Lik đavola u književnosti

Postmodernistički tekst drhti, i mene, dakle, zanima prisustvo đavola u savremenoj književnosti. Koju je obrazinu repati sada preuzeo, ne umem da odgovorim, ali navodim tragove njegovog prisustva. U romantizmu pisac je smenio boga i otuda je logično da Bodler, poslednji romantičar, dakle ne više bog nego pali anđeo, začinjući modernu umetnost, govori kako ta ,,moderna umetnost ima u jezgru demonističku tendenciju". Tako je bilo na početku, a danas, vek i po kasnije, kada slutimo da je modernizam iscrpljen, možemo reći da projekat pripitomljavanja đavola u umetnosti nije uspeo. Iza tog projekta ostao je ceo niz ,,veličanstvenih poraza" umetnosti, a umetnost nije ništa drugo do svedočenje o gubitništvu u borbi sa silama nemerljivim. Te poraze su, svojim najznačajnijim delima potpisali poslednji modernisti Džojs, Kafka, Prust i Beket. Đavo je u književnosti ostao neuhvatljiv i delatan, kakav je, uostalom, u njoj oduvek i bio, uvek na pripravi da hvalu i slavu Bogu (oličenju etičkih ideala istine, dobra i lepote), zamuti pristojnom količinom jeresi, sumnje, zla, sprdnje i smeha, osvetljavajući tamnom svetlošću pripadajući mu deo ljudske prirode. Znatan deo modernističke književnosti postao je đavolji posed i ne treba sumnjati da je u postmodernizmu, menjajući odličje, on proširio svoju delatnost. Ako Bogu pripada večnost, istorija je Đavolovo maslo. A istorija se, i ona stvarna, i ona fiktivna, nalazi u knjigama. Ko želi da je kontroliše, mora da pripitomi đavola. Stoga valja pojačati nadzor nad pisanjem. To su znali svi posednici jedine i svete istine i njima potčinjeni nadzornici, svejedno da li ih zovemo palatinska policija, inkvizicija, cenzura ili partijska komisija. Postmodernističa književnost pripoveda i o tome.

Mihajlo Pantić, Pripitomljavanje đavola