Priče za lep dan

Dati krv

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici, upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuzija kvi od njenog petogodišnjeg brata, koji je na čudesan način preboleo istu bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što je duboko uzdahnuo i rekao ,,Da, hoću ako će to spasiti Liz."

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraća boja u obraze. A onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u doktora i pitao zabrinutim glasom:

,,Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Nepoznati autor

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: ,,Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku ,,specijalnu priliku".

,,Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: ,,Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: ,,jednog dana" i ,,jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da viđam moje dobre prijatelje koje sam ja ,,jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati ,,jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

,,A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?''
,,Loši'', odgovori došljak. ,,Svi su bili pakosni i svađalice''.
,,Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi'', odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

,,Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu.''
,,I ovde su dobri ljudi'', odgovori starac. ,,Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo.'''

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Mala kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodisnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla:
,,Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio:
,,Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nadje !”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla:
,,Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu sa dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.

Priča jedne sveće...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoći i toplini koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem, to se više bližim svome kraju. ,,Izgorela je'' reći ćete, a ono što je ostalo vi ćete baciti. Znam, za mene postoje dve mogućnosti: Ili da ostanem u kutiji u tami, ili da gorenjem postajem kraća. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju. Ipak, lepše je ako mogu nešto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku, ostajući sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se približe ljudima i daruju im od svoje topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo moraš dati nešto od sebe samog, nešto od svoje radosti, od svoje srdačnosti, od svog smeha, možda nešto i od tuge. I ne trebaš bojažljivo razmišljati o tome kako ćeš sačuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam će primiti svetlo. Što više goriš za druge to će svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti ovde za druge, žale se i neprestano mrmljaju na teška vremena. Još uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, veće je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveća.

Lepota i Rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.

Eho

Jedan čovjek i njegov sin su jednog dana išli šumom.
Odjednom, dječak zape i osjećajući bol kriknu:

“Ahhh!” Iznenada, ču glas koji je dolazio s planine:

“Ahhh!” Znatiželja ga obuze pa dreknu:

“Ko si ti?” Ali, odgovor koji dobi biješe:

“Ko si ti?” Ovo ga naljuti, pa ponovo dreknu:

“Kukavico!” Glas odgovori:

“Kukavico!” Dječak pogleda oca i upita ga:

“Tata, šta se ovo dešava?”

“Sine”, reče otac, “obrati pažnju.”
Tada otac viknu:

“Divim ti se!” Glas odgovori:

“Divim ti se!” Otac ponovo uzviknu:

“Predivan si!” Glas reče:

“Predivan si!” Dječak je stajao iznenađen, ali još uvijek ne shvatajući šta se dešava. Otac mu objasni:

“Ljudi ovo zovu ‘eho’. Ali, to je zapravo ‘život’.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.
Život je ogledalo tvojih djela.
Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi.
Želiš li više dobra, podari više dobra.
Želiš li razumijevanje i poštovanje, trudi se da razumiješ i poštuješ druge.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života.
Život ti uvijek vraća ono što daješ.
Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih djela.”

Poverenje

Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji živeo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je već imao poverljive ljude, ali mu je trebala još jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je želeo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladića, koji je znao da čuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se traži jedna takva ličnost.
Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se našao u dilemi koga da izabere. Zato je odlučio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude rešio i još obrazložio svoje rešenje, biće izabran.
Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladić je dobio tri lutke. One su bile identične, jednake veličine, jednako obučene sa istim frizurama.
Međutim, one su se ipak u nečemu razlikovale. A to nešto je trebalo zapaziti tj. pronaći. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladići su vraćali lutke sa obrazloženjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.
„Valjda će se naći bar jedan koji će uočiti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je važna. Uoči li neko tu njenu osobinu, znači da je i sam ima. A meni baš takav treba.”
Najzad se pojavio jedan mladić koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego što je bilo šta rekao, uradio je sledeće:
Prvoj lutki je uvukao jednu slamčicu u uho i ona je izašla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamčica je izašla na usta.
I na kraju, kod treće lutke slamčica nije uopšte izašla, već je ostala unutar same lutke.
,,Poštovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladić.
,,Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila rešena.

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

Greške

Interesantno kako je lako napraviti grešku ali je istovremeno jako teško da svjesno i namjerno napravimo neku grešku. Mi se konstantno trudimo, svjesno ili nesvjesno, da ne pravimo greške ali svakodnevno smo u atmosferi gdje su greške sasvim uobičajena pojava. Činjenica je da tek kad prođe izvjesno vrijeme uvidimo da li će se ispostaviti da je nešto što smo uradili bilo greška.

Griješiti je svakako ljudski, ne postoji bezgrešan čovjek. I dok bilo što radimo totalno smo nesvjesni da li će nas neki naš pokret, gesta ili misao odvesti u neki pokušaj koji će se na kraju pretvoriti u čisti promašaj.

Ipak, svaki put kad pogriješimo dobijemo mogućnost da spoznamo i naučimo nešto novo iz neke sopstvene greške. Ne moramo se stidjeti priznanja da smo pogriješili jer to znači da smo postali mudriji, zreliji, iskusniji. Ako uspijemo uočiti gdje i kako je krenulo pogrešnim putem nekom sljedećom prilikom ćemo lakše odabrati neki novi put.

Zašto je nekad tako teško oprostiti nekome njegovu grešku a nasuprot tome zašto se mi sami bezrezervno nadamo da ćemo dobiti oprost zbog naših grešaka. Zašto nekad sami sebi teško opraštamo greške koje smo uradili.

Iskreno izvinjenje uz pokajanje iz duše je čin koji pokazuje da smo svjesni veličine svoje greške a samim tim odlučan pokušaj da iz svoje greške nešto naučimo. Greške tako ne moraju biti nešto totalno nepoželjno. Greške svakako mogu biti prilika da spoznamo nešto na što nikako drugačije ne bi mogli nadoći.

Opraštanje zapravo nije neraskidivo vezano za nekog drugog već najviše utiče na nas jer opraštanjem smirujemo sebe i svoju savjest. Pomirimo se sa činjenicom da se nešto desilo i da na to više ne možemo uticati. Ostavimo sve negativne emocije koje nas za to vežu i napravimo jedan odlučan korak dalje.

Svakako da se čini kako je lakše da se svetimo nego da opraštamo jer oprostom mi aktivno mijenjamo sami sebe opraštajući sebi ili drugome. Za iskren oprost nije dovoljna samo želja i volja, potrebna je vjera i snaga.

Pamtimo da bi naučili a opraštamo da bi bili slobodni.

Daj sve od sebe


Živeo je jednom čovek koji je želeo prevladati patnju pa je otišao u budistički hram da nađe učitelja koji će mu pomoći. Upitao ga je:

‚‚Budem li meditirao četiri sata dnevno, koliko će mi godina trebati da prevladam patnju?”
Učitelj odgovori: ‚‚Ako meditiraš četiri sata dnevno možda ćeš za deset godina uspeti.”
Misleći da bi on to mogao i bolje opet ga upita: ‚‚A ako meditiram osam sati dnevno, koliko će mi onda trebati?”
Učitelj ga pogleda i reče: “Kada bi meditirao osam sati dnevno za 20 godina možda bi prevladao patnju.”
‚‚Ali zašto bi mi trebalo više vremena ako bi duže meditirao svaki dan?”
Učitelj: ‚‚Ti nisi ovde da bi žrtvovao svoju radost ili svoj život. Ovde si da bi živeo, da bi bio srećan i da bi voleo. Ako tokom dva sata možeš dati sve od sebe, a ti umesto toga meditiraš osam sati, samo ćeš se umoriti, nećeš shvatiti smisao i nećeš uživati u svom životu. Daj sve od sebe, i možda ćeš naučiti da, bez obzira koliko dugo meditiraš možeš živeti, voleti i radovati se.“

Don Migel Ruiz

Crvena ruža

Neki čovek se zaustavio ispred cvećare kako bi naručio i poslao cveće za svoju majku, udaljenu 320 kilometara.
Kada je izašao iz automobila primetio je uplakanu devojčicu koja je sedela na ivici trotoara.
Upitao ju je u čemu je problem, a ona je odgovorila:
‚‚Htela sam da kupim crvenu ružu za mamu, ali nemam dovoljno novca.”
Čovek se nasmešio i rekao: ‚‚Dođi, kupićemo ružu za tvoju mamu.”
Naručio je cveće za svoju majku i kupio ružu devojčici.
Na izlazu iz cvećare ponudio joj je da je odveze majci. Devojčica je pristala. Zatim ga je vodila do groblja gde je položila ružu na svež grob. Čovek se vratio u cvećaru, opozvao isporuku, uzeo cveće koje je platio i odvezao se 320 kilometara do kuće svoje majke.

Nije važno...


Čovek je nerazuman, nelogičan i sebičan. Nije važno. Voli ga!

Ako činiš dobro, pripisaće to tvojim sebičnim ciljevima. Nije važno. Čini dobro!

Ako ostvariš svoje ciljeve, naći ćeš lažne prijatelje i iskrene neprijatelje. Nije važno. Ostvaruj svoje ciljeve!

Dobro koje činiš sutra će biti zaboravljeno. Nije važno. Čini dobro!

Poštenje i Iskrenost učiniće te ranjivim. Nije važno. Budi Pošten i Iskren!

Ono što si stvarao godinama, u trenutku može biti srušeno. Nije važno. Stvaraj!

Ako pomažeš ljudima, možeš loše proći. Nije važno. Pomaži im!

Daješ svetu najbolje od sebe, a on ti uzvraća udarcima. Nije važno. Daj najbolje od sebe!

Za sve koji su rođeni i preživeli 1960-te, 70-te & 80-te!

Prvo, preživeli smo...
I rođeni smo normalni, iako su naše majke, kad ih je bolela glava, pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikada nisu bile testirane na dijabetes!
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu čuvati van domašaja dece na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e!
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i air beg-ova i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili rolama!
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte a ne iz flašica kupljenih u supermarketu.
Delili smo flašicu Kole sa našim prijateljima i NIKO nije zbog toga umro!
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli, zato što smo se STALNO IGRALI NAPOLJU!
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, sve dok se ne upale svetla na ulici... žmurke, pale i kliša, klikera, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, planova i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli.
Neretko, niko nije mogao da nas nađe po celi dan, i nikada nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica NAUČILI SMO KAKO DA REŠIMO PROBLEM!
Mi nismo imali imaginarne prijatelje, ni probleme sa koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiper aktivnosti.
Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Mi nismo imali Playstation, Nitendo, X-Box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne telefone, kompjutere, internet, chat rooms....
MI SMO IMALI PRIJATELJE I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO SA NJIMA.
Padali smo sa drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu lil ruku, ali naši roditelju nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se sa lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to preživeli bez posledica.
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelju nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari bili su često strožiji nego sam zakon!
Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom, a jedan sa tatom.
Mi smo imali jednu kuću i jednu porodicu.
Poslednjih 40 godina su bile najplodosnije godine u istoriji čovečanstva.
Naše generacije su proizvele najbolje izumitelje i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili da živimo sa tim.
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!

Ruža


Nemački pesnik Rilke boravio je neko vreme u Parizu. Idući na univerzitet svakog dana je u dvorištu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.
Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sedela je uvek na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada nište nije udelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić.
Jednog dana mlada žena začuđeno upita pesnika:
‚‚Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?”
‚‚Trebali bismo udeliti nešto njenom srcu, a ne u ruke” odgovorio je pesnik.
Sledećeg dana Rilke se pojavio s prelepom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htede proći.
Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči, pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stišćući ružu na grudima.
Cele nedelje nisu je vidjeli. Osmog dana pojavila se na istom uglu. Bila je nema i nepokretna kao i uvek.
‚‚Od čega je živela sve ove dane, kad nije ništa dobila?”, upitala je mlada Francuskinja.
‚‚Od ruže”, odgovori pesnik.

Gandijeve poruke


1. Promeni samoga sebe

‚‚Ako želiš da vidiš promenu u svetu, ti moraš postati ta promena!''

‚‚Kao ljudima, naša veličina se ne nalazi u tome da promenimo svet, jer to je mit našeg atomskog doba, nego u tome da sami sebe promenimo.''


2. Ti imaš kontrolu!

‚‚Niko ti ne može nauditi bez tvoga pristanka.''


3. Oprosti i zaboravi

‚‚Slabići ne mogu nikada oprostiti. Oprost je atribut jakih. Izreka, ‚‚oko za oko” će samo dovesti do toga da celi svet postane slep.''


4. Ako čovek ne deluje, ne dospeva nikuda!

‚‚Jedan gram delovanja vredi više od tone teorije.''


5. Živi ovaj trenutak

‚‚Ne želim predviđati budućnost. Bavim se savladavanjem prošlosti. Bog mi nije dao kontrolu nad sledećim trenutkom.''


6. Svako je čovek

‚‚Tvrdim da sam jednostavna individua i da činim greške kao i svaki drugi smrtnik. Dovoljno sam skroman da priznam sopstvene greške i da iznova promislim o svojim koracima.''

‚‚Nije mudro biti previše siguran u sopstvenu mudrost. Dovoljno je da nas neko podseti na to kako jaki znaju postati slabi i kako se i mudraci varaju.''


7. Budi uporan, postojan, istrajan

‚‚Prvo te ignorišu. Nakon toga te ismejavaju. Potom se bore protiv tebe. Na kraju TI pobeđuješ.''


8. Gledaj u čoveku dobro i pomaži ljudima

‚‚Ja tražim u čoveku samo njegove dobre strane, vrline u njemu. Budući da ni sam nisam bezgrešan, ne tražim greške kod drugih.”

‚‚Čovek postaje veliki u onoj meri u kojoj pomaže dobrobiti drugih ljudi.''


9. Budi jedinstven, autentičan, budi svoj

‚‚Bićeš srećan kada je ono što misliš, što govoriš i što činiš, u međusobnoj harmoniji.''


10. Rasti i razvijaj se dalje!

‚‚Kontinuirani razvoj je zakon života. A ljudi koji uvek pokušavaju sačuvati svoje principe u koje veruju, kako bi tako mogli stalno delovati, dovode se u pogrešan položaj.''

‚‚Ko sam ja?” – upita mladić Starca.

‚‚Ti si ono što ti misliš.” – odgovori Starac. – ,,Objasniću ti jednom pričom.”

‚‚Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.

To su tata i mama – misli nevino dete.

To su ljubavnici – misli čovek pokvarene mašte.

To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina – misli čovek koji živi sam.

To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao – misli čovek pohlepan za novcem.

To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata – misli žena nežne duše.

To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta – misli čovek ožalošćen zbog smrti svoje kćeri.

To su zaljubljeni – misli devojka koja sanja o ljubavi.

To su dvojica koji se bore na smrt – mislli ubica.

Ko zna zašto se grle? – misli uskogrudi čovek.

Kako je lepo videti dve osobe koje se grle – misli čovek Božji.''

‚‚Svako misli,” – zaključi Starac – ‚‚zavisno od toga šta je sam. Pronikni u svoje misli: ti možeš reći puno više o tome ko si nego tvoj učitelj.”

Prednost nesreće

‚‚Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje”, reče učitelj.

To je obrazložio ovako:

‚‚Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike nenaseljene ravnice.

Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem – dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem...''

I zaključio bi:

‚‚Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje.”

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekovremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:
‚‚Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
‚‚A jesi li ti vidio sve specifikacije, koje sam napravio da je formiram?"
Evo, vidi:
‚‚Ona mora znati prati, ali ne sme biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova, a svi moraju imati mogućnost za zamenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvoro dece… U isto vreme treba znati dati poljubac, izlečiti od jednog povređenog kolena do slomljenog srca, i sve to mora raditi samo sa dve ruke.”
Anđeo se začudio svim tim zahtevima:
‚‚Sa samo dve ruke? Nemoguće!
I ovo je samo standardni model?!“
Pa će Bogu:
‚‚To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.
‚‚Ne želim to!", protestvovao je Bog. ‚‚Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago. Kad se razboli, sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno."
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
‚‚Bože, kako si je napravio taku meku?”
‚‚Da, mekana je”, kaže Bog, ‚‚ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš verovati što sve može učiniti i izdržati.”
‚‚A može li misliti?" pita Anđeo.
Bog odgovara:
‚‚Ne samo da može misliti, ona može i sarađivati i dogovarati se."
Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju, pa dotaknu ženino lice...
‚‚Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju..."
‚‚Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.
‚‚A zašto to, čemu služi?", upita Anđeo.
I Bog kaže:
‚‚Suza je njen način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”
Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
‚‚Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”
To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smeje, kad želi vrisnuti.
Žena peva, kada želi plakati. Plače kad je srećna i smeška se kad je nervozna.
Bori se za ono u šta veruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje ‚‚ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rešenje. Sve od sebe daje za svoju porodicu. Ona prati prijateljicu kod doktora, zato što se ova plaši.
I žena voli bez granica...
Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili venčanje.
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za šta bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izlečiti slomljeno srce.
‚‚Ali...", Bog će zabrinuto: ‚‚...žena ima i jednu grešku:

ona zaboravlja koliko vredi...''

Still_dreaming ::‚‚Ti si ono što ti misliš.”

Sasvim se slazem da ljudi onim sto misle i govore izrazavaju mnogo vise kakvi su oni sami, nego svijet koji ih okruzuje. Nedavno sam imala priliku da vidim malu potvrdu toga u svadji izmedju dva brata. Bili su se dogovorili da zajedno izadju cim jedan od njih zavrsi neki poslic koji je trebao oposliti za najvise sat vremena. Marko je otisao da obavi sto je trebalo i nije se vratio tri i po sata. Milan ga je cekao i nije mu bas bilo pravo sto dogovor nije postovan, tim prije sto je on mogao izaci sa nekim drugim da nije bilo njihovog dogovora. Kada je Marko konacno stigao kuci bez i jedne rijeci objasnjenja sto se zadrzao toliko ili izvinjenja, Milan ga je upitao zasto nije nazvao da javi da nece stici. Marko se na to razestio i prvo pitao Milana zasto on nije nazvao, a onda poceo da mu govori kako mu je on potpuno nevazan, sta on zamislja ko je on, zasto bi on njega zvao i sasuo mu u lice gomilu slicnih uvredljivih izjava. Ko zna sta je razestilo Marka i zasto je tako reagovao, ali sve se zavrsilo svadjom i braca su prestala da razgovaraju. Milan je pokusao da izgladi sukob cim se smirio, i Marko je naizgled prihvatio pomirenje. Bilo je novogodisnje vece I Marko je ignorisao Milana i njegovu zenu svu noc. Sljedeceg jutra nastavio je svadju cim se zavrsio dorucak i u svadji optuzio Milana da je ignorisao Markovu zenu i nije joj nazvao dobar dan kada je vidio. On je tvrdio da je Milan to uradio da ponizi njega - Marka. Milan se nije mogao cak ni sjetiti da ikada nije pozdravio Markovu zenu, pogotovo ne namjerno. Posto je ponasanje bilo upravo suprotno, to jest Marko je ignorisao Milana i njegovu zenu, on je ovom izjavom prakticno priznao da je korijen njegovog ponasanja bila zelja da povrijedi i ponizi brata.

Citav sukob je bilo veoma lako izbjeci jednostavnim osmjehom i izvinjenjem. "Izvini, zakasnio sam." Da je samo Marko izgovorio ove rijeci kada je stigao kuci ne bi doslo ni do kakvog sukoba.

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
Sin: ‚‚Tata, smem li te nešto pitati?''
Otac: ‚‚Da, naravno, reci, što je?''
Sin: ‚‚Tata, koliko zarađuješ na sat?''
Otac: ‚‚To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?'', kaže gnevno
Sin: ‚‚Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?''
Otac: ‚‚Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.''
Sin: ‚‚Oh,''' dečak odgovori, spuštene glave - ‚‚Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?''
Otac je bio besan: ‚‚Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi ravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!''
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja...kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac...
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
‚‚Jesi zaspao, sine?'', upitao je.
‚‚Ne, tata, budan sam", odgovori dečak.
‚‚Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.''
Dečak se uspravio, smešeći se. ‚‚Oh, hvala ti, tata!'', poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
‚‚Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?'', planu otac.
‚‚Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.'', odgovori dečak.
‚‚Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

U vrtu jedne ludnice sretoh mladića bledog lika, lepog i čuđenjem obuzetog.
I sedoh kraj njega na klupu, te rekoh: ‚‚Zašto si ovde?"
On me pogleda zapanjeno, pa reče: ‚‚Pitanje ti je nedolično, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene hteo da načini svoju sliku i priliku, a to je želeo i moj stric. Moja majka htela je da budem baš kao njen uvaženi otac. Moja je sestra isticala svoga muža moreplovca kao savršen primer na koji je trebalo da se ugledam. Moj brat misli da treba da budem, kao i on, dobar atleta.
Tako su i moji učitelji, doktor filosofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto rešili i svaki bi od njih da budem odraz njegovog lika u ogledalu.
Zato sam došao ovde. Tu mi deluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam."
Uto se iznenada okrenu ka meni i reče: ‚‚Nego, reci mi, da li su i tebe ovamo takođe oterali obrazovanje i dobar svet?"
A ja odgovorih: ‚‚Ne, došao sam u posetu."
On reče: ‚‚Ti si, dakle, jedan od onih sto žive u ludnici s one strane zida."