Pozdrav, stranče...

Tajno moja... Ne znaš da još uvek zadrhtim... Zašto? To bih i ja voleo da znam. Pisao bih ti puno i često, ali mi povređeni ponos ne da. Želim ti reći da se i ja još uvek sećam prvog drhtavog poljupca. Da sam nekako, duboko u sebi, osetio da je onaj tvoj pogled na vratima i reči ''Čuvaj se...'' poslednje što ću čuti od tebe. Ne pitaj kako. Znao sam...

I ne znam zašto te se još uvek sećam kad je sve to tvoje izbrisao neko drugi. Možda zato što je proleće. Ono doba kad smo se sreli. Kad su prsti prvi put osetili da dodiruju nešto nepoznato, a ipak tako znano. Kad su vetrovi donosili svežinu sa reke i svi putevi vodili nama. Možda zato što si, tajno moja, znala prave reči. Što su tvoji prsti znali kad, gde i kako.

Pišem ti zato što će uskoro godina, godina od kad su nam se pogledi upoznali, i svi svetovi stopili u jedan - naš...

Postovani,
Obracam Vam se sa jednom izopacenom molbom, a vise sa nadom da cete prihvatiti da pomognete mojoj uobrazilji, nego sto je tacan odgovor toliko bitan.
Ko je Liza Turajeva?
Kriticari tvrde da je njen lik samo duplirana Larisa Nestrojevna (to jest, Marina Cvetajeva), ali ja ne zelim taj odgovor. Ja sam se u Lizenjku skoro zaljubila, a Larisa je tako hladna i podla. (I bas bih zelela da procitam pesmu koju je poslala bivsem ljubavniku na dan njegovog vencanja!)
Gde da nadjem Lizine slike? Moram da ih vidim. Ponekad pomislim da bih se razocarala ako bih ustanovila da mi se njena platna ne dopadaju, ali, opet, ubedjena sam da je to nemoguce.
Molim Vas, pomozite.
Zamislite da je parce duse u tom odgovoru i ja Vas molim da mi ga vratite.
S postovanjem...

Ti što nikada nisi shvatio da je lepše kad zaklopimo oči. Pričao si to okolo, ali to ustvari nisi osetio. Nikada nisi poleteo zatvorenih očiju. Nikada nisi uživao u kapljicama kiše, nikada nisi video lepotu. A tražio si je...

Zašto mi sad dolaziš i pričaš o snovima? Ti ne znaš šta su snovi! Ne mogu da slušam te prazne priče i verujem da se i iza tvojih sklopljenih kapaka krije jedan savršen svet. Da da, primetio sam i taj osmeh na pomen savršenog sveta i nevericu u očima. Odao si se. Ali ja verujem... Da, tamo iza kapaka je jedno savršenstvo, jedna utopija, jedna harmonija... Tamo se sve što je izgubilo vrednost okuplja i zatvara jedan krug. Tamo te dočeka ruka prijatelja na ramenu i iskreni pogled pri okretu. Tamo je sve izrečeno istinito. Da, to je bajka u kojoj bajki nema...

Ne veruješ mi?

Nisam ni očekivao...

Sve ono sto bih ti rekla, jednostavno nestane kada te pogledam, reci izblede i sve sto zelim jeste da se sto duze ogledam u tim tvojim dubokim, crnim ocima. Ti, koji si moj san, moja strepnja, moja iluzija i realnost, moja ljubav i mrznja... Tebi koji mi oduzimas dah, ostavljas bez reci, zelela bih reci, zelela bih precutati...
Pitam te, kako je moguce da u meni budis suste suprotnosti? Kako to da te istovremeno zelim kraj sebe i zelim sto dalje od sebe?
Ne znas?
Nisam ni ocekivala da ces znati...

Znam da niko me ne može voleti više nego što me voliš ti. I da je tvoja ljubav nežnija od latice koja se bacila u zagrljaj vetru. Znam da je tvoje srce uplašeno za moje sutra. I da ti ruke podrhtavaju dok za mene provodiš svoje dane. Znam.

Znam da očekuješ od mene ono što očekuju sve tvoje prijateljice, rođake i ono što je od tebe očekivala tvoja majka. Ali ja ne mogu... Izvini, ne mogu to.

Sinoć si mi prišla i pričala mi. Pričala si o drugima, o nekim dalekim ljudima i onome što ne shvataš. Pričala si i osuđivala. U glasu sam ti čuo i prekor i strah i nadu. U glasu sam ti čuo da želiš da se u svemu složim sa tobom. Ali se nisam složio. A nisam ni porekao. Ćutao sam i klimao glavom. Paralisan i nemoćan da ti kažem da si i mene osudila zajedno sa njima. Jer tebi ne mogu reći. Za tebe ne mogu naći reči koje bi me opravdale... A opet, nemam za šta da se pravdam. Ipak, to ne bi razumela...

Iako me lomi to što te lažem prećutkujući, ipak mi je draže da voliš ono što misliš da jesam, nego da odbaciš ono što sam ja zapravo...

Ti, ti si moja tajna. Ti si moj svet nekad sasvim dovoljan za postojanje. Ne ruši mi sebe! Ostani ona svetla ptica iznad tolikih slomljenih krila. Ostani ideal u koji verujem. Stegni ovo što imamo kad ja ne budem mogao. Isto ću uraditi kad se uloge zamene.

Da li i ti večeras čuješ kišu isto onako kao što je čujem ja? Tihu kao šapati...
Da li i ti večeras osećaš kišu isto onako kao što je osećam ja? Nežnu kao oni dodiri...

Ti me opet miluješ kapljicama... Tu si iako ti ne dam...

I osetim kako u meni postoji potajna zelja da si tu.
Gradim od tebe oslonac za sebe i poricem da si ti u stvari kula od karata koju ja stitim i gradim istovremeno,i da se hvatam za nista.A cini se da cu ja uvjek biti tvoj oslonac a ti moj nikada...

Nikako da te pitam,nikako da pokusam.
Iz straha,kazes?
Mozda zbog toga odlazem pitanje,ni sama ne znam.A mozda si mi ti vec dao odgovor,samo sam ga propustila dok sam te opcinjena gledala.
Da li bi oprostio ako bih prisla potpuno blizu?Toliko da osetis moj sapat?Da li bi dozvolio?
A moje pitanje?Ipak,bolje neki drugi put....

Opet razmisljam o istom. I dalje jurim onaj isti osecaj olaksanja i sigurnosti kada si me prvi put zagrlio.

`When the evening shadows
And the stars appear
And there is no one there
To dry your tears
I could hold you
For a million years
To make you feel my love`

Zar sam toliko naivna cak i sad,posle svega,cak i kada se predstavljam drugima i sebi kao zrela i potpuno u to vjerujem.Zasto sam dozvolila sebi to?I opet,zasto postavljam ovo pitanje kada je bespotrebno a odgovor se sam namece.To je zato sto uzivam u ovoj igri u kojoj pravila nameces ti,koju odredjujes ti.

...mi smo mnogo vise od svega ovog...

Vrtim se u tom glupavom krugu iz kojeg pokusavam da izadjem kroz mnogobrojna vrata koja me iznova vracaju na pocetak.
Korak ka izlazu je ustvari korak ka ponovnom pocetku.
Brisem te, sve ono sto je od tebe ostalo, a onda prespavam u tom krugu... Da vidim dal ce vrata i sutra da vode na pocetak.

U tvojim ocima odraz mog straha i ceznje koju samo mi razumijemo, i tvoje ruke oko mene, i zelja da ostanes zauvijek.

Poznaješ li ti mene? Trudiš li se?

Znaš, nisam ja baš onakav kakvim se predstavljam. Mnogo sam mekši. Mnogo lomljiviji. Meni možeš reći samo jednu reč i to će biti dovoljno da padnem - ako verujem u tebe. Ne verujem ja inače, moja vera je slaba, ali mi zato ne diraj ono malo u šta verujem. Ne diraj mi san - on će doći bez obzira na prepreke - on će doći jer verujem u njega. Ne diraj mi veru u ljude - oni su svi učaureni u sebe kao i ja. Oni su svi stranci. Ja verujem u njih. Ne diraj mi samoću i tišinu - ponekad trebam sebi. Ne diraj mi moje strasti - muziku i dim. Ne diraj, jednostavno voli.

Da li si ti ikad znala, sta sam ja osjecao prema tebi?

Da li svestan koliko sam se molila za tebe nocima... koliko sam sebe povredjivala, da bi ti bio srecan..srecniji... da li znas koliko dugo me je u zivotu odrzavalo secanje na nas... koliko sam o tebi pricala... koliko samo puta iznova ispiraa ranu suzama, smehom, pokusavajuci da se stim svakog detalja, da slucajno nesto ne zaboravim, nikada... Ne znas... Znam to po pogledu koji mi upucujes kad me sretnes... I ne mogu da shvatim da ti, jedina osoba na ovom univerzumu koja je mogla da razume svaki moj pogled, treptaj, uzdah, osmeh.... nisi shvatio... a sada je kasno... isuvise kasno... ne javljaj mi se, molim te... ti si sada neko drugi, a ja zelim te pamtim drugacije, lepse... ne rusi mi to, gradila sam godinama!!

Sada je kasno da se vratiš. Bolje ne pokušavaj. Više me nećeš slomiti. Sada je tu neko ko brine o meni. Zbogom stara ljubavi.

Zdravo stranče, daj ti ispričam svoj život
dok sjedim na klupi u parku s tobom i pijem tvoje pivo
Fala na pljugi opet sam u kurcu s parama
i kad ih imam svrbe me takva sam još od malena.
Nisam jedino dijete al sam razmažena ko kraljica
pa ne cijenim darove što Bog ih pred me pobaca
I nisam stara, pa nisam mudra da prepoznam
dobre ljude što me vole, suviše sam neurozna.

Pažnju dajem poznanicima usputnim ulizicama
ego se osjeća bolji kad mu je sve po volji.
Teško podnosim kritiku, smješak dajem lažnom smješku
I samo kad liznem bocu možda mogu priznati grešku.
I volim pohvale od ljudi što mi podvale..hehe..
Moj je mobitel pun brojaka neznanih momaka.

Uhvatim se kak se žalim da sam usamljena duša
od šume ne vidim stabla i pravo uho što me sluša

Dragi stranče, već teško držim ravnotežu
sad će jutro, idem kući, glava puca, kapci stežu
I hvala bogu - što ću u novi dan uć trijezna
i reći frendovima ovo što niko još ne zna:

Ko prsti jedne ruke, prijatelju ti poznaš me
Ko da se znamo oduvijek ti lako čitaš me
Ko prsti jedne ruke prijateljice - vjeruj mi
Makar ne kažem to često, hvala na potpori.

Zašto baš tebi sad se otvaram ni sam ne znam
valjda lakše to radim s tobom - kog nit ne poznam,
ti zaboravit ćeš lice a ime ti neću reć',
možda zato što pažljivo slušaš me riječ po riječ,
poslije razić' ćemo se - nikad se više vidjet,
nećeš se vratit, iskoristit sve protiv mene, neće boljet
zato tebi pričam stranče - dok cakle se oči,
dok tonem sve dublje u ovoj besanoj noći,
teško nosit je oklop što me štiti od drugih
i ispod oklopa dok cvilim ne ćuje se moj urlik
imam dojam da sam sâm makar svi su oko mene,
nikom ne dajem previše - lako se preokrene
pa to ispadne ko oružje od mene protiv mene
za mene povrijedit u mene uperit mene sredit
frendova je malo, onih pravih, stvarno malo
a i njima teško otvaram se , zbog tog mi je žao,
ti sad slušaš moju priću, možeš biti bilo tko,
noćas otvorio sam previše se, previše rekao.

Noć nije sprečila sanjive galebove da lete. Hoće li sprečiti nas? Umemo li se vinuti i prepustiti? Možemo li se ne osvrtati na dovikivanja? Možemo li ne gledati dole, ne gledati nazad? Umemo li i mi kao galebovi? Koliko su samo srećni.

Eto šta je čovek! Palo mi je na pamet da bih voleo uhvatiti galeba, oduzeti mu nebo na tren i držati ga u rukama. Makar bilo i na minut, pomislio sam da mu oduzmem slobodu radi svog trenutka. Kako sebično.

Možemo li i mi tako stati na drvo, ne mareći čije je to drvo, ne vezujući se za njega? Možemo li stati na granu, odmoriti na njoj, a ne nazvati je svojom? Ne bih rekao - oni su tako srećni. Neće se osvrnuti kad se vinu.

Noć nije sprečila sanjive galebove da lete. Hoće li sprečiti nas?

Zdravo, rimo..
Misli mi se uvece, za razliku od mnogih(nazvala bih ih "obicnim"), brkaju, mute i preplicu na neki nejasan nacin.
Bio si najlepse uho za moje banalne monologe, i pitam se, sada kad nema me-sta je to sto ti drzi paznju ?O cemu razmisljas kada izadjes kod loze i zapalis cigaretu ?Da li i dalje crtas nase buduce susrete ?
Jos nisam naucila kako sa tobom da pozdravim se

Pati, ali ja necu da znam to. Budi onaj stari, hajde sad sakrij osjecanja i ne govori mi da ti je tesko.