‚‚Čovek je usamljenik i na svom životnom putu nema saputnika."

Čovek je sam. I uvek će biti sam. Dođe ljubav, ali druga polovina ima svoj svet. Dođu deca, pa onda odu. Tu su komšije s kojima pijemo kafu, ali njihova kuća im je bliža čak i kad su u našoj. Dolaze prijatelji u osnovnoj, srednjoj, na fakultetu i odlaze. Neminovno. Takav je život. Ne odlaze svi, ali i oni koji ostanu nisu uvek tu. Da, izgovore se reči ‚‚U svako doba! I u pola noći ako treba!'' Ali smo u većini slučajeva ostavljeni sebi.

Nekoliko puta sam se osetio ostavljenim i poraženim. Nikog nije bilo. Nikog nije ni trebalo da bude. Sam sebe dižem. Jesam se ja osetio slabim što sam u tim trenucima bio sam, ali sam u tome našao i jednu prednost - što isto tako sam, bez (nenamerno ili namerno) nametnutog mišljenja mogu da donesem odluku i nađem izlaz.

Čovek kao čovek ne može biti potpuno srećan, a sam čovek tek ne. Koliko god mi bili sami na svom putu, ipak nam je uvek potreban neko.

Sam se rodiš, sam i umreš... Koliko puta sam to čula. Nisam nikada htela da verujem u tako šta, tešila sam se onim da je čovek društveno biće, ali, istina je ta da, zaista, jesmo sami.
Sve više se razočaravam u ljude.
Sve više se gube osnovne, ljudske relacije.
Počinjem da se pitam da li sa mnom nešto nije u redu. A sve više mi treba napora da se zasmejem, da tražim pomoć i iskrenog sagovornika.
Možda samoća nije sreća, ali čuva od razočaranja. A oni, takođe, nisu sreća.

Covjek jeste sam.
Cesto se moze u samoci naci spas.Nekad samoca najvise prija,ali i plasi.
Koliko je nekada dobra toliko je i kobna.

Ja sam sigurno jedna od usamljenijih osoba na ovoj planeti, ali ipak nisam sama. Moj najveci zivotni prijatelj je ujedno i moj ljubavni partner. Posto zivimo u inostranstvu nemamo porodice i uglavnom smo udaljeni od prijatelja. Pokoji poznanik, kolege sa posla... Ljudi koje ne mozete nazvati cesto da procaskate sa njima, a da i ne spominjemo zatraziti pomoc ako ste u nevolji.

Herman Hese je poredio samocu sa zvjezdanim nebom koje je spokojno, ali i hladno. Veoma je vazno u zivotu nauciti biti samostalan, ali niko, ili malo ko od nas je bas toliko samostalan da mu ne treba drustvo drugih ljudi. Zato se ljudi organizuju u porodice, narode, vjerske i razne druge grupe. Zajedno smo jaci - je neminovan osjecaj, ciju ironiju mozete shvatiti tek kada vam iznad glave zagrme bombarderi, pa shvatite koliko ste u stvari mali i nejaki.

U zivotu sam se razocarala u mnoge prijatelje i neke simpatije. Samoca mi je u malim kolicinama prijala, a nekada padala veoma tesko. Mislim da bi mi bilo veoma tesko kada bih ostala potpuno sama i da bih vjerovatno osjecala potrebu da preselim negdje gdje imam porodicu ili prijatelje, a u mom slucaju bi to znacilo da bih morala da selim u drugu drzavu.

Tacno, svi smo sami...Ljubav dodje, ljubav prodje, deca odu svojim putem...sam se rodis, sam umres.
Jedno je drustvo, koje nam prija...bio to partner, ili decu koju neizmerno volimo...pa i komsije...svi oni odu, ili su u svom svetu, a mi, svako ponaosob je sam sa sobom.
Trenutno, moj muz na putu je..deca u svojim sobama sa drustvom, ja sam ovde....i, prija mi ovo sada...jer ja volim i da budem sama.

Da li je čovjek stvarno sam bez saputnika u životu? Ne mislim da je uvek sam. Ne mora to da bude ljubav. Čovek ima prijatelje ima mnogo toga što ga može motivisati. Ljubav je tu negde, samo je treba naći, negovati i sačuvati. Jeste lako reći, teško uraditi, ali smatram da je to moguće.
Koliko puta ste se osjećali ostavljenima? Osećao sam se sam više puta. I sada se osećam tako, ali znam da pored toga imam mnogo divnih ljudi oko sebe koje volim i koji mi znače. Oni su mi inspiracija i motivacija.
Da li, u suštini, sam čovjek može da bude srećan? Može. Sve to zavisi od same osobe i onoga što joj predstavlja sreću. Čovek može mnogo, a nije toga svestan. Na kraju svi mi ostajemo sami, važno je kako smo do tada živeli i za šta smo se borili.

Slažem se sa vama da mnogi ljudi ulaze i izlaze i naših života, koje je kao putovanje vozom, na jednom delu puta smo sami...
U temi "Danas otkriveno" možete odgledati taj video (životni voz) koji kompletno daje odgovor na ovu temu, predivan je...
Ja bih dodala sledeće:

Mopasan:
Najveća naša muka u životu proizilazi oda­tle što smo večno sami, a sva naša nastojanja, svi naši čini teže za tim da izmaknemo toj samoći.

Tako se ja borim protiv samoće, okružujem se što većim brojem ljudi...
Uprko tome, puno puta sam se osetila usamljenom... neshvaćenom...

Kolet:
Ima dana kada je samoća teško vino koje nas opija slobodom, drugih kada je gorki tonik i tre­ćih kada je otrov koji čini da udaramo glavom o zid.

Ipak samoća najviše prija kada je mi odaberemo...
Ali čovek nije stvoren da bi bio sam... Sve je lepše kada se deli...

I za kraj Mika A.

Samoća
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Svako je sam. I nema tu puno filozofije. Na putu od odra do groba se to jasno vidi. Drugi ne mogu da žive tvoj život niti ti njihov. Svi smo kolektivno sami i što pre to upojmimo bolje ćemo preći svoj put.

Dolazimo i odlazimo sa ovog sveta sami, vođeni nečim većim i srazmernjim od nas samih.Ljudi dolaze i prolaze.Kada odigraju svoju kratku ulogu koja nam je potrebna radi iskustva koje smo došli da iskusimo.
''Zauvek ćemo ostati zajedno''-izgovara se tako brzo i lako, naivno.A istina je da je potrebno i 5 minuta da se taj isti čovek promeni, da sve počne da se menja između ljubavi i mržnje, na tankoj oštirici.Život je prolazan, ljudi su prolazni.Nikog zaista nije briga za nas, svako gleda svoj interes.
Moguće je biti srećan i sam...to je težak put, pun odricanja i goričine, ali krije veliku slast za onoga ko je odlučio da istraje i preda se stihiji života..

Nikad više nego sad nisam osetio koliko je ovo tačno. Ne zato što nikog nemam ili što danas niko nije hteo da se druži sa mnom (hteli su, ali ja nisam hteo, jer sam ovakav). Prosto niko ne može da me pojmi bez potpitanja. A objašnjenje sve učini još nejasnijim.

Opet, nekako sam se ponovo vratio verovanju da postoji neko bez potpitanja. Iako i dalje mislim ono što sam rekao u prethodnom postu u temi, lepo je verovati u nešto, makar i polovično.

Postoje odbljesci trenutaka u zivotu tokom kojih nismo sami, ali ne sadrze cvrstinu, prelako se rasipaju kroza prste. Cak i u trenutku smrti, da nas netko drzi za ruku i dalje ostajemo sami. Jer svijet se ne pocinje zatvarati i tamnjeti sjenkama u trenutku doticaja agonije i boli, naprotiv; postaje obasjan svjetloscu. Svjetloscu koja je i prije bila tamo, ali u trenutku njenog bljeđenja iz nas samih, postajemo svjesni njenog nestanka i tokom traganja njome razaznamo koliko je oduvijek bila prisutna unutar svijeta, i koliko taj isti svijet nece ni trenutka zastati za nama, remeteci svaku naznaku svjetlosti dok je mrsi sjenama, jer cak i zatamljeno svjetlo, toliko da se stopi u samu sjenu mora sadrzavati plamen koji bi ju nacinio.