Rekao bih, a nemam gde

Zašto meni uvek MORA da se dopada sve tuđe, a drugima nikad ništa moje?!
Neću tako da živim. Ljudi su užasno teški.

Zahtevam onu svoju staru nevinost. Dajem sve što sam u međuvremnu naučio za to.

Pustite me malo samo, previse informacija...

Doselili smo se kod mene ali je ispala strašna frka. Moja mama ne želi da sarađuje, nekako je navikla sama i stvarno pravi bezveznu situaciju. A rekla je da je u redu naš dolazak i odobrila.
A malopre plače i histeriše kako je kuća njena i bla bla. Muž mi se ne oseća prijatno. Rekao mi je ako se nastavi ovako odlazi. Strah me da me ne ostavi zbog svega ovoga, užasno me strah. Sluđena sam i ne znam šta da radim ni kako da se ponašam. Eto koliko je trajala moja sreća.

Nije ovo bilo za mene. Nije.
Ta me misao i njena težina nikada neće napustiti.

Mislim da će muž da me ostavi.

Boze daj mi snage da izdrzim!

Jos samo malo...

Zaista celim bićem volim svog supruga. Neizmerno. I juče se desilo nešto što mi je pokazalo da on mene jednako voli. Istinski. Ne mogu baš da razumem kako je uspeo do te mere da zavoli ništariju kakva sam ja, ali mi je drago da je tako. To je neverovatan dokaz ljubavi. Graniči se s nemogućim. Hvala životu što mi ga je dao.

Daćete mi sedam tableta Florence and the Machine, četiri tablete piva, tri tablete cigareta i jednu tabletu samozavaravanja. Ne, dve tablete samozavaravanja. I jedan Tardis, u pizdu materinu da odem.

Ja ti pevao pesme, osmehivao se romantičnim citatima iz filmova i serija. Budala. Izvinjavam se svima koji su to zaslužili više od tebe i svima pre tebe koji su imali sličan tretman.

Ja tebe razumem. Prethodna iskustva ti nisu bila baš sjajna. Ali ni ti nisi izvukao najbolje iz njih. Neki su takvi, da. Mnogi su takvi, da. Mnogi su svakakvi. Alo, ja ne znam kakav si ti da bih mogao išta da zaključim. Nisi se dvoumio samo ti. Nemam ja više zadrški da bih birao reči niti da bih pokušavao da se predstavim nekako, da taktiziram, da otkrivam malo po malo, da pazim kad je na šta red. A i neću to da radim. Ovo sam ja! Evo ti, na, tras! Bum! Progutaj! Ne možeš? Ona vrata na koja si i ušao. Šta, i ti si takav? Ali si takav dva dana kasnije? Fino, trebalo je da čekam još 48 sati? E, šteta. Ovako sam se predstavio u najgorem svetlu. Tužić. Šmrc.

Nemam ja uopšte više zadrški. Ko me bude razumeo, divno. Ko ne bude, još divnije. Samo da to što pre znam. Da ne bacam reči ni vreme. Dosta je toga bilo. Pola imenika bih sad pobrisao.

Jeste, besan sam. Na sebe najviše. Zato pišem ovako ovde, u prazno, da se ispraznim, a pun sam gorčine. To ne treba da ide tako.

Šta sam ja dobio osim stapanja? Poljubaca? Onog jurenja po sobi? Gde god ja, tu i ti. Ništa. Predrasude i gluposti. Nerazumevanje, neslušanje, nepoverenje. Ma, nosi se s tim!

Jedino iskreno behu one tvoje suze. Hvala alkoholu na njima, jer samo zbog toga ne mislim da sam potpuna budala.

Prvo stajanje u podzemnoj, pa onda ne rade server i internet. Jutro je baš divno počelo, nema šta!

Doduše, juče smo stvarno izuzetno dobro prošli, pa ne treba tražiti hljeba preko pogače. Samo neka nije nešto gore u pitanju.

Raspadam se. Moja ranija depresija se vraća. Majka i suprug nikako da se slože. Ima i ona često pravo - on ništa ne sluša, ne pomaže, ne trudi se. Samo pije pivo i vucara se s drugovima. Svaki dan isto. Uticaj na mene negativan je ogroman. Nemam pojma kako ću da se nosim sa svime. Ne znam da li previše tražim ali nisam srećna. Jako se loše osećam. Povrh svega anemična sam i preumorna. Bojim se da se opet ne razbolim, ne znam kako ću brinuti o detetu.

Uništila sam svoj život. U trenutku kad sam mislila da neću moći dublje da potonem svojevoljno sam zagazila u živi pesak. Uništila sam se. Ja sam mrtva.

Uh, bas se rastuzih citajuci o svim ovim ljudima koji su oboljeli i umrli od raka. Moj kolega i svekrva takodje su podlegli toj podmukloj bolesti. Na trenutak sam bila toliko potonula da bih i sada sigurno bila deprimirana da ne naletih na dva posta sa igricama koji su mi odvukli paznju od tuzne strane zivota.

Hvala ti cesarice, ti si ih inicirala i tako mi pomogla da se oduprem tuznim mislima.

Ozbiljno bih se ubila da imam petlju.

Negde usput shvatiš da si nešto propustio. Čini ti se da nemaš nekakvu veštinu, koju svi drugi poseduju. No, istina je - i svi ostali samo glume da znaju. Jednako svi lutaju i besciljno kruže i jednako se lako pretvaraju da znaju šta rade. Tražimo sebe i to što smo izgubili, uvek u tišini i u tajnosti.

Sudbina je stvarno cudna stvar.

Nedostaje mi. Jebeno mi nedostaje. I dabogda se vama koji ne razumete nikad ne desilo da vam neko toliko nedostaje.

Sta kao stedite na cokoladi? Ma mrs! Vratite normalan Toblerone, ne pravite gluposti!

Kad ću više da se odlučim na kojoj tačno strani terena hoću da budem?

Popio sam večeras poslednju kap jedinog što je ostalo posle tebe.