Eni Lenoks - 25. decembar

od **Still_dreaming** Sub Dec 24, 2011 12:25 pm

Eni Lenoks (engl. Annie Lennox) je škotska muzičarka, pevačica i tekstopisac. Ona je i solo pevačica i vodeći vokal muzičkog dueta Eurythmics, koju su rok muzičari proglasili za ‚‚najveću živu belu soul pevačicu" na TV kanalu VH1 u emisiji 100 najvećih žena rok end rola 1999. Kao solo pevačica i sa Eurythmics-om, Lenoks je prodala 80 miliona ploča / diskova.

Rođena je kao En Lenoks 25. decembra 1954. godine u Aberdinu, u Škotskoj, i pohađala Višu školu za devojke u Aberdinu. Obrazovani je klasični muzičar; studirala je flautu na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu.

Eni nije bila sasvim zadovoljna svojim studijama na Kraljevskoj akademiji. Njen profesor flaute je o njoj napisao: ‚‚En u početku nije uvek bila sigurna gde da usmeri svoje napore, iako je kasnije bila posvećenija radu. Ona je, međutim, vrlo, vrlo sposobna." Dve godine kasnije Eni je izjavila: ‚‚Morala sam da radim kao konobarica, barmenka, pomoćna prodavačica." Godine 2006. Akademija joj je dodelila zvanje počasnog člana. Lenoks je takođe izabrana za počasnog člana Kraljevske škotske akademija muzike i drame iste godine.

Eni je prvo bila u braku sa Rada Ramanom, između 1984. i 1985. Od 1988. do 2000. bila je u braku sa izraelskim filmskim i muzičkim producentom Urijem Fruhtmanom, sa kojim ima dve kćerke, Lolu i Tali. Fruhtman je bio i otac Eninog prvog, mrtvorođenog sina, Danijela, decembra 1988.

Između 1977. i 1980. Lenoks je bila vodeći vokal grupe The Tourists, umereno uspešnog britanskog pop benda, kada je prvi put sarađivala sa Dejvom Stjuartom. Dok su bili u grupi The Tourists, Stjuart i Lenoks su imali kratku ljubavnu vezu, koja je okončana u vreme kad su osnovali Eurythmics.

Enin i Dejvov synthpop duet Eurythmics je Eni doneo svetsku slavu. U ranim godinama Euritmicsa, Eni je bila poznata po svom hermafroditskom ponašanju, jer je nosila odeću i oponašala Elvisa Prislija. Euritmicsi su izdali dugu listu uspešnih singlova u osamdesetim godinama, među kojima su ‚‚Sweet Dreams (Are Made of This)", ‚‚Here Comes the Rain Again", ‚‚Who's That Girl?", ‚‚Would I Lie to You?", ‚‚There Must Be an Angel (Playing with My Heart)", ‚‚Missionary Man", ‚‚You Have Placed a Chill in My Heart" i ‚‚Don't Ask Me Why". Iako se duet nikada nije zvanično raspao, Eni je raskinula saradnju sa Stjuartom 1990. Otada je započela jednako uspešnu solističku karijeru.

Od samog početka svoje karijere, Eni je eksperimentisala sa svojim imidžom i pevačice i žene. Sazrela je kao javna ličnost u kasnim godinama 20. veka, upravo u vreme kada su MTV i video postali ključno sredstvo popularizacije savremene muzike. Eni je uspela da promišljeno upravlja svojim imidžom i kao interpretator i kao promoter svoje muzike. Uspešna karijera je Eni Lenoks donela značajno bogatstvo, oko 30 miliona funti.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Dec 24, 2011 12:28 pm

od **Still_dreaming** Ned Dec 25, 2011 12:26 pm

Henri Valentajn Miler (engl. Henry Valentine Miller), rođen 26. decembra 1891. godine, bio je američki književnik i, uz Hemingveja, jedan od najznačajnijih američkih pisaca dvadesetog veka. Detinjstvo i ranu mladost proveo u Bruklinu. Shvativši da akademski život nije ono što ga privlači, radio je kao taksista i bibliotekar kako bi se prehranio. Veliki ženskaroš i idealista, 1917. godine ženi se prvom od pet žena koliko je imao, Beatrisom Silvas Vikens. Nalazi posao u „Vestern Junion“ telegrafskoj službi, gde dolazi u dodir sa pisanjem. Milerov šef je jednog dana došao na ideju da bi neko trebao da napiše knjigu o kuririma. Miler se prihvatio posla i tako je nastala njegova prva knjiga „Sklopljena krila“. Kurirska karijera trajala je četiri godine, kada je sa svojoj drugom ženom, Džun Edit Smit Mensfild, taksi vozačem, 1928. godine otišao na proputovanje kroz Evropu. Bračne razmirice postale su nepremostive, pa je Miler 1930. godine ostavio ženu i otišao u Pariz. Deceniju pre Drugog svetskog rata, proveo je, uglavnom boemski, u „gradu svetlosti“ gde je radio kao novinar i gde je napisao više od 36 knjiga i drugih dela. Ovde je objavio i svoje najpoznatije knjige. Prva - „Rakova obratnica“ - govori o njegovim iskustvima o doživljajima u Parizu, a objavljena je 1934. godine. Zatim: „Crno proleće“ (1936), „Jarčeva obratnica“ (1939), kao i trilogije „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“). Takođe je objavljivao i putopise i drame.

Njegovi radovi ubrzo su postali bestseleri. Posle 1939. godine, napustio je Pariz i preselio se Grčku gde je boravio šest meseci. Vrativši se u Ameriku, počeo je da piše o svojim putovanjima. Napisao je čuveni putopis iz Grčke „Kolos iz Marusija“ (1941), „Mirni dani na Klišiju“ (1956), kao i nekoliko lirsko-autobiografskih zapisa: „Veliki jug i narandže Hijeronimusa Boša“ (1957), (1962), „Grčka“ sa crtežima Ane Pur (1964). Umro je 7. juna 1980. godine u Pacifik Palisejdsu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Dec 26, 2011 1:19 pm

Luj Paster (fr. Louis Pasteur) je bio mikrobiolog i hemičar. Eksperimentalno je potvrdio da su bakterije izazivači bolesti. Pronašao je metodu za zaštitu namirnica poznatu kao pasterizacija. Postavio je osnove imunologije unapređenjem metoda vakcinacije i pronalaskom vakcine protiv besnila. U oblasti stereohemije, otkrio je pojavu asimetrije kristala.

Luj Paster je rođen 27. decembra 1822. godine u mestu Dol u departmanu Jura u istočnoj Francuskoj. Studirao je hemiju, fiziku i kristalografiju na Visokoj školi u Parizu (École Normale Supérieure). Postao je profesor hemije na Univerzitetu u Strazburu.

Njegova prva istraživanja ticala su se optičkih osobina vinske kiseline. Do tada nije bilo poznato zašto prirodna vinska kiselina skreće ravan polarizacije svetlosti, a sintetička ne, iako su hemijski istog sastava. Posle dosta rada na razdvajanju sićušnih kristala, uspeo je da demonstrira da kristali jednog tipa skreću svetlost u jednu, a oni drugog tipa u drugu stranu. Njihova mešavina ne utiče na ravan polarizacije. Zaključio je da je ovo posledica asimetričnosti molekula vinske kiseline, što je osobina danas poznata u nauci kao hiralnost.

Sledeća oblast za koju se zainteresovao bila je fermentacija. Pokazao je da fermentaciju izazivaju mikroorganizmi, i da to nije spontani proces. Za to je koristio staklenu bocu sa dugim vratom savijenim nadole. U boci bi se nalazila hranljiva supa. Specifičan oblik boce nije dozvoljavao česticama prašine (na kojima se skupljaju bakterije) da dopru do hranljive podloge tako da se u njoj nije dolazilo do fermentacije.

Ovim eksperimentom, Paster je dokazao netačnost teorije o spontanoj generaciji živih organizama. Otišao je i korak dalje i pokazao da zagrevanjem vina na 57° dolazi do eliminacije bakterija u njemu (Pasterizacija).

Postavio je teoriju da su mikroorganizmi odgovorni za pojavu bolesti kod ljudi, što je kasnije dovelo do razvoja antiseptičkih metoda u hirurgiji.

U narednoj fazi istraživanja, Paster je izučavao pileću koleru. Srećnim sticajem okolnosti, soj bakterija kojim je zarazio piliće bio je oslabljen. Kada je sledeći put pokušao da ih zarazi, ustanovio je da to nije moguće. Inficiranje oslabljenim sojem bakterija učinilo je da pilići postanu imuni na ovo oboljenje.

Tokom 1870-ih, primenio je svoje metode imunizacije na stočnu bolest antraks.

Princip upotrebe slabijeg oblika bolesti da bi se stvorila otpornost na teže zaraze nije bila nova. Edvard Džener je davno pre toga razvio vakcinu protiv velikih boginja. Ono što je bila novina je da se oslabljena varijanta bolesti sada proizvodila ljudskom intervencijom. Paster je ovim namerno oslabljenim izazivačima bolesti dao ime vakcine u znak poštovanja prema Dženeru (Džener je izolovao vakcinu protiv velikih boginja od krava - na latinskom: Vacca).

Luj Paster je proizveo prvu vakcinu protiv besnila koristeći osušenu kičmenu moždinu zaraženih zečeva. Ovu metodu je pronašao i na psima isprobao Pasterov kolega Emil Ru.

Vakcina je prvi put, i to uspešno, primenjena 6. jula 1885. na devetogodišnjem dečaku Jozefu Majsteru koga je izgrizao besan pas.

Umro je 28. septembra 1895. u blizini Pariza od posledica niza moždanih udara. Sahranjen je u kripti u Institutu Paster u Parizu, koji je sam ranije osnovao 1888.

Pasterova otkrića su otvorila vrata savremenom dobu u medicini. Njihova posledica je bila eliminacija mnogih bolesti, produžetak ljudskog veka i uvećanje čovečanstva.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Dec 27, 2011 12:02 pm

Denzel Vošington (engl. Denzel Washington) je afroamerički filmski glumac, reditelj i producent. Jedan je od najpoznatijih glumaca današnjice, dobitnik je dva Oskara za filmove ‚‚Slava'' 1989. i ‚‚Dan obuke'' 2001. godine.

Denzel Vošington je rođen 28. decembra u Maunt Vernonu (Njujork). Njegov otac je bio sveštenik, a majka vlasnica frizerskog salona. Kad je bio dečak, roditelji su mu zabranili da gleda filmove. Kasnije je imao problema sa zakonom i bio je pritvoren sa nekoliko svojih drugova. Majka ga tada šalje u probnu školu, a kasnije i na Fordham University, gde je otkrio svoj glumački talenat.

Njegova prva uloga je bila u TV filmu ‚‚Vilma''. U toku snimanja tog filma upoznao se sa Poletom Pirson (sada Poleta Vošington) sa kojom se kasnije venčao. Na sebe je skrenuo pažnju javnosti glumeći u TV drami ‚‚St. Elsewhere'', a jedan je od retkih glumaca koji je ostao do kraja te serije u njenom šestogodišnjom trajanju. Kasnije dobija ulogu u filmu ‚‚Slava'' za koju je 1989. godine dobio Oskara za sporednu mušku ulogu.

Nakon tog filma njegova popularnost raste i dobija sve bolje uloge u filmovima kao što su: ‚‚Malkom Iks'' (1992), ‚‚Filadelfija'' (1993), ‚‚Posrnuli'' (1998), ‚‚Sakupljač kostiju'' (1999) i ‚‚Dan obuke'' (2001), kada dobija svog drugog Oskara, ovog puta za glavnu mušku ulogu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Dec 28, 2011 12:08 pm

Pablo Kasals (katal. Pau Casals i Defilló), rođen 29. decembra 1876. godine u Vendrelju, u Španiji, bio je španski violončelista, dirigent i kompozitor.

Pau Kasals se smatra jednim od najvećih violončelista i kompozitora 20-og veka. Na početku Prvog svetskog rata bio je na vrhuncu umetničke snage i nastupao po celoj Evropi. Nakon izbijanja građanskog rata 1936. u Španiji i dolaska Franciska Franka na vlast, napušta domovinu i seli se u Francusku. 1946. godine iz protesta protiv Frankovog režima i ostalih vlada koje zlostavljaju svoje građane odlučuje da više neće nastupati. 1956. godine se seli u Portoriko gde osniva ‚‚Festival Kasals", simfonijski orkestar i muzičku školu. I dalje nije nastupao u zemljama koje su službeno priznavale Frankov režim. Godine 1961. je napravio jedan izuzetak i nastupio pred predsednikom SAD-a, J. F. Kenedijem na njegov poziv. 1971. godine, kada je imao 95 godina, svira pred Generalnom Skupštinom Ujedinjenih nacija. Tokom godina bavio se i pedagoškim radom i predavao je na mnogim poznatim svetskim fakultetima. Kao veliki humanista i vrlo aktivan u svom mirovnom radu, bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Nikad se nije vratio u Španiju. Umire 22. oktobra 1973. u Portoriku. Nakon smrti diktatora Franka, Kasalsovi posmrtni ostaci su preneseni u rodnu Kataloniju 1979. godine. Posthumno ga je španski kralj Huan Karlos I nagradio, pa je i 1976. izdata poštanska marka sa njegovim likom.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su ‚‚Sardanes'' (sardana je vrsta katalonskog plesa): Sardana Festivola 1908, Sardana za orkestar i violončelo (Sant Feliks) 1927., i Sardana ‚‚Sant Marti del Kaniđo"(šp. Sardana de l'exil) 1943. godine, te oratorijum ‚‚El pesebre'' kojeg je prvi put izveo 1960. godine.

Kasals je bio poznat po virtuoznom izvođenju Bahovih svita za violončelo.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Dec 29, 2011 12:07 pm

Radjard Kipling (Rudyard Kipling), rođen u Bombaju 30. decembra 1865. godine bio je engleski književnik. U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s osobitim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanije su i najznačajnije njegove „Knjige o džungli“, koje karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Umro je u Londonu, 18. januara 1936. godine.

Dela: „Balade iz kasarne“, „Priproste priče s planine“, „Sablasna rikša i druge priče“, „Knjiga o džungli“, „Kim“, „Svetlost se ugasila“, „Ako“.

od **Still_dreaming** Pet Dec 30, 2011 12:05 pm

Autoportret, 1670 - 1672.

Bartolomeo Esteban Perez Muriljo (Bartolomé Esteban Perez Murillo) je bio španski barokni slikar. Slikao je pejzaže, životinje i mrtve prirode, koje su ga dovele do totalne samostalnosti. Pored Velaskeza, bio je jedan od važnijih španskih baroknih slikara.

Muriljo je rođen 31. decembra 1618. u Sevilji u jednoj siromašnoj porodici. Roditelji su mu umrli jako rano, kada je imao deset godina. Staraoci koji su se brinuli o njemu dali su ga na zanat kod lokalnog umetnika Huana de Kastilje. Na njegovim ranim radovima vidi se Kastiljov uticaj. Kod Kastilja je naučio kako da radi slike sa religioznim temama za prodaju po vašarima i sajmovima. Slikao je dekoracije za religiozne događaje, takozvane ‚‚Sargas", koje su služile za ulepšavanje crkve za vreme nekog prazničkog slavlja, a takođe su se upotrebljavale kao zastave.

Jedan njegov stariji kolega, po imenu Pedro de Moja, koji se vratio iz Londona, ispričao mu je da je bio kod Antonisa van Dajka, i o čudnim stvarima koje je doživeo na tom putovanju, i o flamanskom stilu i tehnici sa kojim može da se još više doprinese u slikarstvu.

Želja za usavršavanjem svoga stila vodi ga za Madrid do slavnog dvorskog slikara Dijega Velaskeza. U Madridu je proveo tri godine (od 1642. pa do 1645.) Tamo je imao prilike da vidi velika dela flamanskih i venecijanskih slikara, a i dela njegovog idola Velaskeza koja su se nalazila u privatnoj kolekciji kralja Filipa IV, koji je bio strastveni ljubitelj umetnosti. Tu je imao prilike da prostudira i slike Petra Paula Rubensa, Antonisa van Dajka i Juzepea de Ribiere. Velaskez je u to vreme stajao u zenitu svog slikarskog umeća.

Po povratku u Sevilju goreo je od želje da pokaže šta zna i tu mu se stvorila šansa, jer je dobio nalog od najvećeg Seviljianskog manastira, Sv. Frančesko, da naslika 11 slika. Trebalo je da se naslika istorija života različitih svetaca kao što su: Sv. Francisko, Sv. Gil, Sv. Klara i naročito Sv. Diego.

1646. oženio se Donom Beatriks de Kabrera sa kojom je dobio nekoliko dece. Muriljo je proveo duži deo vremena u Sevilji. 1660. postao je upravnik na tek osnovanoj likovnoj akademiji u Sevilji, ali zbog ljubomornih kolega nije se kandidovao na sledećim izborima, već je dao ostavku.

Pored religioznih slika, njegovi poznati radovi predstavljaju decu prosjake, prodavačice cveća, prodavačice voća i obične ljude iz Sevilje. Njegovi kasniji radovi su religiozne kompozicije izrađene sa velikim tehničkim umećem i odličnim bojama. Radeći za crkve po Sevilji primenjuje koloritska i kompozicijska iskustva velikih flamanskih majstora.

Tokom rada na oltaru Kapuciner crkve u Kadiksu na jednoj slici ‚‚Sv. Katarine", pada Muriljo sa skele od čije se posledice nije oporavio, i posle pola godine i umire - 3. aprila 1682. godine.

Dečak sa psom, 1655 - 1660

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Jan 01, 2012 6:46 am

Šandor Petefi (mađ. Petőfi Sándor), rođen u Kiškerešu u Mađarskoj, 1. januara 1823. godine, mađarski je pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848.

Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar Petrović. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka. Još kao gimnazijalac je počeo da piše i objavljuje poeziju.

U burnim godinama koje su potresale veći deo Evrope, veoma se isticao kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. došao je na čelo peštanske omladine i ubrzo postao ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habzburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo su mađarski plemići preuzeli rukovodstvo i ušli u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružio pobunjeničkoj vojsci koja je krenula u rat protiv habzburških trupa. Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključila u događaje podržavši bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Petefi je poginuo 31. jula 1849. u bici kod Šegešvara, mada je ispravnije reći da mu se tu izgubio svaki trag.
Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu ‚‚Petefijeve pesme'', ‚‚Apostol'' i ‚‚Vitez Janoš''.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Jan 01, 2012 2:33 pm

Ketrin En Bozvort (engl. Catherine Anne Bosworth) je američka filmska i televizijska glumica, rođena 2. januara 1983. godine u Los Anđelesu (SAD).

Slavu je stekla glavnom ulogom u surferskoj drami ‚‚Blue Crush'', a potom uglavnom tumačila uloge devojaka i supruga, pri čemu se ističu tinejdžerska devojka Džona Holmsa u ‚‚Wonderland'', Sandra Di u ‚‚Beyond the Sea'' i Luis L
ejn u ‚‚Superman Returns''.

od **Still_dreaming** Pon Jan 02, 2012 12:46 pm

Džon Ronald Ruel Tolkin (engl. John Ronald Reuel Tolkien), rođen 3. januara 1892. godine, bio je profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, i kroz njih je doživeo međunarodnu slavu.

Van naučnih krugova, najpoznatiji je kao autor romana „Gospodar prstenova”, zatim njegovog prethodnika, „Hobita”, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja ova njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela su ustoličila Tolkina kao oca žanra moderne epske fantastike.

Što se tiče naučnih krugova, bio je cenjeni leksikograf i stručnjak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Umro je 2. septembra 1973. godine.

Spojler:

od **Liza_N.** Uto Jan 03, 2012 2:00 am

Moram da priznam da sam, kao i većina, pohitala da čitam Gospodara prstenova. Onda, nisam mogla da izbegnem Hobita, ali me je Silmarilion dotukao! Nisam tada bila svesna toga da mi se - naročito trilogija - ne dopadaju, jer to nije smelo da se pomisli!
Međutim, mislim da Gospodar prstenova ima više od literarne vrednosti. Priča kao priča, borba dobra i zla, družina, sastajanje, razdvajanje... Ali, osmisliti čitav taj svet, jezike, predistoriju, narode, svima posvetiti istovetnu pažnju - to poštujem!

Dodala bih samo još jedan naslov: Pesma o Otruu i Itrun - u pitanju je poema, mislim da je čak staroengleska neka legenda obrađena, i nema veze (tematski) sa Srednjom zemljom.

od **Still_dreaming** Uto Jan 03, 2012 12:01 pm

Isak Njutn (engl. sir Isaac Newton), rođen 4. januara 1643. godine u Engleskoj, bio je engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke.

Njegova studija ‚‚Matematički principi filozofije prirode'' (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma.

U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[1] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove. Preminuo je 31. marta 1727. godine u Londonu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Jan 04, 2012 12:05 pm

Umberto Eko (ital. Umberto Eco) je italijanski pisac i filozof, koji je poznat po svojim novelama i esejima. Rođen je u Aleksandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont 5. januara 1932. godine. Radi kao profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji.

Ekov roman kojim je postigao slavu je roman ‚‚Ime ruže'', po kome je snimljen film (Šon Koneri), govori o monahu koji istražuje seriju ubistava koja su vezana za manastirsku bibiloteku.

Njegove novele često uključuju stvarne istorijske ličnosti i tekstove. ‚‚Fukoovo klatno'', Ekov drugi roman, takođe je rasprodat u velikom broju primeraka. U ‚‚Fukoovom klatnu'' nezaposleni izdavač odluči da, kao šalu, spoji zajedno različite teorije zavere iz istorije.

Ekov rad predstavlja koncept postmodernističke literarne teorije hipertekstualnosti.

Ostala dela: ‚‚Ostrvo dana pređašnjeg" (1995), ‚‚Baudolino" (2000), ‚‚Tajanstveni plamen kraljice Loane'' (2004), ‚‚Praško groblje" (2010).

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Jan 05, 2012 12:46 pm

Hajnrih Šliman (Heinrich Schliemann), rođen 6. januara 1822. godine u Nojbukovu, nemački je arheolog koji je svoje celokupno bogatstvo stečeno u mladosti trgovinom potrošio na arheološka istraživanja. Otkrio je 1868. Troju, koristeći se podacima iz Homerovih spevova „Ilijada“ i „Odiseja“, a iskopavao je u Mikeni, Orhomenu i Itaci.

Posle dvanaest dana putovanja brodom koji je potonuo, a plovio je u Južnu Ameriku, čamcem se sa preživelim putnicima iskrcao u Holandiju. Sa 25 godina postao je uspešan samostalan trgovac, naučivši 11 jezika – poslednji među njima bili su stari i moderni grčki. Arheologiji se potpuno posvetio u svojoj 36 godini. Posle braka sa Ruskinjom koja nije želela da napusti svoju domovinu, oženio se veoma mladom Grkinjom, po principu kupovine. Počeo je da živi u Atini. Svoj dom je nazvao Belerofont, svoju decu Andromaha i Agamemnon, a sluge Telamon i Pelop.

1870. godine otišao je u Troadu ubeđen da će pod bregom Hisarlih naći „Prijamovu Troju“. Posle godinu dana, sa 80 radnika i sa ogromnim entuzijazmom započeo je iskopavanja na tom lokalitetu. Trud se isplatio. Otkriven je veliki bakreni sud u kome se nalazilo oko 9.000 zlatnih i srebrnih predmeta. U Evropu je poslao poruku da je pronađeno „Prijamovo blago“. Kasnije, zajedno sa njim iskopavanja su nastavili arheolozi i učenjaci Derpfeld, Virhov i Birnuf.

Sumnja o postojanju Troje na maloazijskom tlu bila je otklonjena. Postojalo je samo pitanje koja od devet iskopanih je „Homerova“? 1876. godine, Šliman je rešio da dokaže da je i Agamemnon bio istorijska ličnost. Trag za potvrdom njegovog postojanja odveo ga je na istočni Peloponez – u Mikenu, vođen Pausanijinim delom „Klasični opis Grčke“. U Mikeni je ubrzo naišao na 34 uspravna okna (duboke grobnice) iskopana na stenovitom tlu.

U međuvremenu, iz Turske je prokrijumčario „Prijamovo blago“ u Berlin, smestivši ga u Državni muzej. Nastavivši sa iskopavanjima u Mikeni, pronašao je (većinom u navedenim uspravnim oknima), pored ostalog, brojne skelete, grnčariju, nakit i zlatne maske. Tadašnjem grčkom kralju javio je da su otkrivene grobnice Atreja i Agamemnona. Kasnije, u Tirintu je otkopao veliku palatu i ogromne, „kiklopske“ kamene zidove.

Njegov veliki entuzijazam da bi što pre došao do cilja prouzrokovao je da uništi i pomeša iskopane predmete. Svakako, posle kasnijih analiza, pogrešno je misliti da je blago u Troji „Prijamovo“ a zlatna maska u Mikeni Agamemnonova.

Međutim, njegov učinak za arheologiju onoga vremena bio je veoma veliki. Ni sam svestan toga, mnoge je arheologe uveo u otkrivanje starog sveta odnosno civilizacije (drevna „mikenska“ civilizacija) starije od one koje je bio ubeđen da je pronašao. Umro je 26. decembra 1890. godine u Napulju.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Jan 07, 2012 2:28 am

Nikolas Kejdž (engl. Nicolas Cage) je američki glumac, reditelj i producent, dobitnik nagrade Oskar za najbolju mušku ulogu u filmu ‚‚Napuštajući Las Vegas'' 1995. godine.

Nikolas Kejdž je rođen kao Nikolas Kim Kopola 7. januara 1964. godine u Long Biču u Kaliforniji u porodici italijansko-nemačkog porekla koja je kroz generacije bila povezana sa filmom i umetnošću uopšte. Nikolasov deda Karmajn Flautist Kopola je bio kompozitor, a baka Italija glumica. Otac Avgust Kopola bio je pisac i profesor književnosti, a majka Džoj Vogelsang balerina i koreograf. Čuveni režiser Fransis Ford Kopola je Nikolasov stric. Oba Nikolasova brata takođe se bave filmom: Kristofer Kopola je režiser, a Majk je glumac i di-džej na radiju.

Posle razvoda svojih roditelja tada dvanestogodišnji Nikolas se seli kod oca u San Francisko i leta provodi u društvu svog strica Forda Kopole i njegove ćerke Sofije Kopole. Fasciniran ulogom koju je Džejms Din odigrao u filmu ‚‚Istočno od raja'' definitivno odlučuje da postane glumac i upisuje se na Američki pozorišni konzervatorijum u San Francisku na kome provodi jedno leto i igra u pozorišnoj predstavi „Zlatni dečko“.

Na velikom platnu debituje 1983. godine u filmu svog strica ‚‚Rumble Fish''. Suočen sa zluradim komentarima filmske ekipe da je ulogu dobio zbog dobrih porodičnih veza, a ne zbog svog talenta, odlučuje da promeni prezime Kopola u Kejdž. Svoje novo prezime Nikolas „pozajmljjuje“ od strip junaka Luka Kejdža, uličnog superheroja sklonog depresiji i epizodama ludila. Pod novim imenom prvi put se pojavljuje u filmu ‚‚Valley Girl'' (1983), a 1984. godine dobija svoju prvu dramsku ulogu u filmu ‚‚Ptičica'', reditelja Alana Parkera gde glumi vijetnamskog veterana. Slede Filmovi ‚‚Racing with the Moon'' i ‚‚The Cotton Club''. Godine 1986. dobija ulogu u filmu ‚‚Pegi Su se udala'', gde se pojavljuje pored glumice Ketlin Terner. Filmski kritičari nisu bili oduševljeni njegovom glumom, ali ga zato zapaža Šer koja insistira da baš on bude njen partner u filmu ‚‚Moonstruck''. Uloga dosadnog i navalentnog ljubavnika u ovom filmu Kejdžu donosi prvi značajniji uspeh kod publike i na bioskopskim blagajnama. Ulogom u komediji ‚‚Podizanje Arizone'' (1987) osvaja simpatije filmskih kritičara, a zatim se pojavljuje u potpuno drugačijem, mračnom izdanju u filmu ‚‚Poljubac vampira''.

Godine 1992. snima romantičnu komediju ‚‚Medeni mesec u Las Vegasu'' sa Sarom Džesikom Parker i Džejmsom Kanom, svoj prvi mejnstrim film koji predstavlja značajnu prekretnicu u njegovoj karijeri i za koji dobija nominaciju za Zlatni globus. Godine 1995. u bioskopima se pojavljuje film Majka Figisa ‚‚Napuštajući Las Vegas'' sa Nikolasom Kejdžom i Elizabet Šu u glavnim ulogama. Za upečatljivu i slojevitu ulogu pisca alkoholičara sklonog samoubistvu u ovom filmu Nikolas Kejdž osvaja nagrade Oskar i Zlatni globus.

Koristeći popularnost koju su mu ove nagrade nesumnjivo donele, u narednim godinama Kejdž se prvenstveno okreće ulogama akcionih superheroja u holivudskim hitovima kao što su ‚‚Stena'', ‚‚Leteća tamnica'' i ‚‚Face/Off'', koji mu donose značajan finansijski uspeh. Snima i romantičnu dramu ‚‚Grad Anđela'' (1998) sa glumicom Meg Rajan, triler ‚‚Zmijske oči'' (1988) i ‚‚Osam milimetara'' (1999). Godine 2000. zajedno sa glumicom Andželinom Žoli snima akcioni triler ‚‚Nestali u 60 sekundi'', a zatim ratnu melodramu ‚‚Mandolina kapetana Korelija'' (2001) sa španskom glumicom Penelope Kruz.

U centar interesovanja filmske javnosti Nikolas Kejdž ponovo dolazi sa pojavljivanjem filma ‚‚Adaptacija'' Spajka Džonsa. Dvostruka uloga pisca i scenariste Čarlija Hofmana i njegovog izmišljenog brata blizanca Donalda donosi mu drugu nominacuju za nagradu Oskar, kao i nominacije za nagrade Zlatni globus i BAFTA. Iste godine Kejdž se javnosti predstavio i kao reditelj niskobudžetnog filma ‚‚Soni'' sa glumcem Džejmsom Frankom u ulozi žigola, ali bez većeg uspeha kod publike i kritike.

U narednim godinama snima još nekoliko filmova od kojih su najzapaženiji: ‚‚Prevaranti'', reditelja Ridlija Skota (2003), ‚‚Nacionalno Blago'' (2004), ‚‚The Weather Man'' (2005), ‚‚Svetski trgovinski centar'', reditelja Olivera Stouna (2006), ‚‚Ghost Rider'' (2007).

Nikolas Kejdž se uspešno okušao i u poslu producenta. Njegova producentska kuća Saturn Films stoji iza brojnih uspešnih filmskih ostvarenja kao što su: ‚‚Shadow of the Vampire'', ‚‚Life of David Gale'', ‚‚Lord of War'', ‚‚The Wicker Man'', ‚‚Next'', ‚‚Ghost Rider''.

U svojim dvadesetim godinama Nikolas Keldž se zabavljao sa Dženi Rajt, Umom Turman, a iz višegodišnje veze sa glumicom i manekenkom Kristinom Fulton ima sina Vestona Kopolu Kejdža. Bio je oženjen tri puta. Sa glumicom Patrišom Arket, koju je zaprosio istoga dana kada su se upoznali, bio je u braku od 1995. do 2001. godine. Brak sa ćerkom ‚‚kralja roka" Elvisa Preslija, Lizom Mari Presli potrajao je samo nekoliko meseci. Svoju sadašnju suprugu Kim Alis, amerikanku korejskog porekla, upoznao je u suši restoranu gde je radila kao kelnerica. U braku su od 2004. godine i imaju sina Kal Ela Kopolu Kejdža.

Nikolas Kejdž je veliki zaljubljenik u strip i smatra da je strip današnji ekvivalent mitologije. Ime njegovog sina Kal Ela je u stvari pravo ime Supermena. Nikolas je trebalo da glumi Supermena u filmu Tima Bartona, ali do realizacije ovog projekta nije došlo zbog finansijskih problema. Takođe, bio je prvi izbor za ulogu Normana Ozborna (Zelenog Goblina) u filmu ‚‚Spajdermen'', ali je uloga na kraju ipak pripala Vilemu Dafou. Kejdž je veliki obožavaoc Elvisa Preslija, a uloga u filmu ‚‚Divlji u srcu'' je Nikolasov svojevrstan omaž ovom slavnom pevaču.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Jan 07, 2012 12:37 pm

Dejvid Boui (engl. David Bowie), rođen kao Dejvid Robert Hejvord-Džouns (engl. David Robert Hayward-Jones), 8. januara 1947 u Londonu, poznati je rok muzičar, pevač, kompozitor i glumac. Muzički je aktivan punih pet decenija i večno sklon menjanju muzičkog stila i imidža naročito počev od 1970. godine.

Najranija pesma kojom se proslavio je bio singl ‚‚Space Oddity" iz 1969. godine, koji je zbog spuštanja na Mesec imao veliki uspeh. Najznačajniji Bouijev album bio je ‚‚The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars''. To je bio konceptualni album sa pričom o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju, postaje megazvezda, a na kraju ga ubijaju obožavaoci. Zaštitni znak turneje bio je ogromni stakleni pauk, posebno izrađen za tu priliku.

Boui je ostao aktivan do današnjih dana. Turneju za album ‚‚Reality" morao je da prekine zbog manjeg srčanog udara.

Diskografija:
‚‚David Bowie'' (1967)
‚‚Space Oddity'' (1969)
‚‚The Man Who Sold the World'' (1970)
‚‚Hunky Dory'' (1971)
‚‚The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars'' (1972)
‚‚Aladdin Sane'' (1973)
‚‚Pin Ups'' (1973)
‚‚Diamond Dogs'' (1974)
‚‚Young Americans'' (1975)
‚‚Station to Station'' (1976)
‚‚Low'' (1977)
‚‚Heroes" (1977)
‚‚Lodger'' (1979)
‚‚Scary Monsters (and Super Creeps)'' (1980)
‚‚Let's Dance'' (1983)
‚‚Tonight'' (1984)
‚‚Never Let Me Down'' (1987)
‚‚Black Tie White Noise'' (1993)
‚‚The Buddha of Suburbia'' (1993)
‚‚1.OUTSIDE'' (1995)
‚‚Earthling'' (1997)
'hours...' (1999)
‚‚Heathen'' (2002)
‚‚Reality'' (2003)

Spojler:

od **polly88** Ned Jan 08, 2012 12:28 am

od **Still_dreaming** Ned Jan 08, 2012 1:44 pm

Stevan Stojanović Mokranjac je bio srpski kompozitor i muzički pedagog, klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.

Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Srpskog pevačkog društva. Uz pomoć Društva, 1879. godine otišao je na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnberga. Privremeno je prekinuo studije 1883, ali ih je nastavio 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.

Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković, a 1887. godine dirigent Beogradskog pevačkog društva. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (današnje ime „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.

Godine 1906. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

Najpoznatija njegova dela su svakako ‚‚Rukoveti'' – petnaest spletova pesama zasnovanih na folklornim motivima iz različitih delova Srbije, Bosne, Makedonije, Bugarske, ‚‚Primorski napjevi'', duhoviti skerco ‚‚Kozar'', kao i muzika za pravoslavna bogosluženja: velelepna ‚‚Liturgija'', iz koje je najpoznatija ‚‚Heruvimska pesma'', najznačajnije ostvarenje horske muzike u Srba, ‚‚Opelo'' u fis-molu, ‚‚Tri statije'', ‚‚Tebe Boga hvalim'', ‚‚Veličanije svetom Savi''...

Vredno je radio i kao melograf: poznati su njegovi zapisi ‚‚Narodnih pesama i igara sa melodijama iz Levča'', kao i dve značajne zbirke zapisa sa srpskim crkvenim napevima: ‚‚Osmoglasnik'' i ‚‚Strano pjenije''.

Umro je 28. septembra 1914. u Skoplju.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Jan 09, 2012 12:07 pm

Dobriša Cesarić je bio hrvatski i jugoslovenski pesnik. Rođen je u Slavonskoj Požegi, 10. januara 1902. godine, detinjstvo je proveo u Osijeku, maturirao u Zagrebu, gde je i studirao na Filozofskom fakultetu. Bio je bibliotekar Škole narodnog zdravlja u Zagrebu i redaktor u izdavačkoj kući ‚‚Zora''. Bio je redovan član Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti.

U književnosti se pojavio kao đak pesmom ‚‚I ja ljubim" u časopisu ‚‚Pobratim" 1916. godine, a prvu knjigu pesama objavio je 1931. u vlastitoj izdavačkoj kući i za to dobio nagradu Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti (JAZU) za najbolju zbirku pesama. Potom je štampao više zbirki poezije. Za života je objavio šest knjiga koje su različiti izbori već obajvljivanih pesama. Pisao je kritičke i memoarske tekstove.

Kao pesnika sutona, večeri, jeseni, bola i žudnje za svetlom, najviše ga je zaoukupljalo obično, svakodnevno, neupadljivo ljudsko lice iz zabačenog restorana ili bolničke čekaonice, iz zagušljive kancelarije ili podstanarske sobice iz radničkog stana ili trešnjevačke ulice.

Zbog jednostavnosti i jasnoće, ali i narativnosti, Cesarićeva lirika je uživala veliku popularnost u širokim čitalačkim krugovima. Zaokupljen temom subjekta u otuđenom svetu, poeziji je vratio estetiku bola, a orijentacija na čoveka i društvo uputila ga je na socijalno angažovanu književnost.

Cesarić je mnogo prevodio sa nemačkog (Getea, Hajnea i Rilkea) i ruskog (Puškina, Ljermontova Jesenjina i dr) jezika. Umro je u Zagrebu, 18. decembra 1980. godine.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Jan 10, 2012 12:28 pm

Žeraldo Azevedo (port. Geraldo Azevedo) je brazilski kompozitor, pevač i violinista. Rođen je 11. januara 1945. godine u Petrolini, država Pernambuko.

Žeraldo je bio samouk muzičar i sa dvanaest godina i izvrsno svirao gitaru. Srednju školu je pohađao u Resifeu, gde se priključio grupi ‚‚Grupo Construção'', gde je upoznao velike muzičare tog doba kao što su Teca Calazans, Naná Vasconcelos, Toinho Alves i Marcelo Melo.

1967. godine, odlazi u Rio de Žaneiro, gde postaje član grupe Eliana Pittman-a, da bi posle sa Naná Vasconcelos, Nelson Angelo i Franklin osnovao ‚‚Quarteto Livre''. Grupa je postojala sve do početka vojne diktature u Brazilu.

Učestvovao je na mnogim brazilskim festivalima, a posle izvođenja pesama ‚‚78 Rotações'' i ‚‚Planetário'', koje je izveo zajedno sa pevačem Alceu Valença, potpisao je za Copacabana Records, sa kojim su snimili prvi album pod jednostavnim nazivom ‚‚Alceu Valença e Geraldo Azevedo''. U svojoj karijeri, osim zajedničkih projekata, Žeraldo je izdao i trinaest solo albuma.

od **Still_dreaming** Sre Jan 11, 2012 12:31 pm

Džon Grifit (engl. John Griffith Chaney) je bio američki pisac poznat kao Džek London (engl. Jack London), jedan od najčitanijih u prvoj polovini XX veka. Rođen je u Ouklendu, u SAD-u, 12. januara 1876. godine kao vanbračni sin samozvanog „profesora“, pisca i astrologa V. H. Čenija, koji ga nikada nije priznao. U mladosti je bio raznosač leda, prodavač novina, mornar. Godine 1893. ukrcao se na jedan brod kao slepi putnik i došao sve do Japana. Bio je kopač zlata u Klondikeu (1897), govornik na socijalističkim zborovima, ratni dopisnik u Rusko-japanskom ratu. Maštao je o revoluciji i čitao Darvina, Marksa i Ničea. Oboleo je od skorbuta i vratio se u Oakland. Pesnik je prirode, bunta, slavi snažne i preduzimljive ličnosti. Napisao oko 50 pripovedaka i romana, najpoznatiji „Zov divljine“ i „Beli očnjak“ i autobiografski roman ‚‚Martin Idn'' (1909). Govorio je o životu radničke klase, sa izrazito socijalističkom tendencijom. Često je opisivao ljude sa dna, potlačene i ponižene i zato je nazvan „američki Gorki“. Umro je 22. novembra 1916. godine.

Dela:

Romani: ‚‚Kći snega'' (1902), ‚‚Zov divljine'' (1903), ‚‚Kempton-Vejs pisma'' (1903), ‚‚Morski vuk'' (1904), ‚‚Igra'' (1905), ‚‚Beli očnjak'' (1906), ‚‚Pre Adama'' (1907), ‚‚Čelična peta'' (1908), ‚‚Martin Eden'' (1909), ‚‚Avantura'' (1911), ‚‚Mesečeva dolina'' (1913), ‚‚Džeri sa Islanda'' (1917), ‚‚Majkl, Džerijev brat'' (1917).

Zbirke kratkih priča: ‚‚Sin vuka'' (1900), ‚‚Deca mraza'' (1902), ‚‚Priče sa Južnih mora'' (1911), ‚‚Kornjače sa Tasmanije'' (1916).

Kratke priče: ‚‚Ko veruje u duhove!'' (1895), ‚‚Hiljadu smrti'' (1899), ‚‚U dalekoj zemlji'' (1899), ‚‚Bela tišina'' (1899), ‚‚Severna odiseja'' (1900), ‚‚Bog njegovih predaka'' (1901), ‚‚Zakon života'' (1901), ‚‚U šumama severa'' (1902), ‚‚Senka i munja'' (1903), ‚‚Ljubav života'' (1905), ‚‚Otpadnik'' (1906), ‚‚Neprijatelj celog sveta'' (1908), ‚‚Zbogom, Džek'' (1909), ‚‚Kitajac'' (1909), ‚‚Seme MekKoja'' (1909), ‚‚Golijat'' (1910), ‚‚Kada je svet bio mlad'' (1910), ‚‚Snaga snažnog'' (1911), ‚‚Rat'' (1911), ‚‚Crveni'' (1918), ‚‚Semjuel'', ‚‚Ludilo Džona Harneda'', ‚‚Meksikanac'', ‚‚Ha! Ha! Ha!'', ‚‚Paganin'', ‚‚Savez staraca'', ‚‚Neočekivano'', ‚‚Odiseja sjevera''.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Jan 12, 2012 12:24 pm

Jovan Sterija Popović je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Rođen 13. januar 1806. godine u Vršcu u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je samo biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Sterija je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica.

Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. je živeo u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 10. marta 1856.

Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842 — 1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ ili „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegovog zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, ‚‚Lahan'' (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Jan 15, 2012 10:17 am

Berta Morizo, portret koji je uradio Eduar Mane, 1872.

Berta Morizo (fr. Berthe Morisot) je bila impresionistički slikar i jedina žena koja je izlagala na ‚‚prvoj izložbi impresionista" 1874. godine. Rođena je 14. januara 1841. godine u Buržeu, u Francuskoj u uspešnoj buroanskoj porodici. Ona kao i njena sestra Edma Morizo odlučuju da postanu slikarke; kada Berta uveri roditelje u ozbiljnost odluke, nailazi na negodovanje. Njeni roditelji nisu želeli da im ćerke budu slikari.

Sa svojih 20 godina sreće i sprijateljuje se sa važnim slikarom pejžaza, pripadnikom Barbizonske škole, Kamij Koroom. Stari slikar je počeo da uči Bertu i njenu sestru osnovama slikanja, ali ih je, osim toga, i predstavio drugim slikarima i učiteljima. Pod Koroovim uticajem, Morizo počinje da se ograničava samo na slikanje u prirodi. Kao studenti umetnosti, Berta i Edma počinju da rade zajedno, sve dok se Edmina karijera kao slikarke nije završila njenom udajom, posle koje ubrzo dobija decu kojima se potpuno posvećuje, nemajući više vremena za intenzivno slikanje kao što je imala Berta. Sačuvana pisma između dve sestre i danas pokazuju ljubav i razumevanje, i jedinstvenu vezu koju su imale između sebe, ali i Bertino kajanje zbog daljine između njih, kao i zbog Edminog odustajanja od umetnosti. Edma do kraja života nastavlja da podržava Bertinu umetnost, i tako porodice dve sestre ostaće bliske do kraja.

Morizo je prvo izlaganje imala na Pariskom salonu 1864. godine zajedno sa pojavljivanjem dva slikara pejžaza, i posle toga regularno nastavlja da izlaže u Salonu sve do 1874. godine, prve impresionističke izložbe.

Oko 1867. Morizo upoznaje Eduard Manea. On razvija posebno interesovanje za Bertu, što dokazuju brojni portreti, uključujući u to čak i portret Berte Morizo u crnom šalu dok je u žalosti zbog očeve smrti. Prijateljstvo među njima počinje da se javlja: Mane joj je čak jednog dana poklonio nogare za slikanje kao božićni poklon. Takođe se i dobrovoljno javlja u prenošenju njenih radova u salon, urgirajući na razne načine kada nije postojalo srestava da se normalno transportuju. Jednom se desilo da Mane pogrešno shvatio jedno od Bertinih standardnih samokritika kao dozvolu da na njenim platnima doda ispravke, što je Mane i uradio na Bertino zaprepašćenje. Mada je tradicionalno Mane viđen kao učitelj dok je Morizo bila njegov pristalica, postoje dokazi da je ta veza bila drugačija i obostrana. Dosta Maneovih slika i potezi četkica pokazuje da je kao što je Morizo bila pod Maneovim uticajem, tako je i Mane bio pod Morizinim uticajem. Određene Bertine kompozicije, kao i imitacija njenog stila, zrače njegovim delima, dok je Morizo od Monea razvila takozvani umetnički karakter. Morizo je bila ta koja je naterala Manea da se oproba u slikanju u prirodi, uvodeći ga pri tom u krug slikara koji su nazivali sebe impresionistima.

Godine 1874. Morizo se udaje za Maneovog brata Ežena. Imali su samo jedno dete, ćerku Žili.

Kao i njena savremenica, Meri Kasat, tako i Berta Morizo je najčešće uzimala teme dece, majki, kao i porodičnih scena. Okarakterisana i prihvaćena kao impresionista, i kao član ‚‚haute bourgeoisie", Morizo je slikala sa iskustvom i dnevnom navikom teme komfora, svakodnevnice i imtimnosti života porodice.

Berta Morizo umire 2. marta 1895. godine u Parizu, gde biva pokopana na groblju Cimetière de Passy. Na njenoj umrlici pisalo je da je ‚‚bez zanimanja".

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Jan 15, 2012 10:27 am

Molijer (puno ime Žan Batist Poklen, fr. Jean-Baptiste Poquelin) 17. februar 1673, Pariz) je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma. Rođen je u Parizu 15. januara 1622. godine. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju.

Godine 1643. mladi Molijer počinje da nosi taj pseudonim, konačno okreće leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer dugo boravi u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvija njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donose mu „smešne precioze“, prvi značajniji komad, jer je do tada pisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počinje u stvari stvaralački period u Molijerevom životu. On sa trupom dolazi pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postaje kraljevski komediograf.

Molijer je pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmijavajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti. Zavesa se posljednji put spustila za njim 17. februara 1673. godine.

Spojler:

od Sponsored content

Kalendar poznatih

Eni Lenoks - 25. decembar

Re: Kalendar poznatih

Henri Miler - 26. decembar

Luj Paster - 27. decembar

Denzel Vošington - 28. decembar

Pablo Kasals - 29. decembar

Radjard Kipling - 30. decembar

Bartolomeo Muriljo - 31. decembar

Šandor Petefi - 1. januar

Kejt Bozvort - 2. januar

Džon Ronald Ruel Tolkin - 3. januar

Re: Kalendar poznatih

Isak Njutn - 4. januar

Umberto Eko - 5. januar

Hajnrih Šliman - 6. januar

Nikolas Kejdž - 7. januar

David Bowie - 8. januar

Re: Kalendar poznatih

Stevan Stojanović Mokranjac - 9. januar

Dobriša Cesarić - 10. januar

Žeraldo Azevedo - 11. januar

Džek London - 12. januar

Jovan Sterija Popović - 13. januar

Berta Morizo - 14. januar

Molijer - 15. januar

Re: Kalendar poznatih