Kalendar poznatih

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь) je bio ruski pisac rođen u Ukrajini, 1. aprila 1809. godine. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na salašu kod Dikanjke“ (1831 - 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka ‚‚Arabeske'' i ‚‚Mirgorod'' (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.

Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ pojavio se 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, preminuo je. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

Hans Kristijan Andersen, rođen 2. aprila 1805. godine, bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“

On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive (Divlji labudi), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“ — izjavio je Andersen.

Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, „Carevo novo odelo“, „Mala sirena“ itd.

Umro je 4. avgusta 1875. godine u Kopenhagenu. Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

Beti Dejvis (engl. Bette Davis), rođena 5. aprila 1908. godine, — 6. oktobar 1989) bila je američka filmska, pozorišna i televizijska glumica. Prve uloge na filmu dobila je tridesetih godina, nakon nekoliko uspešnih predstava na Brodveju. Tokom svoje šezdesetogodišnje karijere odigrala je preko sto uloga u filmovima. Bila je tražena i cenjena zbog spremnosti da igra negativne likove, i toliko uspešna u tome da su filmovi u kojima je, kako je sama govorila, glumila kučku, reklamirani pod sloganom: „Ko je bolji od zle Beti?“. Bila je jedna od malobrojnih holivudskih diva koje su karijeru izgradile jedino zahvaljujući glumačkom talentu. Pored maestralno odigranih uloga, Dejvisova je takođe bila poznata po svojoj plahovitoj i egocentričnoj prirodi. Smatrali su je za ratobornu i naglu osobu zbog čestog suprotstavljanja režiserima i producentima.

Na samom početku karijere, privukla je pažnju filmskih kritičara ulogama u dramama ‚‚Ljudski okovi'', ‚‚Pobeda nad tamom'' i ‚‚Pismo''. Već početkom četrdesetih godina 20. veka bila je najtraženija, najplaćenija i najuticajnija američka filmska zvezda, sa bioskopskim i kritičkim hitom ‚‚Male lisice'' iza sebe. Scenaristi su prepravljali scenario na njen zahtev, a režiseri joj dozvoljavali da menja njihove odluke, samo da ne bi napustila snimanje, i nastavila da pravi blokbastere poput filmova ‚‚Na raskršću'' i ‚‚Gospodin Skefington''. Krajem četrdesetih Betina karijera stagnira, da bi 1950. ponovo počela vrtoglavo da raste zahvaljujući ulozi Margo Čening u kultnom filmu ‚‚Sve o Evi''. Ipak, bio je to vrhunac njene karijere, nakon čega njena popularnost opet opada. Iako je već bila smatrana zvezdom koja se polako gasi, dva puta je opet uspela da privuče pažnju javnosti na sebe: prvi put kada je ulogom psihopate u trileru ‚‚Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?'' osvojila mlađu publiku, a drugi put kao osamdesetogodišnja glumica u dirljivoj drami ‚‚Avgustovski kitovi''. Dejvisova, koja je bila prva predsednica Američke akademije nauka i umetnosti, dva puta je nagrađena Oskarom za najbolju glavnu glumicu — za uloge u filmovima ‚‚Opasna'' iz 1935. i ‚‚Džezebel'' iz 1937. godine.

Beti Dejvis je bila najplaćenija i najpopularnija holivudska zvezda od 1940. do sredine pedesetih. Prva je glumica koja je dobila Nagradu za životno delo od Američkog filmskog instituta i prva osoba koja je bila nominovana za deset Oskara. Taj broj nadmašili su samo Meril Strip, Ketrin Hepbern, Lorens Olivije i Džek Nikolson. Pored Hepbernove, Beti Dejvis se smatra najboljom glumicom dvadesetog veka. Beti Dejvis je umrla 6. oktobra 1989. godine u Neji sir Senu u Francuskoj.

Spojler:

Rafaelo Santi (ital. Raffaello Sanzio) jedan je od najpoznatijih slikara italijanske renesanse. Rođen je 6. aprila 1483. u Sanciju kod Urbina, sin Đovanija Santija, koji je na dvoru Montefeltro bio zaposlen kao slikar i majke Mađe de Batista Čarle.

Pored oca, Rafael upoznaje poznate slikare koji su u to vreme radili takođe na dvoru u Urbinu. Na mladog Rafaela su ostavile naročiti utisak geometrijski oblikovane slike Pjero dela Frančeska.

Prvo obrazovanje u slikarstvu Rafaelo dobija kod svog oca, koji je samim tim i njegov prvi učitelj. Kada je prešao u radionicu kod Pjetra Vanučija (Peruđina) nije poznato da li još u vremenu dok mu je otac bio živ i od njega preporučen, ili tek nakon njegove smrti, a čak se smatra da ga je slikar Timoteo Viti lično preporučio Peruđinu. Po Vazariju koji je pisao o Rafaelovom životu, to bi bilo 1494. Peruđino je u to vreme imao veliku radionicu u Peruđi i u Firenci gde je obučavao veliki broj učenika.

Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vinčija, Andreje del Sarta, Mikelanđela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namerom da ostane par meseci i da prostudira radove tih slikara, međutim, tu ostaje četiri godine. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mestu Urbino i u Peruđi. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o Bogorodici: ‚‚Madona u zelenom'' (1505, muzej u Beču), ‚‚Sveta familija'' (1507, pinakoteka u Minhenu), ‚‚Venčanje device Marije'' (1504, Pinakoteka Di Brera u Milanu).

Krajem 1508. po preporuci Bramantesa, Rafael dobija poziv od pape Julija II da dođe u Rim da bi ulepšao privatne odaje sa freskama u Vatikanu. U Rimu dobija nalog od pape da freskama ulepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stance u Vatikanu: 1509 — 1511. - ‚‚Stanza della Segnatura'', 1511 — 1514. - ‚‚Stanza d'Eliodoro'', 1514 — 1517. - ‚‚Stanza dell'Incendio di Borgo''.

1511. godine Rafaelo upoznaje Mikelanđela koji je radio tavanicu Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Pjombom, koji je takođe u to vreme radio u Rimu, Rafaelo se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice, kao i ostali radnici koje je on angažovao.

Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafaelo napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Đulio Romano i Đovani Frančesko Peni.

Tokom radova na stancama umire papa Julije II 21. februara 1513. i Đovani de Mediči dolazi kao papa Lav X na presto 11. marta. I novi papa je takođe bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantesa 11. marta 1514. proglašen je za naslednika, i već 1. aprila te iste godine Rafaelo postaje arhitekta i izvođač radova.

1515. postaje konzervator antičkih spomenika u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiljone. Novembra te godine Rafaelo kupuje kuću u Borgo. Na Veliki petak, 6. aprila 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Sahranjen je sledećeg dana u Panteonu uz veliku počast.

Spojler:

Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) je bio francuski pesnik. Rođen je u Parizu, 9. aprila 1821. godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva, 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset i četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador u raznim plemićkim sudovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije''. Njegov očuh je bio strog vaspitač, ali je ipak bio zabrinuti za Bodlerovo vaspitanje i budućnost, lako je dolazilo do svađa između Aupicka i njegovog pastorka koji je imao umetnički temperament.

Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti''. Rekao je svome bratu: ‚‚Ja ne osećam da imam neko zvanje“. Njegov očuh je za njega imao u vidu karijeru u zakonu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.

Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja. To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru.

Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadeset i prvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme on se sastajao sa gospođicom Duval, kćerkom jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar.

Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje baštine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. Sastao se sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci ‚‚Cveće zla''. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled ‚‚Salon iz 1845.", koje je privuklo pažnju zbog svoje neposredne smelosti. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su ‚‚zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi". Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja. Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela ‚‚La Fanfarlo''.

Bodler je učestvovao u revolucija od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotski romani i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje.

Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali je saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u trideset i šestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“.

Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i držati predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Preživeo je jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu. Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

Branimir Džoni Štulić, rođen 11. aprila 1953. godine u Skoplju, nekadašnji je pevač i gitarista jugoslovenske rok grupe Azra.

Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa. Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu Azra.

Prvi album Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka. Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje više od milion prodatih nosača zvuka. Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika.

Spojler:

Edward O'Neill, Jr., punim imenom Edward Phillip O'Neill, Jr., rođen u Youngstownu, u Ohaju, 12. aprila 1946. godine, američki je glumac, dvaput nominovan za Zlatni globus. O'Neill je najpoznatiji po ulozi glavnog lika Ala Bundya u FOX-ovoj seriji ‚‚Bračne vode''. O'Neill je tekođe poznat po tome što je u većini TV serija i filmova glumio policajca.

Pohađao je srednju školu Ursuline, te je otišao da studira na Ohajoško sveučilište u mestu Athens i Savezno sveučilište u Youngstownu. O'Neill je 1969. potpisao ugovor za futbalski tim Pittsburgh Steelers. Pušten je pre početka sezone 1969/70. Kasnije, u ‚‚Bračnim vodama'', O'Neill tumači bivšu zvezdu američkog fudbala, koja nije uspela da ostvari karijeru, ali koja konstantno prepričava priče iz tih dana. O'Neill je, pre nego što je postao glumac, predavao društvene studije (slično sociologiji) u Youngstownu.

O'Neill je igrao Lennya u pozorišnoj verziji Steinbeckova ‚‚O miševima i ljudima'' u Kembridžu, u Masačusetsu. Nastupio je i u nekoliko filmova, uključujući i ‚‚Sakupljač kostiju'', ‚‚Mali divovi'' i ‚‚Spartan''. Glumio je i narednika Joea Fridaya u krimi seriji Dicka Wolfa ‚‚Dragnet''. Serija je bila kratkog veka (ABC ju je ukinuo već u drugoj sezoni). Njegov filmski debi bio je u filmu ‚‚Deliverance''.

No, O'Neill je najpoznatiji po ulozi Ala Bundya u dugoročnom američkom sitkomu ‚‚Bračne vode'', koji govori o disfunkcionalnoj čikaškoj porodici. To je bila prva serija na FOX-u koja je emitirana u udarnom terminu kao međusezonska zamena (započela je s emitovanjem 1987, a završila 1997). Glumio je i u seriji ‚‚Zapadno krilo'' i to u ulozi guvernera Erica Bakera.

O'Neill je oženjen glumicom Catherine Rusoff. Par se 1989. rastao, no ponovno su se venčali 1993.

Spojler:

Semjuel Beket, rođen u Dablinu, 13. aprila 1906. godine, bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.

Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje da piše i na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa. Da bi prikazao apsurdnost takvog života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.

Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama. Umro je u Parizu, 22. decembra 1989. godine.

Više u temi psovećenoj njemu.

Spojler:

Leonardo da Vinči (ital. Leonardo da Vinci - Leonardo di ser Piero da Vinci), rođen 15. aprila 1452. godine u Vinčiju u Italiji, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. Bio je opisan kao ideal „renesansnog čoveka“ i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-delima, kao što su „Tajna večera“ i ‚‚Mona Liza'', a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu primenjivani u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva.

Slike ovog „univerzalnog genija“, kako su ga često nazivali, danas se smatraju vrhunskim delima. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše“ kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena, „Mona Liza“, nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret „Mona Liza“ je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. Umro je 2. maja 1519. godine u Amboazu u Francuskoj.

Spojler:

Anatol Frans (Jacques Anatole François Thibault) je bio francuski književnik. Rođen je u Parizu, 16. aprila 1844. godine, u porodici poznatog pariškog knjižara, rano ulazi u svet knjiga, među kojima će kao književnik i bibliotekar provesti ceo svoj život. Alfred Drajfusova afera, u kojoj se oštro založio za reviziju procesa, znači prekretnicu u njegovom životu i stvaranju - izlazi iz knjiške izolacije, pristupa socijalistima i prelazi na ideološki angažovanu književnost.

U prvom radoblju svog književnog rada Frans je pre svega esteta i diletant, te objavljuje stihove u duhu Parnasa, impresionističke kritike i romane, u kojima, bez obzira tretira li savremenu (‚‚Zločin Silvestra Bonarda", 1881) ili istorijsku tematiku (‚‚Tais", 1890; ‚‚Pečenjarnica kraljice Pedik", 1893. i dr), dominira skepticizam i esteticizam.

Nakon Drejfusove afere, daje oštru društvenu kritiku u ‚‚Savremenoj istoriji"' i u nizu filozofsko-satiričkih romana (‚‚Ostrvo pingvina", 1908; ‚‚Bogovi žeđaju", 1912, ‚‚Pobuna anđela", 1914). Napisao je i nekoliko dela autobiografskog karaktera (‚‚Knjiga moga prijatelja'', 1885; ‚‚Mali Pjer'', 1918. i dr.).

Mada nije nikad postigao široku popularnost, Frans je bio jedan od najistaknutijih književnika krajem 19. i početkom 20. veka i glas svesti svoje generacije, a skepticizmom, duhovitošću i ironijom, rafiniranim smislom za lepotu i izvanrednim stilom, privlači i danas intelektualnu književnu publiku. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 1921. godinu. Član Francuske akademije postao je 1896 i bio je njen član sve do svoje smrti - 12. oktobra 1924. godine.

Na Zidu postoji i tema posvećena njemu.

Spojler:

Josif Pančić je bio srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika, a po njemu je nazvan i najviši vrh Kopaonika (Pančićev vrh) na kome se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima.

Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu, u Hrvatskoj (nekada Austrijsko carstvo), 17. aprila 1814. godine, kao četvrto dete Pavla i Margarite. Prema predanju, Pančići su poreklom iz Hercegovine i od davnina su se doselili u selo Ugrini, koje se nalazi na severnim ograncima Velebita u sastavu Vinodolske opštine.

Roditelji su mu bili siromašni, a stric mu je bio u Gospiću arhiđakon, te ga je on sebi uzeo i o njegovom se školovanju starao. Osnovnu školu izučio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Iz Rijeke je Josif prešao u Zagreb (1830) da nastavi školovanje u visokoj školi Regia Academica Scientiarum. U dodiru sa nekim Mađarima saznao je da u Pešti postoji Medicinski fakultet, na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka, i zaželi da tamo nastavi svoje studije. Završio medicinski fakultet i postao je doktor medicine 7. septembra 1842. godine izradivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru. Pančić je tokom studija u Pešti morao privatno zarađivati, dajući časove iz francuskog i italijanskog jezika. To mu je odnosilo mnogo vremena i zbog toga se njegovo studiranje proteglo na 10 godina.

Nije želeo da stupi u državnu službu i rešio je da radi privatno kao lekar. Ali, od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde se bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika Hofmanova. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

Posle dve godine otišao je u Liku da poseti svoga strica i dobrotvora Grgura i brata Matu. Tu je pravio izlete po okolini, peo se na Velebit i prikupio dosta biljaka iz flore Primorja. Odatle se uputio u Beč da dovrši odredbu svoga herbara, koji je oko Pešte, Budima, i po Erdeljskim i Banatskim Alpima sakupio, a ujedno i da bolje Jestastvenicu prouči. U bečkom Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio svoje prikupljene biljke, a u isto vreme je pratio i predavanja čuvenog botaničara Endlera. U Beču se zadržao godinu dana.

8. januara 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a 1853. godine je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. godine primljen u srpsko podanstvo dr Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Primljen je za člana Društva srpske slovesnosti i postavljen je za profesora u Liceju, iako do tada nije, sem doktorske disertacije, imao nijedan publikovan naučni rad. Postavljen je za profesora samo na osnovu saznanja i uverenja da je on najbolji poznavalac flore Srbije.

Godine 1855. Pančić je prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara - omorika. Deset godina kasnije je dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877 (Prema nekim izvorima 1875) pronađe do tada nepoznati četinar - omoriku koja je po njemu dobila ime - Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta. U Liceju i docnije u Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života.

Pančić je umro 8. marta 1888. godine.

Spojler:

Ivana Brlić - Mažuranić je hrvatska književnica. Rodila se 18. aprila 1874. godine, u Ogulinu, u poznatoj porodici Mažuranića. Otac Vladimir Mažuranić je bio pisac, advokat i istoričar. Deda joj je bio hrvatski ban i pesnika Ivan Mažuranić, a baba Aleksandra Mažuranić bila je sestra Dimitrija Demetra, pesnika, dramskog pisca i prevodioca. Osnovnu školu i dva razreda Devojačke škole završila je u Zagrebu. Ostalo školovanje je završila privatno. Govorila je nekoliko jezika. Svoje prve radove je pisala na francuskom jeziku.

Udala se za Vatroslava Brlića, advokata u Slavonskom Brodu i hrvatskog političara. U Slavonskom Brodu je proživela veliki deo života, koji je posvetila porodici i književnom radu. Rodila je šestoro dece. Okružena decom, upoznavala je njihovu psihu i njihov naivni i neiskvareni svet, kojem je i posvetila skoro ceo svoj knjižavni opus. Uz supruga uključila se u javni život u krugu prvaka narodnog pokreta. Za svoj književni rad dva puta je od strane Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagana za Nobelovu nagradu za književnost (1931. i 1938. godine). 1937. primljena je za dopisnog člana Akademije kao njen prvi ženski član.

Pisala je pesme, pripovetke, priče, basne, bajke, romane i kulturnoistorijske rasprave. Svoju književnu nadarenost i umetničku zrelost najsnažnije je ostvarila u prefinjenom oblikovanju sveta dečije priče i bajke. Njeno prvo važnije delo objavljeno 1913. ‚‚Čudnovate zgode šegrta Hlapića'', Anton Gustav Matoš je proglasio „klasičnom knjigom“. Najveći uspeh, međutim, postiže knjigom ‚‚Priče iz davnine'' 1916, za koju je iskoristila riznicu slovenske mitologije i narodnog verovanja. Čudesna bajkovitost izražena je u tim pričama toplinom i napetošću pripovedanja.

Pisala je, kako sama reče, da vlastitoj deci „otvori vrata k onom bajnom, šarolikom svijetu bajke“. Priče se odlikuju neposrednošću izraza. Prevođena je na desetinu jezika od engleskog do kineskog, a nazvana je „hrvatskim Andersenom“.

Izdavačka kuća Školska knjiga iz Zagreba 1971. ustanovila je godišnju književnu nagradu „Ivana Brlić-Mažuranić“ za najbolji književni tekst za decu i ilustraciju knjige za decu objavljene u toj godini. Od 2001. nagrada se dodeljuje za najbolje neobjavljeno delo za decu hrvatskih autora.

Ešli Džad (engl. Ashley Judd) je američka filmska glumica, rođena 19. aprila 1968. godine u Granada Hilsu (Kalifornija). Potiče iz siromašne porodice koja nije imala osnovne potrebe za život, kao što su struja, voda i telefon. Pohađala je čak 12 škola u 13 godina, pre koledža. Napustila je Univerzitet u Kentakiju 1990. godine i posle se preselila u Holivud da bi se bavila glumom. U Holivudu je učila glumu sa učiteljem glume Robertom Karnegijem u Playhouse West (Džef Goldblum je ovde pohađao glumu).

Na početku karijere uglavnom je igrala u TV serijama kao što su: ‚‚Star Trek: The Next Generation'' i ‚‚Sisters''. Kasnije dobija manju ulogu u filmu ‚‚Kuffs'' (1992), a posle dobija i glavne uloge u filmovima kao šti su: ‚‚Ruby in Paradise'', ‚‚Dvostruki rizik'', ‚‚Zločin u visokim krugovima', ‚‚Ne verujem da si to ti'' i ‚‚De-Lovely''.

Venčala se za vozača Indy Racing League, Darija Frankitija, 2001. godine. Njena majka i sestra su kantri pevačice Naomi i Vajnona Džad. Ona i njena sestra Vajnona nemaju istog oca.

Spojler:

Bogoslav Šulek, rođen u Sobotištu, u Slovačkoj, 20. aprila 1816. godine - Zagreb, 30. studenog 1895.), hrvatski je lingvista, istoričar, publicista i leksikograf slovačkoga porekla. Pučku školu pohađao je u Sobotištu, evangelički licej u Požunu (Bratislava). Ne zaredivši se za pastora i ne mogavši poći na studije u Jenu, 1838. dolazi k bratu u Brod na Savi, uspostavlja vezu s Ljudevitom Gajem (1839) i od jeseni iste godine u Zagrebu radi u štampariji Franje Župana.

U Gajevim izdanjima počinje sarađivati 1841. Godine 1844/45. glavni je urednik ilegalnog lista ‚‚Branislav" koji je štampan u Beogradu. Od 1846. uređuje Gajeve ‚‚Novine Horvatske, Slavonske i Dalmatinske", od 1849. ‚‚Slavenski jug" a od 1850. ‚‚Jugoslavenske novine". U pedesetim godinama intenzivno djeluje kao pisac popularnih priručnika (na primer ‚‚Naputak za one koji uče čitati'', ‚‚Početnica za djecu'', ‚‚Prirodopis za niže škole'', ‚‚Biljarstvo za višje gimnazije'' i druge). Istovremeno radi na nemačko-hrvatskom rečniku. Godine 1856. u časopisu ‚‚Neven" izlazi ključni Šulekov članak ‚‚Srbi i Hrvati", na više od 30 stranica.

Od 1858. do 1865. uređuje ‚‚Gospodarski list". Jedan je od pokretača ‚‚Pozora" (1867). Iznimno plodan publicista i popularizator nauke. Godine 1868. izdaje svoje najpoznatije političko delo ‚‚Naše pravice. Izbor zakonah, poveljah i spisah, znamenitih za državno pravo kraljevine dalmatinsko-hrvatsko-slavonske od god. 1202 - 1868". Akademik JAZU i njen član od 1871. do smrti.

Pristalica jezičkih načela zagrebačke filološke škole, naglašeno sklon jezičkoj čistoti, pozajmljenice je zamenjivao tražeći rešenja u hrvatskim narečjima, pozajmljujući iz slovenskih jezika (najčešće iz slovačkog i češkog, ali i iz ruskog i slovenskog) te oblikovanjem neologizama. Tako je došao u sukob sa zagovornicima takozvanog čistog narodnog jezika (hrvatskim vukovcima) koji su kritikovali njegove postupke a njegova leksička (nazivoslovna) rešenja porugljivo zvali ‚‚šulekizmi". Usprkos tome, u hrvatskom su se jeziku do danas zadržali brojni nazivi koje je oblikovao Šulek, tako da se bez preterivanja može reći da je hrvatska terminologija na području društvenih i prirodnih nauka, tehnologije i urbane civilizacije nezamisliva bez njega. Zahvaljujući tome, Šulek spada u najuži krug najuticajnijih hrvatskih jezikoslovaca u istorji.

Spojler:

Šarlota Bronte (engl. Charlotte Brontë), je bila engleska književnica, i najstarija od tri sestre Bronte čiji su zajednički radovi postali sam krem engleskog literarnog klasičnog dela. Rođena 21. aprila 1816. godine u Torntonu u Jorkširu, u Engleskoj, kao treće od šestoro dece, od oca Patrika Brontea (bivši „Patrik Brunti“), irskog porekla i njegove žene, Marije Branvel. U aprilu 1820. porodica Bronte se seli u Havort gde će Patrik raditi i služiti misu kao katolički sveštenik. Marija Branvel Bronte umire od raka 1821, ostavivši petoro kćeri i sina na odgajanje svojoj sestri Elizabet Branvel. Avgusta 1824, Šarlota je sa još tri svoje sestre poslata na školovanje u „Daughters' School“ (Za koju kažu da je uticala na prestavljanje Lowood škole u njenom delu ‚‚Džejn Ejr''). Loše uslove je Šarlota uspela da izdrži i preživi, ali je sve uticalo na njeno zdravlje kako na fizičko, tako i na psihičko, preživljavajući smrt svojih dveju starijih sestara, Marije (rođene 1814) i Elizabet (rođene 1815), koje su umrle od tuberkuloze 1825, ubrzo posle napištanja škole.

Kući, preživela deca - Branvel, Emili, i Ana – bile su inspirisane očevom bibliotekom opremljenom piscima kao što su Valter Skot, Lord Bajron itd. Zajedno su počeli izmišnjati priče i nepoznata kraljevstva. Šarlota i Branvel su napisali priču o svojoj izmišljenoj zemlji - Angriji - dok su Emili i Ana pisali članak o svojo izmišljenoj zemlji pod nazivom Gondal. Neke sage tih priča i dan danas postoje, i bude radoznalost istoričara i biografa zato što otkrivaju način razmišljanja porodice Bronte u svojim najranijim godinama.

Šarlota je nastavila svoje školovalje u školi „Roe Head school“ od 1831. do 1832, gde sreće istomišljenike i buduće prijatelje, Ellen Nussey i Meri Tejlor. Šarlota se vraća u školu, ali ovog puta kao učiteljica od 1835. do 1838. Godine 1839. ona uzima prvu od mnogih pozicija kao guvernanta raznih familija u Jorkširu, i to je radila sve do 1841. Godine 1842. ona i Emili putuju do Brisela. Zbog putnih troškova, Šarlota podučava Engleski jezik, a Emili muziku. Ubrzo iskrsava problem i njih dve se vraćaju kući zbog smrti tetke Elizabet Branvel, koja im se pridružila u familiji posle smrti njihove majke. Šarlota se vratila sama u Brisel, januara 1843, da bi prihvatila mesto učiteljice. Njen drugi boravak tamo nije bio baš posebno srećan; bila je usamljena, i nedostajala joj je kuća. Konačno se vraća kući januara 1844. i kasnije nalazi inspiraciju u događajima u Briselu za svoj roman „Profesor“.

Maja 1846, Šarlota, Emili, i Ana izdaju kolekciju poezije pod pseudonimom. Uprkos činjenici da knjiga nije privukla neku posebnu pažnju (prodate su samo dve kopije) sestre su nastavile da pišu svoja sledeća dela. Šarlota je nastavila pod svojim imenom ‚‚Currer Bell'' kada je izdala svoja dva prva romana.

Njeni romani su: ‚‚Džejn Ejr'' (1847), ‚‚Širli'' (1849), ‚‚Villette'' (1853), ‚‚Profesor'' (napisan pre ‚‚Džejn Ejr'', ali rad je odbilo više izdavača, tako da je objavljen tek posthumno, 1857). Njena dela su poprilično kritikovana. Dosta se spekulisalo u ono vreme da li je Currer Bell stvarno bio muško ili žensko.

Šarlotin brat, Branvel, jedini sin u porodici, umire od hroničnog bronhitisa izazvanog pićem, u septembru 1848, mada je Šarlota bila ubeđena da je za njegovu smrt kriva tuberkuloza. Emili i Ana obe umiru od tuberkuloze decembra 1848. i maja 1849. Šarlota i njen otac su ostali sami. Zbog uspeha njenog romana ‚‚Džejn Ejr'', izdavači je ubeđuju da poseti London, gde će otkriti svoj pravi identitet, gde će se početi kretati u malo višim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima. Uprkos svemu, nikad nije napustila Havort više od par nedelja.

Juna 1854, Šarlota se udaje za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Ona umire devet meseci kasnije, 31. marta 1855. godine, tokom svoje prve trudnoće. Na sertifikatu umrlice piše kao uzrok smrti tuberkuloza, ali danas se pojavljuju i dokazu da je možda umrla i od tifusa. Šarlota je sahranjena ispred crkve „St. Michael“ u Havortu u Engleskoj.

Spojler:

Imanuel Kant (nem. Immanuel Kant) — 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena. Rođen je 22. aprila 1724. godine u Kenigzbergu, u Pruskom kraljevstvu (danas Rusija).


Transcendentalna estetika

Na početku ‚‚Kritike čistog uma'', Kant izlaže tezu da je transcendentalna estetika nauka koja se bavi proučavanjem apriornih formi opažanja. Iako transcendentalna estetika danas ne bi bila shvaćena kao nauka, i uprkos opravdanim kritikama Kantora, Kant njome daje značajan doprinos shvatanju prostora i vremena, izlažući da oni predstavljaju apriorne forme opažanja. Da bismo razjasnili ovaj nejasan pojam, možemo da se poslužimo bilo kojim segmentom našeg svakodnevnog opažanja. Gledajući ispred sebe, mi vidimo skupove predmeta koji su raspoređeni u određenim prostornim relacijama: gore, ispod, desno i sl. Iako smo svi naučeni značenjima svakog od ovih prostornih relacija, ipak nismo naučeni načinom na koji smo u stanju da ih opazimo. Odnosno, niko nije mogao da nas nauči kako da vidimo da je neki objekat iznad ili ispod nekog drugog objekta, iz čega Kant zaključuje da je ova sposobnost urođena, i naziva je a priori, što označava sve što je stečeno ili može da se stekne nezavisno od iskustva. Bez ove a priori sposobnosti, mi bismo ipak mogli da opažamo niz čulnih datosti, ali bi sve vizuelne informacije bile nesređene i bez forme. Isti zaključak važi i za vrijeme, budući da se naše poznavanje vremenskih relacija (istovremeno, posle i slično) svodi na a priori sposobnost, koju nas niko nije naučio. Ipak, treba imati na umu da Kantova namera nije bila da objašnjava mistično svojstvo urođenog znanja, koje je ionako odbacivao kao filozofsko rešenje, a na koje njegova teza o apriornim formama čulnosti dosta liči. Ipak, brojni filozofi, pa čak i psiholozi poput Žan Pijažea, kritikovali su Kanta i odbacili ovu tezu, oslanjajući se na svoje teorije i empirijska svedočanstva.


Empirijski realizam i Transcendentalni idealizam

Nadovezujući se na Kantovu teoriju prostora i vremena, važno je istaći još jedan Kantov zaključak, a to je da su prostor i vreme empirijski realne a transcendentalno idealne forme čulnosti. Kant smatra da se prostor i vreme mogu shvatiti kao forma objekata koji su empirijski dati, odnosno objekata koje možemo da opazimo. Eventualno postojanje objekata izvan tih granica može samo da se postulira, ali ne i dokaže. Stoga Kant insistira da su ti objekti noumena, odnosno da postoje samo u mislima, ali ne i u opažanju. Dakle, prostor i vreme nisu forme opažanja objekata koji bi se eventualno nalazili van granica opažanja, odnosno oni su transcendentalno idealni. Ovaj rezultat neposredno utiče i na metafiziku. Kant ističe da su svi pređašnji mislioci, nemajući gorepomenuto zapažanje na umu, mogli samo da grade kule u vazduhu, pokušavajući da dokažu postojanje raznoraznih nedokazivih noumena, nalik Bogu (Platon, Aristotel, Sv. Anzelmo, Sv. Toma Akvinski, Dekart i Lajbnic), ili besmrtnosti duše (nalik Platonu ili M. Mendelsonu). Iz tog razloga, Kant posvećuje značajan napor pobijanju tri vrste dokaza o Božijem postojanju: ontološkog, kosmološkog i fizičko-teološkog dokaza. Treba naglasiti da ova teza ni u najmanjoj meri nije ateistička, zato što istim teorijskim sredstvima može da se dokaže da nije moguće dati konkluzivan dokaz o nepostojanju najvišeg bića.


Pobijanje ontološkog dokaza

Po Kantovoj analizi, ontološki dokaz je jedna od tri kategorije dokaza Božijeg postojanja, a klasičnu formulaciju ovog dokaza izneo je Anselmo Kenterberijski u spisu ‚‚Proslogion'' (iako se Kantova kritika često tumači kao kritika metafizičke teologije svetog Tome Akvinskog; Kantov pristup tomističkoj metafizici kritikovao je britanski filozof Entoni Keni). Kritika ovog dokaza se razvija na sledeći način. U iskazu ‚‚Bog postoji", koji je ujedno i zaključak ontološkog dokaza, možemo da razlikujemo subjekat (Bog) i predikat (postoji). Greška koja se potkrala u Anselmovom argumentu se tiče predikata „postoji“. Naime, moguće je razlikovati dve vrste predikata, koje se danas svrstavaju u grupe predikata prvog reda (Kant ih naziva realnim predikatima) i predikata drugog reda. Uzmimo najobičnije iskaze poput „Tabla je zelena“ ili „Nebo je plavo“. U ovim rečenicama, predikatima zeleno i plavo je rečeno nešto o tabli i nebu što inače ne bismo znali (Kant bi rekao da se u pojmu table ne krije da je zelena, niti da išta u pojmu neba sugeriše da je ono plave boje). Ipak, predikat „postoji“, za razliku od pomenutih predikata, ne donosi nikakvu novu informaciju ni o jednom subjektu kome se doda, bilo da je subjekt Bog ili 100 talira (Kantov primer). Pod tim se misli da se korpus onoga što možemo da zaključimo o talirima na osnovu samog pojma talira, ne proširuje time što ćemo reći da oni postoje ili da ne postoje. Ako bismo rekli da su taliri npr. srebrni ili teški, to bi već bila nova informacija, ali ako bismo rekli da taliri postoje, time ne bismo proširili znanje o tom pojmu. Ili, kako Kant piše, „sto realnih talira ne sadrže ništa više nego sto mogućih talira“.


Kosmološke antinomije

U savremenoj filozofskoj literaturi, pojam antinomije se koristi sinonimno sa pojmom paradoksa. Četiri Kantove kosmološke antinomije jesu prividno paradoksalne utoliko što pokušavaju istovremeno da dokažu tezu i antitezu, odnosno iskaze koji tvrde jednu tezu i iskaze koji je negiraju. Kant će navesti četiri ovakve antinomije, i nakon njihovog izlaganja ponuditi rešenje.


Kant i psihologija

Kantovo mesto u razvoju psihologije je, na izvestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo delo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u delima filozofa osamnaestog veka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u celini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu celovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analiza naših racionalnih moći da bismo saznali šta svest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uverenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osećanje i htenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osećanje i htenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim delima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sledeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je celovit. Svest, kaže Kant, obavlja izvesne operacije organizujući senzorne delove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, po Kantu je urođeno. Sve što opažamo smeštamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vreme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari, neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos.

Kant je umro 12. februara 1804. godine u Kenigzbergu.

Spojler:

Mihailo Petrović Alas je bio srpski matematičar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik Srpske kraljevske akademije i alas. Rođen je 6. maja 1868. godine u Beogradu, na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević).

Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine.

Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu.

Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908-09. bio dekan.

Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog. Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda.

Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje je proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom.

Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir. Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili, ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti.

Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu.

Bavio se ribarstvom, otuda i njegov nadimak Alas. Godine 1882. postao je ribarski šegrt, 1888. ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je donošenju prvog „Zakona o slatkovodnom ribolovu“ na jezerima i rekama Srbije 1898. godine. Na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. dobio je zlatnu medalju za izložene eksponate iz ribarstva. Rekordan ulov je imao 1912. kada je ulovio soma od 120 kg. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika Alas.

Svirao je violinu, 1896. osnovao je sviračko društvo pod nazivom „Suz“.

Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i „Roman jegulje“. Objavio je i knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“. Deveta beogradska gimnazija je dobila ime po njemu, kao i centralnobeogradska Osnovna škola „Mihailo Petrović Alas“ na Jovanovoj pijaci.

Spojler: