Rekao bih, a nemam gde

Nađoh ovo, pa ne znam gde da smestim. Čini mi se da ovde najviše pristaje.

Danas je pet godina otkad si se iz realnosti uselila u mene. Pišem ovo tebi u sebi, da ne kažem sebi samome, samo kako bi mi bilo lakše. Ne verujem u Rajeve (osim u veštačke). U vojsci sam dobio bitke, pobedio i izašao ranjav (što bi rekao dobri stari neimar drinske ćuprije), a sada, posle vojske, kao Crnjanskom srušio mi se jedan svet. Zato tražim jedan novi - originalnu kopiju Sumatre. Mogu i ja na nešto svoje R staviti. Crnjanski je za to našao ime, a ja, kad hoću da se izrazim, bahato kopiram Tomasa Mora. Zato ne volim da me zapitkuju o tome. Ali, otišao sam daleko.

Sutra ću ti u ‚‚opipljivom svetu'' upaliti sveću, mada ne verujem da će ti sveća išta značiti. Upaliću sveću tvojoj fotografiji, a u meni uvek gori jedna sveća za tebe.

Naučila si me da pobeđujem pustivši me da te pobedim kad nisam imao šanse. Zaista sam srećan što si me sačekala da odrastem i upoznam te dobro. Sad mogu kako dolikuje da te čuvam u sebi.

Skoro se jačim tonom meni obraćalo.
Gledala sam to "dete" i videla u njemu bebicu koju sam rodila, negovala, učila svemu, upućivala na pravilan put i uvek bila tu.
Nisam se osećala kao ova bakica, ali ova slika me inspirisla da napišem ovo,
Pustila sam ga da viče na mene, ćutala sam da vidim dokle će. Nije to ono dete koje sam ja vaspiatala, bio mi je stran.
Kad je prekinuo, ustala sam, prekrstila ruke, prošetala po dnevnoj i "ZAMOLILA GA DA MI SE VIŠE NIKADA NE OBRAĆA TIM TONOM!"
Hladno sam to rekla i izašla,
Posle toga sam danima imala visok pritisak, jako me bolela glava, jer nikako nisam mogla da shvatim zašto je to"dete za primer, je l' "vikalo na mene?!?

Shvatio sma da bih voleo da se prvih 20 sekundi ove pesme ponavljaju tako često u mom životu da sam odlučio da mi tako zvoni teefon kad mi stiže poruka.

Nemadoh kome reći, svi spavaju.

Hvala na pitanju, dobro sam.

Već neko vreme želim da promenim avatar, pošto mi je ovaj malo dosadio, ali nigde ne mogu da nađem nešto što mi se dovoljno sviđa.   

Ne mogu da čitam, pomisliće da ja to namerno.

                 

Na kraju krajeva, imamo samo sebe.

Draga moja, nisi ni svjesna koliko samoj sebi skodis takvim ponasanjem. Ponasas se kao da ja ovdje zivim dzaba, kao da si mi dala sobu u svom stanu kao milostinju. Zaboravljas da ja redovno placam svoju rentu? Mislis da ja nemam uvida koliko najam i rezije iznose negdje drugo? Mislis da se ne raspitujem? Ne, ti me uvjeravas kako ja ovdje zivim skoro dzaba, da nigdje necu naci tako dobre uslove i kako mi ti ustvari cinis veliku uslugu. Plasis se kad ti kazem da me otac vec mjesecima nagovara da pocnem da zivim sama, da se odselim. Odmah me pocnes uvjeravati kako to financijski necu moci izdrzati, kako ja ustvari ne iznajmljujem samo sobu, vec imam cijeli stan na koristenje... No, zaboravljas neke sitnice. Najprije, ti tu moju rentu, koju si odredila na osnovu moje plate, za koju sam te slagala da je manja, nego sto je, plaseci se da bi mi udarila jos vecu rentu, trebas za otplatu kredita za stan. Drugo, ja prakticki nemam internet u svojoj sobi i trazila sam ti da nesto uradis po tom pitanju, ali neces, jer ce pomjeranje modema, razvlacenje kablova po kuci, unistiti dizajn. Ali, to te nije sprijecilo da se mom bratu zalis kako sam stalno u dnevnom boravku. Mislis da ja to volim? Da volim tamo biti i nemati nimalo privatnosti? Da volim kad se pokusavam dogovoriti nesto s momkom pricati s tobom, koja samo sjednes i upadnes sa nekom pricom punom gorcine u zivotu. Znam da nemas nikog drugog kome bi iznajmila sobu i znam kako te je strah sto moja veza napreduje, pa mi tvoje ponasanje nije jasno. Kod kuce nisam oko 8 dana mjesecno, svake sedmice 2-3 dana sam kod momka i uglavnom dolazim kasnije kuci, a kad dodjem, ti se poput kakve ljubomorne supruge zalis na nesto. Bilo na neke jagode sto su ostale u frizideru, bilo na troskove, pa mi mjeris vrijeme tusiranja, pratis dokad sam budna (mada lijezes malo iza 22), uvijek neki zlobni komentari kako nisi mogla zaspati od buke, ides za mnom zeljna neke rasprave, ne postujes privatnost... pa jesi li stvarno samo jako ogorcena na zivot ili me jednostavno zelis otjerati?

Rekla bi ti da te volim i da mi nedostaješ. Bila si jedinstvena, osoba sa kojom sam delila samu sebe. Žao mi je što nismo uspele, i nadam se da čuvaš ''Malog princa'', kao i sve ostalo. Nadam se da u besu nisi bacila sve stvari i pocepala slike i stihove. Ponajviše mi je žao što nikada nećemo objaviti koautorsku knjigu jer je nikada nećemo ni napisati.
Drago mi je da si se udala i da najzad imaš sve što si želela. Drago mi je i što si otišla u inostranstvo. Drago mi je što si završila fakultet. Drago mi je što si dobro. I još nešto - drago mi je što sam na vreme shvatila koliko smo zapravo različite.
Ali uvek ćeš za mene biti najbolja drugarica. Voli te tvoja C.

Svake večeri pre nego zaspim zamišljam imena koja bih dala deci da ih imam. To je jedini način da se uspavam. Jedini a da mi u mislima nisu svemir, biće i smrt - koji me prate od malena i dišu mi za vratom i u snu. I ne samo one već pregršt drugih misli koje se graniče sa opsesijama i koje normalni ljudi nemaju.

Priznajem, ja sam malo nalevo skrojen.

You know nothing, Jon Snow.

I'm not satisfied, I'm just feeling free. And that's new for me.

Ah, kako bih ti samo rado rekla da umuknes! Od tvojih „problema“ i zalopoljki mi se dize kosa na glavi. Jao, zaboravila si ponijeti knjigu za citanje, pa si u metrou morala slusati druge? Jao, ujutro nije bilo kafe na poslu! OMG, mislim da si se trebala odmah vratiti kuci! Autobus ti je otisao ispred nosa, i citavih 7 minuta si morala cekati drugi? Zaista, jadna ti! Komsije pustaju povremeno glasniju muziku? Ah, zaista tragedija! I onda jos kazes „A valjda ce ovaj los period napokon proci?“. Aman, koji los period? Nije bilo mjesta za sjesti u autobusu, pa je los period? Nestalo tvojih omiljenih cokoladica, pa te nesreca prati? To su tvoje rijeci! Pa kako te nije sramota? Prestani biti toliko okrenuta samoj sebi i od svega praviti dramu! Poslusaj malo druge, komentarisi, posavjetuj ih, uvjeri se da i drugi imaju problema, ali ih toliko ne preuvelicavaju. Ili je to samo tvoja potreba da jedan monotoni zivot napravis dinamicnijim/dramaticnijim? Jesi li znala da mi racunar svako malo blokira sto mi znacajno otezava rad, posla imam dosta i cesto ga zavrsavam kod kuce, zub me boli do tih mjera da nijedna tableta ne pomaze, juce sam greskom blokirala karticu, a danas sam izgubila slusalice, da su me u nedjelju u 7 ujutro probudili majstori sto rade zgradu do? No, ne dramim oko toga i sigurno zbog toga ne govorim da mi je naisao los period. Draga moja, to je svakodnevnica! Svakodnevnica koja me nekad iznervira, ali ne i nesreca. Popusti nas malo s tom kuknjavom!

Ja nosim starke i 5 godina staru majicu; i ne patim puno od toga - a ti nemaš šta da obučeš?? Krcat ti orman i ti nemaš šta da obučeš zaboga?
Doduše i moj je krcat pa se uvek uvučem u koju prvo krpu dohvatim. Moraš naučiti da je za imanje stila bitno pitanje stava, a ne krpe koju si na sebe navukla. Ti možeš da nosiš Pradu, a ja majcu od 100 pišljivih dinara iz secondhand-a i da opet izgledam stilizovanije od tebe... To se ne gradi kačeći na sebe markirane komade odeće, to treba da se izgradi tako i toliko da se njime odiše i kad si potpuno gola, dušo....

Kada sam poslije bolovanja radila krace sate prije sest godina moja sefica me je odmah pocela placati po satu. Bas me interesuje hoce li primijeniti iste standarde na svog brata koji sada radi po cetiri sata. Znam da je primio punu platu za ovih nekoliko dana do kraja mjeseca. Alaj volim duple standarde!

Pa dobro ljudi, odgajte li vi tu djecu? Gdje smo to svi otisli? 21 godina i skrivio nesrecu u kojoj su dvije osobe poginule, a sedam povrijedjeno? U inostranstvu? Vozi klinac od dvadeset i jednu godinu i pretice na punu liniju? Bravo roditelji, bravo svijete! I onda poruka na zidu na Faceboku i tuzni smajli koji oznacava kako mu je zao! Zaista?! U ovoj situaciji misliti na Facebook i na lajk? Zaista ste odgojili savrseno!
I da, bicu bezobrazna i okrutna i pitati, zasto je vasa petnaestogodisnja kcerka na ulici u jedan ujutro? Halo, 15 godina! Raspust ili ne, sa 15 treba u 1 da je u svom krevetu i da spava! Zao mi je sto je nestala i nadam se da je ziva i zdrava, i ne mogu sad ni zamisliti kroz sta sve prolazite, ali bi ovo trebalo biti upozorenje za ostale roditelje. Pocnite odgajati svoju djecu! Ne, nije im dovoljno samo dati dzeparac, platiti sa 18 godina vozacki, kupiti najskuplji mobitel, bijesno auto i omoguciti im internet, pod izgovorom „i drugi roditelji tako“.

Daj Bože da konačno prestanem da pušim i koristim ove proklete nikotinske tablete i da mi ranica u ustima zaraste i ne pretvori se u izvor bolesti. Ako ne zbog mene, onda zbog ove divne osobe sa kojom dijelim život i koja nije zaslužila da ima takve grozne komplikacije u svom životu.

Osećam se kao krivac, a nisam kriv. Samo sam retardirano retardiran i retardirano iskren.

Empty space in me is getting bigger.