Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, nadajući se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe,
ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

51


Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noc, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim?
Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

GRADINAR

Sluga:

Sazali se na svog slugu kraljice !

Kraljica :

Svecanost je prosla i sve su me sluge ostavile.
sta ces ti ovako dockan?

Sluga:

Posto si druge otpustila , dosao je moj cas.
Dosao sam da te pitam ; sta ima tvoj poslednji rob
jos da uradi ?

Kraljica:

Sta mozes da ocekujes ovako pozno ?

Sluga:

Ucini me gradinarom svoga cvetnjaka.

Kraljica;

Kakva ludost!

Sluga:

Hocu da napustim svoj stari posao.
Bacicu mac i koplje u prasinu. Ne salji me vise
na daleke dvore; ne kreci me u nove pobede.
Ucini me gradinarom svoga cvetnjaka .

Kraljica:

Koje bi ti bile duznosti ?

Sluga:

Da te sluzim u dokolici.
Odrzavacu svezu travu na tvom putu, kojim jutom seces i
gde sumorno cvece pri svakom tvom koraku klicanjem
pozdravlja stopala tvoja. Ljuljacu te na ljuljasci u hladu saptaparne,
kroz cije ce se lisce probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih.
Punicu ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i cudnim cu ti slikama
sarati podnozje pastom od safrana i sandala.

Kraljica:

A kakva ce ti biti nagrada ?

Sluga:

Da smem drzati tvoje sacice male kao nezne lotosove pupoljke ,
i preko clanaka tvojih nogu navlaciti cvetne lance ;
da ti smem tabane obojiti crvenim sokom asokovog cveta i
pljupcima otrti trun prasine , koji na njima jos okleva .

Kraljica:

Slugo moja, tvoja je molba uslisena ,
bices gradinar moga cvetnjaka.


Jedna od omiljenih

volim njegovu poeziju,dok mi se romani ne svidjaju...

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

...Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji. ..

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
usamljenim snovima!

Sjenkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke...

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
besmrtnim snovima...

Still_dreaming ::51


Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noc, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim?
Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

Ovo citirano tek sad sasvim razumem... Prepuno emocionalnog naboja, u želji da se izbaci težina napisao je samo par redova... Pesma je naizgled prazna, jer tako je se i on osećao te noći... Iza ove pesme se krije ona težina pesnika koji traži način da se izrazi i izbaci iz sebe teskobu, ali mu to jednostavno ne polazi za rukom...
____________________


On mi došapnu: “Draga, podigni oči svoje.”
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: “Odlazi!”, ali on se i ne pomače s mesta.

Stajao je preda mnom držeći obe ruke moje. Rekoh mu: “Ostavi me!”, ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho. Pogledah ga i rekoh mu: “Neka te je sram!”, ali on ne hajaše za to.

Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu: “Drznuo si se isuviše!”, ali on nije znao za stid.

Udenu u moju kosu jedan cvet. A ja mu rekoh: “Ne pomaže ti ništa!”, ali on stajaše tu nepomično.

Skide venac sa moga vrata i ode. A ja plačem i pitam svoje srce: “Zašto se ne vraća?”

Still_dreaming ::51


Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noc, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim?
Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

Ovo je načistija i najiskrenija poezija na celom forumu. Od mora prelepih stihova, biram ove.
U stvari, biram sve iz Gradinara. Volim da kažem da je Gradinar moja Biblija poezije.

Still_dreaming ::Iza ove pesme se krije ona težina pesnika koji traži način da se izrazi i izbaci iz sebe teskobu, ali mu to jednostavno ne polazi za rukom...

Da, pokušaj oslobađanja. Koji nije ni malo lako izraziti, ni pesniku a ni čoveku koji voli.
Njemu to polazi za rukom. Zato ga volim, volim tu jednostavnost u njegovoj poeziji.

U ovoj pesmi mu ne polazi za rukom. To se vidi u rečima na samom kraju:

i ona mi satire grudi.

Ovde je izbacio nešto iz sebe, rasteretio se, ali mu i dalje praznina satire grudi.

Da, ali je priznao da mu nešto razdire grudi.

Nije lako priznati. Na to sam mislila kad sam govorila o oslobađanju.

Priznanjem se oslobodio.

_________________
Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.
Tagore

To i kažem. Nešto je izbacio iz sebe, ne sve. Nismo se razumeli. Nisam shvatio da misliš samo na jedan aspekt, tj. na isto što i ja.

5

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

Obožavam ovog čovjeka

'Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež'

Miljeno srce moje čezne dan i noć za
susretom s tobom – susretom koji je kao smrt,
koja sve proždire.

Zbriši me kao vihor; uzmi mi sve što imam;
razvali mi san i opljačkaj snove. Pokradi mi svet.

U toj pustoši, u poslednjoj golotinji duše,
ujedinimo se u lepoti.

Ah, uzaludna čežnjo! Gde je nada u jedinjenje, o Bože,
osim u tebi?

49

Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.
Pokušavam da ispunim svoje naručje njenom ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen sladak osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne poglede.

Ali, avaj, gde je to sve? Ko može lišiti nebo njegova plavetnila?
Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.
Kako može telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino duša?

26

‚‚Sve što daju tvoje darežljive ruke primam. Inače ne molim ni za šta."
‚‚Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."
‚‚Ako ima za mene koji izgubljeni cvetak, poneću ga u svom srcu."
‚‚Ali ako ima trnja?"
‚‚Trpeću."
‚‚Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."

‚‚Kada bi samo jednom htela da podigneš svoje ljupke oči k mome licu,
moj bi život bio zaslađen i posle smrti."
‚‚Ali ako bi pogled njihov bio svirep?"
‚‚Pustio bih ga da probode moje srce."
‚‚Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."

VI

Izgubio sam svoj pravac još tamo gde su putevi napravljeni.

Na širokoj vodi, na plavome nebu nema ni traga puta.

Staza je skrivena krilima ptica, vatrama zvezda,
cvećem putujućih sezona.

I pitam svoje srce ne zna li njegova krv
tajnu nevidljivog puta.

Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
Gradinar

Gradinar

Neverni osmeh preleće ti preko očiju
kada dođem tebi da ti kažem: zbogom!
Činio sam to tako često da misliš opet ću se vratiti.
Priznaću ti, istu sumnju osećam i ja.
Jer proletnji dani opet idu; pun mesec
uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se
ponovo vraća i rumeni na granama iz
godine u godinu, tako se i ja možda rastah
od tebe da se opet vratim.
Ali čuvaj varljivu sliku neko vreme; ne
goni je neljubaznom žurbom.
Pa, kada kažem: ostavljam te zauvek,
primi to za istinu, i pusti bar za trenutak
da magla suza pojača mračni okvir tvojih očiju.
A kada se ponovo vratim,osmehni se, lukavo,
kako ti je drago.

52


Zašto se ugasi žižak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sačuvam od vetra, zato se ugasi žižak.

Zašto uvenu cvet?
Pritisnuh ga na srce svoje strepeći od ljubavi, zato uvenu cvijet.

Zašto usahnu reka?
Podigoh nasip da bih je sačuvao samo za sebe, zato usahnu reka.

Zašto puče struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu, zato prepuče struna.