Na mome papiru (proza)

USPOMENE

Danas te znam, i juče, i odavno, i uvek. Neverovatno je, znao sam te i posle naših susreta... I onda kada sam lutao po Jugi i svetu... I onda u Veneciji, Trstu, Portorožu, i stopom sa onim saputnikom Nišlijom kome je dosadila bezuspešna ponoćna zvonjava na kući prijatelja u centru Brisela, dok je preko puta nas neki par u ljubavnom zanosu glasno uživao čari ljubavnog izgubljenja i lepote života a u isto vreme na njihovom balkonu sa otvorenim vratima dve male kuce uporno razvlačili njen donji veš... I onda kada sam sam nastavio dalje trodelno trakastim putem sve do Pariza... I onda na keju kraj Bosfora u Istanbulu, dva dana obilazeći saraje i lepote protekle Vizantije, pa onda natrag uz ljubazno društvo jedne lepe Turkinje u njenom autu... Pa onda, toliko puts, na proputovanjima kroz Zagreb (eh, tvoj Zagreb...) i Ljubljanu, i skoro celu Austriju, Alpe, Obertauern i Untertauern, pa Nemačku... razne ringove oko gradova i brze besplatne autobane...

Svuda sam te znao. Ja, jedna budala najveća na svetu, nisam te tada tražio, ali sam te znao... Pa u Holandiji, toliko puta...Lohem, Zutfen, Breda, Berg En Dal, Amsterdam... Svega se fonetski sećam... Koliko puta Holandija... Stopom, svojim kolima, vozom... sve jedno. Pa onda Madjarska, eh, moj prijatelj Pišta: - Evo ti Slobo moj ruski moped, vozi se po blokovima... Ne treba dozvola, ovde nema policije...
I besomučno sam obilazio krugove kvartovima u Pešti... a možda sam i tamo tražio tebe...

Pa onda Bratislava, most, Komarom - Komarno, u autobusu i Pišta ali se ne poznajemo. Carina uporno rasklapa moj mali tranzistor...iz Jugoslavije, možda špijun, a Pišta ćuti i kao me ne poznaje... Pa Bugarska, koliko puta Sofija i Plovdiv i planina Vitoša... Pa Italija opet, pa...

A ti si onda nadjena. Ustvari, nisi ni odlazila od mene. I neka su protekli dani bez nas. I neka su protekle ljubavi bez nas. I neka je život bio bez nas. Mi nismo krivi. Mi nismo krivi za naša lutanja i naše nemire i naše napore i boli i naše sreće, nadanja i naše želje.

I onda smo dostigli upravo zvezdano nebo. I onda smo dotakli istinu. I zato ti pišem. I zato te čekam. Ja, tvoj uvek voljeni koga si u srcu uvek nosila, a ja budala najveća to nisam znao. I to neznanje mi nanosi veliku bol, ali si upravo ti moj lek. Moja najdraža svetice večne ljubavi, moja zvezdo za moj mir i moj spokoj i moje uživanje i moj suton i moju noć, i za život moj...

Svetli mi uvek i leči me uvek, a ja sam već tvoj. I uvek sam bio, ali to tek sada zaista znam. Posle ovih lutanja, posle ove ispovesti, posle ove uspomene, ja znam. Ja tebe volim i ja sve ovo znam... Ja tebe najviše znam... Ja, samo...

(Bgd, 22.Apr.2017)

TUGA JESENJEG SUTONA

Staze su veoma poznate i ja hodam i odmaram, jesenji lagani vetrovi hlade obraze ali se još uvek može bez kaputa. Staza dosta široka, a desno je red klupa - za odmore, za sastanke, za rastanke, za ljubavi, čitanje, spavanje... Na jednoj, samo mladić. Dobro vidim, žuti džemper i farmerke, ali...plače...plače reku suza. A ja, osećajan i spreman da pomognem, naročito ljudima u samoći, pridjem i pitam: - Da li je slobodno?
Jedno najgluplje pitanje u tom jesenjem sutonu... Svuda okolo klupe prazne, a ja se namerio baš na tu. Srećom, mladič plače i najverovatnije nije ni čuo tu glupost. Pa onda ja počnem: - Nemoj plakati mladiću, nemoj, sve će se rešiti... (a ja ne znam šta?).
I tešim ga, ali on i dalje tuži toliko da je i mene srce zabolelo. I zapnem po džepovima, uvek imam čistu maramicu...nema je...gde je... i najzad pronadjem - ipak, nije to u džepu moja maramica, čista jeste, ali... ima čak i uvezena slova - Topčiderski platani... Kako platani da mirišu, ali, to je sada neumesno pitanje... Nisu to Majini Mirisi Ruže, naravno...

Dam ja mladiću tu maramicu, pa kažem mu opet da se smiri i da muškarci ne plaču i slične stvari utehe. A on počne: da mu je devojka nešto strašno zamerila, da se prema njemu promenila, da je ne može prepoznati... i sve tako... ali da mu je rekla da ga i dalje ona mnogo voli. Pa onda... To nije razlog za plakanje, uopšte! Ljubav je važna! Ali, on i dalje tužno plače... I tek onda vidim, a ispod klupe pravi kristali! Kiša suznih kapljica je sva u kristalima ove staze! Prizor neizmerno lep i svetlucav posebno u tom sumraku! A on pogleda i vide kristale ispod klupe i samo tiho i utešno prošapta: - To je od ljubavi...
I iz malog džepa iz novčanika izvadi malu sliku: - Evo čiko, to je moja ljubav!
A na slici... ma, poznata mi je ona... a nije pristojno pitati šta je, gde je... Pa da, ja nju znam! Najzad sam se setio nje, ljupke, lepe i pametne devojke. I hoću da mu to kažem... Ali na klupi sedi čovek... I nema mladića i nema plača i nema kristala od suza niti žutog džempera. I opet gledam, ja to sigurno sanjam, to nije jesen, i nije suton, već je dan sa cvetovima na divljoj višnji okolo, znači - proleće. A čovek? Da li neko poznaje tog čoveka?

Suton te tužne jeseni bio je stvaran ali tužan - ali, to je sve bilo pre. A danas? Ja tog čoveka nisam mogao ništa da pitam i uskoro je otišao a meni je samo ostao ovaj prolećni sunčani dan... I sećanje...
(Bgd, 20. Mart 2017)

REČI NISU POTROŠENE

On hoda polako, ranjenog srca, nekim dalekim i drugim stazama. Polako jer su žurbe odneli vetrovi i odjeci lavina i odrona stena u daljini.. I reči nema jer on misli da ih više i nema nigde, da su ispijene u šoljicama kafe, da ih nema više ni po onim starim rečnicima, da su reči sasvim izgovorene o svemu... A život? A ljubav? A odanost? A pripadnost? A obećanja i osećanja?

I čovek misli i hoda polako i reči još uvek ne naviru i ne prekidaju dugu tišinu koraka ovih, laganih i željnih... Ali, ona zna da sve reči nisu potrošene, ona zna odgonetku zagonetke, ona samo zna sve što čovek ne zna... i u ime tajni neće da mu kaže... Ipak, čovek se seti, pa da, naravno, one su reči za nju, one divne jedinstvene reči koje su ponekad već suviše izlizane kod mnogih, one koje su postale za mnoge kamuflaža za neke nečasnosti i igre nedostupne pravim učesnicima. Pa da, ona zna sve to, pa će čovek onda na glas, prekidajući to dugo ćutanje, najzad povikati, glasno, snažno, osećajno, uverljivo, istinito... te obične a puno značajne reči - VOLIM TE!

Ja znam sada ko je taj čovek! To je onaj iz priče "Tuga jesenjeg sutona". A vi? A ti? A ona, zna li ona te još nepotrošene reči?

A sve, zaista, u ime ljubavi... Za nju...
(Bgd, 31. Mart 2017)

DEVOJČICA I DEČAK

Bio je pravi mršavko, dosta visok, slatkiš plavooki pravi. Dole na Kosančićevom Vencu provodio više slobodnog vremena vikendom i posle škole po podne nego u svome stanu sa roditeljima i sestrom. Dole je bilo dečije igre po ulicama koje su i danas sa turskom kaldrmom, deo retkih beogradskih ulica koje su ostale takve.

A tu je živela i jedna seka, malena i slatka, isto plavooka, ali i u to vreme prava pametnica. Dok su klinci iz društva virili kroz neke izgrebane delove prefarbanih i prekrivenih uličnih stakala da bi videli gole ženske modele koje su studenti likovnih umetnosti u sali unutra crtali, ova slatka seka se igrala sa lutkicama od krpe, gume i kaučuka, kao i gomilom male odeće i krpica, ili sa drugaricama poskakivala na uglu po nacrtanim kvadratima razne dečije igre...

Jednom, dečak se naljutio na devojčicu, Ne sećam se razloga, ali zašto i o dečijim razlozima? Ali znam, on je rekao:
- Vrati mi sve što sam ti dao, i moje olovne vojnike, sve klikere, i 2 krpene loptice, i 2 stripa, sve da mi vratiš. A ja tvoje lutkice nisam ni uzimao...

A ona, mala slatka pametnica, reče:
- Nemoj se ljutiti, naravno da ti sve odmah vraćam. Idem časkom gore do mame. Ali, ja ću ti i pored tvojih stvari dati i još nešto, meni sve to ne treba. Juče smo dobili veliki paket od teče iz Amerike, zamisli, bilo je i 4 gumene lopte, i nekih pljosnatih žvaka, pa nekih mekanih bombona... Daću ti po neki komad, sačekaj...

Mala slatka devojčica je onda brzo i otišla i vratila se noseći 2 velike papirne kese, i nove i stare stvari, sve dajući onom mršavku. A dečak je pogledao nju baš onako kako samo on to ume, pa je rekao:
- Izvini, molim te... Nisam stvarno ljut na tebe... Hajde, posle ćeš vratiti te stvari natrag, a sada idemo malo da se igramo žmurke. Samo nas dvoje... U redu?

I otišli su. Njih dvoje. Ono ostalo dečije društvo je i dalje virilo kroz uske ogrebotine na obojenim uličnim prozorima gledajući gole ženske modele, a njih dvoje su već žmurili i jurili se oko debelih stabala mirisnih lipa na Kosančićevom Vencu. Onom sa turskom kaldrmom.

A danas... Taj plavooki dečak i ta divna pametnica... Možda je bilo tako a možda i nije... Možda je ovo samo deo jednog velikog sna... i sećanja... na plavookog dečaka i plavooku devojčicu... na vreme koje ipak još uvek nije prošlo. Na vreme koje je danas donelo juče... Sećanje na vreme za sutra... Na ono najlepše u životu...

(Bgd, 20.Apr.2017)

ZELENA TRAVA LETA ~~  moja ispovest za tebe   ~~
-----------------------------------------------
Ja nisam osećao da su dani tako brzo proleteli sve dok mi nismo priznali našu dugogodišnju ljubav, iskrenu, veoma osećajnu, pravu, potpunu... Prikrivenu kod tebe i mene ali na krajnje različite načine - ja slep kod očiju svojih plavih da vidim i tvoju i svoju istinu, a ti kod svoje divne duše i plavih očiju azurno nestvarnih potiskujući tu istinu duboko u sebi, pa da tek skoro meni ponudiš tu istinu utolivši moju žedj.

Ja sav u šoku i ništa ne znam više, zaista. Ja tek sad ne znam kako je sve ovo vreme brzo proteklo bez tebe. Sve vreme dok sam bio slobodan koliko puta sam auto-stopom ili svojim automobilima prolazio i danju i noću kroz tvoj grad... I lutao i uživao i tražio... I u tvojoj zemlji i inostranstvu... Bezbroj puta i bezbroj država... A ti? Uvek si mislila na mene i dok si bila sa njima, drugima, tražeći nenadjenu sreću i uvek odlazeći kada nje nije bilo. A ti? Meni si uvek, desetinama godina, bila najdraži prijatelj, ali ipak NISI iznosila onu istinu iz dubine svoje predivne duše - da bi volela samo mene, a to nije iskreno prijateljstvo, to je iskrena ljubav! Onu istinu koja mi je trebala... puno... kao žednom vode da daš... i da ga napojenog odmoriš... pa umoriš... pa odmoriš... uvek.

Da li si našla sreću? Do sada ikada ili tek sada? Ja sada tek i sada tek ja ne znam da li živim ili ne, da li sanjam ili ne, da li hodam ili ne. Ja znam da ništa ne znam, da sam sasvim istopljen u tebi, da sam sasvim tvoj, da očajno žedan želim vodu sa tvoga izvora, pa da ti moje bole izlečiš, da ti mene voliš, vodiš, usmeriš, nasmeješ, zagreješ, pa da mi budeš budjenje i spavanje, moj san i moja java, moje najmoje i najveće, najdraže biće. Ti, milosnice moga uzglavlja i sna i jave i srca i duše i života.
A ja ne znam zaista kako ću sa tobom! Ja više dane ne vidim, ni noći ne spavam jer budan sanjam, jer se po kiši sunčam, jer samo tvoj lik vidim, jer si sve moje traženo, daleko ali i blizu, tamo ali i ovde, najdraža moja.
Odavno sam čekao tvoj bol iz tvoje duše da lično vidim, odavno sam želeo tebe da volim, odavno da se budim na tvojim trešnjama crvenim, na tvojim očima plavim, na tvojim milovanjima najnežnijim, na tvome divnom akcentovanom govoru, na tvome željenom telu, i svemu tvome, i na tvojoj divnoj duši i na tvom divnom srcu. Odavno sam čekao to. Ali sada samim saznanjem istine i otkrića potisnute obostrane ljubavi, ja jednostavno ne znam kako ja sa tobom? Kako te voleti kada te previše volim? Kako te ljubiti i maziti kada te previše i ljubim i mazim... Ti si daleko, ali ja znam da ti to osećaš i znaš... Kako da budem tvoj kada sam već u tebi? I ti znaš onda kako mi je teško bilo, najteže do sada, na napišem onu veoma specijalnu, veoma posebnu pesmu "TI", ti to zaista znaš...

Dani, nedelje, meseci, godine... Moj život je sada tvoj. Ti radi mi šta god hoćeš. Ti kaži šta god mi kažeš. Ja volim i volim i sve od tebe ja volim i možda baš zato ja zaista ne znam kako da budem s tobom?

I već je zelena trava na brežuljcima one planine, i već su reči postale suvišne, i već je ćutnja postala rečita, i već čitamo i ono nenapisano, i već se zajedno budimo u praznom ležaju, i već se nestvarno volimo i duša nam drhti i na daljinu. Zelena trava još uvek raste a dan je sve bliži. Da li ću tada moći saznati kako ja dalje sa tobom, kada je sva moja ljubav već kod tebe?
Taj odgovor ja žedan čekam, a trava zeleni na našim brežuljcima, ti, najdraža moja, nasmejana ali ranjena srno, najlepša najmoja na svetu. Ta naša, zelena trava leta. Naša samo!
(Bgd, 30. Mart 2017)

JA NE SANJAM -MOJA ISPOVEST

Na tvome bunaru lepote i nedokučive i neizmerene ljubavi ja čekao sam najpre verovanje da sam u javi, a ne u snu. Često, priznajem, ja veoma budan veoma sanjam. Ja hodam i živim i jedem i spavam i pesme o tebi pišem, ali više od svega, ja budan sanjam.

Istopljen od ljubavi za sebe i ne znam. Sve sam napisao, o tebi i za tebe, a onda opet neke kristalne kiše i svetla omamljenja i otvaranje već otvorenih istina... I želim opet tvoje ruke... Kao da ih nisam dodirivao nikad. I želim opet tvoj glas, i tvoje osmehe, i tvoje šetnje, i korake, i sve tvoje snove, i tvoje usne, i tvoje grudi, i kosu tvoju plavu, i sve lepote tvoje na tebi i u tebi... Istopljen od ljubavi, ja sebe zaista više ne poznajem. Nikako ne.

I zato čekam na tvome bunaru lepote. Ili u javi ili u snu, ja čekam da spavam na tvojim butinama i brežuljcima tvoje lepote, na toplim čarima tvojim, na uvek mladim obrisima tvojim, pa na rečima tvojim istopljen slušajući da zaspim pod usnama mednim i slatkim... I budim se jutarnjom rosom... I spavam u divnim sutonima na tvojim kapljicama životne čežnje i požude i želje i zadovoljstva i velike iskrene ljubavi...

I zato ne znam da li sam ipak budan. A kod tebe, koliko dugo te znam, sve je sasvim moguće. Čarobnice ljubavi moja...

I onda, ti mi to reci, a ako spavam, ja te ponizno molim, probudi me da tvoju lepotu uživam i zajedno se grejemo užarenim čarima daleko plamteće ljubavi, sada nam toliko bliske, upravo ovde, kraj nas.

Ipak, posle tvog najdivnijeg milovanja, ja sam siguran... Ipak, najviše sada znam, ja stvarno i ipak ne sanjam...
                                                                                                              (za tebe, Bdg, 10. Apr.2017)

OBEĆANJE
Nekad dodjemo do kraja sveznanja, do kraja rešenja, do kraja spoznaje... Onda smo ostavljeni na vetrometini svih naših lepota, snaga, življenja... Odgovore nemamo, ili su negde zapisani u vetru, ili su na ovoj kiši koja povremeno snažno udara po prozorima... Ali, ona poetesa je u pravu, ona voli kišu jer se na njoj ne vide njene suze... Hrabri smo ali i tome ima granice... I onda smo ostavljeni na vetrometini a pitanja su veoma bez odgovora, i nejasna i nedorečena... Na veliku sreću, na ogromnu sreću, imamo nekog ko nas razume, pa iako nemamo odgovora na najvažnija pitanja, ipak nam je bar malo lakše u duši... I onda, i pored ovih velikih boli u duši, i pored ovih težina koje veoma pritiskaju, ja verujem da ću uz moju voljenu uspeti da i dalje budem na ovoj cvetnoj mirisnoj livadi naših lepota, sa onim dodirima duše, sa onim najlepšim i nezaboravnim osećajima iskrene ljubavi... Pa onda, Sile Velike, sve mi uzmite, nemojte mi dirati nju... Nemojte mi otežavati moje Obećanje... Nemojte da nas ne vodite u dalje u lepote dodira, onih nezaboravnih, onih koji traju... Uvek... Ja vas molim, Ispunite mi moje OBEĆANJE ...

MOSTOVI NAŠEG OKRUGA MEDISON

Film naših života je projekcija neverovatnog. Ne moram puno da razmišljam, i da se sećam, pa sva su sećanja već tu. A ne bih rekao da smo ikada zajedno prelazili preko naše reke u mome kraju ovim mostovima. Odavno sagradjenim i odavno nepoznatim za nas. Ja na jednu, a ti na drugu stranu. I obratno ...

A gde su sada igranke u onim poznatim salama? Gde su žurke i muzika sa vinila i spavanje u kadi? Gde je sada majstor Skadarlijskih večeri, blizu senke Tina Ujevića, slika i prilika onog vremena onog početka onih vremena? Gde su moji nemiri u nepoznatim kombi vozilima? Gde su sva ona lutanja i traženja? Gde su nestali svi oni ljudi koje smo dobro poznavali, i ti i ja, ti njih onamo a ja ovamo ... I obratno ...

Naš film je naša priča i naš život. Kao da namerno nisam išao preko mostova, nego ispod njih. Naš film nije film zaborava svih onih boli, neznanja, nenalaženja, lutanja, traženja, očekivanja, nadanja, pogrešnih odluka ... A deca u nama i dalje i uvek žive. I ja znam, drugi su gradili one mostove, bez nas. A sada, kada su skoro svuda oko nas drugi ljudi, u ovom sasvim promenjenom svetu nerazumevanja, zlobe, nečoveštva, neiskrenih reči i nameštenih – lažnih – osmeha, u tom svetu, mi smo sada sagradili naše mostove. Ti tamo i ja tamo, i obratno. To su samo naši mostovi ljubavi. Mostovi preko iste reke. Naših osmeha, naše sreće, naše radosti. Kao jedini preostali dobri ljudi na Zemlji, mi smo izgradili, sasvim ponosno, mostove našeg okruga Medison. Naše mostove naših snova i java. Sasvim iskreno i jedino. Za nas ...

(Bgd, 11. jul 2018)

Lokoti i katanci Gornjeg grada
**********************

Stigao sam preko velikog trga do uskog prolaza, preko puta divne poslastičarnice, tamo gde počinju istorijske stepenice prema Gornjem gradu. Lepota istorije, lepota izgleda, lepota sećanja. A sve je to moje razmišljanje sasvim neočekivano prekinula mila, slatka, divna, plavooka i plavokosa devojčica, ljupko me pitajući: "Čiko, vi hoćete gore?"
- "Naravno..." - odgovorio sam i ne stigavši dalje nastaviti svoju priču... Ona mi je već dala milu, slatku ručicu i povela me uskim stepeništem uzbrdo. A ja nisam verovao, bilo mi je tada tako lako da se penjem tim stepeništem, da osetim njenu snagu, da potpuno razumem njenu pametnu priču o istoriji Gornjeg grada, o proteklim vekovima ratova i mira…

I stigli smo najzad na plato Gornjeg grada, na vidikovac, do ograde sa bezbroj zaključanih ljubavnih osećanja, sadašnjosti i budućnosti. One stalnosti koja nam svima nedostaje.

I baš tada, začudo, njena mala divna ručica pretvorila se u ruku moje drage, u onu odavno poznatu dragu ruku. I okolo, za divno čudo, nigde nikoga. A pored mene - pa nije moguće? Stajala je najpre devojka koju ja odavno znam. Pa je onda stajala moja najlepša dama. Stajala je prošlost, sadašnjost i budućnost, stajala je mala devojčica, prava pametnica, pretvorena u divnu, dobru, pametnu, milu damu, u moju ljubav...

I nisam verovao... Zaključali smo onda naš katanac na slobodnom mestu one jake gvozdene ograde. I pričali o zaboravljenim i vraćenim snovima, o običnim stvarima na neobičan način, o ovom veoma čudnom, divnom dogadjaju.

I vratili smo se natrag nizbrdo na trg. Moja ljubav i ja. A gore, na vidikovcu Gornjeg grada, ostao je naš katanac zaključane ljubavi. Ostala je java koju sam unapred sanjao. Za nas. Samo za nas.

Darko,
(Bgd, 09.11.2018)

SUNCE OBLAČNOG DANA

◘ Putem naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jurio je autobus. Naš poznati autoput, a dan je bio kasnojesenji, veoma oblačan, povremeno je iz tamnih oblaka lagano plakala kiša. Dan oblačan celim putem.
Ustvari, skoro celim putem, jer, odjednom je san postao stvarnost. Odjednom, vreme nije bilo kao pre i iznenada je granulo zlatno sunce iz tamnih oblaka. Najdraže sunce na svetu.

◘ I ja sam znao. To su bili kilometri ONE Gradiške, Nove Gradiške, mesta na kome si postao Andjeo Neba, na kome je Tvojim uspenjem započeo drugi život Tvoje divne duše, Tvoje dobrote, Tvoga darivanja i razumevanja. To je bilo baš mesto Tebe, predragog Andjela.

◘ Ne može celim putem da bude nebo prekriveno plaštom oblaka, a samo TU, na jednom  jedinom mestu, da bude sunce... Neverovatno za nekog, ali, ja znam da si to bio Ti. I hvala Ti za Tvoju dobrotu, razumevanje, hvala što si mi osvetlio put kroz dosadne oblake.
Hvala Ti što znaš...
Andjele moj...
Hvala što Ti znaš...
                     
        Darko (Bgd,26.dec.2018)
       
U DIVNOM SEĆANJU
Toše Proeski, 1981-2007