David Albahari

Svici
za Evu Kose


Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.

Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

---

Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.

David Albahari-"Snezni covek"

Ko je pronašao vreme, misli dečak, i da li bi svet bio drugačiji da vreme nije pronađeno? Dečak već tri dana ima temperaturu, ne preterano visoku, ali njegova majka najviše strepi od onih malo viših koje se dugo ne menjaju. „One su”, kaže majka dečaku, „često prvi znak neke opasnije, podmukle boleštine koja se, ako se na vreme reaguje, može savladati.”

Slušajući je kako to izgovara, posebno naglasivši reč „vreme”, dečak zaključuje da se suština svega što se dešava nalazi upravo u toj reči, ali isto tako uviđa da, što više pokušava da razmišlja o „vremenu”, sve manje zna o njemu. Vreme ga, međutim, mami i dečaku odjednom odgovara što ima malu temperaturu koja mu omogućava da ne ide u školu gde bi, ukoliko bi ispričao svojim drugovima šta ga opseda, čuo samo podsmeh i ruganje. Majka, naravno, misli da su njena ubeđivanja dala plod i nastavlja da kljuka dečaka raznim lekovima. On ih poslušno pije, s tim što im u svojim razmišljanjima pripisuje sasvim drugačija svojstva, među kojima posebnu pažnju privlači pogubno dejstvo na strukture vremena.

Dečak ne zna odakle su mu došle te „strukture vremena” i nije čak ni siguran da bi umeo bilo šta da kaže o njima, ukoliko bi ga neko to upitao. A ko bi to mogao da bude? Tokom dana niko ne dolazi – i otac i majka su na poslu – kasnije popodne oboje prilegnu, a uveče pojačani ton televizora guši svaku želju za razgovorom. Dečak je, u stvari, uvek sam, bez obzira na to ima li nekoga u blizini i u kakvom stanju se vreme nalazi. Zbog toga se u jednom trenutku upitao da li bi sve bilo drugačije da vreme nije pronađeno, i poželeo da dozna ko ga je prvi otkrio, gde i kako?

Dečaku se najviše dopada mogućnost da je vreme pronađeno u obliku ručnog sata i zamišlja kako pronalazač vremena slučajno staje na sat, nevidljiv ispod gomile suvog lišća, i kada, gonjen znatiželjom, pročeprka po lišću, ukaže mu se nešto što nikada do tada nije video: ručni sat. Zaprepašćeno ga prinosi uhu, čuje fino otkucavanje sekundi i osmeh mu prekriva lice. Pronalazač ne zna ono što je dečaku odavno poznato: da su satovi klopke za vreme, ali dečak neće to sada da mu kaže jer ne želi da mu kvari ushit. Pronalazač za to vreme cupka od sreće, iako još nije sasvim siguran šta je pronašao i čemu to služi. Naučiće, zna dečak, kao što je i on naučio, s tim što, i to mu je jasno, neke stvari nećemo nikada doznati.

Kako, na primer, vreme upada u klopke od satova? Šta ga tu domami? Hrana? Ili mehanizam koji ga navodi na igru, pa onda, obuzet tom igrom, ne primećuje lovca koji se prikrada, spušta poklopac i pretvara ga u roba. I kao što u uglu njegove sobe bucmasto zamorče povazdan trči u krug, tako vreme prebire po polugicama i zupčanicima, i to, za razliku od zamorčeta, bez ikakve pauze.

Vreme, koliko je dečaku poznato, ne jede i ne pije, vidi podjednako dobro po dnevnoj svetlosti i u noćnom mraku, ništa ne traži i ni na šta se ne žali, i radi vredno sve do svoje smrti.

O, da, zna to dečak, vreme je smrtno. Samo su njegovom ocu umrla dva ručna sata, a majka je pred njim, pred dečakom, bacila crveni budilnik u đubre.

Čak je i dečaku preminuo jedan sat, onaj sa Pajom Patkom, u kojem su se Pajine ruke pokretale umesto skazaljki a kapa mu odskakala s glave kada bi njegove ruke pokazivale pun sat. Tada, dok se još nadao da će sat proraditi ako ga bude dovoljno dugo tresao, kao što se jednom već dogodilo, dečak se upitao kuda vreme odlazi kada premine. Nemoguće je, misli dečak, da vreme tek tako nestane, da od njega ništa ne ostaje. Mora da negde postoji mesto gde se svi ti ostaci korišćenog vremena skupljaju, gde provode dane u večnom odmoru, sanjajući lepe trenutke iz svojih života i nadaju se, kao što se i dečak nada, da život nema kraj i da će ponovo hodati stazama i bogazama po kojima su ih nosili njihovi vlasnici.

Ali, stvarno, uzdahne dečak, šta bi bilo da vreme nije pronađeno? Da li bi svet izgledao drugačije, da li bi uopšte postojao svet? Drugim rečima, da li svet postoji zbog vremena ili vreme postoji zbog sveta? Dečak odjednom shvata zašto ima – evo, već četvrti dan – tu malu temperaturu zbog koje sedi u kući i nikoga ne viđa: da bi dospeo do tih pitanja koja će uticati na ceo njegov budući život. Ne zna kako će se to odigrati, ali ne mora već sada sve da zna. Nešto može da ostane i za kasnije.

I kada se tokom popodneva njegovi roditelji vrate s posla, dečak ih sačekuje u predsoblju i kaže: „Mi postojimo u vremenu, a vreme postoji u nama. Izvan vremena nema postojanja. Biće tada postaje ne-biće, vidljivo prelazi u nevidljivo, sudbina se savija u krug kao zmija koja grize svoj rep.”

Njegovi roditelji se zgledaju: ocu se otvaraju usta, majci ispada tašna iz ruke. Majka tada priđe dečaku, klekne pored njega i pritisne usne na dečakovo čelo.

„Neverovatno”, kaže ona dečakovom ocu, „nema visoku temperaturu a bunca.”

Otac tada ljutito podiže dečaka i kaže mu da ne sme više da ustaje i hoda bos po stanu. Spušta ga na krevet i navlači pokrivač do dečakove brade. „I da više ne čujem nikakve gluposti o vremenu”, kaže otac dok zatvara vrata. „Jesi čuo?”

„Nisam”, kaže dečak prkosno kada se očevi koraci udalje. Doduše, uopšte ne zna odakle mu ona rečenica o zmiji koja grize svoj rep, ali to neće nikome reći. Kao što neće nikome reći šta je doznao o najdubljoj suštini vremena. Na kraju krajeva, tajne su tajne kada su tajne. Kada postanu javne, iščezava svet.

Ne znam odakle je ovo, pronašao sam u Politikinom Zabavniku. Članak nosi naslov ‚‚Tajna''.