Najveći strah

Moj najveći strah oduvek je bio gubitak onoga koga volim. Vrlo rano sam izgubio jednu bitnu osobu i od tad postoji strah da će se to opet desiti. Zato se plašim da se prepustim potpuno, da volim potpuno, da dam sebe u potpunosti...

Stezali su me i voleli, ali se nisam dao. Gubio sam ih, ali sam ih lako pustio da odu. Ipak, iskrsao je jedan ''nesrećan slučaj'' koji se uvukao pod kožu i tu će i ostati... Sigurno... Koliko god ja sebi to poricao uvek će biti tu, bar kao predivna uspomena. I siguran sam da je još uvek uzajamno, bar to osećanje da tamo negde postoji neko ko svetli svom svojom snagom i uliva nadu da nije sve tako crno. Ali taj neko je pod jednim teškim kamenom i sad nema tu snagu da ga podigne sam. A ja neću da pomognem... Neke stvari je bolje ostaviti iza sebe, ma koliko sećanje na njih teralo da pokušamo da ih vratimo.

Krenuo sam dalje... Prepustio se... Trudim se da upijam, volim, da se dajem bezrezervno... Uspevam donekle. Ali ponekad iza ćoška iskoči taj moj suludi strah: ''Šta ako ode!?'' i šapne mi na uho: ''Ono što se desilo dva puta...'' Zadrhtim, zažmurim, udahnem duboko i zagrlim svom snagom ovo što imam, ali on i dalje šapuće na uho: ''Pazi...''

Da ne budem dovoljno dobra i da me odbace..

Moj najveci strah jos od djetinjstva je rat...
Plasim se da se ne ponovi...
Ne znam kako bih to ovaj put podnijela...
Jedanput je bilo dovoljno...
Ali strah ne mogu da prevazidjem...
Bas kad pomislim da straha vise nema,
da me je proslo, on se opet nekako tiho uvuce u kosti....

kao mala imala sam velikih problema sa strahovima - strah od mraka, buba i kosmari, nisam bas bila u kontaktu sa bubama, a stalno sam ih sanjala :S
ja sve to spajam u strah od tamne strane nepoznatog, osnovne strahove sam prevazisla po pocetku osnovne, a onaj koren kako ga ja dozivljavam sam prevazisla i to da se ne secam kada, jednostavno vise ne osecam nikakve nemire..

sad mi je sve jedno
nemam nikakav strah

Ja se pomalo bojim da ne ostanem sama. To nikako ne bih zelela. Zelim da stvorim porodicu, da delim sa njima sve, da postanem baka i da ucim unucice da psuju... :
I nesto sto nikada ne bih pozelela jeste jos jedan rat. To je nesto najgore sto moze da se desi.

ja sam imao ranije strah od visine(da li je urođen ili ne, stvarno nemam pojma). I svaki put kad bih pogledao dole uplašim se da bih mogao da padnem i da se razbijem k"o zvečka. Uvek pokušavam da prebrodim taj strah, dosta sam ga smanjio, ali i dalje ima neki tračak.
A uvek sam imao strah, da ne udarim osobu kad se posvađam sa nekim, i ne ubijem je na mesto, zato uvek više volim priču i miran način komunikacije. Ne dopuštam više sebi da se toliko iznerviram.

Strah od gubitka bliske osobe, kao i strah da ce im se bilo sta lose desiti. to me jednostavno paralizuje. Imam jos puno strahova, lakse mi je nabrojati cega se ne plasim, ali ovaj je ubjedljivo najveci.

Kako se borim protiv njega? Nikako, jedino sto mogu je pokusati zastiti te bliske osobe i ne dopustiti da im se ista lose desi. Koliko je u mojoj moci, naravno.

Užasno se bojim vode. Zapravo, velikih vodenih površina - mora, rijeka, potoka, čak i bazena... Kad se moram naći negdje u blizini, oblije me hladan znoj, ponekad se i tresem, i nikako ne smijem gledati u te ogromne površine jer sam sigurna da bi me progutale... Zato nikada nisam ni naučila plivati.

Strah od samoće... Kada si sam i mrak te može progutati i svašta ti se može dogoditi... A kada imaš porodicu pored sebe, vernog prijatelja, makar samo jednu osobu koju voliš onda ona isijava kao zvezda i njena svetlost te štiti od mraka (od svega lošeg što bi ti se inače dogodilo)... empathy3.gif

Strah od ostavljanja, samoce, gubitka dragih i bliskih osoba-to su moji najveci strahovi...
I ne znam da se borim protiv njih...samo ih s vremena na vrijeme malo potisnem, sklonim u stranu...

Otkad mi je umro otac, proganja me strah od smrti. Ali, ne svoje.
Izluđuje me svest o tome da nekada baš ništa ne možemo da učinimo. I stalno mi padaju na pamet raznorazni ,,scenariji" o užasima koji bi mogli da se dese mojima...
Trudim se da ubedim svoju podsvest da radi za mene i da ne razmišljam uopšte o tome. Ali je mnogo teško.

U potpunosti te razumijem, ni ja ne mogu puno protiv tih scenarija koje moj mozak kreira. Zaista grozno, kako se sve moze preokrenuti u par sekundi, ah, bolje da ne mislim

Strah je najjaci ljudski osecaj. Suvi instinkt za prezivljavanje.
Shvatam da covek malo sta moze sustinski izmeniti u svom zivotu, sem nacina na koji svoj zivot posmatra. Ja se iskreno trudim da ga posmatram kao nesto sto je tu, sto osecam, sto je zivo ali mu ne dam da me mori.
Najveci strah koji sam ikada osetila je da li ce me biti dovoljno dugo da joj pruzim svu ljubav koja joj je neophodna, da joj pokazem sve sto znam, da je ukorim onda kada joj je to potrebno, da me ima, da zna da sam tu. Nisam sklona iracionalnim strahovima, moj je vrlo racionalan i vrlo ziv. Ne plasim se bolesti kao bolesti, jer sam se navikla na njih. Plasim se da cu je izneveriti i da nikako necu moci da uticem na to.
Zato svaki dan posmatram kao novu epohu, kao nesto neizrecivo lepo sto mi je dato, kao blago koje cuvam i kao dar. Hocu da upijem sto vise, hocu da zivim sto zivahnije, hocu da ne propustim ni sekund njega i nje pored mene.

...e, 'deco' citam Vas, sve sto ste preziveli,je Vas najveci strah
I, mene je sramota da cega se ja plasim, jer svima Vama mogu biti roditelj.
Ipostovacu temu...nemoci se plasim..

Nisam sigurna koji je moj najveci strah, ali znam da se bojim neshvacenosti i odbacivanja od strane sredine u kojoj se krecem, samoce, nevoljenosti, kao i dugog zivota. Kada ugledam na ulici starce i starice koji su pogrbljeni, pogubili kosu i zube i jedva se krecu uhvati me uzas i ne mogu da vjerujem da cu i ja morati da prodjem kroz nesto takvo. A znam da ima i gorih slucajeva, ima i onih koji ne mogu da se krecu i da se brinu sami o sebi. Nadam se da necu zivjeti nerazumno dugo, i da cu za svoga zivota jos uvijek lijepo izgledati i moci da se brinem o sebi i svojim najblizima.

enigma_ ::
svima Vama mogu biti roditelj.

Meni ne možeš.

Male, probaj da ispoštuješ temu. Može komentar na post, ali uz njega i komentar na temu. Da se ne ide van teme. Ćaskanje u cafe-u, Pričaonici i Igraonici, takođe u skladu sa temama.

Kao i Enigma: plašim se da ne mogu nešto. Usled bolesti, povrede pa i starosti.

U poslednje vreme dešava mi se nešto neobično. Stalno zamišljam sebe kako treba da iskočim iz aviona sa ogromne visine, ili se odjednom nađem u svemiru, odsečena od svih. Koliko god ovo bio proizvod moje podsvesti i ja se trudila da sebe ubedim u to, razboritost mi ne pomaže. Ja osećam toliki strah i paniku, da ne znam šta da radim. Fizički se osećam loše, preznojim se.
Samo se nadam da će, kako je došlo, tako i da prođe.

Still_dreaming ::Moj najveći strah oduvek je bio gubitak onoga koga volim. Vrlo rano sam izgubio jednu bitnu osobu i od tad postoji strah da će se to opet desiti. Zato se plašim da se prepustim potpuno, da volim potpuno, da dam sebe u potpunosti...

Stezali su me i voleli, ali se nisam dao. Gubio sam ih, ali sam ih lako pustio da odu. Ipak, iskrsao je jedan ''nesrećan slučaj'' koji se uvukao pod kožu i tu će i ostati... Sigurno... Koliko god ja sebi to poricao uvek će biti tu, bar kao predivna uspomena. I siguran sam da je još uvek uzajamno, bar to osećanje da tamo negde postoji neko ko svetli svom svojom snagom i uliva nadu da nije sve tako crno. Ali taj neko je pod jednim teškim kamenom i sad nema tu snagu da ga podigne sam. A ja neću da pomognem... Neke stvari je bolje ostaviti iza sebe, ma koliko sećanje na njih teralo da pokušamo da ih vratimo.

Krenuo sam dalje... Prepustio se... Trudim se da upijam, volim, da se dajem bezrezervno... Uspevam donekle. Ali ponekad iza ćoška iskoči taj moj suludi strah: ''Šta ako ode!?'' i šapne mi na uho: ''Ono što se desilo dva puta...'' Zadrhtim, zažmurim, udahnem duboko i zagrlim svom snagom ovo što imam, ali on i dalje šapuće na uho: ''Pazi...''

Naježio sam se 78 puta (manje-više) dok sam čitao ovo. Sledeći put kad budeš pisao ovakvo nešto stavi * na početku kao znak da ne čitam, nesretjo!
Mislio sam da se ne plašim ničega, ali eto, strah me ovakvih postova.. Inače, nemam strahove. I'm fearless (neustrašiv)!!

Naravno da imam strahove. Bojim se pauka, bojim se loših ljudi, bojim se velikih visina. Prirodno je imati strahove. I strah ima svoj strah. Čak se i najstrašnija životinja plaši nečega. (instinkt za preživljavanje) Adrenalin koji nas pokreće u takvim situacijama. Sve ostalo je tu samo kao deo života gde postajemo emotivno stabilniji ili nestabilniji. To je pitanje ličnosti. Pre sam se bojao da ne ostanem sam, sada ne baš tako jer u životu kad-tad ostajemo sami, stvar je u tome kako ćemo se izboriti sa tim i šta ćemo uraditi povodom toga, da li ćemo se boriti ili ostaviti kako jeste.

I ja se, naravno, bojim paukova, ili napada pasa, kao i visine ili zatvorenih prostora. Ne vjerujem da cu se ikada odvaziti da putujem vozom ispod Lamansa do Pariza bez obzira sto je, prakticno, jeftinije i brze. Avion je zakon u poredjenju sa tim!

Kao što sam napisala plašim se bolesti i nemoći.
Vidim @Troja je spomenula avion, koga se ne plaši, eeeeeeeeeee ja ću pre da putujem vozom nego avionom.
Jednom sam sela u to čudu, i naravno čudo sam i napravila Ne bih dalje o tome