Naši stihovi...

Čuvaj se

Čuvaj se zlobe
I podlosti malih ljudi
koji ne prezu od lazi
da bi se pravili mnogo vazni.

Cuvaj se sopstvene senke
koja ne zna za greske,
ljudi sto ne znju reci "izvini"
ni kad znaju da su krivi.

Teska vremena,
jos tezi ljudi
zadatak veliki ,
da se cuvas u sred mnogih bitki!

Cuvaj se,
ne daj da te zli ljudi pokose
i nek ti ove reci kroz usi sporo prolaze
Cuvaj se,
jer svet je veliki, a covek je mali i zao
dovoljno da bi ti na grbacu stao.

Sledi samo svoj put, smej se
i sam na sebe ne budi ljut.
Kad god pogresis, ponesto nauci
ne dozvoli da te ista muci.

НЕК ТЕ РЕЧ МОЈА НИКАД НЕ ЗАДРЖИ

Киша.
Звона расецају ваздух.
Нека ноћ осејана небригом
и летом.

Мокро тло.
Зар ме има?
Зар ме још има?
И колико ће ме још бити?

Лица.
Бледа.
Различита.

Није огледало криво што себе не видим од других ја.

Нико није крив.

Јер сам и кап.
И звоњава.
И сам Васкрс.
И грех ако га има.
И лепота ако је стварна.
И злодух у тесном телу,
и ругоба човекове суштине.
И пролеће.

Све сам.
И нисам.
Докле се простирем
зна бескрај у мени.

* * *

Све се сажме у тачку.
Тражиш тло
- нема га.
Све под твојим ногама савија главу.

Никада ти нисам рекла колико не волим пролеће.
Никада ти нисам признала свој осмех
јер никад није био ради мене саме.
Ако се зауставим,
ако негде угине море у мени
и све ово угаси пламен,
наћи ћеш ме у свему
што ти је окрзнуло лице;
што те распукло свог од стакла
занешеног мноме.

Јер ја сам Илузија.
Непостојана.
Немарна.
Нестварна.
НЕ је увек део свега што сам.

И овде сам постала лице
неко ново, неко другачије.
То је
као кад ти узму зенице
па их проврте кроз нит невидела.

Босонога сам.
Гладна.
Прљава.

Често умреш у мени
као што и ја сама понекад умирем.
Често ме пренесеш у зрак
и крадеш моје тело.

Колико сам ти пута рекла да моје грешке не вреде
и да су ми шаке празне и храпаве?
Колико сам ти пута шапутала да ме ниси чуо ни-ка-да?

Зашто си дошао?
Ко је у мене твојом ногом стао
и шта се изменило?
Питам, јер ја више немам свој дом.

У њега се уселио твој вражји недоглед.
У њега се настанила твоја бесконачност.
У њему обитава пена мора од растопљеног меда и блата.

Шта се заиста десило?

То је мит.
Неодговор.
Неказивање.

То је питање које кажњава
несвестицу сунчевог одблеска.

То се не говори.
И нема вредност ако се каже.

Често
убијемо универзум говорећи.

Желим
ћутати.
Желим
расти у тишини.

Одиста се воли ћутећи.
Одиста се живи Унутра.

Споља не постоји без своје сржи.
Иди.
Нек те реч моја никад не задржи. - Ивана Ц.

06


Da li je melodija prošla
ili sam prošao ja?
Prozori novog sveta
donose samo mrak.

Trujem se starom strašću
što presečena nema glas.
Mutavim rimama živim,
reči mi teške ko dan.

Mučne se misli lome
kroz tamni vilajet sna,
odzvanja svuda okolo
prazna sam rupa bez dna.


12. 5. 2014.

Ljubav
to su suprotne staze
presečene hodom lutalaca i tragača,
Oblak prašine korakom odenut.

Pregažene nade i poharani sni.

Ljubav
to su istine nad nama
što obitavamo u laži;
Pomirenje zavađenih otrovom sebičluka.

Sve su to nekakve ljubavi
I svi kao vole.

Oprostite mi što pljujem po njoj koja je volela mene - a ja je prezreh.

Blješti noć,
umara svetiljku što me seća na blizinu zore.
Plava reč stala mi u grlu,
sve su crvene izletele.
A ti ...
Od tih ptica neokrznut odlaziš.

Sve će To pojesti
najezda svečane tišine.
I ovu noć što sja od gordosti tvoga oka.
I zoru što de prošetati nada mnom
dok te snivam.

Ivana C.

Твоја рука, мој образ.
Твоје очи и моји кораци -
Постоје само наше улице и наши потоци.

Ми се размемо мишљу и ћутањем.

Свима говорим да ме не волиш.
Свима кажеш да сам најгора од све деце.

И тако, мрзећи се, волимо.
Ти мене највише.
Ја тебе још мало више.

У свом том циркусу и хаосу нити нас има,
нити нас ко види.
Ти и ја смо горе.
На чистом.

Ако ти јаве ''Нема је'' - лажу пси!
никада нису знали ко смо ја и ти.

Нема те смрти, ни живота
који би могао да измери свемир
што је у теби и мени уснио.

Никада ћу ти купити једну књигу
у којој пише нешто о нама.
И, исто тада, никада, смејаћу се
с тобом у неком парку.

Никада ћу престати да те волим
и чувам из потаје.
Ако те само неко дира ...
Знаћеш ко га је послао на трумоатологију.

И онда, кад се након пуно година
отиснем одавде у виду енергије
позваћу те да заједно пијемо кафу, н
а тераси неке зграде, баш овде, у Нишу.

Не бој се.
Тада ће вечност бити наша. - Ивана Ц.

Tvoja srna
u begu.

Odenuta očima tišine.
Oteta lovčevim zamkama.

Očiju što pilje u beskraj,
nogu brzoskokih
k'o krila ptičja što su...

Raj nije za nas.

Odlazi tvoja čarobnost
ukradena dok si sanjao.
Otiče lepota rečnim koritom
neslobode i mraka.

Ne bojim se
ničega što me u tmini čeka.

Samo ostavljam trag
o tebi
o meni
o suncu

koje si mi dao
dok sam umirala.

Srna tvoja
milooka
svoj život predaje oblaku nemara.

Raj nije za nas. - Ivana C.

Krvava svila


Treba mi dodir mekane svile
Prsti koji su kao ona krhki

Ja hoću reči sa ukusom prašine
Da zastanu mi u grlu kada krenu

Treba mi miris koji golica čelo
I jezu trlja mi niz kičmu

Ja hoću buru! Onu o kojoj pričaju mornari.
Da se iz nje ne dignem nikad

Rana mi treba
Sa mnogo krvi

Prigušeno


Drhtim iznutra
Želucem treperim
Duvanom gušim

Na bok me okreni
Za leđa se smesti
Pripij se

Vrištim iznutra

Orfeja kći

Kada se pretvorim
u poslednju pesmu
nastaće reči
što me ćute u beznađu.

Neću umreti nedorečena,
samoćom utajena u dolini
počivanja misli.

Neće me nestati
bezglasno i tiho,
niti uz krike i odjeke.

Slušaće me nebo
kao pesmu od sna
ispredenu, jasnu
Orfeja dostojnu.

Njegova sam kći.
Naga i smrznuta
pevam nad proplancima
snage i umiranja.

Budim kosu i vlasi njene
koja miruje u valovima netišine.

Mirišem krajeve trava nekošenih
kraj puteva koji me odnose nebu.

Uz kikot ispraćam dželate do gubilišta,
prkos sam i čin koji pleni ljubav,
koji zove Bogove na megdan,
koji propoveda Poeziju sveta.

***

Iščupaj me iz mene
Trunem već godinama
Iza memljive fasade sećanja
Koje tek treba da mi stvoriš

Napravi od mene antičkog heroja
Što ni od čega ne preza
Zaljubi me, ostavi i baci
Samo me rastreperi, da osetim KRV!

Probodi me rečju koja se ne zaboravlja
Nek potečem, neka ŠIKNEM!
Zaustavi me tamo gde se i sam ulivaš


25. 9. 2017.

Boli me duša, daleko tvoj bol,
Nije ti dobro, mene ne miluješ,
Ja živet’ ne mogu kada ti boluješ,
Za sebe ne znam a ne vidim tebe,
Pa koja to može pomoć da ti bude,
Ona pomoć prava od dalekog mene ?

Da ozdravi tebe, da ublaži boli
I najveći lek primi od onog što voli
Tebe, ljubavi moja ...
(Bgd, 23.okt.2017)

Still_dreaming ::Pišete poeziju?
Podelite to sa nama...

NESTALI CVETOVI

Cvetovi opali i dalje mirišu
neki na bagrem, neki na tebe,
a grane se gole i stalno uzdišu
i stalno ih sanjam, pitaju mene,
onda si opet, kada ćeš opet,
doći u carstvo ljubavi naše
da cvetove nove rodjene čuvaš
dok ne mirišu i radost donesu,
ljubavi moja...

Oni nestali cvetovi,
oni su naši svetovi
novih najlepših saznanja,
i onih java, i onih sanja,
i tamo i ovde,
blisko, daleko,
tišinom onde
i glasno dovde,
mila moja.
(Bgd, 22.okt.2017)

Ni sanjao nisam, ni mislio nisam,
o izdaji tvojoj još onih vremena
i postupkom takvim mene izmenila,
promenila puteve moje buduće,
uskratila saznanje neznane ljubavi,
osudila mene da počnem lutanja,
tugu mi snažnu još tada nanela,
dušu mi pritisla kamenim bolima,
a terete još nosim, i smetaju, bole,
od onda ih nosim, od tad ne razumem
razloge zašto, razlog zbog čega,
da ti napustiš sva naša voljenja,
obećanja naša, osećanja naša,
zakletve za večnost, onda, na Savi,
i ljubav mladu, i moju najveću,
do tada prvu, i najveću do tad.

Zakletve na večnost ostale tamo
na peronu voza punog odlaska,
i nikada više, bez ikakvog znanja,
ja ne znam o tebi, gde živiš sada,
prezime sada, gde voliš sada,
ništa od tada ja nikad ne znam.

Šezdesetih krajem, a slutio nisam
izdaju tvoju da odbaciš ljubav,
i naša nadanja i naše nežnosti,
mene k’o krpu bez ikakvih vesti
u vojsci ostaviš u stavu neznanja,
da ništa ne poznam i ništa ne saznam,
ni tebe da ne znam, nikada ne znam,
i nikad od tada više te ne znam,
nikad od tada ja nikad ne znam
ni tebe ni razlog takvog odlaska…

Izdaja tvoja, Vesna iz Trnskog,
onog naselja iz Novog Zagreba
još uvek boli, još uvek smeta,
još uvek pitam, još uvek ne znam,
ali ne sudim, ali ne mrzim,
iako ne znam, razloge ne znam…
Sudiće Gospod grehe sve naše,
danas il’ sutra, svejedno kad,
pitaće razlog, izreći kaznu,
a ja nemire, Vesna iz Trnskog,
probam da lečim, izbacim boli,
i teško to ide, al’ vrlo se trudim,
i lakše uz ljubav one iz grada,
daleke drage iz prošlosti moje,
daleke tad neznane ljubavi moje
a sada najveće i nikome date,
one iz grada tvoje mladosti,
gde ti je naselje, gde bila si tad.

Izdaja tvoja, ako me nadješ,
jer ja ne mogu, adresu ne znam,
u gradu tvome adrese ti nema,
prezime ne znam novo sad tvoje,
pa izdaja tvoja biće rešena,
rečena meni ili Gospodu,
a ja sam isti, adresu znaš,
il’ neko tebe možda i pozna,
Vesnu iz Zagreba, naselje Trnsko,
VMA sestru beogradskog bloka,
neka mi javi, neznanje nestane,
pa razlozi kažu istine stare
i umirim nemire od prve ljubavi…

Izdaja Vesne iz naselja Trnsko,
izdaja mene i velike ljubavi
i izdaja naših snova o sreći
i velika izdaja nas…

(Bgd, 10. Maj 2017)

JA NIKAD TI NISAM
REKAO ZBOGOM

"Podješ li kad,
ponesi sve
i život moj"

Teški se oblaci nadvili gradom,
kiša se sprema, vetar je jak,
ja daha nemam i znanja nemam,
ja ništa ne znam ni gde si ni šta si,
a veze nema, nigde da saznam
šta se dogadja toliko vreme
sada pre kiše, sada dok dišem
i strepim i čekam na tebe ja.
Daleka moja, mislim i strepim
za tebe veoma brinem sad ja.

I prodje kiša, oblaka nema,
sunce te donelo nazad ka meni,
veza je došla i sve sada radi,
i puno smo rekli o meni i tebi,
objasnili težine i sva nesaznanja,
obećali da to od juče nije ni bilo,
da ono o kiši samo se snilo,
da bolje će biti, uvek će biti,
da još malo čekam na tebe ja.

Sad brišem težine sa svoga lica
i vraćam radost u svoje biće
i jutros sunčani dan već sviće
i vraća ljubav daleku za nas.

A tebi sad kažem i uvek ću reći,
ni juče ni sada, ni danas ni sutra,
ja nikad ti nisam rekao zbogom
ni mislio jesam, ni rekao jesam,
i nikad od mene nećeš ni čuti
da ljubav mi nisi, da život mi nisi,
ni zbogom da kažem,
tebi da kažem,
nikada ja.

Nikada tebi, ljubavi moja,
neću ja zbogom,
niti otići,
nikada ja.

(Bgd, 02.Maj 2017)

Ne znam u snovima da li sam lep
u tvojim slikama sanjanih lepota,
da li je dodir najdraže duše
dovoljan da otvori vrata života
i one ti odavne nanete boli
da prenese sasvim i da se poruše
onome najviše koji te voli,
pa sa mnom da snivaš,
lepote uživaš,
i one naše,
najlepše duše,
nove i jedine,
dodire ...

(Bgd, 22.okt.2017.)

Stigla je jesen, toplina lepa,
K’o leto da je, sunca sve više,
Ali znam ja vrlo, uskoro kiše,
Pa hodam i mislim o nadi nada
Da tebe vidim, sutra il’ sada,
Pa opet ranjenog, povredne duše,
Da jedino snagom tvojom me lečiš
Od svih tebi reči pesme mi skupiš
I od njih zrake sačiniš, pustiš,
Toplotom duše I nežne ruke,
Da mogu dalje, da mogu bolje,
Da zamolim tebe, povratim sebe,
Da snagu vratim, iskrenost volje,
Uz onaj tvoj meni poznati,
Čarobno lep, predrag i nežan,
Trajno najduži,
Od tvoje ljubavi,
Lek.
(Bgd, 19.okt.2017)

Ona je divna i lepa i dobra
i nikada nije ni znala istinu
da pravi andjeo ona jeste
i dobra duša prava andjela,
to nije znala nit osećala,
već pomagala svima kome je mogla.

A ti si zlotvore andjela napao
samo zbog tvojih nečasnih namera
i krila joj slomio i dušu povredio
i telo joj uzeo za sebe samo,
od nje nemoćne, dobre al’ tužne,
za sebe, zlotvore, ti, samo za sebe.

A ona mila i ljupka i dobra,
kako je mogla da se odbrani,
kad si ti jači i mnogo snažniji
od nje dobre al’ previše krhke,
od nje, andjela krila povredjenih,
dušu si zgazio više no telo,
tragove ostavio u srcu njenom,
saznanje joj dao da nema dragih
da čuju pozive tuge svih ugroženih.

I prošlo je vreme, ona je bolje,
krila su dobro, al’ tragovi na duši…
I opet je andjeo i opet pomaže,
i opet leti i sve dobro deli,
i ona ne želi zlo ni tebi,
al’ ima ona onog ko brani
sve ugrožene duše na svetu,
i On sve vidi i On sve vrati,
i tebe će stići kazna za bedu!

A ti, moj divni andjele lepi,
zaboravi one težine na duši,
zaboravi bolne tragove na duši,
i neka te sreća još više prati,
i dobro dobrim nek ti se vrati,
ja zaista želim to i tebi!

A onom, i drugima, ja poručujem,
zlo ne, ne čini, uvek se vrati!

(Bgd, 29. Mart 2017)

Odakle odjednom vedroga neba nema
već crni oblaci doneli tamu
pa ovog proleća jeseni naše
vraćaju boli i tugu, dušu ostave samu
tako da opet odbolovane patnje
tuži u gašenim svetlima sunca što ostaše
jedina radost svesvakog života nama,
mila moja.

Vetrove tražim i žurno hitam
neznano brzo neznanim putem,
oblaci crni donose kišu,
da plave lepote divne ti duše,
pa moram vetar jer sunca trebam
da proleće opet jeseni ove
greje dodire naše, što ne dam
nikome nikad nama da uzme
ni vrati te nazad u naručje tame.

I onda neću oblake crne
na vedrom nebu se kriju lepote
i radost želim, ja srcem celim,
onu sreću i one divote,
moj kod nje živote...

(Bgd, 14. sept. 2017)

Sve one noći pretvorili smo u dane
da dobro vidimo protekle snove
one snivane naše mladosti
što donose svetlo ovoj srećnoj radosti
u okvirima skinute davnine sećanja
kada znam da ne znam osećaje svoje
iskazati nekako na dodiru duše,
sa tobom najlepše, sa tobom najdivne,
mila moja.

I pogledaj sada, opet je ovde
onaj tvoj dečak nemirnih želja,
čovek il' dete, ni važno nije,
pa gledaj samo, ništa ne krije
noć ova od dana što svetli sada
da vidiš te divne dodire duše
one što loša sećanja ruše,
noći protekle, one protekle,
u onoj snivanoj, najdivnoj našoj,
ti znaš.

Koračam sada ka tebi dalekoj
i stići ću nekad meni željenoj
samo da kažem, kao odavno,
tebi jedinoj, tebi voljenoj:
- Otvori pesmu svoga srca
i pogledaj unaokolo,
kako je srećan i lep
ovaj dan.
(Bgd, 18. sept. 2017)

Ne nosi me još
U dvorove raja
Daleko od daljina
Naših,
Kada su mladi sačinili
Gnezdo
I kada su golubovi
Obećali jedno iskreno,
Sa nadom za dostižno,
Obećanje.

(Bgd, 25. Maj 2017)