Prijatelji za ceo život?

od **f-lady** Ned Apr 04, 2010 9:18 am

Poznajete se već dugo.. Tokom celog školovanja ste sedeli zajedno, uvek su vas interesovale slične teme, slušali ste istu čudnu muziku, dok ste prolazili kroz sve faze odrastanja... Ah ta prva "pljuga", ta osoba je bila tu sa Vama, zar ne? Možda i živi tu negde, najverovatnije tu iza ugla.
A gde je taj ugao sada? Je l' i dalje tu i je l' i dalje možete bezuslovno da računate na nju/njega? Šta se desilo sa vama?
Mnoge ovakve priče su se nažalost razdvojeno završile, a šta je sa vašom?
Je li bitno koliko poznajemo nekoga? Vreme provedeno zajedno nosi toliko uspomena, a šta se dešava kada odjednom upoznamo nekoga i osećamo kao da je sve vreme bio tu, iako nije i želimo da mu ispričamo nešto što pored svega ne možemo osobi iz klupe? Zašto?

od **nexstosic** Ned Apr 04, 2010 9:32 am

pa sa dosta ljudi iz mog bivšeg odeljenja i iz osnovne i iz srednje škole sam ostao u nekakvom kontaktu, većinom preko facebook-a, a nešto malo u realnosti. ali ne tako kao što je bilo ranije.
Ali, otkad sam upoznao najbolju drugaricu, sve mi se čini kao da sam sa njom ceo vek, sve delim sa njom, mnooogooo više nego što sam delio sa "društvom iz odeljenja". Problem je što ljudi brzo zaborave te školske dane i većina se možda rađe seća uspomena, jer nije u stanju da se viđa često sa drugom iz odeljenja.

od **Catwoman** Ned Apr 04, 2010 9:36 am

Veliki je uspeh ako imamo prijatelja za ceo zivot. Bukvalno sa njim provodimo pola naseg zivota. Uvek je tu i razume sve. Potrudicu se da ostanem sa svojim prijateljima u kontaktu i kad se budem udala. Ne znaci ako sam u braku da treba sve da zaboravim. Naprotiv... givenheart

od **nexstosic** Ned Apr 04, 2010 9:41 am

ja imam 2 drugara i jednu manji manji mnjau drugaricu (čitaj: najbolju koja postoji, evo, godišnjica drugarstva je uskoro). Jedan je u dnevnoj sobi, znamo se otprilike 15tak godina, drugi je u krugu porodice i još slavi Uskrs, znamo se godinu i nešto dana. (A Crnogorac je i ima vrlo realistično i objektivno mišljenje o životu i takvim stvarima, tako da uvek imamo o čemu da pričamo).

od **Maja** Sre Maj 05, 2010 3:46 am

Nemam prijatelje iz detinjstva,ni iz osnovne i sredne škole,samo nekoliko njih koje sam stekla na faxu. Od njih, bliska sam samo sa jednom drugaricom i sa njom mogu da pričam kao da se poznajemo ceo život,a nju sam relativno skoro upoznala. (2005)

a šta se dešava kada odjednom upoznamo nekoga i osećamo kao da je sve vreme bio tu, iako nije i želimo da mu ispričamo nešto što pored svega ne možemo osobi iz klupe? Zašto?

Ovo mi se desilo baš skoro,pre par meseci, da upoznam nekoga i osećam kao da je uvek bio u mom životu, i mogu da mu ispričam,poverim sve znajući da će me saslušati i ako imam problem, odreagovati savršeno. Uvek je tako,i znam da će uvek biti tako,čak iako nekad bude odlučio/poželeo da nestane iz mog života ili ja iz njegovog.

od **zanesena** Sre Maj 05, 2010 10:57 am

Nekoliko puta sam se selila tako da ta skolska prijateljstva nisam sacuvala...novi grad i nova sredina su donosili i nove prijatelje...od jednih sam odlazila, druge upoznavala uvijek sa nadom da cu sa svima ostati u kontaktu...medjutim vremenom se vecina tih veza izgubila...i ako je poneka ostala sada su to samo neka rijetka vidjanja...
Sada je ostala samo prijateljica sa fakulteta i prijatelj s posla...

od **Nymphadora** Sre Avg 11, 2010 2:32 pm

Pa, 7 godina druzenja, a od toga nije ostalo nista.Nije mi jasno ni kako je to sve funkcionisalo nisam nikad osjecala da mi je bliska.Uopste mi ne nedostaje, nije mi vazno.
Sto se tice toga koliko je vazno koliko se dugo poznajete, vazno je i to mnogo zato sto vremenom stvarno upoznas osobu i sve njene vrline i mane, ali ako nekoga zgotivis na prvi pogled-nije grijeh, desavalo se

nekad se ljudi slucajno pronadju

od **chegirl** Ned Okt 17, 2010 12:01 pm

Uvek sam zavidila ljudima na tim prijateljstvima koja traju ceo zivot.Iako sam imala dosta prijatelja iz osnovne,nekako su svi nestali,iako smo svi u istom gradu,srecemo se svaki dan,cak mi najbolja drugarica iz osnovne zivi samo 3 kuce od mene.Ali nekako smo svi postali daleki,iako za neke od njih ni ne mogu da tvrdim da su se promenili mnogo.Vremenom sam se pomirila sa cinjenicom da nikad nije izmedju nas postojalo pravo prijateljstvo,vec samo prinudjenost sklapanja odnosa zbog svakodnevnice koju smo delili u skoli.
U srednjoj ni nemam prijatelja,jer su svi divljaci i niko ne zna da razmislja svojom glavom.Imam par ljudi sa kojima idem na kafu i bancim,i to je to.Nadam se da cu na faksu upoznati bar nekog ko ce ostati pored mene.

Do tada imam adsl,dovoljno da prezivim

od **Nymphadora** Ned Okt 17, 2010 1:42 pm

Mada...Imam drugaricu, vec 16-17 godina...Vise je smatram sestrom...Ne povjeravam joj sve, ali bih u svako doba uradila za nju sta god da joj treba...Nekad me nervira...Ide mi na zivce, ali to je samo onako-uzgredno...

od **Troja** Pet Mar 11, 2011 11:01 am

Ja sam imala drugarice sa kojima sam se godinama druzila, pa smo se razisle na fakultetu. Medjutim, nakon fakulteta sam obnovila druzenje sa djevojkom sa kojom sam isla u osnovnu i srednju skolu, i jos uvijek smo u kontaktu, mada vise ne zivimo u istoj drzavi. Odrzavam i veze Facebookom sa mnogim drugarima iz osnovne i srednje skole, i rekla bih da sam ih tim putem bolje upoznala nego sto sam ih znala kada smo isli zajedno u skolu.

Posto zivim u Engleskoj i nemam u blizini nekih prijatelja, kada imam problem koji bih zeljela sa nekim da podijelim nazovem samaritance - to su dobrovoljci koji imaju otvorenu telefonsku vezu 24 sata dnevno i pricaju sa svakim ko ima problema. Nije im dozvoljeno da dijele savjete, ali saslusaju, i najcesce pomognu da iskristalisem svoje misli u razgovoru sa njima. Nije bas isto kao i pravo prijateljstvo, ali darovnom se konju ne gleda u zube.

od **enigma_** Ned Mar 27, 2011 11:38 am

Ne znam da l je ovo prijateljstvo za ceo zivot(verovatno jeste, jer ja bez nje ne mogu)...prelepo je, i traje skoro 25 godina...Ne vidjamo se svaki dan..vec jednom nedeljno, i obozavam tu moju prijateljicu.
To je zenica, koja zna sve o meni, koja je sa mnom bila i kad sam tuzna, i naravno kad sam srecna,
Ume cutanjem mnogo toga da mi kaze, kao i ja njoj...(recimo neka raspravka moja se klincima, ona mi grimasom kaze da preterala...recimo...)Da bi mi posle haos napravila.Zanimljivo da se na nju nikada ne ljutim, niti ona na mene...saslusam je, ne opravdavam sebe nikada..i, .naravno trazim te greske kod sebe, i nadjem ih...
Takva sam i ja prema njoj, i ona isto cuti...saslusa me, i znam da razmislja o svemu posle.
Moja deca je dozivljavaju kao tetku,a mnogo pomisle da smo sestre...

od **polly88** Uto Okt 25, 2011 1:16 am

zanesena ::Nekoliko puta sam se selila tako da ta skolska prijateljstva nisam sacuvala...novi grad i nova sredina su donosili i nove prijatelje...od jednih sam odlazila, druge upoznavala uvijek sa nadom da cu sa svima ostati u kontaktu...medjutim vremenom se vecina tih veza izgubila...

I kod mene je slična situacija. Nekoliko sam se puta selila, promijenila 3 škole, sada sam na fakultetu... upoznala sam previše ljudi, neki su mi u određenom razdoblju bili jako dobri prijatelji, ali jednostavno nisam mogla sa svima ostati u kontaktu. Izdvojila bih svoju sestričnu, koju smatram i jako dobrom prijateljicom; poznajemo se od pelena i sada kada smo dosta daleko jedna od druge, dopisujemo se, tako da mogu reći da dosta toga dijelimo jedna s drugom.

Druge dvije najbolje prijateljice upoznala sam tek na fakultetu - s jednom studiram i dijelim klupu, a druga mi je bila cimerica dvije godine. S njima dijelim i dobro i zlo i iskreno se nadam da ćemo ostati u istim odnosima i kada završimo fakultet.

od **Still_dreaming** Sub Jun 15, 2013 12:56 pm

Čvrsto sam uveren u to da je moguće prijateljstvo za ceo život. Ali ne obično prijateljstvo, nego ono pravo. Osobu koja nema pravog prijatelja, onog kome može sve da poveri, smatram hendikepiranom, tj. smatram da toj osobi nedostaje jedna od bitnih stvari koja bi njen život učinila u potpunosti vitalnim, zdravim, funkcionalnim. To je kao kad neko ne bi imao desnu ruku, a dešnjak je.

od **ThePoet** Pet Jul 12, 2013 11:20 am

Prijateljstvo je vrlo krhka stvar. Da bi se održalo, obe strane moraju da se trude. Lako se prijateljima razdvoje putevi, u životu ništa nije jednosmerno. Ali mislim da je, uz obostrani trud, moguće sačuvati prijateljstvo za ceo život. E, sad - šta je ceo život? Da li prijateljstvo za ceo život mora da počne u detinjstvu i završi se u starosti? Mislim da ne.

Sa jednom drugaricom iz srednje škole sam imao zaista dobar prijateljski odnos i mislio sam da će to trajati celog života. Ali, ona je otišla u jedan grad, a ja u drugi i prihvatila je neka druga mišljenja i načela i bojim se da nikada više nećemo moći da imamo ono što smo nekad imali. Oboje smo se promenili na potpuno drugačije načine da mislim da je sada nemoguće da se opet negde sretnemo. Sada održavamo taj plamičak prijateljstva, zbog uspomena iz prošlosti, i tako nam odgovara.

Međutim, sreo sam mnogo prijatelja kada sam došao u Beograd koji se razvijaju u istom smeru kao i ja. Koji prihvataju moje promene, kao što ja prihvatam njihove. Neminovno je da se tokom celog života, u većoj ili manjoj meri, menjamo. Bitno je da su naši prijatelji spremni da se uhvate u koštac s našim promenama, kako bi prijateljstvo ostalo netaknuto. Isto to potrebno je i mi da uradimo.

Mislim da nije toliko bitno koliko dugo poznajemo nekoga. Neki ljudi nam se prosto uvuku pod kožu i imamo osećaj kao da ih poznajemo ceo život. Kvantitet nije toliko bitan koliko intenzitet prijateljstva.

Vredne prijatelje ne treba zapostavljati.
U prijateljstvu ne treba biti ponosan i meriti ko je kome koliko čega učinio.
U prijateljstvu treba biti spreman na promene i izazove, uostalom kao u svim međuljudskim odnosima.

od **Ivana_** Sre Jul 01, 2015 11:05 pm

Imam dva druga od detinjstva. Drugaricu znam duže. Nekih 21, 22 godine. Od svojih 27.
Druga 13. Rasli smo zajedno, i ne znam... možda ćemo ostati do kraja u sasvim dobrim odnosima. Oni me znaju spolja. Znaju ono što sam ja želela da pokažem. Ali u nekom višem smislu ne. Prosto oko sebe nikad nisam imala ljude bliske po senzibilitetu. Jako ih volim i nadam se da ćemo ostati u korektnim odnosima. Ali ne mogu da ih nazovem pravim prijateljima. Prosto ne mogu. Neka mi oproste ako se grešim o njih. Smatram da je za prvo prijateljstvo potrebno mnogo, mnogo više od godina provedenih eto tako, zajedno...
Ako se pojavi neko nov, i osetim ga kao sopstveno biće, bezobzira na vreme koje se poznajemo mogla bih mu dati taj epitet. Za sad se to ne dešava i sumnjam da će ikad.

od Sponsored content

Prijatelji za ceo život?

Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?

Re: Prijatelji za ceo život?