Pozdrav, stranče...

Izgubivši tebe, izgubih sebe...

And so now you know the way it feels to cry
The way that I cried when you broke my world in two.
Baby I learned the way to break a heart
I learned from the best.
I learned from you.
Oh baby now.
I learned from you
I remember cold nights
Tears I though would never dry
How you shattered my world
With your goodbye.Your goodbye baby
Would've sold my soul then.
Just to have you back again
Now you're the last thing on my mind.
Now you say your sorry and
You've changed your ways
Sorry but you changed you ways too late.

S vremen na vreme shvatim kako i kolko sam te volela, i uvek se zapitam kako ti sada gledaš na to...
Sada sam u jedno sigurna, volela sam te kao što ti mene nikad nisi (iako nije delovalo tako) i kao što nažalost nikog neću...
Nisi ti kriv, ja sam...
Raspadam se kada ti je loše, a ti i ne slutiš...
Biće bolje, molim se ja, ne brini...

'Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj.
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.
Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.
Ali svejedno.
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas.
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati.
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem.'

Kako možeš da spavaš?

Kako možeš da ne spavaš?

Ne razumem vas... A možda ni vi mene.

Zašto ste tako slabi? Zašto su drugi ti koji vam uvek smetaju da budete srećni? Možda sami sebi smetate? Možda se vaša sopstvena noga odvojila od vas i podmeće vam nogu. Da li biste vi pobedili ako biste svojoj odmetnutoj nozi podmetnuli nogu?

Zašto ste tako slabi? Ili je moj način da ne budem slab u stvari slabost? Možda je vaša slabost u tome što svesno sagledavate svet, a moja u tome što odbijam da ga sagledam uopšte. Jesam li onda ja slabiji od vas? Da li će me onda svaki dodir sa svetom slomiti?

'Ja te i ne poznajem, takoreci. Ono malo sto smo bili zajedno, nista je spram vjecnosti koju sam samo ceznuo za tobom.'

Vidiš samo ono što želiš da vidiš, pa i tu samo ono što ti ja dozvolim.
Naići će neko bolji za mene!

'Sve, sve je u redu,
al' vise nista me na tebe nece lijepo sjecati
Ma sve, sve je u redu,
al' ti ces biti samo neko ko mi nece znaciti nikada'

Samo sam te se, eto tek tako, sjetila...

Zatvoriš li oči
kad se svijetlo ugasi
i kad te mrak umori
spavaš li, spavaš li, spavaš li

Ili ko ja noćima
slijepac sa dušom od kamena

'Mogla je ona bez njega. Itekako je mogla! Odlicno je glumila hladnokrvnost, pred svima se trudila biti ravnodusna, iako se u njoj nesto preokrene svaki put kad ga neko spomene. On bi pogledao u nju i kao da cita knjigu, u sekundi saznao svaku njenu misao, svaki njen osjecaj.. Samo je on to mogao!'

Trebaš mi. Znaš koliko. Iako bih nekad voljela da mogu bez tebe.

Ako mi tražiš da izgubim sebe voleći tebe, ne znam da li bih to mogao da ti učinim. Ako je jedino važno da ja budem taj koji će da popusti, bez obzira na to što sam u pravu, onda ću non-stop gaziti svoja uverenja i sebe samog. Takvog sebe ne bih poželeo nikome.

I think now I will start to leave...

Tržim te u dimu cigarete, a možda si na prozoru, u dimu cigarete. Svom dimu cigarete. Tražim te u vinu, crvenom, mladom. I kod svakog novog dna dosipam još da bih te opet tražio. I još, da bih te jače zvao. Tražim te u sitnim jutarnjim satima. U slovima te tražim! U pesmi, u tuđim očima, u svojim očima u ogledalu, u senci lampe, u dnu čaše. Opet te u dnu čaše tražim! Prkosiš mi skriven ili skrivena. Prkosiš mi iz prikrajka, dišeš za vrat, ali ne progovaraš. Okrenem se i nema te. Pališ cigaretu kad i ja, gasiš je u isto vreme. Tražim te u vinu.

Ne spuštaj pogled, dok god ga ja ne spustim. Ne dozvoli da prozrem kroz tebe, pričajmo o površnom. Ostavi prostora da te analiziram kada nismo zajedno. Imaj neobjašnjive postupke, postoji jedan genije za taj rad, ne daj da govorim o njemu. Ne vjeruj mi sve, bice mi previse lako.
Nemoj da budeš jedan od onih zadataka koje radim po šablonu, neka bude neka caka!
Ne dozvoli da prosipam ironiju. Ne mijenjaj svoje stavove samo zato što ja mislim da nisi u pravu. Nemoj da mi bude žao da se svadjam sa tobom, zato što mislim da ću te povrijediti, vrati mi, budi mi ravan ali ne pokušavaj da hraniš sujetnu mnome. Ako odem poći ću, zato što si već viđen i zato što je njegova predstava i od tebe jača.
I probaj da ne spustiš pogled, dok god ga ja ne spustim!

Ne pitaj me
ne pitaj me
ne pitaj me
reci cu sto cutim.

Rekao bih ti sad milion stvari kad bi to moglo da se kaže. Nema mesta na kom bih mogao to reći, a da ne bude otkriveno. Poučen Trojanovom pričom, ćutim.

Sinoć su u snu tvoje usne bile na mom ramenu, probudio me grč mišića u ramenu. Sinoć su tvoje oči u snu bile svuda po meni. Tvoje oči. Bile svuda po meni. Pre neko veče lovio sam te po krevetu. Bilo te je tu, i nije te bilo. Bio sam sa tobom, a nisam bio. Sklopim oči i vidim naš susret, zagrljaj u inat svima! Sklopim oči. U inat svima!

Rekao bih ti da te zamišljam kako spavaš. Otvorenih usta, blentavo, neopisivo divno, ispod svog ćebeta, do vrata navučenog. Rekao bih ti da se probudiš i samo još jedan imaginarni poljubac mi uputiš. Naredio bih ti da se probudiš!

Sinoć. Tvoje oči. Bile svuda po meni.

Just like on the day we met
You're pulling on me like a cigarette
So like the sea holds to the shore
I'm going to keep you ever close