, jeca i zapomaže isti osjećaj tjeskobe i izgubljenosti.
Ex Ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pet Sep 06, 2013 12:50 pm
Vrijeme je za mene najveće čudo. Poimanje vremena, upotreba vremena, osjećanje vremena, sve su to za mene prave zagonetke, koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. U svako doba dana i noći, u snu i na javi, osjećam vrijeme kao elemenat, blag i koristan ili štetan i razoran, kao što čovjek osjeća vazduh, vatru, vodu. Gušim se od nedostatka vremena ili osjećam kako me žeže i satire, ili plivam u njemu sa osjećanjem božanske lakoće. I u svakom trenutku znam da je vrijeme jedna bolna iluzija, da je, u stvari, broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. Prije prvog otkucaja, kao i iza posljednjeg, proteže se u nedogled vječnost našeg nepostojanja, nemjerljiva, neosvjetljena, neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli, u dahu, riječi i zalogaju.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Ivo Andrić - Ni bogova ni molitava
od Still_dreaming Uto Okt 15, 2013 12:20 pm
Ni bogova ni molitava
Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i vječno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mjesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gdje bih najposle našao ono
Što sam oduvijek uzalud tražio ovdje:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.
Beograd, 1973.
Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i vječno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mjesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gdje bih najposle našao ono
Što sam oduvijek uzalud tražio ovdje:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.
Beograd, 1973.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pet Nov 22, 2013 11:20 am
Dvadeset i četiri sata duva vjetar bez prestanka. Kao da je prešao negdje preko ognjenog mora, kao da nosi pepao i sumpor, vruć je i zao i otrovan.
Lažan vjetar kakvog poznaje samo prokleta klima ove zemlje, koji vara željna stabla, pa otvaraju bezbrojne zelene oči; pod njegovom nemilosrdnom rukom bolno se otvaraju martovski pupovi koje će ubiti aprilski mraz.
U ovakvim noćima su najveće poplave i najstrašniji požari. Bekrije se sklanjaju u nevesele krčme i kasapski psi se dižu ispod ćepenaka i urliču dugo i bijesno instinktom živa bića proti nerazumnoj sili elementa.
Ljudi koji nose danju skriven teret na duši ne mogu usnuti, nego izazivaju sudbinu i okreću vreo jastuk da nađu hladna mjesta nesrećnoj glavi. Zvijezde bivaju crvene kao krvave suze Isusove nad sudbinom čovekovom.
I ko živi za ljepotu duha, taj zalud pokušava da mislima smiri tjelo; ognjen vjetar dolazi na mahove kao kucanje silnog zemljina srca i polaže mu ruku na tjeme. Zemlja traži svoje.
I ko nosi tajnu ranu grijeha na duši, tome je zapali ognjem i nanese otrovne klice, pa bol raste svakim minutim, a kajanje ugasne kao zaboravljeno kandilo.
Vjetar, saveznik ognja, nesreće i zločina, otvara širom vrata na vrtovima, provaljuje kroz dimnjake i raspiruje iskru na zapretanim ognjištima, budi one koji su usnuli u suzama.
***
Kad pogledam natrag, čini mi se da mi preostaje još samo umrijeti.
Kako su brzo ugasli zanosi! Ocvale sreće! Pali planovi!
Sve je prošlo kao brza noćna vožnja na mesečini. Sve napola samo viđeno i sve ubrzo zaboravljeno. Toliko toga je bilo da je samo spomen na jedan jedini dan težak i otrovan kao olovo.
Noćas sjedim nad sjećanjima. Divim se podloj igri udesa i žalim se pomalo.
***
Kad pogledam naprijed, čini mi se kao da sam tek od juče na svijetu.
U šta sam proživio ove godine? Je li moguće da se projuri kroz dobar dio života, a ne ostvari glavnih zadataka ljudskih? Cio život sa svojim neispunjenim zahtjevima i iskrenutim istinama koje se ljuto osvećuju, stoji preda mnom kao tužitelj. Dobar dio snage je rasut po bespućima, ali život neumoljivo čeka: pa valja početi. U ima božje, valja početi!
Ex ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Sre Nov 27, 2013 11:51 am
Pa ipak se živi. Još samo katkad biva da me prevlada bol, pa se savijam kao crv na zemlji i pritištem lice u šuškavu, hladnu travu i izgovaram u crnu žednu zemlju riječi koje nemam kome da kažem.
Još samo katkad grešno žudim smrt i žalim se nevidljivom Bogu, što sam udaren nepodnosivim prokletstvom, da najbolje misli i najljepša osjećanja prosipam neviđeno i zaludno kad pelud na kamen, iskre u tamu, jauk u vjetar.
Još samo katkad grešno žudim smrt i žalim se nevidljivom Bogu, što sam udaren nepodnosivim prokletstvom, da najbolje misli i najljepša osjećanja prosipam neviđeno i zaludno kad pelud na kamen, iskre u tamu, jauk u vjetar.
***
Ima saznanja, kasnih, dubokih koja su suđena kao dar ljudima koji misle i pate.
Nemoguće bi bilo podnijeti život sa svim varkama, neporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto.
Kad nas svijet otruje i zamori i kad se, kao posljednji vidan znak očajne ogavnosti, sklope oči, da se bar načas ne gleda zlo i rugoba, onda biva da u tom času očaja, iza spuštenih vjeđa, pre unutarnjim pogledom plane, kao nagrada za sve patnje, sunce dragocjenih kasnih spoznaja.
Nemoguće bi bilo podnijeti život sa svim varkama, neporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto.
Kad nas svijet otruje i zamori i kad se, kao posljednji vidan znak očajne ogavnosti, sklope oči, da se bar načas ne gleda zlo i rugoba, onda biva da u tom času očaja, iza spuštenih vjeđa, pre unutarnjim pogledom plane, kao nagrada za sve patnje, sunce dragocjenih kasnih spoznaja.
***
Zanimljivo je posmatrati nježnost s kojom ljudi gledaju sami sebe.
Jeste li već slušali kako ganutljivim glasom pripovijedaju o malim nepravdama koje su im učinjene? Kako su samo do suza dirnuti svojom nezgodom i kako vole da je čine svjetskom i općenitom, kako udarcima samo njima namijenjenim podmeću velike namjere samo da sebi dadu veličinu i dostojanstvo žrtve.
Jeste li već slušali malog čovjeka kako pripovijeda o svom crijevnom kataru i Karlovim Varima? Ili o promaknućima i mimoilaženjima?
Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog susjeda.
Jeste li već slušali kako ganutljivim glasom pripovijedaju o malim nepravdama koje su im učinjene? Kako su samo do suza dirnuti svojom nezgodom i kako vole da je čine svjetskom i općenitom, kako udarcima samo njima namijenjenim podmeću velike namjere samo da sebi dadu veličinu i dostojanstvo žrtve.
Jeste li već slušali malog čovjeka kako pripovijeda o svom crijevnom kataru i Karlovim Varima? Ili o promaknućima i mimoilaženjima?
Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog susjeda.
Ex ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pet Nov 29, 2013 3:30 am
Bilo je jedno vrijeme kad sam htio da služim Istini. Htio sam joj život svoj posvetiti i ostati kod njenih nogu. Ali u noćima kad nisam mogao spavati, neodoljivo su me zvale ceste i brežuljci krajeva koje sam nekoć, lutajući svijetom, gledao; i ognjena rijeka krvi je šumila i nije davala mira ni sna. Mučio sam muku i bio pošten boj. Tada sam se odlučio za ljude, stvari i krajeve koje sam u lutanju gledao.
I kad sam pošao niz brijeg, mrk i sam, ali slobodan i vedra duha, dočekale su me raširenih ruku stare ceste i klicanjem živice, pune ptica i cvata. Vjetar me je cjelivao u čelo.
A tamo gore ne znam da li je i opažala Istina da me nema među mnoštvom podno njenih nogu, ali nad cestama i poljima je vladala radost.
I kad sam pošao niz brijeg, mrk i sam, ali slobodan i vedra duha, dočekale su me raširenih ruku stare ceste i klicanjem živice, pune ptica i cvata. Vjetar me je cjelivao u čelo.
A tamo gore ne znam da li je i opažala Istina da me nema među mnoštvom podno njenih nogu, ali nad cestama i poljima je vladala radost.
***
Jedanaest sati noći.
Neko je rekao jednu riječ, običnu i svagdanju, a moji mrtvi uskrsnuše u meni. Val me bola podiže i spusti. Razgovor teče dalje, a u grudima bolom boli.
Sad, evo, san me savladava, dobri, blagosloveni umor sna, jer kad bih inače zaspao?
Slabo mi pokapamo naše mrtve. I tako često biva da neko, ništa ne sluteći, reče jednu običnu svagdanju riječ.
Neko je rekao jednu riječ, običnu i svagdanju, a moji mrtvi uskrsnuše u meni. Val me bola podiže i spusti. Razgovor teče dalje, a u grudima bolom boli.
Sad, evo, san me savladava, dobri, blagosloveni umor sna, jer kad bih inače zaspao?
Slabo mi pokapamo naše mrtve. I tako često biva da neko, ništa ne sluteći, reče jednu običnu svagdanju riječ.
Ex ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pon Feb 03, 2014 10:41 am
Ja prezirem bljesak gospodstva i lažni pjesnički stih, okrećem glavu od onih kojima je dobro i u kojima duša šuti.
Sirotinju ja volim i siromaštvo slavim i one koji imaju tihe, čedne radosti, i nadu u patnji.
Tebe, blijeda lijepa djevojko, koja šiješ bez prestanka cio dan i pola noći još u sjeni bijelih zavjesa i nadaš se vedro sreći, koju će ti Bog poslati za tvoju ljepotu, za vjernost i dugo samotovanje.
Tebe, krupni pognuti težače, koji u mirnim očima nosiš po cio dan odraz beskrajnih tamnosmeđih brazda i pod teškim plavim brkom istinoljubiva usta u kojima su jednostavne riječi, koji, pošto si se naradio, sa sutonom zajedno i sumornim volovima stižeš kući i, dok ti mlađi polijevaju na ruke, osećaš kako sva zagrijana proljetna zemlja bije ritmom tvoje zdrave krvi i imaš, dok se odmaraš, pod orahom u avliji, toplo i široko osjećanje svršena rada.
I tebe, skromni i nepoznati studente kemije, koji sjediš za uskim stolićem između dva prozora, kraj plinske lampice i gledaš kroz otvoren prozor na park i brežuljke i slušaš kako na krovu laboratorija golubovi guču. Tvoje oštre oči mirno i samosvjesno gledaju ujutro. Ti si bdio noći i u poslu i odricanju provodio dane, a jutros si pobjednik. Zadatak je riješen teoretski i praktično. Tu je razvijena formula, tu rastopina sa svim reakcijama, i ti veselo i slobodno čekaš starog profesora; glava ti počiva na desnoj ruci i u dnu duše ti se smiješ budućnosti.
I sve, sve vas, koji radite i znoj otirete i muku mučite i svoj hljeb jedete, sve vas, nepoznati radenici, koji ponosno prolazite svijetom i časno i smjelo pronosite svojim rukama svoje živote.
Sirotinju ja volim i siromaštvo slavim i one koji imaju tihe, čedne radosti, i nadu u patnji.
Tebe, blijeda lijepa djevojko, koja šiješ bez prestanka cio dan i pola noći još u sjeni bijelih zavjesa i nadaš se vedro sreći, koju će ti Bog poslati za tvoju ljepotu, za vjernost i dugo samotovanje.
Tebe, krupni pognuti težače, koji u mirnim očima nosiš po cio dan odraz beskrajnih tamnosmeđih brazda i pod teškim plavim brkom istinoljubiva usta u kojima su jednostavne riječi, koji, pošto si se naradio, sa sutonom zajedno i sumornim volovima stižeš kući i, dok ti mlađi polijevaju na ruke, osećaš kako sva zagrijana proljetna zemlja bije ritmom tvoje zdrave krvi i imaš, dok se odmaraš, pod orahom u avliji, toplo i široko osjećanje svršena rada.
I tebe, skromni i nepoznati studente kemije, koji sjediš za uskim stolićem između dva prozora, kraj plinske lampice i gledaš kroz otvoren prozor na park i brežuljke i slušaš kako na krovu laboratorija golubovi guču. Tvoje oštre oči mirno i samosvjesno gledaju ujutro. Ti si bdio noći i u poslu i odricanju provodio dane, a jutros si pobjednik. Zadatak je riješen teoretski i praktično. Tu je razvijena formula, tu rastopina sa svim reakcijama, i ti veselo i slobodno čekaš starog profesora; glava ti počiva na desnoj ruci i u dnu duše ti se smiješ budućnosti.
I sve, sve vas, koji radite i znoj otirete i muku mučite i svoj hljeb jedete, sve vas, nepoznati radenici, koji ponosno prolazite svijetom i časno i smjelo pronosite svojim rukama svoje živote.
Ex ponto
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Ivo Andrić - Pogrebna pjesma
od Still_dreaming Pet Feb 07, 2014 12:50 pm
Pogrebna pjesma
Njegovu su smrt javile novine koje se noću štampaju i zaudaraju u rano gradsko jutro katranom.
I pisali su da je zlikovac - kao što i jest - i da je sve u redu i pravo - kao što i jest - jer ko dira u tuđe, zaslužuje smrt.
Ali imena mu se nije znalo, jer su njegovi papiri bili lažni, a poznao ga nije niko, jer ovakvi kao što je on nemaju znanaca.
On je poginuo za jedne provale, ubio ga je jači od njega - a jači imaju pravo! - ustrijelio ga je jedan od onih koji sili služe, a ti gađaju dobro.
Jedni umiru u postelji tiho i među svojima, drugi u bolnici ili ubožnici ili u kom drugom kanalu humanitarnosti, a treći na poljima sumnjive slave, ali malo ko umire ovako kao on, uhvaćen u krađi i ustrijeljen kao pseto na tuđem mračnom tavanu - i malo ko ovako sramno.
Još nije zaslužio bezimen sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah dobrih ljudi i samilost i pjesnikov stih, jer nije lako nesrećniku: kriti svoju maldost danju na periferiji grada, po jazbinama, a noću ići na nečastan zanat.
Bez mape, bez oružja i špijuna, uzdajući se u svoje oči i svoje ruke, on je provalio u tuđu kuću - drugi provaljuju u države! - da uzme što mu za života treba - drugi za raskoš kradu - jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treći za priznanja od lažna zlata, on se borio za svoj go život, grešan i bolan kao i drugi, tek on je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom tavanu ubio ga je onaj koji je jači bio i branio svoje.
Vi pišete: pravo je.
Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u tuđe dosudila tane, ja se bojim da carski arsenal ne bi imao dovoljno metaka za svu tu hrpu poštenih hajduka.
Opasno je zazivati pravdu!
Svi ljudi griješe mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prašta.
On je izdahnuo na tavanu i za njim neće niko plakati, a leš mu je oskvrnuo žurnalist, hulja.
U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi, a nad njim moja pjesma gori u ogorčenju i samilosti.
I pisali su da je zlikovac - kao što i jest - i da je sve u redu i pravo - kao što i jest - jer ko dira u tuđe, zaslužuje smrt.
Ali imena mu se nije znalo, jer su njegovi papiri bili lažni, a poznao ga nije niko, jer ovakvi kao što je on nemaju znanaca.
On je poginuo za jedne provale, ubio ga je jači od njega - a jači imaju pravo! - ustrijelio ga je jedan od onih koji sili služe, a ti gađaju dobro.
Jedni umiru u postelji tiho i među svojima, drugi u bolnici ili ubožnici ili u kom drugom kanalu humanitarnosti, a treći na poljima sumnjive slave, ali malo ko umire ovako kao on, uhvaćen u krađi i ustrijeljen kao pseto na tuđem mračnom tavanu - i malo ko ovako sramno.
Još nije zaslužio bezimen sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah dobrih ljudi i samilost i pjesnikov stih, jer nije lako nesrećniku: kriti svoju maldost danju na periferiji grada, po jazbinama, a noću ići na nečastan zanat.
Bez mape, bez oružja i špijuna, uzdajući se u svoje oči i svoje ruke, on je provalio u tuđu kuću - drugi provaljuju u države! - da uzme što mu za života treba - drugi za raskoš kradu - jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treći za priznanja od lažna zlata, on se borio za svoj go život, grešan i bolan kao i drugi, tek on je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom tavanu ubio ga je onaj koji je jači bio i branio svoje.
Vi pišete: pravo je.
Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u tuđe dosudila tane, ja se bojim da carski arsenal ne bi imao dovoljno metaka za svu tu hrpu poštenih hajduka.
Opasno je zazivati pravdu!
Svi ljudi griješe mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prašta.
On je izdahnuo na tavanu i za njim neće niko plakati, a leš mu je oskvrnuo žurnalist, hulja.
U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi, a nad njim moja pjesma gori u ogorčenju i samilosti.
Nemir dana (Nemiri)
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od ms.k Ned Feb 16, 2014 11:56 am
PISMO IZ 1920.
Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja. Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom.
Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu.
. . .
Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom jeziku.
Dragi, stari prijatelju,
Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremama se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku.
Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna sva snaga. Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.
. . .
Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio, koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu.
Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.
Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo.
Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao. Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim.
Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!
Tvoj M.L.
Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr. Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i među jugoslovenskim radnicima poznat kao naš doktor koji radnike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja lekove.
Prošlo je opet sedam – osam godina. Jednog dana, opet slučajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga. Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.
Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.
Ivo Andrić
Deca, Svjetlost, Sarajevo 1988.
Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja. Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom.
Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu.
. . .
Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom jeziku.
Dragi, stari prijatelju,
Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremama se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku.
Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna sva snaga. Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.
. . .
Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio, koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu.
Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.
Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo.
Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao. Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim.
Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!
Tvoj M.L.
Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr. Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i među jugoslovenskim radnicima poznat kao naš doktor koji radnike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja lekove.
Prošlo je opet sedam – osam godina. Jednog dana, opet slučajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga. Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.
Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.
Ivo Andrić
Deca, Svjetlost, Sarajevo 1988.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Pon Feb 17, 2014 10:39 am
Odličan post, ms.k!
Pogodilo me tamo gde treba.
*
Kad slušam riječi oko sebe, ja mislim da su sve one uzaludne, jer ni jedna ne nalazi odjeka u meni, i kad slušam danju ili noću sate koji izbijaju, ja znam da ni jedan od tih bezbrojnih sati nije moj.
Kad dobro osluhnem, ja ne čujem ništa od kiša i vjetrova u kojima je moja duša kao njiva, tamna i bez glasa. Ali ja se smješkam u vrijeme, a moja strpljivost je sestra vječnosti.
Iskucavaju svijetom sati, a moje vrijeme je daleko i moji dani još ni klice pustili nisu. Ali i ovako, sam i nepoznat, ja bivam vedriji sa svakim danom i jači sa svakom noći.
Nikad nisam slutio da ovako umijem čekati i ići polako i stisnutih zuba, dok mi u krvi gori budućnost kao groznica i sve što će još biti vri u meni kao taman bol.
Kad dobro osluhnem, ja ne čujem ništa od kiša i vjetrova u kojima je moja duša kao njiva, tamna i bez glasa. Ali ja se smješkam u vrijeme, a moja strpljivost je sestra vječnosti.
Iskucavaju svijetom sati, a moje vrijeme je daleko i moji dani još ni klice pustili nisu. Ali i ovako, sam i nepoznat, ja bivam vedriji sa svakim danom i jači sa svakom noći.
Nikad nisam slutio da ovako umijem čekati i ići polako i stisnutih zuba, dok mi u krvi gori budućnost kao groznica i sve što će još biti vri u meni kao taman bol.
Bregovi (Nemiri)
Pogodilo me tamo gde treba.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Ivo Andrić
od Still_dreaming Sre Feb 19, 2014 11:40 am
Odlučio sam da se ne trujem žalošću i ne satirem više brigom.
Odlučio sam sinoć kad sam ležao okrenut zidu u kom je kucala smrt kao sat, da još jednom potražim ima li gdjegod mjesta gdje se lako diše i mirno živi.
I jutros sam prošao sve ulice sa novom željom i mirnom snagom kojom ponovo raste pogažena biljka.
Odlučio sam sinoć kad sam ležao okrenut zidu u kom je kucala smrt kao sat, da još jednom potražim ima li gdjegod mjesta gdje se lako diše i mirno živi.
I jutros sam prošao sve ulice sa novom željom i mirnom snagom kojom ponovo raste pogažena biljka.
Bregovi (Nemiri)
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Ivo Andrić - I mislim...
od Still_dreaming Čet Feb 20, 2014 12:42 pm
I mislim...
I mislim: kako je dobro što smo stvoreni ovakvi,
Što smo siromasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.
(1934)
I mislim: kako je dobro što smo stvoreni ovakvi,
Što smo siromasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.
(1934)
Poslednji izmenio Still_dreaming dana Sub Feb 22, 2014 10:00 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Ivo Andrić - Djevojačka pjesma
od Still_dreaming Pet Feb 21, 2014 9:39 am
Djevojačka pjesma
(kao narodna)
Devojka vilu preklinjala: — O vilo, svijetla sestro vilo,
Tako ne znala ljudskog jada ni ženske suze udesnice,
Kad vidiš gorom da projezde kršne levente, pusti momci,
Zaustavi mi najmlađega, majčina mlada Marijana,
Al’ ne streljaj ga, sestro vilo, ni ljutom strijelom ni pogledom
Ni urocima vilinskijem. Samo ga pitaj glasovito,
Kud put gazi, mladost troši? Šta misli sa mnom suđenicom,
Sa mojim srcem osuđenim i sa životom uzabranim?
Dokle li misli putovati, carske gradove osvajati?
Nek lomi srce, nek kazuje i nek ne žali mene mladu.
Kome li će se privoljeti, meni, djevojci ašikliji
il' prokletom carskom gradu?
Il' carskom gradu kog bije već evo ima tri godine,
Sa tri stotine levenata — u kamen mu se pretvorili!
Pozdravi mi ga, nek se sjeti čim sam ga nekad zaklinjala,
Šta sam mu tada govorila: ‚‚U mladosti su brza krila,
Oči su vatre kratka vjeka, djevojke cvijeće đurđevdansko!
A nema, bolan Marijane, gorčijega pića od rastanka
Ni crnjeg hljeba od samoće, ni teže smrti od čekanja."
Tako ga zovi i prizivaj, ne bi li mi ga domamila,
Kunuć’ ga mojim zakletvama, a tvojim glasom vilinskijem.
(1933)
Ovaj čovek može sve!
(kao narodna)
Devojka vilu preklinjala: — O vilo, svijetla sestro vilo,
Tako ne znala ljudskog jada ni ženske suze udesnice,
Kad vidiš gorom da projezde kršne levente, pusti momci,
Zaustavi mi najmlađega, majčina mlada Marijana,
Al’ ne streljaj ga, sestro vilo, ni ljutom strijelom ni pogledom
Ni urocima vilinskijem. Samo ga pitaj glasovito,
Kud put gazi, mladost troši? Šta misli sa mnom suđenicom,
Sa mojim srcem osuđenim i sa životom uzabranim?
Dokle li misli putovati, carske gradove osvajati?
Nek lomi srce, nek kazuje i nek ne žali mene mladu.
Kome li će se privoljeti, meni, djevojci ašikliji
il' prokletom carskom gradu?
Il' carskom gradu kog bije već evo ima tri godine,
Sa tri stotine levenata — u kamen mu se pretvorili!
Pozdravi mi ga, nek se sjeti čim sam ga nekad zaklinjala,
Šta sam mu tada govorila: ‚‚U mladosti su brza krila,
Oči su vatre kratka vjeka, djevojke cvijeće đurđevdansko!
A nema, bolan Marijane, gorčijega pića od rastanka
Ni crnjeg hljeba od samoće, ni teže smrti od čekanja."
Tako ga zovi i prizivaj, ne bi li mi ga domamila,
Kunuć’ ga mojim zakletvama, a tvojim glasom vilinskijem.
(1933)
Ovaj čovek može sve!
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Strana 3 od 4 • 1, 2, 3, 4
Similar topics» Kalendar poznatih
» Ivo Andrić - Gospođica
» Ivo Andrić - Letovanje na jugu
» Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu
» Ivo Andrić - Gospođica
» Ivo Andrić - Letovanje na jugu
» Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 3 od 4
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|