Priče za lep dan

*****

Ako ne postoje prepreke unutar nas, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas, jer svet je samo odraz onoga što je u nama. Svet je jedno ogromno ogledalo.

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom ‚‚pripadajućih”.

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je:

Mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Novčanica od 100 evra


Jedan poznati govornik svoj seminar je započeo tako što je u ruci držao novčanicu od 100 evra. U dvorani, koja je bila prepuna ljudi, upitao je: ‚‚Ko od vas iskreno želi da dobije ovu novčanicu?''
Ruke su se počele dizati u vazduh. On je pak rekao: ‚‚Pre nego što vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da uradim sedeće.'' Potom je izgužvao novčanicu i onda je ponovo digao u vazduh.

Upitao je: ‚‚Ko sad od vas želi ovu novčanicu?''
Međutim, ruke su još uvek bile u vazduhu.

‚‚A šta ako uradim ovo?'' – bacio je novčanicu na pod i počeo je da je gazi i da skače po njoj, a potom je pokupio tako izgužvanu, izgaženu i uprljanu.
‚‚Ko od vas je još uvek želi?!''
Ruke su još uvek bile u vazduhu.

‚‚Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocenu lekciju'', rekao je, ‚‚Bez obzira šta uradim s novčanicom, još uvek je želite, jer ona nije izgubila svoju vrednost. Još uvek je vredna 100 evra, zar ne?! Isto tako i u životu mnogo puta padnemo, budemo izgužvani, izgaženi, povređeni i na tlu u prljavštini. Međutim, nezavisno od toga šta se dogodilo ili šta će se dogoditi sa nama, nikada nećemo izgubiti našu istinsku vrednost. Uprljani ili čisti, izgužvani ili potpuno izglancani, još uvek ste neprocenjivi. Posebno za one koji vas vole.''

Impulsivnost


Moja impulsivna narav mnogo me je puta dovela do toga da sam svoje loše raspoloženje rešavala vikanjem na druge! Kasnije sam se loše osećala i pokušala da popravim odnos s osobom koju sam povredila.

Jednog dana mi je prijatelj, koji me posmatrao tokom mog izvinjavanja, stavio u ruke list starog papira. Rekao mi je:

‚‚Zgužvaj ga!”

Začuđena, poslušala sam i zgužvala papir u loptu.

Na to mi je rekao:

‚‚Sad ga izravnaj, da bude onakav kakvog sam ti ga dao.”

Dakako da list više nisam mogla poravnati. Što sam se više trudila, to su neravnine postajale grublje!

Prijatelj mi tada reče:

‚‚Srce osoba koje si povredila je kao papir koji si upravo zgužvala. Ožiljak koji si načinila na srcima tih ljudi teško je popraviti, kao i neravnine na tom papiru.”

Bio je to mali gradić i jedan običan dečak u njemu. Odrastao je uz oca i majku, koji su pripadali tzv. radničkoj klasi. Za osmi rođendan dobio je od oca mali automobil i saznao šta znači zaljubiti se na prvi pogled. Noćima ga je otac uspavljivao pričama o brzim automobilima, o trkama i herojima koji su na njima pobeđivali, o ljudima koji su ceo svoj život posvetili izradi tih kola, o čitavom procesu njihove izrade i sreći kada se okrene ključ i čuje zvuk paljenja.

Sate posle škole je provodio u očevoj garaži, gledajući kako uporno pokušava da osposobi za vožnju, kola već odavno pregažena vremenom. Komšije, drugovi iz škole, pa i po koji rođak koji je slučajno zalutao na tu stranu, nisu razumeli njihovu strast prema automobilima i kao što to obično biva usled nedostatka razumevanja – ono što su dobijali od njih je bio podsmeh, negodovanje izraženo klimanjem glavom i saveti da se ostave rđavog posla jer će im život proći uzalud.

Prolazili su dani, meseci, godine, i u staroj garaži više nije bio dečak, već stariji čovek u isto toliko starom radničkom odelu. Sedeo je na stolici i u tišini posmatrao kola, prikupljajući snagu da ustane i makar još jednom baci pogled pod haubu.
‚‚Hahahaha, pa ti i dalje pokušavaš, rekao sam ti da ta olupina nikada neće upaliti” – čulo se sa ulaza u garažu.
Starac podiže glavu i ugleda svog prijatelja iz škole, kome je očigledno njegova ljubav prema kolima i dalje bila smešna.
Smirenim glasom odgovori: ‚‚Moje je da pokušavam, a da li će da upali ili ne, videćemo”
Prijatelj na to reče: ‚‚E budalo stara, ceo svoj život si posvetio tim kolima, pokušavajuci da ih popraviš, ni tvom ocu pre tebe to nije uspelo. Mogao si to vreme koje si imao u životu mnogo bolje da iskoristiš, a ti ga protraćio na glupu gomilu metala. Ništa dobro ti ta tvoja tvrdoglavost nije donela, umrećeš pokušavajuci, a ništa nisi postigao, hahaha.”
Starac se nasmeši, a oči mu zablistaše kao kada mu je bilo osam godina i reče:
‚‚Pre 50 godina sam upoznao svoju ženu, kada su joj kola stala nedaleko od moje garaže, i popravio ih zahvaljujući onome što sam naučio, radeći na svojim kolima. Posao, na kojem sam penziju dočekao, sam dobio savetujući jednog gospodina koja kola su najbolja da kupi, shodno njegovim zahtevima. Bio je to noviji model ove ‘olupine’. Sin mi je prvi put progovorio ‘tata’, dok smo sedeli u kolima, a ja mu pričao gde sve može da se odveze. Ova stara krntija mi je donela sva čuda ovog sveta i svaki dan kada okrenem ključ, ona u mom srcu uvek upale iz prve.”

Stvari za koje u životu mnogo godina radimo, zalažemo se i trudimo, možda se i ne ostvare, ali ono što dobijemo na tom putu, daje životu smisao i čini ga potpunim.

Pismo Katarini


Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji ćete 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više vjerovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrijednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sjećanja.

Ne želim te savjetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savjete, dobre ili loše, već si imala prilike čuti i mnoge ćeš tek čuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovdje izrazim svoje misli, osjećanja i uvjerenja.

Ponavljam, sjećanje je jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sjećanje na jednu osobu koju si, vjerujem, voljela i to nezavisno od njene vrijednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nježna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svijet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lijepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

Strah od izolacije i zamjeranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspjeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovječanstvo i, očito, sredstvo koje osigurava uspjeh svakoj ucjeni; osnovni instrument pomoću kojega se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umiju usaditi u glave djece. Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svijetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utjehu i, naravno, nadam se da će to vječno trajati, da ćeš uvijek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspiješ, imaćeš, po mom mišljenju, sve uslove da izabereš pravi put.

Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne baš sretne odluke u životu uvijek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću. Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu mjeseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uvjeravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga objema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Vjerujete da možete izmijeniti svijet. Pretjerujete. Ali, odrasli pretjeruju u drugom smislu. Oni su ‚‚praktični”, ‚‚realni”, ‚‚konkretni”. Vidjećeš: govoriće ti da je svijet oduvijek bio takav i da će takav uvijek biti. Govoriće ti da je oduvijek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvijek bilo bijede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmijeniti išao pravo u propast. Sasvim su lišeni mašte. Čak i nade. Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovjek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svijet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako.

Ako i kroz 20 godina budeš posjedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može mijenjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svijet može zasnivati na osjećajnim odnosima umjesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svijetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kući 2000. godine biće još uvijek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim djedovima, njihovim roditeljima, njihovim djedovima i roditeljima njihovih djedova. Biće tu knjiga, slika, namještaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrijednosti, ako hoćeš, ali svjedočanstava duge istorije čiji si i ti dio bila i prije nego što si se rodila.

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Prije svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvijek i svuda slijediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrijednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Džubran rekao je: ‚‚Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče.” Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne možemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budućnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah.
Eto, ta se riječ opet vraća. Reći će ti da je strah osjećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimjer, i ne samo zbog tvog dječijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svijetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osjećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je djelić mog života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budeš željela.

Tvoj djed
(Pismo koje je Marčelo Bernardi, čuveni italijanski pedijatar i psiholog, napisao svojoj unuki Katarini.)

Krug zla


Bio jedan kralj koji je bio toliko okrutan i nepravedan da su svi njegovi podanici željno iščekivali njegovu smrt ili barem svrgavanje sa prestola. Međutim, jednoga dana on ih je sve iznenadio objavivši da okreće novi list u svome životu.

‚‚Nema više surovosti, nema više nepravde”, obećao je i držao se svoje reči. Od toga dana on je u celom kraljevstvu bio poznat pod nadimkom, ‚‚Plemeniti gospodar.”

Meseci su prošli nakon njegove transformacije i jednoga dana jedan od njegovih upravnika skupio je dovoljno hrabrosti da ga upita: ‚‚Gospodaru, šta vam se desilo toliko važno da se tako iznenada promenite?”

Kralj mu je odgovorio: ‚‚Dok sam jednoga jutra jahao kroz moju šumu, video sam da jedan od mojih pasa juri lisicu. Lisica je uspela da se domogne svoje jazbine, ali ju je ipak pas uspeo uesti za zadnju nogu i tako je rani i ostavi ubogu za ceo život. Kasnije sam odjahao u selo i video kako taj isti pas laje na nekog čoveka. Čovek bez razmišljanja uze poveći kamen, baci ga na psa i slomi mu nogu. Čovek od straha poče užurbano da trči putem i tu naleti na konja koji ga pregazi i smrska mu koljeno. Konj pak nastavi mahnito da trči, ali pade u neku rupu koju nije video i slomi obe noge. Svedočeći svim tim događajima, pomislio sam: 'Zlo privlači zlo. I ako i ja nastavim da činim zlo, sigurno će se i meni nešto loše desiti.' Tako da sam odlučio da se promenim.”

Njegov upravnik izađe napolje uveren da je konačno došlo vreme da se kralj zbaci sa prestola. Zaokupljen mislima nije ni primjetio stepenice ispred sebe. Pade i slomi vrat.

Arapska priča

Poruka poglavice Sijetl


Predsjednik Sjedinjenih Američkih Država Frenklin Pirs (na funkciji od 1853-1857.) ponudio je 1854. godine da država otkupi veliki dio indijanske zemlje, a indijanskom narodu je obećan rezervat. Na tu ponudu je dobio odgovor od poglavice Sijetl (po kome je današnji grad Seattle u državi Washington, SAD, dobio ime). Ovaj govor se ubraja među najljepše i najdublje misli koje su ikada sročene o čovjeku, prirodi i čovjekovom mjestu u njoj.

Ponosni i hrabri crveni ratnici branili su svoju zemlju i zemlju svojih predaka do posljednjeg daha.

‚‚Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas.

Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svježine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je djelić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno pijeska na riječnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sjećanjima na crvenog čovjeka. Kada mrtvi bijeli ljudi odu u šetnju među zvijezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čovjeka.

Dio smo zemlje i ona je dio nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.

Stjenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo tijelo i čovjek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mjesto na kojem ćemo lijepo živjeti. On će nam biti otac – mi njemu djeca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta. Ova blistava voda što teče rijekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj djeci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Rijeke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Rijeke nose naše kanue. Hrane nam djecu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se sjetiti i učiti svoju djecu da su rijeke naša, a i vaša braća. Zato rijekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas bijeli čovjek ne razumije. Njemu je jedan dio zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj djeci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu djecu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačakju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čovjeka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovjek divlji i ne razumije stvari. U gradovima bijelog čovjeka nema mirnog čovjeka, nema mirnog kutka. Nema mjesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proljeće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vrijeđa uši. Šta vrijedi život ako čovjek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovjek i ne razumem mnogo…

Indijanac voli zvuk vjetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povjetarca osvježen popodnevnom kišom ili borovinom.

Najveće blago crvenog čovjeka je vazduh. Sve živo dijeli isti dah – životinja, drvo i čovjek. Svima je taj dah potreban. Bijeli čovjek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne osjeća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se sjetite da vam je vazduh dragocjen, da vazduh dijeli svoj dah sa svim životom koji održava. Vjetar što je mome djedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov posljednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mjesto na kojem će i bijeli čovjek moći da udahne vjetar zaslađen mirisom poljskog cvijeća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtijevaćemo da ispunite ovaj uslov: bijeli čovjek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumijem drugačiji život. Vidio sam po prerijama hiljade bizona koje je bijeli čovjek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumijem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovjek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovjek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čovjeka. Sve je u svijetu povezano.

Moraćete učiti svoju djecu da im je pod nogama pepeo naših djedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu djecu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu djecu. Pljuje li čovjek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čovjeku – čovjek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.

Nije čovjek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni bijeli čovjek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbjeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Vidjećemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će bijeli čovjek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posjedovati, kao što se spremate da uzmete cijelu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za bijelog čovjeka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Bijelog će čovjeka nestati, možda i prije ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorićete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namjerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovjekom. Takva sudbina se nama čini bijednom.

Ne razumijem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocijepan žicama što govore? Gdje su jeleni? Nema ih više.
Gdje je orao? Odletio.
Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.”

Sudbina se bira

Padao je snijeg (zimi je to jedna jako normalna pojava!). Vrijeme je bilo tiho i spokojno…nije bilo vjetra, a bijele paperjaste pahuljice lagano su lebdjele u svom čudnovatom plesu, postepeno se približavajući ka zemlji.

Dvije pahuljice, leteći jedna pored druge, riješiše da započnu razgovor. Od straha da se ne izgube iz vida, uhvatiše se za ruke i jedna od njih veselo progovori:


- “Kako je lijepo letjeti i uživati u letu!”

- “Mi ne letimo, mi prosto padamo.” – tužnim glasom odgovori druga.

- “Uskoro ćemo se sresti sa zemljom i pretvoriti se u bijeli paperjasti pokrivač!” – nastavi veselim tonom prva.

- “Ne! Mi letimo u susret smrti, a na zemlji će nas samo gaziti.” – prigovori druga.

- “Postaćemo potočić i krenuti ka moru. Živjećemo vječno!” – uzvrati radosno prva pahuljica.

- “Ne, već ćemo se istopiti i iščeznuti zauvijek.” – zaključi druga.

Tu dvije pahuljice završiše svoj razgovor i odvojiše svoje ruke.
…i svaka od njih poleti baš ka onoj sudbini koju je sama sebi izabrala.

Kornelija Visarionova

.. Najmladji kraljevic izvuce svoj mac iz korica, i secivo snazno bljesnu na suncu. On potera svog vranca u pravcu zlog zmaja, a kad bese sasvim blizu, lakim skokom odvoji se od svog vernog pratioca i u trenu se nadje tacno oci u oci sa cudovistem. Ono pokusa sprziti mladica svojim plamenim dahom, ali princ bese brzi, hrabro zamahnu macem i ...

I onda, nista. Spustivsi mac i naslonivsi se na njega, kraljevic se drugom rukom poceska po celu, i nakon par trenutaka glasno zapita sebe: "A zasto ja imam utisak da se ovo desavalo vec ko zna koliko puta i da mi je potpuno besmisleno i mrsko uraditi to jos jednom?". Zbunjenost se uspesno prenela i na zmajevo gusteroliko lice. "Ne bih znao, prince ... mada, ima neceg istinitog u recima tvojim ... zaista, cemu sve ovo?". I kao da se nista nije desilo pre ovog trena, obojica sedose nasred proplanka, jedan do drugoga, gledase se i nastavise da glasno razmisljaju. "Dakle" - pitao je mladic svog sagovornika i sebe - "Sta imamo ovog puta?". Zmaj zausti da odgovori, iako se po polozaju obrva, a one ilustrovase raspolozenje i misli, videlo da on nema narocito resenje ove problematike, ali princ nastavi: "Naravno, pitam sta imamo ovog puta sem sto si mi ubio dva starija brata, a oni su bili klimavog morala i podlo nastrojeni prema meni, i oteo verenicu, koja mi i nije verenica, ali je ja spasem i istog se momenta smrtno zaljubim u nju pa zivimo srecno i zadovoljno do kraja zivota i par reinkarnacija posle ...". Malo zastade, pa zakljuci: "Zaista, nisam ranije izvoleo zapaziti da vi zmajevi imate obrve. Onda, kakva je danas situacija?". "Manje - vise bas takva, prince." - odgovori zmaj. "Jesi li mozda krao zlatne jabuke?". "Zapravo, zlatne visnje.". "Pa pobogu, zbog cega si ih krao?". Zmaj se namrsti. "Iz principa! Iz principa, eto ... zato sto me to iritira, to me proganja, ne mogu spavati zbog tog nedopustivog besmisla! Zlatne visnje, zlatne jabuke ... covece! Kako takva glupost moze postojati? Mislim, reci ti meni, plemenita krvi, sta vi uopste radite sa zlatnim vocem? Trebalo bi ga jesti, a ne moze se jesti jer je zlatno, ne moze se ni prodavati na pijaci, ne mozes ga prodati jer zaista nikome ne treba zlatna vocka, to je totalno maloumno! To je napad na zdrav razum! Grdna jedna glupost ...". " Ziva istina!" - viknu mladic, vidno oraspolozen pravcem u kojem razgovor ide - "Nikad nisam razumeo zasto bi taj vocnjak trebalo paziti i toliko cuvati. Ima jedno drugo drvo visnje koje nije zlatno i nije ni po cemu posebno, a meni je mnogo draze. Tamo radjaju obicni plodovi od kojih dadilja ume spremiti divne kolace ... da, eto poneo sam malo tih kolaca sa sobom na put, bi li ih probao?". "O, da, zasto ne? Ali hajde da udjemo u moje odaje u pecini, imam hladnog piva ...". "Sa zadovoljstvom, veliko hvala!".

I tako, dva neprijatelja se smestise i nastavise prijateljski razgovor uz kolace, pa zatim uz pivo. Kraljevic izredja silne pohvale na racun ambijenta i atmosfere u zmajevoj kuci, a zmaj bez lazne skromnosti priznade da sve sam sredjuje i da jos uvek nije naisao na azdaju svog zivota. "Govoreci o tome" - doseti se princ - "kakva je ta devojka koju si oteo? Vredna borbe?". "Ni najmanje, ni najmanje" - zavrte zmaj glavom - "znas, nije to do toga sto ona ne zraci svojom lepotom, koliko je do toga sto se izuzetno trudi da zraci svojom ruznocom. Uz to po selu govore da je veoma lenja i neuredna, niko nije hteo da je ozeni ... ne razumem kako mozes toliki put da predjes radi onakve celjadi ...". Princ slegnu ramenima. "Oceva zelja, nista drugo ... i taj neugodni osecaj da tako mora i treba. Imas li nekad utisak da je nas zivot zapisan unapred i da je mnogo toga sasvim nelogicno i nepotrebno, ali je neko napisao da se to tako desi i tako se desava?". "Da, sve vreme!". "I osecaj da se ovo stalno ponavlja u vise verzija i obavezno isto zavrsava?". "Jeste, da, bas je tako!". "Pa zar se mi bas nista ne pitamo? Ja licno nemam nista protiv tebe, a dosao sam ovde da se sukobim sa tobom, da jedan od nas umre, a razlozi sasvim nejasni ...". "Vrlo lepo uoceno sa tvoje strane" - zamisljeno rece zmaj, pa dodade - "Zao mi je tvoje brace, najiskrenije ... ali to su, kako mi se cini, bili izuzetno iritantni ljudi, totalni snobovi ... uostalom morao sam se braniti ... ti razumes, nadam se ...". Kraljevic odmahnu rukom. "Ne moras ni pominjati. Jako losi ljudi, potpuno nagli i nepromisljeni pride ... uvek sam nalazio da su mi to nekakva polu-braca, ali da se to od mene krije. Nije ni vazno, oni me se ne ticu. A tu bestiju od zene nemoj ni pustati iz podruma ...". "U stvari ne znam ni zasto sam je oteo ... to je taj osecaj o kojem si malocas govorio ...". "Znas sta cemo?" - naglo ustade mladic - "Idemo ti i ja da putujemo po svetu i da se provodimo, a ovo sve da ostavimo pa neka rade sta znaju i kako znaju. Sta ce nama sve ovo? Zelim da jednom izadjem iz ovog nametnutog okvira, zaista ...". Zmaj potvrdno klimase glavom, a na kraju i sam ustade i ode da spakuje stvari ...

Niko ne zna da li su ziveli srecno i zadovoljno do kraja zivota. Verovatnije je da su ziveli sasvim obicnim zivotom i da vise nikada nikome nisu bili zanimljivi za price i prepricavanja. A to je sve sto su, na kraju svih krajeva, oduvek i zeleli.

Gospodin Neskovic je nervozno lupkao prstima po stolu sve vreme. Napokon, skinuo je svoje ogromne naocare, podesio glas na iritantnu frekvenciju i, nakon sto se uvodno nakasljao, konacno poceo. "Znate, necu okolisati: vas je veoma tesko shvatiti. Pa, u stvari, necu vas lagati, ja vas i ne shvatam. Imate prilicno jasne smernice, a ipak skrecete sa puta. Na vasu stetu, Nikolicu ... na vasu stetu. Da se razumemo: vi umete biti vanserijski pisac. To je misljenje mnogih kriticara. No tu je i ono drugo misljenje, koje ima neosporivu podrsku u praksi: vi ste pisac koji svoj talenat do maksimuma iskoristi svega jednom ili dva puta godisnje ... tim tempom trebalo bi nam dvadesetak godina da se dovrsi vasa knjiga, a toliko vremena ja, oprostite, zaista nemam ...". "Samo melji, nisam drugo ni ocekivao ..." - procedio je Nikolic u sebi. Neskovic je nastavljao: "Kako vi, molim vas, zamisljate da ja ovu pricu objavim? To je po vama bajka? Dajte, zaista ... to je nedopustivo! To ispada iz svakog klisea!". "O da, u tome je problem ... trebalo bi da svi pisemo isto kao Homer svojevremeno, ili Sekspir ...ili braca Grim u ovom slucaju ..." - gundjao je pisac u sebi. "Znam da ce ovo biti neukusno, ali dacu vam da pogledate jedno kratko delo naseg nobelovca Blebetala." - rece Neskovic pruzajuci mu par stampanih stranica. "To je nesto blisko tom vasem zanru, samo je, dopusticete, mnogo ... pa, prosto receno mnogo zrelije i mogu reci - bolje. Nakon svojih sjajnih romana on se bacio na kratke price i naravno i ovde je dao sjajne rezultate. Pred vama je njegova bajka "Tri Misa", koja ce se deci svideti, ali ce i odraslima biti zanimljiva i poucna. Pored toga, bajka zvuci neobicno sveze!". ("Sveze kao rucak koji peti put podgrevam ... o cemu je taj matorac ovog puta pisao? Unapred znam da on sa svojih osamdeset i kusur godina ne mozde biti svez i inovativan ... hleb od pre tri dana stavljen na tost ...")

Odlozivsi stivo na sto, pisac se poceskao po bradi ne znajuci ni kako da pocne. "Eto vidite, Nikolicu, kako to radi stara skola: jasno, zanimljivo i upecatljivo!" - cvrkutao je izdavac Neskovic, sav zanesen. Nikolic se i dalje mucio da progovori, zaprepascen besmislom procitane price, i to je pobedilo: reci su ipak izletele. "Izvinite, da li je ovo skrivena kamera ili prosto sprdacina iz hobija?". "Kako, molim?" - uozbilji se izdavac. "Ovo ovde je prica o nekakva tri misa od kojih su dva nemarna, a jedan vredan, dvojica prave kucu od slame, a jedan od lima i onda dodje veliki zli macak koji oduva kuce od slame i na kraju ova dvojica zavrse u limenoj kucici treceg misa, shvativsi da su pogresili sto su bili neozbiljni i neodgovorni, te cvrsto rese da se promene i tako sva trojica budu srecni ...". "Eto vidite. Savrseno!". "Savrseno? Uz duzno postovanje, ovo je totalni plagijat! Kakvu originalnost i svezinu nalazite u ovome?". "Zapaprili ste reci drskoscu, Nikolicu, plasim se da ne vidim smisao pravca u kojem vodite razgovor.". "Ne vidite smisao razgovora? A ova bajka vam je sasvim smislena, jelte? Pobogu, jeste li ikada culi za bajku o tri praseta? Nemojte reci da niste! Zar ne vidite ociglednu slicnost izmedju te bajke i ove gospodina Blebetala? Potpuno su iste!" - gotovo je zacvileo pisac, nervozno masuci rukama po zagusljivom vazduhu male izdavacke kancelarije. "Iste?" - izrevoltirano viknu Neskovic - "Ali sta vi to govorite, zar ste poludeli? Ovde se pominju tri misa, a ne tri praseta! Kako mogu biti iste? Dovodite u pitanje autorstvo naseg nobelovca, pa to je necuveno ... znate sta, Nikolicu, idite malo nekuda na odmor, u prirodu, izbistrite vijuge i malo se spustite na zemlju pa se onda vratite pisanju, jer, cujte, vi ...". "Cujte vi mene!" - Nikolic se uneo u lice svom izdavacu - "Ja sam pisac! Pisem bajke i fantasticne price, i moj posao nikako nije da se spustam na zemlju, pa zato to necu ni ciniti. Narocito imajuci u vidu cinjenicu da ljudi poput vas nemaju pametnijeg posla nego da omalovazavaju stvari koje zapravo ne shvataju, da se oslanjaju na kult drevnog ili klasicnog jer zapravo ne razumeju moderno i novo, i da svojim nesnosim kritikama maksimalno sputaju mlade stvaraoce, oteraju ih negde u planine da tamo pisu svoja dela, pa da to posle sto godina nadju neki lovci u vucjoj jazbini, objave i proglase genijalnim delom nepoznatog pisca koji, ocigledno, nije bio shvacen u svoje vreme. Da nema takvih poput vas, koji se kritikom bave samo iz razloga sto nisu sposobni da nesto sami stvore, pa im zato prija moc da sputaju druge, ne bismo morali umreti da bismo bili napokon shvaceni ... eto to sam godinama zeleo da vam kazem!". Neskovic je mirno sedeo, puseci cigaru. Nakon par trenutaka, progovorio je nekim neprimereno mirnim tonom: "Vi ste, ocigledno, precenili sebe. Nemojte, Nikolicu, lose je to. Upravo ste utrostrucili svoje sanse da vise nikad nista ne izdate za ovu izdavacku kucu. Bolje se utoplite kuci i procitajte jos jednom dela naseg nobelovca Blebetala, za kojeg se mnogi slazu da je cak i Andrica davno prevazisao, pa cete naci mnogo razloga da svoje reci progutate, cak vise puta.". "Ma, molim vas ... prevazisao je Andrica jedino u znakovima pored puta, jer je pored onih zaista inteligentnih i svevremenih uspeo da ureze i mali milion retardiranih i besmislenih, poput ove price ovde. Dok je bio u zenitu, sjajno je pisao i to krunisao nagradom - ali to, dozvolicete, ne znaci da mu se mora aplaudirati i na cinjenicu da kao osamdesetgodisnjak i dalje pise, jer to sto pise danas nije nista drugo nego senilno recikliranje vec procitanog ili napisanog, i ja zaista ...". "Vi zaista patite od nedostaka postovanja autoriteta, pa cemo tom recenicom, koja je idealan zakljucak naseg razgovora, i zavrsiti ovaj sastanak. Prijatan vam dan.".

Nema tog dima koji je gusci od kafanskog. Kafana je i inace mesto gde se seku razlicite sudbine; neki su tu zato sto su im, nakon ladja, potonuli cak i svi camci za spasavanje i nemaju apsolutno nista vise pozitivno i ohrabrujuce u zivotu, dok su drugi tu iz sasvim suprotnih razloga, desilo im se nesto posebno lepo pa zato slave; stari muzikanti su tu da svirkom isprate i jedno i drugo raspolozenje, a stari gazda toci svima jednako, dok god stoje na nogama i imaju cime platiti. Zajednicko svim tim razlicitim zivotnim pricama je pijanstvo, koje su te konkretne noci svi trenutno prisutni zaokruzili kao najbolju opciju za datu priliku. Tu, na jednoj od visokih stolica za sankom, nocas sedi i nas pisac - on, inace, ne pije, ali je sada resio da sasvim pretera i nadoknadi propusteno. Ispija vec sedmo pice i mrmlja. " ... kuda to vodi, zacrtao covek jedno pa jedno ... nagrada pa nagrada, ej ti, gnjido od pisca, ne postujes autoritete ... a covek napisao remek-delo o tri misa, sram te bilo ... kaze, spusti se na zemlju sanjalice, ne zivi se tako ... e, jadnik ... ako i postoje paralelni svetovi, lepsi od ovog, ljudi poput njega ih ubijaju, zatvaraju te ionako uske granice i jos prave postulat od jednog banalnog subjektivnog stava ... cujes ti to, prijatelju?" - obrati se jednome koji je stajao tik pored njega, za sankom. Ovaj, i jos jedan koji je ocigledno sve vreme bio s njim u drustvu, klimase glavom potvrdjujuci da su ga slusali sve vreme, i pre nego sto im je on skrenuo paznju na sebe pitanjem. Nastavio je: "Treba izglasati neki zakon po kojem se onima koji vise nemaju sta da kazu jednostavno zabranjuje da dalje govore ...". "Nalazim vase razmisljanje poprilicno ispravnim, ako ce vas to utesiti, gospodine" - rece princ, ispijajuci poslednje kapi svog pica - "Slazes li se,druze moj?". "Svakako, svakako - rece zmaj, nevoljno vrteci glavom - "ali ne dajte da vas takvi ljudi pokolebaju. Oni ne mogu ubiti svetove iz maste.". "Da, dozvolicete da se nadovezem" - upade princ - "To vam je kao kad od komada drveta izdeljete prelepu ukrasnu figuru. Trenutak ranije nije je bilo, ali sada je tu i ona postoji, iako ce neki u njoj i dalje videti samo komad drveta.". Pisac uzdahnu. "Mislite li da se isto desava i sa likovima prica i romana? Da ih nemastoviti ljudi ne mogu ubiti, ako ih neko jednom stvori ... da time oni zaista postoje?". "Pa, sad ..." - zamisli se zmaj, dizuci obrve. Princ se prvi dosetio: "Ja nalazim da ljudi siromasni mastom mogu samo da ih ne vide. Nikako i da ih ugroze.". "Pa da!" - skoci pisac - "Ne znam kako sam makar i na trenutak mogao da posustanem u svojim uverenjima! Znate sta, prijatelji? Idem ja kuci, ceka me pisaca masina. A vama najlepse hvala!". "O, cast je nasa." - laskavo odgovori zmaj, a princ naruci novu turu pica za njih dvojicu i veselo upita kafandziju: "Jelte, gazda, imate li vi snove?". "Ne" - grmnu ovaj. "Mastate li nekad?" -nadoveza se zmaj. "Ne.". "Zivite li?". "Ne. Pijem.". "Pa, i to je nesto ... moze se i tako doziveti koje snovidjenje.". "Moze. Ponekad mi se ucini da mi za sankom sede jedan zmaj i jedan princ i postavljaju cudna pitanja.". Obojica se grohotom nasmejase.

Gotovo sva dela poznatog pisca Jovana Nikolica bila su ne samo bestseleri, nego i priznati klasici domace i svetske knjizevnosti. Kriticari su nalazili da je pravo cudo, cak nepravda, sto mu je Nobelova nagrada za dlaku izmakla, no ta cinjenica nikako nije mogla umanjiti neospornu velicinu i snagu njegovih dela. Ipak, ostala je jedna njegova misao, nadjena u beleskama koje su posthumno objavljene, koju isprva nikako nisu mogli rastumaciti. "Zuti zutic zuto zuti u zutome zutilu". Sazivali su sastanke i seminare na temu te jedne recenice i uporno je analizirali. Neki su nalazili da je to fantasticna britka misao koja zahteva da se u nju potpuno udubite da biste je shvatili, da je sagledate sa svih strana, nalazili su da je to savrsenstvo kompleksije i genijalnosti ovoga pisca, uvideli su citavu filozofiju u malom koja izranja iz ove neobicne recenice, metafizicki smisao svega postojeceg i jos mnogo sta drugo ... uzimali je za svojevrsni moto i naslov naucnih skupova i zbornika, zapocinjali kritike ovim citatom ...

A onda je jednog dana jedan mladi pisac lupio rukom o sto, nasmejao se i prosto kazao: "Ja mislim da se Nikolic idealno narugao vama, smesnim malim ljudima koji rastu u sopstvenim ocima zvakajuci tudje mudre misli. Ova recenica ne znaci apsolutno nista i nema nikakvog smisla, sem tog da vam pokaze iskrivljenost vase manije da zdravo za gotovo trazite znacaj u svemu sto su veliki pisci ikad napisali. Da je ziv, sad bi se slatko smejao.".

Imao je taj pisac muka da izda svoje sledece delo, no posto je bio jako dosledan sebi i verovao u ono sto radi, mnogi su, uz negodovanje, ipak dodavali da ga ceka veliki uspeh, samo jos kad bi se malo spustio na zemlju.

"Doista, dragi prijatelju, svuda smo bili, sve prosli, i na kraju bas ne znamo sta cemo sa sobom." - rece princ, hladeci se lepezom. "Nego, nikada te nisam pitao kako se zoves?". "Vladimir." - odgovori zmaj. "Drago mi je, Estragon. Pa, sta cemo sad? Cekamo li nesto odredjeno ili ...?". Zmaj se zamisli i standardno podize obrve. "Ne bih znao kazati. Ma, nije ni vazno. Hajde da zavitlavamo neke nemastovite ljude!".

"Odlicna ideja, tako cemo uciniti!".

Žena me ne čuje


Čovek se bojao da mu žena više ne čuje onako dobro kako je pre čula. Pomislio je da bi joj možda bili od pomoći slušni aparati. No nije znao kako da joj to saopšti, a da se ona ne uvredi. Odlučio je da pozove njihovog kućnog doktora i da sa njim porazgovara na tu temu. Doktor mu je rekao za vrlo jednostavan test koji će primjeniti na ženi da bi doktor znao precizno o kakvom gubitku sluha se radi.

‚‚Ovako ćeš uraditi”, rekao je doktor, ‚‚odmakni se od nje deset metara i tonom normalnog razgovora obrati joj se da vidiš da li će te čuti. Ako te ne čuje, priđi joj 2 metra bliže pa joj se opet obrati istim rečima. I sve joj se tako približavaj po dva metra dok ne dobiješ odgovor od nje.”

To veče, žena je bila u kuhinji spremajući večeru, a muž je bio u dnevnom boravku. Muž reče sebi: ‚‚Ok, sad sam otprilike deset metara udaljen od nje. Baš da vidim šta će se desiti.”

Normalnim tonom joj se obrati: ‚‚Draga, šta ima za večeru?”
Nema odgovora!

On se približi za dva metra u pravcu kuhinje i ponovi opet normalnim tonom: ‚‚Draga, šta ima za večeru?”
I dalje nema odgovora.

Približi se još za dva metra i ponovi isto. Opet bez odgovora. Došao je već do vrata kuhinje: ‚‚Draga, šta ima za večeru?”

Dođe joj do iza leđa i opet ponovi: ‚‚Draga, šta ima za večeru?”
‚‚O bože dragi! Pa po peti put ti već govorim, piletina i krompir. Šta je s tobom?!!!”

*******

Ne mora problem uvek biti u nekom drugom kako to obično mislimo.
On može biti i u nama samima.

Dve semenke

Dve semenke ležale jedna do druge u plodnoj prolećnoj zemlji.
Prva semenka kaže: ‚‚Želim da porastem! Želim da pustim korenje duboko u zemlju pod sobom i mladice kroz zemljinu koru iznad sebe… Želim da razvijem svoje nežne pupoljke da najavljuju dolazak proleća… Želim da osećam toplinu sunca na licu i blagoslov jutarnje rose na svojim laticama.''
I tako je ova semenka porasla.

Druga semenka je rekla: ‚‚Bojim se. Pustim li korenje u zemlju pod sobom, ne znam šta će me dočekati u mraku. A probijem li se kroz tvrdu zemlju iznad sebe, mogu oštetiti svoje osetljive mladice… Šta ako pustim svojim pupoljcima da se rastvore, a puž ih pokuša pojesti? Da se rascvetam, dete bi me možda iščupalo iz tla. Ne. Mnogo je bolje čekati dok ne bude sigurno.”
I tako je druga semenka čekala.

Kokoška koja je čeprkala po ranoproletnoj zemlji tražeći hranu, pronašla je semenku što je čekala i odmah je pojela.


One koji odbijaju da rizikuju i da rastu, proguta život.

Nekoliko saveta


Izbegavaj negativne izvore, osobe, stvari i navike.
Veruj u sebe.

Ne odustaj i ne popuštaj.

Uživaj u životu danas; juče je prošlo, a sutra možda nikada neće doći.

Čvrsto se drži svojih snova.

Ignoriši one koji te pokušavaju obeshrabriti.

Učini to!

Voli prvo sebe i najviše sebe, jer ne možeš pomoći drugima ako prvo ne voliš sebe.

Otvori oči i gledaj stvari kakve su one zaista.

Preuzmi kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Želi to više nego išta.

Ubrzaj svoje napore.

Ti si jedinstven/a. Ništa te ne na ovom svetu ne može zameniti.
Naciljaj svoju metu i kreni ka cilju.

Daj više nego što si planirao dati.

Pokušavaj, nije važno koliko teško izgleda. Biće bolje.
Vežba čini majstora.

Porodica i prijatelji su skriveno blago. Potraži ih i uživaj u njihovom bogatstvu.

Razmotri stvari iz svakog ugla.

Pokreni se. Učini da se nešto desi.

Nikada ne laži, ne varaj i ne kradi. Ostani dosledan.

Čitaj, proučavaj i uči o svemu važnom u tvom životu.

Prestani oklevati.

Upoznaj sebe, jer to je najbolji način da upoznaš druge.

Dočaraj sebi nešto. Maštaj.

Neobičan poklon


Svakog jutra, u malom bogatom kraljevstvu, neki prosjak je bez reči donosio kralju jednu jabuku, a onda bi otišao. Kralj, koji je bio navikao da prima mnogo skupocenije poklone od tog voća što je jutrom stizalo, voleo se narugati na račun prosjaka, kad bi ovaj otišao.

Svi su na dvoru oponašali kralja: jer zaista ne bi bilo prikladno ne postupati ili ne misliti kao kralj.

Prosjak se nije obeshrabrivao i svakog je jutra iznova dolazio i predavao kralju u ruke svoj poklon. Iako mu je to bilo već dosadilo, kralj je ipak primao poklon uz smešak i odlagao ga u jedan kovčeg. Bio je već krcat i jedva je u njega više moglo stati sve voće koje je prosjak s ljubavlju, pažnjom i strpljivošću donosio.

Jednog dana najdraži kraljev majmun uzeo je jedan komad tog voća i zagrizao ga, a onda ga je odmah bacio pred kralja. Kralj je, sav u čudu, ugledao usred jabuke dijamant.

Istog trena je naredio da se otvori sve voće koje je bilo nagomilano u košari i u svakoj jabuci je našao dijamant.

Još uvek u čudu, kralj je dozvao neobičnog posetioca i zatražio objašnjenje. Ovaj je odgovorio: ‚‚Donosio sam vam ove poklone da shvatite da vam život svakoga jutra nudi poseban poklon na koji vi zaboravljate radi silnog ovog bogatstva kojim ste okruženi. Taj poklon je svaki novi dan.”

Znamo da emocije traju sekundu, raspoloženje, recimo, dan, a da je temperament nešto što se stvara godinama. Tako ako želimo da se promenimo, očigledno je da prvo treba da se ponašamo prema emocijama, što će nam pomoći da promenimo svoja raspoloženja, koja će se ustaliti kao izmenjen temperament. Drugim riječima, započećemo rad na onome što se u trenutku zbiva u našoj svesti. Kao što smo rekli, ako se postaramo za minute, sati će se postarati sami za sebe.

Moj učitelj mi je ispričao priču o nekadašnjem vojnom zapovedniku koji se odrekao svih svojih ratničkih i svetovnih poslova i povukao se u pećinu da meditira. Tamo je ostao nekoliko godina. Jednog dana jato golubova je sletelo i on ih je nahranio zrnevljem. Ali dok ih je posmatrao, mnoštvo golubova ga je podsetilo na vojničke trupe kojima je zapovedao, a ta misao ga je navela da se seti svojih ratničkih pohoda, u njemu ponovo se probudio gnev dok je mislio o svojim nekadašnjim neprijateljima. Ova prisećanja su ubrzo toliko okupirala njegovu svest, tako da se vratio u dolinu, pronašao svoje nekadašnje saborce i ponovo zaratio!

Ovaj primer pokazuje kako neznatna misao može da naraste do zaokružene opsesije, kao što beli oblačak može da naraste u ogroman taman oblak iz kojeg sevaju munje. Kako se izboriti sa ovim?
Potrebno je da se srodimo, upoznamo sa načinom suočavanja sa mislima koje se rađaju. Kada se misao o ljutnji ili ljubomori javi, nismo spremni da je dočekamo. Nakon nekoliko sekundi, ova misao rađa narednu misao, pa još jednu, te za kratko vreme naš mentalni horizont bude preplavljen mislima koje učvršćuju našu ljutnju – a tada je već kasno. Poput varnice koja zapali celu šumu, isto se dešava i u našem slučaju. Osnovni način na koji se možemo odupreti zove se ‚‚zurenje” u misao.

Kada se misao javi, potrebno je da je posmatramo i tražimo njen izvor. Dok zurimo u nju, njena prividna moć iščezava, a misao nestaje, ne izazvaši čitav lanac misli. Suština nije u tome da se spreči nastanak neke misli – to uostalom i nije moguće, već da joj se ne dozvoli da zaposedne našu svest.

Potrebno je da ovo stanje ponavljamo, jer nismo navikli da na taj način izlazimo na kraj sa mislima. Tada nastupa obuka. Kada se naviknete da prepoznate misli u toku njihovog nastanka, to vas podseća na situaciju u kojoj iznenada u gužvi spazite poznanika.

U ovoj obuci prepoznaćete kada se javi takva misao. Tada ste načinili prvi korak. Ovo pomaže da ne budete u potpunosti obuzeti ovom mišlju.

Kada ovo postane navika, suočavanje sa mislima teče mnogo prirodnije. Ne morare da se borite i primenjujete određene protivotrove na svaku od negativnih misli, jer znate kako da se one uklone, a da ne ostave nikakvog traga. Misli same sebe oslobađaju. Uzmimo za primer zmiju. Ako se zmija veže u čvor, sa lakoćom se i odveže. Ne treba joj ničija pomoć. Naposletku, misli će se javljati i nestajati poput ptica koje prelete nebom, ne ostavljajući trag za sobom. Ili lopov ulazi u praznu kuću. Vlasnik nema šta da izgubi, a lopov nema šta da ukrade.

Na ovaj način možemo da iskusimo slobodu. Ne postajemo ravodušni, već ovladavamo našim mislima. One više ne mogu da nas vuku za nos.

Mitje Rikar

Borite se za svoj život!


Biću iskren – nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znači, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj način života. Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to učinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoć i sve što ide uz to. Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraćeno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem čeka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, čini mi se da smo stisnuti – ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke – moraju da se prilagođavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao, a jeste, onda ja tu nikad neću moći da vidim ni jedan zračak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskorisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagođavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva – od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…

Borite se za svoj život!

Milan Mladenović

Dvije loše cigle


Kad smo podizali naš manastir u Australiji nismo imali para da unajmimo zidara, pa sam morao da naučim da zidam. I tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, odjednom ugledah — o ne! — da sam zabrljao kod dvije.

Sve cigle stajale su u savršenoj liniji, ali dvije sam iskrivio. Izgledale su grozno. Čitav… su zid kvarile. Katastrofa!

Jako sam se zbog toga nervirao i mrzio svakoga ko bi prokomentarisao taj zid. Onda sam jednoga dana prolazio sa posjetiocem i on zastade i pogleda onaj zid.

‚‚Baš je lijep ovaj zid”, reče nehajno.

‚‚Gospodine”, odvratih mu iznenađen. ‚‚Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?”

Ono što je on odgovorio potpuno je promijenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga i na mnoge druge dijelove mog života.

Rekao je: ‚‚Da, ja vidim te dvije krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.”

***

Koliko mnogo ljudi okonča vezu ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide samo one ‚‚dvije loše cigle''?
Koliko nas postanemo depresivni ili možda pomislimo i na samoubistvo samo zato što u drugima vidimo jedino te ‚‚dvije loše cigle''?
Vidimo samo greške, mislimo da samo one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i ‚‚baš lijep zid''.
Svi mi imamo dvije loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego grešaka.

Adžan Bram

Takmičenje u pjevanju


Jednom je u prašumu stigla sova koja je bila u zarobljeništvu te je objasnila ostalim životinjama ljudske običaje. Ispričala je na primjer kako su ljudi u gradovima vrijednovali umjetnike na takmičenjima kako bi odlučili ko je najbolji u kojoj disciplini: u slikanju, crtanju, modeliranju, pjevanju…

Zamisao da prihvate ljudske običaje snažno se rasplamsala medu životinjama i možda je baš zbog toga odmah organizovano takmičenje u pjevanju, na koje su se ubrzo prijavile gotovo sve prisutne životinje, od stonoge do nosoroga. Predvođeni sovom, koja je to naučila u gradu, odlučeno je da će nagrada biti dodijeljena nakon tajnog glasanja svih takmičara i da će na taj način oni biti sami svoj žiri.

Tako je i bilo. Sve životinje, uključujući i čovjeka, popele su se na pozornicu i pjevale, dobijajući veći ili manji pljesak od slušalaca. Poslije su zabilježili svoj glas na papirić i stavili ga, presavijenog, u veliku glasačku kutiju koju je nadgledala sova. Kad je stigao trenutak prebrojavanja, sova se popela na improvizovanu pozornicu i, uz pomoć dva stara majmuna, otvorila glasačku kutiju kako bi počelo prebrojavanje glasova tog ‚‚slobodnog biračkog čina”, ‚‚svečanosti sveopšteg i tajnog glasanja” i ‚‚primjera demokratskog glasanja”, kao što je čula od političara u gradovima.

Jedan od staraca izvukao je prvi glas i sova je, na sveopšte uzbuđenje, uzviknula: ‚‚Prvi glas, braćo, ide našem bratu magarcu!”

Zavladala je tišina popraćena sporadičnim bojažljivim pljeskom.

Drugi glas: ‚‚Magarac!”

Opšte komešanje.

‚‚Treći glas: magarac!”

Takmičari su počeli gledati jedan u drugog, u početku iznenađeni, a poslije s optužujućim pogledima i na kraju, kako su se nizali glasovi za magarca, sve posramljeniji, osjećajući se krivim zbog svojih glasova. Svi su znali da nema gore pjesme od magarećeg reva. Ipak, jedan za drugim, glasovi su ga birali kao najboljeg pjevača.

I tako je na kraju prebrojavanja biračkih glasova ‚‚nezavisnim izborom nepristranoga žirija” odlučeno da je neujednačeno i bučno magarčevo urlikanje pobijedilo. I proglašeno ‚‚najboljim glasom prašume i okoline”.

**

Sova je poslije objasnila šta se dogodilo: svaki takmičar, smatrajući sebe nesumnjivim pobjednikom dao je svoj glas najlošijem takmičaru, onome koji nije mogao predstavljati nikakvu prijetnju. Tako da je glasanje bilo jednoglasno. Samo dva glasa nisu pripala magarcu: magarčev, koji je vjerovao da nema šta izgubiti pa je iskreno glasao za ševu, i čovjekov, koji je, a kako i ne bi, glasao za samog sebe.

Marljivi otac


Otac je bio marljiv čovjek koji je dostavljanjem hljeba prehranjivao suprugu i troje djece. Svako veče nakon posla je pohađao večernju školu, nadajući da će jednog dana naći bolje plaćen posao. Izuzimajući nedjelju, otac jedva da je ikad ručao sa porodicom. Samo je radio i studirao kako bi porodici obezbijedio najbolje što je mogao.

Kad god bi se porodica žalila da s njima ne provodi dovoljno vremena on bi odgovarao da to sve radi zbog njih. Ipak, priželjkivao je da bude češće s porodicom.

Došao je i dan kada su objavljeni rezultati ispita koje je polagao. Na njegovu radost, otac je položio čak sa odličnim ocjenama. Ubrzo je dobio posao nadzornika u jednoj firmi koja je odlično plaćala.

Kao da mu se ostvario san, otac je po prvi put svojoj porodici mogao priuštiti male luksuze kao što su lijepa odjeća, ukusna hrana i odmor u inostranstvu.

Međutim, njegova porodica ga i dalje nije često viđala. Nastavio je da radi naporno s nadom da će jednog dana postati šef. Da bi postao što bolji kandidat za tu poziciju upisao je vanredno fakultet.

I kao i prije, kad god bi se porodica žalila da s njima ne provodi dovoljno vremena on bi odgovarao da to sve radi zbog njih. Ipak, priželjkivao je da bude češće s porodicom.

Očev veliki napor se isplatio i dobio je unaprijeđenje na poslu. Pobjedonosno je zaposlio kućnu pomoćnicu kako bi svoju suprugu rasteretio kućnih poslova. Takođe je promijenio svoj trosobni stan koji mu više nije bio dovoljno veliki kupivši prostranu kuću. S obzirom na to da je uvidio da se školovanje isplati odlučio je da ponovo upiše još jednu godinu studija kako bi još jednom bio unaprijeđen. Porodica ga i dalje nije viđala često. Zapravo, sada je otac nekada morao raditi i nedjeljom kako bi zabavljao klijente.

I kao i prije, kad god bi se porodica žalila da s njima ne provodi dovoljno vremena on bi odgovarao da to sve radi zbog njih. Ipak, priželjkivao je da bude češće s porodicom.

Kao što je i očekivao, njegov naporan rad se isplatio pa je kao nagradu kupio veliku vilu s pogledom na obalu. Prve nedjelje nakon toga, otac je objavio porodici da je odlučio da se više ne školuje niti da juri za novim unaprijeđenjima. Od tog trenutka je odlučio da se više posveti svojoj porodici.

Sljedećeg jutra se otac nije probudio.

Sve je prolazno


Ova strategija koju odnedavno primenjujem u svom životu je suptilan podsetnik da sve, dobro i loše, zadovoljstvo i bol, prihvatanje i neprihvatanje, uspesi i greške, slava i stid, baš sve – dođe i prođe. Sve ima početak i kraj.

Svako iskustvo, koje ste ikada imali, na kraju se završi. Svaka misao koju ste ikada imali rađala se u vama i umirala. Svaka emocija i raspoloženje koje ste doživeli bilo je zamenjeno drugim. Bili ste srećni, tužni, ljubomorni, depresivni, besni, zaljubljeni, posramljeni, ponosni, itd. Gde je sve otišlo? Niko tačno ne zna. Sve što znamo jeste da praktično sve nestaje. Prihvatanje ove istine je početak osobođenja. Naše razočarenje se pojavljuje u dva oblika. Kada doživimo zadovoljstvo, hteli bismo da ono večno traje. Ili, kada doživljavamo bol, želimo da ga se oslobodimo, i to odmah. To se nikada ne dešava. Nesreća je rezultat borbe protiv prirodnog toka stvari.

Vrlo je korisno eksperimentisati sa činjenicom da život nije ništa drugo do niz pokretnih slika koje se smenjuju. Trenutak u sadašnjosti je već prošlost u odnosu na budućnost. Kada se desi nešto u čemu uživamo, treba uživati, jer svakako će to već sledećeg trenutka proći. Ako se tako postavite, osetićete mir čak i kada dođe trenutak promene. Ako doživite bol ili nezadovoljstvo, znajte da će i to proći. Ako ste toga stalno svesni, vaš život će biti bolji i sređeniji.


Ričard Karlson

Nezaboravna vožnja taksijem


Radio sam kao taksista prije dvadeset godina. Jednom, u sred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je skroz bila u mraku, osim jednog svijetla s prozora u prizemlju. Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zasvirali samo jednom ili dvaput, pričekali minut i onda se odvezli. Ali ja sam vidio previše siromašnih ljudi koji su zavisili o taksijima kao njihovom jedinom prevoznom sredstvu. Ako u vazduhu ne bih namirisao opasnost, uvijek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti neko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

‚‚Samo trenutak”, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila poslije duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao neko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali najlonski kofer. Stan je izgledao kao da niko u njemu nije živio godinama. Sav namještaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U uglu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

‚‚Hoćete li, molim Vas, odnijeti moju torbu do auta”, rekla je.

Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Uzela me je pod ruku i hodali smo polako prema ivici trotoara. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

‚‚Ma, nema na čemu”, rekao sam joj. ‚‚Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih volio da se drugi odnose prema mojoj majci.”

‚‚Oh, Vi ste tako dobar dečko”, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: ‚‚Da li bismo se mogli provozati kroz centar grada?”

‚‚To nije najkraći put”, brzo sam joj odgovorio.

‚‚Nema veze”, rekla je ‚‚Meni se ne žuri. Na putu sam za bolnicu.”

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svjetlucale.

‚‚Nemam više nikoga od porodice”, nastavila je. ‚‚Doktori kažu da neću još dugo.”

Neprimjetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. ‚‚Kojim putem biste željeli ići?”, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sljedeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gdje je nekad radila kao operater liftova. Provezli smo se kroz kvart gdje su ona i njen muž živjeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za namještaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao djevojčica. Ponekad bi od mene zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sjedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa. Kad se prvi zrak sunca počeo pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla:

‚‚Umorna sam. Krenimo sada.”

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva mladića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.

‚‚Koliko Vam dugujem”, upitala je, otvarajući torbicu.

‚‚Ništa”, odgovorio sam.

‚‚Od nečega morate živjeti”, odgovorila mi je.

‚‚Ima i drugih putnika.”

Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se držala za mene.

‚‚Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće”, rekla je. ‚‚Hvala Vam.”

Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svjetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk završetka života.

U toj smjeni nisam više uzeo ni jednog putnika. Samo sam besciljno vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Šta bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog ko je nestrpljiv da završi svoju smjenu? Šta bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zasvirao jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenuci nas često uhvate nespremne, prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim.


Kent Nerburn

Želim ti sva godišnja doba


Želim ti uvek iznova iskustvo da je život sam po sebi najveći od svih darova. Tada će tvoja nova godina života biti više od pukog koračanja u brojkama. Ti se možeš i menjati, smeš uek iznova gledati život s nove strane. To što sebi danas još ne možeš zamisliti, možeš susresti već sutra. Pođi jednostavno u susret novosti koja već čeka na tebe.

Želim ti sve ono što ne možeš kupiti novcem. Susrete s ljudima koji te mogu podstaći i promeniti, otvorene oči i uši za mnoge prilike koje nam se u životu nude. Svaka od njih je jedinstvena i dragocena. Ne želim ti veliku sreću i ispunjenje svih tvojih želja, nego sposobnost da prepoznaš male radosti i podeliš ih s drugima. Želim ti nerazorivu nadu koja ti, uprkos svih razočaranja, daje uvek iznova veru u dobro u ljudima i u samome sebi. Želim ti vreme za život, da ti susreti s drugima ili mirni trenuci sa samim sobom budu važniji od želje za imetkom i pritiska termina.

Svejedno u koje si vreme godine rođen, u područje tvog života spadaju sva godišnja doba. Deo ispunjenja života su i naoko nespojive suprotnosti, koje mogu biti tako različite kao proleće i jesen, kao leto i zima. Upravo takva različita iskustva čine tvoj život bogatim i jedinstvenim. Daruju ti snagu preko koje se možeš sve više razvijati, snagu koja ti daje da rasteš iznutra.

Želim ti sva godišnja doba na tvom putu.

Osmehnite se nepoznatima


Da li ste ikada primetili ili pomislili u koliko maloj meri uspostavljamo kontakt očima sa nepoznatim ljudima? Zašto? Da li ih se plašimo? Šta nas sprečava da se otvorimo pred ljudima koje ne poznajemo?
Zaista ne znam odgovore na ova pitanja, ali znam da praktično uvek postoji paralela između našeg stava prema ljudima koje ne poznajemo i opšte sreće. Drugim rečima, nemoguće je pronaći osobu koja šeta okolo spuštene glave, mršti se i okreće glavu od ljudi, a koja je u duši spokojna i vesela.

Ne kažem da je bolje da budete otvoreni umesto introvertni, da treba da potrošite tonu energije pokušavajući da drugima ulepšate dan, ili da se pretvarate da ste prijateljski raspoloženi. Ako razmišljate o nepoznatoj osobi kao o nekom ko je poput vas i ponašate se prema njemu ne samo ljubazno i sa poštovanjem, već sa osmehom i pogledom, verovatno ćete primetiti neke veoma lepe promene. Počećete da uviđate da je većina ljudi poput vas – mnogi od njih imaju porodicu, ljude koje vole, probleme, brige, stvari koje vole i ne vole, strahove itd. Takođe ćete primetiti kako ljudi mogu da budu prijatni i zahvalni kada vi napravite prvi korak. Kada shvatite koliko smo svi slični, videćete nevinost u svima. Drugim rečima, iako često zabrljamo, mnogi od nas rade najbolje što mogu u okolnostima koje ih okružuju. Shvatanje ljudske čistote uvek je praćeno dubokim osećanjem unutrašnje sreće.


Ričard Karlson

Klupko konca


Jedan genije dade jednom detetu klupko konca i reče mu:

‚‚Ovo je konac tvojih dana. Uzmi ga.

Kad budeš hteo da vreme za tebe protiče, povuci konac: tvoji dani prolaziće brzo ili sporo prema tome hoćeš li klupko odmotati brzo ili lagano. Koliko god vremena ne budeš doticao konac, ostajaćeš u istom času svog života.”

Dete uze konac; odmota ga najpre da postane čovek, zatim da se oženi verenicom koju je voleo, zatim da vidi kako mu rastu deca, da postigne zvanja, dobiti, časti, da prebrodi nezgode, izbegne žalosti, bolesti koje godine sa sobom donose, najzad da završi nesnosnu starost.

Živeo je četiri meseca i šest dana od posete genija.


Anatol Frans

Buđenje


Kao neiskusnoga i naivnoga dječaka punog samopouzdanja i neograničene sposobnosti maštanja neprestano me je pohodila želja za slavom i bogatstvom. Danonoćno su mi mislima prolazile slike odrasloga sebe prividno sretnoga zbog ispunjenih snova koji su se uvijek doticali poslovnog uspjeha, brzih automobila, markirane odjeće i ostalih gluposti. Čak je i svaka neispunjena ljubav postala samo jači motiv za postizanjem tih materijalnih stvari ne bih li “nedostižnoj” dokazao šta je zapravo izgubila a mogla je imati. Takva zabluda je moju svjesnost uvijek odvlačila u prošlost gdje sam ispravljao napravljene greške, ili u budućnost gdje sam stekao brojna priznanja i nagrade, dok se sadašnji trenutak potpuno prilagođavao stvaranju tih iluzija.

Pogađate, bio sam nesretan, ali tu nesreću sam smatrao neizbježnim osjećajem koji će odvesti do zamišljenog cilja nakon kojega ću biti konačno sretan i zadovoljan.

Nakon manjih uspjeha poželio sam veće, nakon većih uspjeha poželio sam najveće.

Negdje na sredini puta probudio sam se. Ne znam ni sam kako.

Osjetio sam miris kafe koju je brat na stolu ostavio.

Vidio sam kako se po bijelom zidu kreću horizontalne zrake jutarnje sunčeve svjetlosti prodrle kroz poluzatvorene roletne. Imao sam neodoljivu želju da istrčim na mahalu i dopustim jutarnjem vjetru da mi šamara lice dok su mi prijali mirisi iz avlija kuća i šum hladne vode sa sokačne česme. Prijali su mi tada i mušepci i demiri, i neravnine kaldrme i hrapavost bijelih zidova. I sve što sam zapazio prijalo mi je. Stigavši do uzvišenja sa kojega se vide padine grada u kojemu mi je mladost ostala raširio sam ruke – ne sjećam se da li zbog ljepote mahala slivenih u čaršiju ili zbog konačne spoznaje da me samo uživanje u sadašnjem trenutku istinski može učiniti sretnim…


***

Razmislite dobro čemu poklanjate sadašnji trenutak.

Almir Rizvanović