Vesti iz književnosti

Dobijanje nagrade ‚‚Meša Selimović" koju tradicionalno dodeljuje najveći i samim tim najdemokratskiji žiri u srpskoj književnosti, velika je čast i obaveza za pisca, jer taj žiri jeste odista jedan literarni parlament koji zastupa čitav čitalački srpski narod. A taj narod ja ovih nedelja viđam bezmalo iz večeri u veče, nastupajući u gotovo svim gradovima od krajnjeg severa do juga naše zemlje.

Radostan sam što kao dobitnik nagrade ‚‚Meša Selimović" mogu kazati da se u Srbiji - protivno sumornim prognozama - i dalje čita. Čitaju nastavnici i njihovi talentovani učenici u gimnazijama, čitaju istoričari, kustosi muzeja, etnolozi zaljubljeni u lokalne običaje i gradske legende; čitaju oni sa školom, čitaju i oni bez visokog obrazovanja i to je za pisca nešto najlepše što može da vidi i oseti u susretu sa svojom publikom.

Siguran sam da će dobijanjem nagrade ‚‚Meša Selimović" onih koji će poželeti da pročitaju ‚‚Veliki rat" biti još više i zbog toga što sam u ovom romanu sabrao sva svoja autentična iskustva i veštine, ali i sve ono što sam nasledio od književnih predaka. Niko se u velikoj književnosti, kakva je srpska, ne rađa sam, i to je najlepši osećaj. Nešto od ‚‚alatki" svaka radionica na glasu mora da nasledi od svojih očeva, pa tako i moja baštini mnogo i od književnih veština koje su bile svojstvene samo Meši Selimoviću.

Ali ima još nešto što me vezuje s Mešom. Neko ko ‚‚gologlav" stupa u književnost (Mešin izraz), ko se rodio u Tuzli, u mahali među rudarima i sitnim zanatlijama, ko je počeo da piše u mladosti, ali je prvu knjigu pripovedaka objavio tek u svojoj četrdesetoj godini, pisac koga kritika nije valjano primetila sve do romana ‚‚Derviš i smrt" velika je inspiracija za sve pisce, a naročito za one koji, poput mene, kasno stupaju u književnost.

I ja sam, dakle, poput Meše, ‚‚preskočio staž" u književnim listovima; nikog nisam smatrao idolom ni za kafanskim stolom; nikom nisam donosio kafu; ništa od ranije prakse tipične za srpske pisce nisam imao - ništa osim velike škole na koju sam ponosan. U književnost stupam pet godina pošto sam naučio šta je to literatura na Katedri za svetsku književnost koju i danas, pomalo u šali, zovem ‚‚školom za književne specijalce". Veliki profesori, poput Svetozara Petrovića, Zorana Gavrilovića, Nikole Miloševića, Ive Tartalje, Vladete Jankovića, Đorđija Vukovića, ili Vladete Košutića - čiji sam, na sreću, bio student - nepogrešivo su me uputili da razlikujem važno od nevažnog i da prepoznam ono što je najbitnije u umetnosti, a deluje toliko jednostavno kao Mešina rečenica: ‚‚Ja nemam dva srca: jedno za mržnju a drugo za ljubav". Ono što je za književnost i danas najvažnije jeste jednostavna činjenica da ne postoje dva ljudska produkta koji se obraćaju emocijama, već samo jedan - a to je umetnost.

Ako se književnost, kao najkompleksnija umetnost, izgubi u šumi svojih svojstava, i zaboravi da joj je osnovna namena da bude lepa i da gane svoje čitaoce, onda je ona promašila metu. ‚‚Veliki rat" je možda i stoga našao put do srca čitalaca, jer računa na emocije i onu "jednu suzu" bez koje nema velike umetnosti.

Zahvaljujem se ‚‚Večernjim novostima" i svim članovima Velikog žirija koji su glasali za mene, ali se zahvaljujem i svima koji nisu dali svoj glas za ‚‚Veliki rat", jer su glasajući za ostale knjige, potvrdili da srpska literatura ni ove godine nije bila ‚‚književnost od jedne knjige".

Konkurs Pisanija

Neformalni književni klub “Pisanija” iz Vranja po prvi put organizuje konkurs za zbornik kratkih priča i pesama. Pravo na učešće imaju svi autori iznad 14 godina, koji stvaraju na jezicima bivših jugoslovenskih republika. Poslati najviše tri rada  na elektronsku adresu

pisanijavranje@gmail.com

Konkurs je otvoren od 20. juna do 21. jula 2013. godine. Radove potpisati imenom i prezimenom i drugim podacima (adresa, telefon, e-mail). One radove koje odabere stručni žiri ući će u zbornik “Pisanija”, koji će izaći iz štampe krajem avgusta ili početkom septembra 2013. godine, a promocija će biti održana u Vranju odmah nakon toga. Autori će biti pozvani da prisustvuju promociji zbornika, a kako nismo u mogućnosti da svima platimo put i smeštaj, žiri će odlučiti koji se autori ističu svojim radovima i njima će biti plaćen boravak u Vranju.  Autorima koji ne budu bili u mogućnosti da dođu na promociju, primerci će biti poslati poštom.

ČITANJE JE JAVNA STVAR

Geopoetika ove godine proslavlja dvadeset godina postojanja. U sklopu obeležavanja ovog jubileja ova izdavačka kuća organizuje akciju pod sloganom „Čitanje je javna stvar“ čime želi da promoviše čitanje na javnim mestima. Ovom akcijom pažnja javnosti se usmerava i na stanje u kulturi i položaj knjige danas.

„Ovu akciju smo odlučili da sprovedemo u saradnji sa Gradskim zelenilom Beograda. Ideja je da se za početak u šest gradskih parkova u centru Beograda, za klupe zakače različite knjige koje je objavila Geopoetika, da bi naši sugrađani imali mogućnost da ulepšaju svoj boravak van kuće uz knjigu koju im Geopoetika i Beogradski parkovi na taj način daruju na čitanje. Knjige će biti zakačene tako da ih je nemoguće odneti, te će na taj način biti omogućeno da što veći broj ljudi može da uživa u njima“ – saopštila je Geopoetika.

Zvanični početak akcije je bio 20. juna u Tašmajdanskom parku na klupama na glavnom šetalištu od Crkve Svetog Marka do fontane prema malom Tašu. Tog dana knjige su zakačene i za klupe u ostalim parkovima. Za početak to su, pored Tašmajdana, Kalemegdan (Savsko šetalište), park Manjež, Pionirski park, park pored ex- Savezne skupštine i Akademski park (Studentski trg).

„Napominjemo da je ova akcija neprofitabilna, nekomercijalna, da se njome ne promovišu novi naslovi naše izdavačke kuće, već da ona predstavlja poziv na čitanje, javno čitanje, a uz to podsećanje da je kvalitetna knjiga značajna kulturna vrednost i događaj“.

Kultura čitanja na otvorenom prostoru, izvan četiri zida, na klupi pod otvorenim nebom, poslednjih godina široko je rasprostranjena u zemljama sveta. Male biblioteke niču u parkovima, na autobuskim stajalištima ili trgovima.

Ovu akciju, a i razne druge koje će ove godine Geopoetika organizovati pod sloganom „Čitanje je javna stvar“ prati i svojevrsni manifest koji sledi u nastavku teksta:

Geopoetika je osnovana pre dvadeset godina, u vreme sankcija. Želja osnivača je bila da ova kuća predstavlja uporište kulture, prozor u druge prostore i vreme, veru u normalnost. Želela je da očuva ono ljudsko u nama, uprkos stanju u državi. Protiv ludila rata koji je u to vreme besneo oko nas i u nama borila se radom, kvalitetom, bezvremenim vrednostima.

Dvadeset godina nakon te 1993, Geopoetika i njeni čitaoci suočavaju se sa stanjem u kulturi, gorim od onog kada je kuća osnovana. Problem ne leži samo u odsustvu sredstava, već u nametnutom uverenju da je umetnosti mesto ne na pramcu, već u potpalublju društva. Nameće nam se stav da treba da se stidimo potrebe za duhovnom hranom i da je potiskujemo, ostavljajući prostora za tobože važnije stvari.

Dvadeset godina kasnije, vraćamo se na početak. Kultura ponovo znači – pobuna. Hana Arent kaže da „tamo gde svako laže o svemu što je značajno, onaj ko kazuje istinu počinje da dela.“ Mi verujemo da tamo gde vlada šund, konzervativizam i nekultura, onaj ko ponosno čita započinje revoluciju.


Čitanje je javna stvar!