Kalendar poznatih

Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (fr. Delacroix Ferdinand Victor Eugène), rođen 26. aprila 1798. godine, bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma. Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. Borio se protiv sivila u slikarstvu neoklasicista.

U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine, nakon izlaganja njegove slike ‚‚Pokolj na Hiosu'' (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi ‚‚Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva''. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili.

Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput ‚‚Odaliske'' i ‚‚Frederik Šopen''. Između ostalog naslikao je i ‚‚Zauzeće Carigrada'', kao i ‚‚Grčka umire na ruševinama Misolungija''.

Takođe je i ilostravao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo ‚‚Sardanapalova smrt'' i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa. Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji ‚‚Šopen'' i ‚‚Žorž Sand''.

Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva. Tu se ističu etnografske kompozicije kao: ‚‚Alžirske žene u haremu'', ‚‚Jevrejska svadba u Maroku'', ‚‚Beli konj u vihoru'' (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog). Umro je 13. avgusta 1863. godine u Parizu.

Spojler:

Dejvid Suše (engl. David Suchet) je rođen 2. maja 1946. godine u Londonu. On je drugi od trojice sinova u porodici; najstariji, Džon, novinar je na televiziji, a najmlađi Piter je lekar. Dejvidov otac bio je uspešan ginekolog i očekivalo se da će i Dejvid krenuti njegovim stopama, što je ovaj i učinio, ali je onda pao fiziku. Dejvidova majka je ugledna engleska pozorišna glumica. Suše svira klarinet i veoma je religiozan protestant. Voli da čita istorijske romane i biografije. To mu je sigurno jako dobro došlo i u poslu, jer je glumio mnoge istorijske likove kao što su: Edvard Teler, Sigmund Frojd, Napoleon, Salijeri itd.

Dejvid Suše je jedan od najzapaženijih britanskih glumaca. Proslavio se ulogom legendarnog detektiva Herkula Poaroa Agate Kristi u istoimenoj televizijskoj seriji. Suše je čitao belgijsku istoriju da bi dovoljno dobro razumeo zemlju iz koje potiče Poaro. Uz to, on je sam skovao taj specifičan francusko-belgijski naglasak koji Poaro poseduje. On nije ni pravi belgijski (jer Poaroa onda nikada ne bi mešali sa rođenim Francuzom) niti čisto francuski, već njemu specifična mešavina. On je prvi glumac koji je Poarou dao tri dimenzije pošto je zaista duboko zašao u njegovu psihologiju, neobične navike i pravila ophođenja prema ljudima. Nijednom glumcu do tada to nije pošlo za rukom. Takođe se proslavio i po ulozi u nagrađivanom filmu „Sunday“ nezavisne produkcije, te popularnim dugometražnim filmovima kao što su „Savršeno ubistvo“ pored Majkla Daglasa i Gvinet Paltrou i „Konačna odluka“.

Suše se 1973. godine pridružio „Royal Shakespeare Company“, gde je imao zapažene uloge Ahila u „Troilu i Kresidi“, Kalibana u „Oluji“, Merkucija i Tibalta u „Romeu i Juliji“, Orlanda u „Kako vam drago“, Jaga u „Otelu“, kao i Šajloka u „Mletačkom trgovcu“. Pored brojnih nastupa na radiju „BBC“, Suše je glumio i u televizijskim filmovima i imao glavne uloge u čak četiri velike televizijske serije uključujući ulogu Frojda u „The life of Freud“, Blota u „Blott on the Landscape“, Džona Berna u „The NCS“ (National Crime Squad) i, naravno, Herkula Poaroa u „Poarou“ Agate Kristi.

Snimao je dugometražne filmove širom sveta, uključujući „Foolproof“, „Live From Baghdad“, „Wing Commander“, „Dearly Voyage“, „The Lycona Affair“, „Big Foot and the Hendersons“, „When the Whales Came“, „Iron Eagle“, „Gulag“, „Hunchback of Notre Dame“, „A song for Europe“, „Falcon and the Snowman“, „The Last Innocent Man“, „Red Monarch“, „A World Apart“. Za svoj doprinos drami Suše je povodom rođendanske proslave kraljice Elizabete II 2002. godine dobio orden OBE (Order Of The British Empire).

Spojler:

Džejms Džozef Braun Mlađi (engl. James Joseph Brown, Jr), ili kraće Džejms Braun, rođen 3. maja 1933. godine, bio je američki muzičar i zabavljač. Priznat je kao jedna od najuticajnijih ličnosti u popularnoj muzici 20. veka i stekao je renome pre svega svojim pevanjem i ‚‚grozničavim" plesom. Poznat je kao ‚‚kum soula", a u drugim prilikama i kao ‚‚najvredniji radnik u šou biznisu".

Jedan je od najproduktivnijih pevača, tekstopisaca, vođa benda i muzičkih producenata. Bio je jedna od ključnih pokretačkih snaga gospela, ritam i bluza, bluza, soul i fank muzike. Ostavio je veliki trag u drugim muzičkim žanrovima uključujući rok, džez, rege, disko, dens i elektronske muzike kao i u hip hopu.

Muzičku karijeru započinje 1953. godine, a slavu u kasnim pedesetim godinama 20. veka i početkom šezdesetih. Učestvovao je aktivno u političkom životu SAD-a (istupanja u ime Afro-Amerikanaca i otvorena podrška Ričardu Niksonu).

Preminuo je 25. decembra 2006. godine, nakon hospitalizacije, od upale pluća.

Spojler:

Odri Hepbern (engl. Audrey Hepburn) je bila engleska glumica i model. Njeno puno ime bilo je Eda Ketlin Van Hemstra Hepbern-Ruston.

Rođena je kao Odri Katlin Raston (engl. Audrey Kathleen Ruston), 4. maja 1929. godine u Briselu od oca Džozefa Entonija Rastona, irskog bankara i majke baronice Ele fna Hemstra, pripadnice holandske aristokratije čiji su preci bili francuski i engleski kraljevi. Njen otac je tek kasnije dodao prezime Hepbern. Imala je dva polubrata iz majčinog prvog braka sa holandskim plemićem. Pohađala je privatne škole u Engleskoj i Holadiji. Roditelji su joj se razveli 1935. godine, a ona nastavlja da živi sa majkom u Arnhemu (Holandija). Kada je započele Nemačka invazija na Holandiju u Drugom svetskom ratu, ona odlučuje da koristi ime Eda fan Hemstra, jer je njeno staro ime zvučalo suviše engleski.

Tokom holandske gladi u toku zime 1944. godine, Nemci su zaplenili od Holanđana ograničene količine hrane. Bez grejanja i hrane, ljudi su umirali u od gladi i hladnoće. Zbog neuhranjenosti, Odri je ozbiljno obolela. Ostajala je u krevetu i čitala knjige, da ne bi razmišljala o gladi, a kasnije je izvodila balet da bi sakupljala novac za pokret otpora.

Nakon rata se seli sa majkom u London, gde je bila balerina, radila kao model i 1951. godine počinje da radi kao glumica. Glumom se počela baviti da bi majci pomogla oko troškova. Njena prva veća uloga je bila u filmu „The Secret People“, 1951. godine, u kome je igrala balerinu. Kasnije igra u muzičkoj komediji na Brodveju koja se zvala „Gigi“. Za tu ulogu je nagrađena nagradom „Theatre World Award“. Posle toga, 1953. godine, igra sa Gregorijem Pekom u filmu ‚‚Praznik u Rimu'', za kog osvaja Oskara za najbolju glavnu glumicu. Nešto kasnije igra u predstavi ‚‚Ondine'', za koju je nagrađena nagradom Toni za najbolju glumicu. Nagradu je dobila posle nekoliko sedmica nakon Oskara, čime je potvrdila svoju glumu i kao filmska i kao pozorišna glumica.

Postavši velika holivudska zvezda, imala je priliku da igra sa poznatim glumcima kao što su: Fred Aster (‚‚Funny Face''), Hemfri Bogart i Gari Kuper (‚‚Love In The Afternoon''), Džordž Pepard (‚‚Doručak kod Tifanija''), Keri Grent (‚‚Šarada''), Reks Harison (‚‚Moja lepa gospođice''), Piter O'Tul (‚‚Kako ukrasti milion'') i Šon Koneri (‚‚Robin i Marian''). Mnogi od ovih glumaca su joj postali prijatelji. Keri Grent je jednom rekao „sve što želim za božić je da snimim još jedan film sa Odri“, a sa Gregorijem Pekom je ostala prijateljica celog života. Nakon njene smrti, Pek je pred kamerama recitovao njenu omiljenu pesmu „Unending Love“ (Ljubav koja ne prestaje).

Bila je pedesetih godina verena za Džejmsa Hensona, da bi se kasnije udala dva puta, za glumca Mela Ferera i italijanskog doktora Andrea Dotija. Iz braka sa Fererom ima sina Šona, dok iz braka sa Dotijem ima još jednog sina koji se zove Luka. Pre njene smrti upoznala je Roberta Voldersa sa kojim je bila u vezi, iako se nikad nisu venčali.

Početkom devedestetih je otkrila da ima neku vrstu raka na slepom crevu. Operisala se u Los Anđelesu, ali joj to nije pomoglo. Preminula je 20. januara 1993. godine u Tolokenazu (Švajcarska).

Seren Kjerkegor (Søren Kierkegaard) je bio danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemi hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga.

Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista ‚‚Gusar" na Serena i istupi filozofa protiv Crkve.

Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svog teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina, otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“.

Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha.

Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija vremenski se poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“.

Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili - ili.

Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno se pojavila knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca.

Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha.

Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „Det er en liden tid, saa har jeg vunden...“

Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći uticaj imao je na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana.

Spojler:

Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud) je bio austrijski lekar i psiholog, osnivač psihoanalize. Rođen je 6. maja 1856. godine u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovan u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa (J. M. Charcot), 1885-86. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910.

Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima on je onda razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.

Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka Ida i Superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.

Kada je zahtev Ida u prevelikom sukobu sa Superegom, Ego i Superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.

Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.

Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).

Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.

Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.

Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa.

Frojd je umro 23. septembra 1939. godine u Londonu.

Frojdizam

Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama.

Spojler:

Rabindranat Tagore (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore), rođen u Kalkuti 7. maja 1861. godine, bio je indijski književnik, dramaturg i filozof.

Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.

Bio je najmlađi sin (sedmo dete) hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama - „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“.

Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za zbirku pesama „Gitandžali“, a upravo u to vreme gubi i ženu i decu. Ovu zbirku pesama je napisao 1910. u Bengalu, a dve godine kasnije ona se izdaje u Londonu u prevodu na engleski jezik. Godine 1915. britanska vlada ga je proglasila za viteza. Titule se odrekao posle masakra u Amricaru 1919. godine, u znak protesta protiv vladara.

Osnovao je eksperimentalnu školu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je učestvovao u Indijskom nacionalističkom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.

Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“. Tagore je takođe pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem.

Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).

Umro je u svom rodnom gradu 7. avgusta 1941. godine.

Na forumu postoji i tema posvećena njemu.

Spojler:

Boro Stjepanović, rođen u Varešu 8. maja 1946. godine, srpski je glumac. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1971. godine. Igrao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u Ateljeu 212 i Teatru nacionalne drame u Beogradu, Narodnom pozorištu u Sarajevu i Kamernom teatru u Sarajevu, Dječijem pozorištu i Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Odigrao je više od pedeset pozorišnih uloga.

Režirao je u Sarajevu (Otvorena scena ‚‚Obala", Kamerni teatar) i u Mostaru. Na televiziji je igrao u više serija (‚‚Građani sela Luga'', ‚‚Filip na konju'', ‚‚Osma ofanziva'', ‚‚Volim i ja nerandže'', ‚‚Oriđinali'').

Igrao je u preko pedeset filmova (‚‚Sjećaš li se Doli Bel'', ‚‚Ko to tamo peva'', ‚‚Čudo neviđeno'', ‚‚Miris dunja'', ‚‚Kuduz'', ‚‚Gluvi barut'', ‚‚Urnebesna tragedija'')

Pedagoškim radom bavi se od 1971. godine. Učestvovao je u osnivanju Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu i Fakulteta dramskih umjetnosti na Cetinju, gde danas radi kao redovni profesor na predmetu Gluma.

Spojler:

Slobodan Ž. Jovanović, rođen 9. maja 1945. gdoine u Kragujevcu, srpski je pozorišni, filmski, televizijski i radio reditelj. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (sadašnjem Fakultetu dramskih umetnosti). Pozorišnu režiju u klasi prof. dr. Huga Klajna, filmsku režiju u klasi Radoša Novakovića, TV režiju u klasi Sava Mrmka i radio režiju u klasi Mire Trailović. Deset godina radio u Radio Beogradu i dvadeset i dve godine kao glavni reditelj u Umetničkom programu Radio-Televizija Srbije. Režirao je u mnogim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Između ostalih nagrada, dobitnik je i Evropske nagrade za režiju za predstavu „Proces“ na festivalu u Korbahu 1974. godine, u Nemačkoj; dobitnik je nagrade stručnog žirija na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić za pozorišnu predstavu „Čarlama, zbogom“, 1995. godine; i dobitnik je i nagrade Bronzana maslina za režiju filma „Bez pogovora“ na Internacionalnom TV festivalu u gradu Baru 1999. godine.

Živi i radi u Beogradu.

Spojler:

Pjer Kiri (fr. Pierre Curie), rođen 15. maja 1859. godine u Parizu, francuski je fizičar i hemičar. Sa bratom Žakom 1880. godine, otkrio piezoelektricitet, proučavao magnetske pojave, a 1898. godine sa suprugom Marijom Kiri-Sklodovskom radioaktivne elemente polonijum (Po) i radijum (Ra). 1903. godine dokazao da soli radijuma spontano oslobađaju toplotu. Radovi Pjera i Marije Kiri dokazali su da radioaktivnost uglavnom ne zavisi od spoljašnjih uslova. Sa Marijom i Antoan-Anri Bekerelom dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine.

Umro je 19. aprila 1906. godine u Parizu.

Spojler:

Desanka Maksimović je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. maja 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, preminula je u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Više u temi posvećenoj njoj.

Spojler:

Edvard Džener, rođen 17. maja 1749. godine, bio je engleski seoski doktor u Berkeliju, poznat po radu koji je u medicinu uveo vakcinu za male boginje.

U Dženerovo vreme radila se inokulacija malih boginja, koja je imala dve ogromne mane: bila je opasna, i dok je infekcija od inokulacije prošla,
pacijent je bio zaražen i malim boginjama. Ovo ga je činilo neotpornim na bilo koju familiju na koju već nije bio imun.

Postojala je lokalna tradicija među onima koji su muzli krave da onaj ko se zarazi takozvanim ‚‚kravljim boginjama" ne dobija male. Kravlje boginje su povezane sa malim boginjama i Džener je shvatio da, ukoliko je lokalna tradicija tačna, to bi predstavljalo određenu prednost u odnosu na korišćenje malih boginja u inokulaciji. 14. maja 1796, testirao je inokulaciju kravljim boginjama na osmogodišnjem dečaku, Džejmsu Filipsu na isti način kao i što se radila inokulacija malim boginjama. Dečko se posle 6 meseci uspešno oporavio. Kada je Džener posle primenio inokulaciju malim boginjama, dečak je već bio imun.

Džener je ovaj metod nazvao vakcinacija (vaccination), jer je originalni materijal bio od krave (Vacca - krava na latinskom). Uvideo je dugosežne implikacije vakcinacije, i znao je da će doći dan kada male boginje neće predstavljati opasnost; njegov san se i ostvario globalnim istrebljenjem ove bolesti kasnih 70-tih 20. veka.

Za ovaj pionirski rad na polju vakcinacije, Džener se smatra ocem imunizacije.

Studirao je anatomiju i hirurgiju kod Džona Hantera, poznatog londonskog hirurga, a onda se vratio u Berkli na praksu. Dženerova kuća u Berkeliju je sada Dženerov muzej.

Džener je bio i pažljivi posmatrač prirode, i prvi koji je zapazio kako mladunci kukavice guraju jaja ptice čije je gnezdo, da bi samo oni uzimali hranu od lažnih roditelja. Zbog ovog zapažanja izabran je za člana kraljevskog društva 1789. Umro je 26. januara 1823. godine.

Spojler:

Ruđer Josip Bošković je najveći matematičar i astronom Dubrovnika, jedan od najznačajnijih naučnika svoga vremena, uvršćen među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Bio je profesor univerziteta, osnivač Milanske opservatorije i direktor Optičkog instituta Francuske mornarice.

Bio je univerzalan stvaralac: filozof, matematičar, astronom, fizičar, inženjer, pedagog, geolog, arhitekta, arheolog, konstruktor, optičar, diplomata, putopisac, profesor, isusovac, najbolji pesnik na latinskom jeziku osamnaestog veka i prevodilac-poliglota.

Rođen je u Dubrovniku 18. maja 1711. godine kao sedmo dete trgovca Nikole Boškovića (Srbina iz Orahova kod Trebinja u Hercegovini) i majke Pavle (italijanskog porekla, iz porodice Bara Betere, poznatog dubrovačkog pesnika). Njegov brat bio je Bartolomej Baro Bošković. Ceo radni vek proveo je u tuđini, gde je stekao i svetsku slavu, a samo jednom svratio u svoj zavičajni Dubrovnik, 1747. godine.

Svoje otadžbinsko poreklo nikada nije krio – ostao je Slovinac, kako su se tada nazivali Južni Sloveni. Umro je i sahranjen 13. februara 1787. godine u Milanu, a srce mu je preneto u zavičaj.

Ruđer Bošković je, između ostalog, tvorac i jedinstvenog zakona sile, pretpostavljajući da postoji ne samo privlačenje (Njutnov zakon) nego i odbijanje u naizmeničnom menjanju na malim rastojanjima među telima. Smatrao je da je elementarna čestica bez dimenzija izvor sile, a vreme i prostor je, nasuprot Njutnu, smatrao relativnim, pa se s pravom može nazvati pretečom Alberta Ajnštajna. Pronašao je dva geometrijska metoda za određivanje elemenata Sunčeve rotacije na osnovu posmatranja položaja tri tela, zatim je izračunao dimenzije i spljoštenost Zemlje. Otkrio je geometrijski model izračunavanja putanja kometa.

U geologiji je značajan jer je pisao o kompenzaciji masa unutar gora i tako postavio temelje kasnijem razvoju teorije izostazije. Regionalne poremećaje sile teže tumačio je razlikom u gustini gornjih i donjih delova Zemljine kore.

U domenu klasične fizike, formulisao je jedinstveni zakon svih sila. Pretpostavio je postojanje, ne samo privlačnih, nego i odbojnih sila. Svojim idejama o relativnosti prostora i vremena bio je preteča Ajnštajnove teorije relativnosti.

Objavio je veliki broj radova iz sferne trigonometrije i statističkih metoda u fizici: ‚‚Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium'', ‚‚Opera partinentia ad opticam et astronomia'', ‚‚Elementorum universae matheseos'', ‚‚O morskoj plimi'', ‚‚Teorija konusnih preseka'', ‚‚Elementi matematike'' itd.

Spojler:

Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte), rođen 19. maja 1762. godine u Ramenauu, bio je istaknuti predstavnik nemačke klasične idealističke filozofije, profesor univerziteta u Jeni i Eglangenu, rektor Berlinskog univerziteta.

Smatrao je da je sloboda osnova ljudske egzistencije, a ostvarenje produbljene ljudskosti u okviru slobodne zajednice osnovna smisao postojanja i ličnosti i čovečanstva.

U ‚‚Govorima nemačkoj naciji" 1807. i 1808. doprineo je jačanju otpora Nemaca francuskom caru Napoleonu I, ali i buđenju nemačkog šovinizma.

Dela: ‚‚Pokušaj kritike sveg otkrivenja", ‚‚Osnova celokupne teorije nauke", ‚‚Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke", ‚‚Sistem teorije morala prema principima teorije nauke".

Umro je 27. januara 1814. godine u Berlinu.

Spojler: