Pozdrav, stranče...

On - nije tu. Ona - nije da nije, nego, jednostavno to nije to. A ono, zbog čeg zavrćeš rukav, neće nestati samo od sebe. Priznajem, lični mi je poraz, što se usudio nisi meni prići i reći. Oprosti, loš sam čovjek, srce nemam, a mozak mi je kajgana, nekad koja kap više ne prelije čašu već je razbije. Priznajem sad nemam niti jednu i imam ih bezbroj. Oprosti što sam tražila jednu od tebe, nemam prava, a valjda ti je jasno da obraza nikad ni imala nisam. Priznajem, i više mi je od ličnog gubitka, izgubiti osjećaj, a to što me vid više ne služi kao nekad da ni ne spominjem, izgubiti dodir, dodir sa (ne)materijalnim i svim realnostima. Mada, korake iluzije i dalje mogu da čujem, a ova ima primamljiv miris mora. Znam. Ćutim, lažem, nije moje da kažem. Priznajem, oprosti mi, grickaju mi se kamenčići soli. Znaš, sakupila bih i sačuvala svaku, svaki. Prospi jedan, prospi milion. Reci. Njemu, njoj. Nisi sam. Imaš kome. Znaš...

Danas je pala kiša, ležalo mi se ceo dan (a nisam) i više od svega, više nego ikad, nedostajao mi je tvoj miris. Opeklo me je što je neko posle mene toliko dotakao nekog tvog. Čak i na taj način. Baš me opeklo. I još više mi je nedostajao tvoj miris. Znao sam da će biti tako - da ću, iako ničeg tako golicljivog među nama više nema, biti ljubomoran na svakog ko se progura na bilo koju ‚‚moju" ‚‚poziciju". I malo sam mu zavideo. Ali ja te znam. To je bio samo taj jedan slučaj, jedan dobro pogođeni momenat. Ipak, on je taj momenat okrenuo u svoju korist, nesvestan toga. Ali samo kod njih, kod tebe ne. Nećemo mi više biti mi. Znam po kiši. Znam po oproštaju.

za onaj nervozan pogled
za ono veče
za dijagonalno društvo
za majičicu koja nas drži
za prijateljstvo
za piće
za biće...

za tvoje oči što ne vide jer gledaju srcem...
za tvoje uši što ne slušaju jer čuju dušom...
za tvoje nijeme usne jer govore dodirom...

Nocas sam slabost. Čovek koji voli i kojeg boli. I koji krvari i koji moli. Noćas sam slabpst sutra ću se pretvarati da nisam i opet ću svima biti po volji. Noćas nemam snage. Duša je svoja noćas.

Izvini zbog današnjeg dana. Osmeha nisam imao. Tebi nisam hteo da dam polovičan, makar sve to umislio. A upaljač ti nije trebao, znam da nije. Nisam umislio.

Juče je bio magičan dan. Knjige, poziv na večeru, vino. Osećao sam peckanje u prstima dok su dve čaše bile blizu, dok smo ih držali. Osećao sam varnice u očima. Osetio sam toplinu zagrljaja na rastanku, ali su tvoje oči sevnule svaki put. Bio sam ljut na tebe danas. Ne bude li ništa od nas ili bude li samo polovično, mrzeću te.

Samo tvoje parče neba i dna. Samo tvoj očaj u mojoj kosi...
Samo tvoja misao povrh moje sene; samo tvoj miris na mom dlanu.
Samo mi.
Ostani.
Vredi.
Ostani.

Samo tvoje parče neba i dna. Samo tvoj očaj u mojoj kosi...
Samo tvoja misao povrh moje sene; samo tvoj miris na mom dlanu.
Samo mi.
Ostani.
Vredi.
Ostani.

I šta sad? Kako dalje? Kuda? Sama...

Imao sam danas jaku želju da s tobom pijem i sedim do jutra. Ne da me ljubiš, ne da te ljubim. Da na terasi gledamo grad i smejemo se. Da filozofiramo, da nam se rečenice prepliću, da od želje da kažemo ne možemo da sačekamo. Da se smejemo, da se upoznamo. Imao sam jaku želju da te upoznam. Da upoznam sve ono što te je promenilo. Da u tebi zaista imam prijatelja, a ne osobu s kojom se povremeno viđam. Prijatelja kog ću da išamaram i koji će mene da išamara. Koji me, imam utisak, sada razume bolje nego kad smo spavali zajedno.

Nemaš ti veze sa životom. Nemam ni ja. Ali teško da daljina može da bude problem kad ima peckanja. Toliko znam. Jeste, kljuca me to što ne mogu da te smrvim zagrljajem. Jeste, kljucalo bi me. Ali zašto da nas ne kljuca? Treba da nas kljuca. Ili treba svakog jutra da ustajemo i da se nadamo da će nekako sve da se sklopi i da bude idilično? Hteo sam ja to. Idilično nije dobro. Dosadno je. Hoću, bre, da me boli! Da kida! Razumeš? Ne razumeš. Hoću da umrem svaki put kad se rastanemo, da se trzam na vibraciju telefona, da iščekujem i brojim dane do sledećeg puta. Jer će biti fantastičan! I ne bi bio fantastičan da nema tih prokletih kilometara! Bilo bi osrednje, ti ne bi bio ti, nego bi te ovaj veliki grad razmazio svojim mogućnostima. Ne bih te takvog želeo. Ne treba mi ovoliko mogućnosti. Treba mi neko s kim ću da vidim nebrojeno mnogo mogućnosti. Ne kažem da si to ti i da bi sve ispalo kako treba, ali bi bilo dobro pokušati. Pa i da patimo, majku mu. Ljudi smo, zašto se toliko plašimo toga? Iovako je svaki bezvezno provedeni dan polupatnja.

Srećno ti bilo! Srećno mi bilo.

Stranče, hvala ti što si danas bio čovek. Čovek mi je danas treb'o. Više od svega na svetu.

Hvala ti, čoveče, što si mi se usprotivio. I što si me posle toga saslušao jer me nisi razumeo. I što umeš da komuniciraš i kritikuješ i podje*avaš i što imaš meru. Hvala ti što ti se spavalo, a nisi hteo da prekineš razgovor. Hvala ti što si čuo da nisam ok, iako sam se trudio da se ne čuje. Hej, čuo! Neki ne vide već mesecima.

Stranče, samo zahvaljujući tebi večeras ne ispijam čašu sa smrću, nego u tvoju čast. Makar mi zauvek ostao stranac. Bolje te poznajem nego sve one strance koje sam upoznao.

Lepo spavaj, čoveče! Živeli!

... ...sve je u redu... ...

" Back in the confines of my cabin, the savage thanked me for the kindness & ate that humble fare as if it were a Presidential Banquet. I did not confess my true motives, viz., the fuller his stomach, the less likely he was to consume me, but instead asked him why, during his flogging, he had smiled at me. "Pain is strong, aye—but friends' eyes, more strong." I told him that he knows next to nothing about me & I know nothing about him. He jabbed at his eyes & jabbed at mine, as if that single gesture were ample explanation. "

Nije mi jasno zašto ne pohitaš, jer znam da si tamo - praktično mogu da te vidim, mogu da te osetim.
Zanimljivo je kako brzo usporeni dani jure. I kako se sporo ubrzani život vuče.
Zato ne čekaj - hajde - zato pohitaj!

Znaš kako - hvala ti. I u isto vreme - jebi se. Maloumno je što si to dopustio sebi, jer si tako fantastično za mene skovan. Tužno je što je nastao muk, ali ja nemam nijednu reč koju bih ti rekao, a da je lepa. Tebi lično nemam. U sebi ih držim. Ne zameram tvojoj mladosti, ne zameram tvojoj potrebi, ne zameram tvojoj slabosti, zameram tvojoj laži, zameram skrivanju. Ne umem ja da ti objasnim koliko je mene pokosilo tvoje postojanje, to što sam toplo i mirno spavao s tobom nekoliko nedelja otkad se sve to desilo. I što znam da to nije bilo jedino. Mene nije trebalo da lažeš. Mene nije trebalo da pokušaš da slažeš, jer si i sam rekao da ću ja naći način da saznam šta god treba da se sazna.

Bio si glup. Ili sam bio ja.

"I have never loved a darker blue,
Then the darkness I have known in you"

Četrnaest hiljada petsto dvadeset pet imena..
Ćuti, kaže mi..
Ne voli takva osoba nikog ni sebe, kaže mi, ali..
Ćuti, kažem joj..
Moja Volim te, kažeš mi..
Ćuti, kažem ti..
Vjerujem ti, to je jedino u šta smo sigurni..
Svijet je sfera a ne kocka ili kvadrat pa da ima neki ćošak u kom bih mogla da se sakrijem juče je dno dna pakla izgledalo kao dobra misao sutra prostor između tvog stola i prozora makar je pogled na nebo kroz isti gdje god uvijek fantastičan čudna si zvijer koja me uvijek pronađe..
Ćuti..
Četrnaest hiljada petsto dvadeset pet suza..

" I'm not awake, I'm not alone "
..
You're not awake, you're not alone..
It's okay..
I feel your love, I feel your faith always..
..
" I'll lick your wounds, I'll lay you down "
..

..

Cenzuriši.