Naši stihovi...

PITANJE ODGOVORA

Pitanje nije da li te volim,
ni upit nije da li sam ja,
odgovor pravi ljubav je tvoja,
onu što milujem i samo želim
da uvek to imam pa srcem celim
pokrivam sve čase protekle bez nas,
da sreća ti budem, radost i spas,
za časove onda kad bila si moja
i daleko, i blizu, i samo za nas.

                 (Bgd, 15.nov.2017)  

HODNIK NAŠIH SUDBINA

Veoma bih voleo da opet se vratim
u onaj hodnik još uvek kod tebe
pa kao tada u davno vreme
pre tvoga "ne" ja drugo pokušam,
da te ne čujem već daleko odvedem,
da prestignem boli, da sudbinu sprečim,
tad sutrašnjost sklonim, tebe izlečim
od budućih dana preteških slika,
nesrećnih stvari nestvarnog lika,
mila moja.

U hodniku tvome sudbina naših
i dalje živiš daleko od mene,
a ja se često tog hola setim,
da sutra mogu, ja bih da sletim
tamo na oltar sudbine naše,
sada bar uklonim sumnje što plaše
za ljubav danas, za naše sutra,
mila moja.

(Bgd, 30.avg.2017)

MOŽDA TI NISAM

Ipak se pitam, u duši se čitam,
možda ti nisam pokazao ljubav,
možda ne dovoljno tvoj bio jesam,
možda ne umem, il' možda ne znam,
koliko volim tebe to duša zna;
i dodir tvoj meni je dovoljan,
tim pogledom plavim sasvim zadovoljan,
i zagrljaj tvoj, najjači na svetu,
kao da grli celu planetu,
donosi srećne časove nove,
osećaj tebe, najdraže tebe,
u zlato pretvara sekunde ove,
u ljubavi izliven medaljon istine,
za nas.

I onda ne znam, a ti mi sudi,
da li sam dovoljan, iskrena budi,
jer svu znanu ljubav iz duše svoje
tebi sam dao, sunašce moje,
za tebe samo, vilo daljina,
ljubavi moja, sad snenih blizina,
vilo najdraža,
mila moja...

(Bgd, 01.Avg. 2017)

NIJE  MIR

Nije još mir u nemiru mome,
nije ni moć u nemoći mojoj,
nije to ljubav u ljubavi ovoj
već više od toga šaljem do tebe
i reči ne znam u želji kod mene
da vrate te opet u doline snova,
gde uvek otkrivaš i uvek si nova,
smehom da budiš trenutke pospane,
lepote da sanjaš i predgradja ova
naših vidika, daljina nekih
što putuju brzo danima onih
saznanja naših, od juče do sutra,
i nama donesu ponovo jutra
od svih onih divnih vremena prošlih
što traju i dalje od svih novih, došlih,
dana za nas samo, tih dana srećnih,
svih dana za nas...

                            (Bgd, 17.nov.2017)

NISMO  SE

Nismo se voleli samo za juče,
niti se voleli samo za danas,
nego i sutra ljubav nam traje,
iskrenost jave u stvarnosti snova,
na tvojoj mirisnoj lepoti duše,
najlepši dodiri, samo za nas.
                         
                              (Bgd, 18.nov.2017)

DODIRI DUŠE

Onda
kada su nam dani bili
najduži od neke najduže godine,
u ćutanju čuli odjeke glasne planine,
snivali smehom budni, snivali radosno sneni,
budjeni cvrkutom zova malene senice,
pokriveni željama onih lepota
i traženja opet nadjenih mesta
gde su nam tajne ponekad bile
nestalo izgubljene ali sa nadom nekom
da se jednom ponovo nadju,
sa nama, zajedno, kod onih ćutanja,
iskrene ljubavi i glasnih šapata,
i snova onih najviše naših,
tamo, sećaš se,
to su nam bili i opet će biti,
pravi i iskreni,
dodiri duše...
           
             (Bgd, 15. avg.2017)

OKVIRI DODIRA DUŠE

Hteo sam tebi veoma pomoći
al' sada vidim, uopšte ne treba,
jer sama si sve one isplakane suze
smehom radosno i srećno zamenila,
pa onda i ja, pun sreće, uživam
u svetlosti tvoje iskrene duše
i ljubavi jedinstvene, najjače na svetu,
one, daleke al' ipak mi bliske,
veoma tamo i iskreno ovde,
što snažno zrači jasnom lepotom
iza ogledala naših najlepših okvira,
dodira duše, ljubavi prave,
mila moja...

(Bgd, 08.avg 2017)

POTSETI ME

Unutar skinutih tajni naših dodira
na rubu časova koji nam traju
opet ti nisam baš plavetna zora
za svelepe dane ljubav što daju
u preteškom životu svih naših htenja,
pa onda te molim, potseti mene,
kako da ljubavlju dodirnem tebe,
tu blisku daljinu velikih želja,
onu što čuvam k'o tajnu najveću,
onu što nikada napustit neću,
potseti mene, kako do tebe,
jer ponovo ljubav tvoju sad hoću,
voljena moja ...

(Bgd, 08. sept.2017)

ONDA

Na mladosti utisnutoj u naše osmehe
kad bili smo sasvim i svoji i naši
dok su daljine nepostojane bile
a osmesi radosnih reči na nama,
a osmesi,
onda...

Pa bezizlaze u izlazu našli,
u najvećem drugarstvu iskrenosti,
dobrote razumne i do danas naše
i ljubav nepomenuta da nikog ne povredi,
u susrete poznatih tad pretvorena,
ta ljubav, do danas,
onda...

I ružu crvenu kao što voliš
jednoga dana dao sam tebi
negde u gradu prošlosti tvoje,
vremena onih davno proteklih,
setio danas na to ja jesam
na krilima nade i naših saznanja,
na poklon tebi, jednoga dana,
onda...

Pre mojih lutanja i pre daljina,
pre vozova, vozila, ulica, staza,
tudjih gradova, mora i brodova
i stranih lica i stranih kreveta,
pre drugih i uvek pre onih drugih,
što uzalud hteli su tvoji da budu,
ja ružu sam dao,
tebi,
onda...
             (Bgd, 23. Maj 2017)

DODIR

Ne znam u snovima da li sam lep
u tvojim slikama sanjanih lepota,
da li je dodir najdraže duše
dovoljan da otvori vrata života
i one ti odavne nanete boli
da prenese sasvim i da se poruše
onome najviše koji te voli,
pa sa mnom da snivaš,
lepote uživaš,
i one naše,
najlepše duše,
nove i jedine,
dodire ...

(Bgd, 22.okt.2017.)

NEMA VIŠE MIRISA LIPE

Mirise budjenja moga detinjstva
do juče sam upijao u svoju dušu
a onda je jutros posečena lipa,
stara je bila i nema sad mirisa,
a lipe se sećaš, bila je blizu
one otvorene bašte "Balkana".

Mirisi lipe, poslednje na "Balkanu",
sećanja na detinjstvo, sećanja na tebe,
sve to je ostala prošlost davnine
da seća na tebe i onu baštu,
tamo ste sedele i ti i Vesna,
pa sve te nežnosti bude mi maštu
kad vrapci su nosili mirise lipe
i mirise tebe na mome prozoru
i sećanja doneli u moju dušu.

Te divne neopisne, veoma najlepše,
te mirise lipe i mirise tebe,
najdraže mirise na "Balkanu",
od jutros vrapci ne nose više...

              (Bgd, 16. Jun 2017)

JEDNA MALA DEVOJČICA

Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit' od tebe.

I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani...

Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja...

Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda...
                          (Bgd, 22.nov.2017)

KIŠA

Po hladnoj zemlji
spustila se kiša.
U kapima nema nikoga
i već pada noć.

Pada kiša,
a trebalo je tako malo sunca,
pa da se povrati vreme
i moja ljubav.

(Avg. 1966)

POLJUBAC  PRIJATELJA
                                         (Dragoj prijateljici
                                            za ozdravljenje)

Daleki su tvoji pogledi sada
A vid se muti, jer bolest vlada,
I tužan sam, neću,
I nemam sreću,
Kad boli tamo daleke ležiš,
I osmehe zdravlja ponovo tražiš,
A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti,
Pomoći mogu ti iskreno hteti
Da vratiš se brzo, vesela, čila,
Da budeš k’o uvek, lepa i mila,
Iskrena duša, prijatelj pravi,
Ona što smehom na zelenoj travi
Sa mojom milom društvo joj pravi;
I onda budi baš ona vila,
Kakvu te znam, odavno takvu,
Bolest pobedi, da osetim tebe
Srećno veselu i onakvu,
Već rekao jesam, odavno takvu...

I nemoj bolesti i nemoj boli,
Još ima neko koji te voli,
I onda ti iskreno
Ja hvala kažem,
Pa hitno zatim
Uz želje najlepše
Iz duše svoje
K’o  prijatelj šaljem
Za zdravlje tvoje
Od srca što znam,
Jedan poljubac
Za tebe dajem.
               
          (Darko, Bgd, 23.nov.2017)

HAJDE DA ZAJEDNO

Hajde da zajedno otćutimo
sve radosti postojanja našeg
da bez reči još više saznamo
da ljubavi dosta nije još bilo,
da buduće pokriva sve što se zbilo
i lepše dolazi jače, snažnije,
pa sve će obično nam biti važnije
u danima satkanim od prošlosti naše
i najveće ljubavi tvoje i moje,
samo za nas.

Hajde da otćutimo zajedno
ove radosti dodira duše,
hajde da kažemo pogledom
da naše sve je postalo jedno,
još ljubavi nam donosi buduća nada,
pa hajde da veselo zajedno
ćuteći kažemo da.

                 (Bgd, 24.nov.2017)

RAZGOVOR SA TOBOM
                      U DIVNOM SEĆANJU,
                      Željka (23.09.1949 - 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima...

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda...

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas...

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške...

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom...
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
- nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)

Iako nemam
nigde jedne rime,
pišem i ja pesme
zato što imam čime!

Računar to trpi,
poslušno me prati,
a i ko ga pita,
ne može da shvati.

Ponekad omašim
gramatiku prokletu,
to me ne sprečava,
da se javim svetu.

Postao sam i ja
sada stihoklepac,
osećam se lepo,
nisam neki slepac.

Samo da ne počnem,
o ljubavi da mlatim,
nije to moj nivo,
svoje „ja“ da blatim.

Možda je i ljubav
prama hrani takva,
mada o tom' nikada
pesnik pesmu ne satka.