Psihologija mase

Pojedinac u masi razmislja ovako: super, sada mogu da vicem, da razbijam i to niko nece primetiti. Uradicu sve ono sto ne bih da sam sam. Kada je masa u pitanju, obicno su svi povedeni razmisljanjem da se treba uklopiti, jer masu niko ne moze da zaustavi. To je onaj gori deo kao na primer u protestima. Tu niko ne razmislja individualno, vec svi za jednog - jedan za sve.
Sa druge strane, ukoliko je to gomila na koncertu, ili cak neki dobrotvorni skup, slicna misljenja u bezi sa tim bi bila pozeljna. Na primer: ako organizujemo neki skup za borbu protiv vandala, naravno da cemo ocekivati da ljuti po tom pitanju daju slicna misljenja tipa da se treba tome stati na pu, kazniti ili st avec... Ovo sam dala neke globalne primere, ali se nadam da cemo se razumeti... :

Kada je ova tema u pitanju, to se apsolutno podudara sa psihologijom grupe i ostalim delovima socijalne psihologije i ne odnosi se samo na masu kao rulju u kojoj ne poznajemo sve, vec na nase samo okruzenje.
Kada sam u rulji D: gledam osobu do sebe ( koju poznajem ) sa osmehom ili bez njega i uhvatim je za ruku i nastavim da radim ono sta je poenta. Ukoliko se slika grupe iskrivi u odnosu na moja ocekivanja ili razloge zbog koje sam se pridruzila, napustam je, bez premisljanja.

uglavnom izbegavam pojavu mase ljudi, zato što mi je to jedno od najnebezbednijih mesta, ali ne samo zbog toga. Nelagodno se osećam, neprijatno mi je, a pogotovo ne volim kad se tako ljudi guraju u masi.

Meni je nekako zanimljivo da sam u gomili. Narocito na koncertu. Kada svi igraju, svi u istom raspolozenju, to je bas fino... Meni gomila ne smeta, naprotiv.
Ali, ukoliko je to gomila pijanica i nepristojnih ljudi, trudim se da im se ne priblizavam. Cisto iz svoje bezbednosti...

Ne volim da sam u masi. Mislim da se nikad nisam uklopio u nju. Ni na koncertima, ni prilikom izlazaka, ni u nekim drugim situacijama (ako ih je bilo, jer trenutno ne mogu da se setim).

Nikad nisam osećao da pripadam nekoj grupi - uvek sam bio sam za sebe i ‚‚protiv'' svih. Svi moji prijatelji bi (hipotetišem, nije se desilo) mogli da duvaju i da mi nude to npr., ali ja ne želim to da probam i nije mi neophodno da bih im se dokazao. Već se dokazujem samim tim što ne zavisim od njihovog mišljenja i što sam imao ‚‚smelosti'' da ih odbijem.

Na koncertima sam isto tako nekako izdvojen od svih. Jedino što nas spaja je pesma koju čujemo, ali je svako na drugi način oseti. Mi možemo pratiti 5 osoba koje su podigle zapaljen upaljaš iznad glave i napraviti atmosferu, ali i dalje je svako od nas sam, ma koliko bili u grupi koja je samo u tom jednom trenutku koherentna. Ali ni to mi se nije deslio, a ne verujem ni da bih ‚‚trošio plin''. Jednostavno bih uživao u prividnom zajedništvu drugih.

Bio sam na protestu za Kosovo kad je održan u Beogradu pre 2-3 godine. Urlici, psovke, bes, ali nikog nisam video da je plakao u toku nečijeg govora. Ja jesam i nisam se krio. Bio sam u masi, ali nisam bio deo nje. Masa je kasnije podivljala, a ja sam se izdvojio iz nje, ali ipak nisam mogao da ne osetim posledice - suzavac.

Čak i kada izlazim, ne osećam se kao deo mase. Ponekad mi masa čak i smeta. Jednom se desilo da se u klubu pogase sva svetla, osim jednog reflektora koji je pao na mene. Moje društvo se odmaklo od mene, a ja sam nastavio da igram. Nije mi bilo bitno. To sam bio ja, osvetljen ili ne, i hteo sam da igram, pa sam to i radio, ne obazirući se ni na šta. Pred kraj izlaska obično se naslonim na ogradu i posmatram one koji su došli sami, sede sami i otići će sami, a delovali su kao deo mase - srećni i bezbrižni.

Masa nikad nije uticala na mene i ne verujem da će ikad. Više volim samoću i ne želim da bilo koga, posredno ili neposredno, krivim za svoje postupke - sve što sam izabrao, izabrao sam sam.

Mima ::Da li ste se nekada osećali stopljeno sa masom koja vas okružuje i samim tim prihvatili njen način razmišljanja i njene poglede na svet?
Koliki je uticaj nas samih u svemu tome, da li mi moramo već sami po sebi biti donekle sličnih razmišljanja kao svi ti ljudi da bismo se uklopili u masu ili je masa ta koja nas uvlači u sebe i od nas pravi jednu kap u moru ‚‚istih''?
Da li ste nekad bili u nekoj vrsti mase, kako ste razmišljali u tom momentu?

Ne. Ne osećam se prijatno u masi pa je izbegavam.
Masa sličnih meni ne može da postoji. Ja sam unikatan.
Kada se zadesim u takvoj situaciji, gledam da se izvučem.

I ja izbjegavam masu otkako sam zamalo dobila pendrekom po ledjima kada sam pokusavala da udjem na koncert Bijelog Dugmeta (bili su prodali previse karata - sram ih bilo!). Kada se ipak nadjem u masi najcesce sam vrlo svjesna svog postojanja kao pojedinca, mada, ako je u pitanju neki dobar koncert, moram priznati da je lijep osjecaj da te muzika ponese i da se u svom uzivanju na neki nacin i prikljucis toj masi. Cini mi se, medjutim, da se ja najvise osjecam priblizena geniju muzicara koji su izvodjaci, te se osjecam stopljena sa prekrasnim zvucima koji dopiru do mene i svim onim sto je perfektno i vjecno u tome.

Postoje razlicite mase i osjecaj koji stvaraju. Gomila strajkaca nece biti ista kao prepuna sala obozavatelja klasicne muzike. Strajkovi i protesti protiv vlade i drzave redovno stvaraju u meni strah da ce doci do nasilja, te da je veoma opasno biti u takvoj situaciji. Gomila obozavatelja klasicne muzike u meni ce stvoriti prijatno osjecanje da se nalazim u blizini velikog broja ljudi sa kojima imam bar jednu vrlo vaznu dodirnu tacku, kao i osjecaj ushicenja i sigurnosti, te se ne bih previse brinula cak ni kada bih se stopila sa jednom takvom masom.