Kalendar poznatih

Gistav Flober (fr. Gustave Flaubert), rođen 12. decembra 1821. godine u Ruanu, bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.

Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce; od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.

Njegov roman „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod je šestogodišnjeg rada. Roman opisuje život žene u francuskoj provinciji, raspetoj između maštanja i svakodnevice. Kada se pojavila, knjiga je u javnosti izazvala skandal zbog svoje otvorenosti. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.

Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ‚‚Madam Bovari, to sam ja!", čuvena je Floberova rečenica.

U istorijskom romanu ‚‚Salambo'' (1862) radnja se dešava u drevnoj Kartagini i nastala je na osnovu utisaka sa putovanja u Tunis.

Pored „Gospođe Bovari“, veoma je važan i Floberov roman „Sentimentalno vaspitanje“ (l`Education sentimentale) iz 1869. Napisao je još romane „Iskušenje Svetog Antonija“ (1874) i „Buvar i Pekiše“ (posthumno objavljen 1881).

Umro je 8. maj 1880. godine u Kanteleu.

Hajnirh Hajne, Moritz Daniel Oppenheim

Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine) je bio veliki nemački pesnik u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je 13. decembra 1797. godine u Diseldorfu, u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza, pa je to u pesniku probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj.

1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnim odbijanjem svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea.

1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na pravima na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja ‚‚Slika s putovanja'', gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. Iste godine ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu ‚‚Knjigu pesama''. 1827. izlazi definitivna redakcija ‚‚Knjige pesama''. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi ‚‚Firentinske noći''.

Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među njima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena.

U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme ‚‚Ata Trol'' (1843) i ‚‚Nemačka, zimska bajka'' (1844). ‚‚Nemačka, zimska bajka'' postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljkim odnosima. Zbirku poezije ‚‚Romanesero'' objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina.

Delo ‚‚Razni spisi'', iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856. godine.

Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine.

Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom.

Paul Kle (Paul Klee) je bio je nemačko-švajcarski slikar, član umetničke grupe Plavi jahač (nem. Der Blaue Reiter). Na njegovo stvaralaštvo uticalo je nekoliko pravaca savremene umetnosti: ekspresionizam, kubizam i nadrealizam. Kle i njegov prijatelj Vasilij Kandinski poznati su po svom pedagoškom radu u školi Bauhaus.

Rodio se 18. decembra 1879. godine u Švajcarskoj, otac mu je bio učitelj muzike, a majka švajcarska pevačica. Detinjstvo je proveo u Švajcarskoj, a pošto je po ocu dobio nemačko državljanstvo, odselio se posle mature 1898. u Minhen. Posle dvoumljenja između muzike (bio je izvanredan i talentovan violinista), literature i likovne umetnosti, ipak se opredelio za slikarstvo. Prvo je studirao grafiku na privatnoj školi Henrika Knira i u to doba sticao ne samo umetnička već i seksualna iskustva. Iz jedne takve kratkotrajne veze rodio mu se sin koji je posle nekoliko nedelja umro.

U oktobru 1900. posećivao je časove slikarstva kod Franca fon Štika na Minhenskoj akademiji, gde je studirao i Vasilij Kandinski sa kojim se mnogo kasnije upoznao. Godine 1901. napustio je akademiju. Posle puta po Italiji, bio je u Berlinu kod roditelja gde je slikao aktove i svirao u orkestru i pisao pozorišne kritike. Godine 1900. oženio se sa klaviristkinjom Lili Štrumpf i sledeće godine im se rodio sin Feliks. Naredne godine je proveo u domaćinstvu i posvetio se vaspitavanju svoga sina, dok je Lili zarađivala za život i tada se Kleov slikarski život sporo razvijao.

Godine 1911. Upoznao je Augusta Makea i Vasilija Kandinskog. Skupa sa njima i Franc Marka, Gabrijelu Minterl, Alekseja Javlenskog i druge; svi su se zajedno interesovali za gotiku, primitivnu umetnost i nove savremene likovne pravce fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio poglede na umetnost.

Kandinski i Mark u to doba rade na almanahu ‚‚Der Blaue Reiter" - ‚‚Plavi jahač'' koji je postao jedno od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti 20. veka. Prva njihova izložba bila je otvorena krajem 1911. godine u modernoj galeriji Tanhojzer u Minhenu. Tu Kle nije učestvovao, ali je za jedan časopis napisao recenziju. Na drugoj njihovoj izložbi je učestvovao i Kle, a posle izložbi u Minhenu izlagali su i u drugim gradovima, kao na primer u Kelnu i Berlinu.

Godine 1914. godine Paul Kle je sa Francom Markom i Lujom Moajeom posetio Tunis. Na ovom putu Kle nalazi pristup ka boji i u svoj dnevnik upisuje: ‚‚... ja i boja smo jedno. Ja sam slikar".

U Prvom svetskom ratu, 1920. godine, Kle je pozvan u nemačku armiju, ali je kao slikar imao sreće i nije raspoređen za front, već je radio na maskirnim uzorcima za avione, no u ratu je izgubio svoje prijatelje Augusta Makea i Franca Marka. I u armiji je Kle imao privilegije da izlaže i u galeriji Šturm u Berlinu. Izlagao je više apstraktnih akvarela. Iz armije je otpušten 1918. godine.

Godine 1920. je bila njegova retrospektivna izložba u Minhenu i tada postaje priznat slikar. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u Bauhausu u Vajmaru - školi koju je osnovao Valter Gropijus. Primio je ponudu i osvanuo je sa Kandinskim na ravnom i akademskom nivou, prvo je radio kao rukovodilac radionica, a posle su obojica vodili vlastita predavanja slikarstva.

Bauhaus je bila progresivna škola i morala je da se bori protiv konzervativnih shvatanja nacional-socijalista. Bauhaus se preselio u Desau, u zgradu koju je projektovao sam Valter Gropijus i u kojoj su bili i stanovi za pedagoge i gde je i Paul Kle stanovao. Obojica (Kle i Kandinski) intenzivno predaju na Bauhausu. Posle kratkog premeštanja u Berlin 1932. godine, Bauhaus je ukinut.

Kle je na Bauhausu ostao do 1930. godine i posle je primio profesuru na diseldorfskoj akademiji. Posle nastupa nacizma, kao ‚‚degenerisani umetnik", on je otpušten. Umro je 29. juna 1940. godine u Lokarno-Muratu.

Edit Pjaf (fr. Édith Piaf), rođena 19. decembra 1915. godine, francuska je čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona. Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom, a izvodila je uglavnom balade koje su je i proslavile. Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l'amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960).

Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života su još uvek obavijeni velom misterije. Rođena je pod punim imenom Edit Đovana Gasion (fr. Édith Giovanna Gassion) u Belevilu u Parizu, u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Danijel Penak. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edit Kavel, a prezime Pjaf, što na francuskom znači ‚‚vrabac'', dobila je zahvanjujući nadimku 20 godina kasnije.

Njena majka, Aneta Đovana Majar, bila je Italijanka, tada sedamnestogodišnja devojka, poreklom iz Livorna, radila je pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa, a od nje je Edit uzela srednje ime Đovana. Otac, Luj Alfons Gasijon, bio je ulični akrobat i pozorišni izvođač. Mala Edit je najpre bila ostavljena nakratko kod bake sa majčine strane. Kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji, i onda se prijavljuje u francusku vojsku. Tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost i promenili su njen način viđenja života.

Od svoje treće do sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije. Godine 1929. pridružila se ocu u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela. Marsela je ubrzo umrla od meningitisa.

Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Luj Leple (Louis Leplée), čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: ‚‚Mali vrabac'' (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen, a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe.

Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad ‚‚Le Bel Indifférent'' u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija.

Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, ‚‚La Vie en rose" pisana je usred nemačke okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata. U to vreme, ona je postajala sve uspešnija. Pevajući za visoke nemačke oficire u par klubova, Edit je zaradila pravo da se slika sa francuskim ratnim zarobljenicima, pod izgovorom da bi im digla moral. Kada bi te slike došle u posed zatvorenicima, oni bi isecali svoje likove na fotografiji, i koristili ih da naprave lažne dokumente za beg iz zatvora. Danas je Editina povezanost sa Francuskim pokretom otpora poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi i Americi (južnoj i severnoj), gde je postala internacionalno poznata ličnost. Njena popuralnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Šou Ed Salivana i dva puta u Karnegi holu (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Šarla Aznavura, vodeći ga na turneju sa sobom po Francuskoj i SAD.

Velika ljubav Edit Pjaf, bokser Marsel Serdan, poginuo je 1949. u avionskoj nesreći. Pjaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Žak Pil, pevač; venčali su se 1952. i razveli 1956, a drugi, Teo Sarapo (fr. Théo Sarapo), bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962.

Godine 1951. doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je postala zavisnik od morfijuma, od koga se kasnije odvikla.

Dvorana Olimpija u Parizu je mesto gde je Pjaf poslednji put održala seriju popularnih koncerata. Tu je držala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. Odlomci pet recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963, Pjaf snima svoju poslednju pesmu: ‚‚L'homme de Berlin".

U svojoj 47. godini, Pjaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žana Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt objavljena 11. oktobra. Taj datum je postao zvanični datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnosti, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ta informacija i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza. Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pjaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata.

Danas postoji muzej posvećen Edit Pjaf u Parizu. Pamti se kao jedna od najboljih Francuskih pevačica.

Dara Džokić je rođena u Beogradu, 20. decembra 1955. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je na Zvezdari. Diplomirala je glumu u klasi prof. Minje Dedića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Prvi angažman je bio u pozorištu Boško Buha, a potom prelazi u Atelje 212, čiji je član i danas u statusu prvakinje. Gostovala je i na scenama nekoliko drugih beogradskih pozorišta (Beogradsko dramsko pozorište, Zvezdara teatar, Narodno pozorište u Beogradu) i učestvovala u festivalskim produkcijama (Subotica, Budva, Split). Povremeno igra na filmu i televiziji.

Pozorišne predstave:
‚‚Cement”, ‚‚Čaplja”, ‚‚Metastabilni gral”, ‚‚Sveti Georgije ubiva aždahu”, ‚‚Marija se bori sa anđelima”, ‚‚Prosjačka opera”, ‚‚Svećar”, ‚‚Strah za granicu”, ‚‚Kus petlić”, ‚‚Jerma”, ‚‚Alkestida”, ‚‚Kneginja iz Foli Beržera", ‚‚Iza kulisa”, ‚‚Kabare”, ‚‚Marija Stjuart”, ‚‚Ples u doba Lunase”, ‚‚Turneja”, ‚‚Naši sinovi”, ‚‚Parovi”, ‚‚Samo vi ajte, a mi ćemo za vama graktat i arlaukat”, ‚‚Lepotica Linejna”, ‚‚Egzibicionista”, ‚‚Vila Sachino”, ‚‚Brana”…

Filmovi:
‚‚Kamiondžije”, ‚‚Moljac”, ‚‚U zatvoru”, ‚‚Dečko koji obećava”, ‚‚Obećana zemlja”, ‚‚Uvek spremne žene”, ‚‚Azra”, ‚‚Povratak lopova”, ‚‚Skoro sasvim obična priča''.

TV drame:
‚‚Poslednja avantura”, ‚‚Bele udovice”, ‚‚Sestre”, ‚‚Ženska priča” TV serije: ‚‚Otpisani”, ‚‚Kamiondžije”, ‚‚Metla bez drške”, ‚‚Spomenar”, ‚‚Volem i ja narandže, al trpim”, ‚‚Tajna porodičnog blaga”, ‚‚Naša mala redakcija”, ‚‚M(j)ešoviti brak”.

Hajnrih Teodor Bel (nem. Heinrich Theodor Böll), rođen 21. decembra 1917. godine, jedan je od najistaknutijih i najčitanijih nemačkih pisaca 20. veka. U autobiografskom eseju „O sebi samom“ (1958) pominje dve sudbinske činjenice koje su ga bitno opredelile u književnost. Prva je liberalno poreklo njegove porodice, otvorene za umetnost (otac mu je bio skulptor), a druga rodni krad Keln, sa svojim kontrastima između katoličke buržoazije i „crvenog“ proletarijata. Imao je samo petnaest godina kada su nacisti prodrli u Keln. Bel je bio jedan od retkih mladih Nemaca koji se nije priključio Hitlerovoj omladini. Zato je regrutovan već početkom Drugog svetskog rata i šest godina je proveo na tri fronta. Ranjen je četiri puta, a krajem rata bio je zarobljen i deportovan u američki logor u Francuskoj. U razoreni Keln vratio se 1945. i tada se upisao na studije. U to vreme počeo je da piše, objavivši tokom dve godine u novinama šezdesetak novela. Od 1951. godine, kada je objavio roman „Gde si bio, Adame?“, pisanje mu je postalo stalno zanimanje.

Na početku svog književnog rada Bel opisuje beznadežnost života vojnika, nepodnošljivu okrutnost koju je doživeo dok je služio vojsku. Kasnije je počeo da piše i o stvarnosti modernog nemačkog društva. Pažnju kritike i šire čitalače publike privukao je već svojim drugim romanom „I ne reče ni jednu reč“ (1953). Godine 1968. Bel je počeo da radi kao predavač na Frankfurtskom univerzitetu, a od 1972. aktivno se uključuje u politički život Nemačke. Umro je u Bonu 1985. godine.

Ostala važnija dela: ‚‚Kuća bez čuvara'' (1954), ‚‚Hleb ranih godina'' (1955), ‚‚Bilijar u pola deset'' (1959), ‚‚Mišljenja jednog klovna'' (1963), ‚‚Prečesto ideš u Hajdelberg'' (1970), ‚‚Grupni portret s damom'' (1971), ‚‚Izgubljena čast Katarine Blum'' (1974), ‚‚Žene u pejzažu sa rekom'' (1985), ‚‚Zaveštanje'' (1985)...

„Za delo koje je spojilo široke perspektive njegovog doba i istančanu veštinu slikanja likova i doprinelo obnovi nemačke literature'', Hajnrih Bel je 1972. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Umro je 16. jul 1985. godine u Bonu.