Priče za lep dan

Nakon dugo godina susrela se dva prijatelja – nekadašnja zatočenika koncentracionog logora.

‚‚Jesi li oprostio nacistima?”, upita prvi.

‚‚Da.”, odgovori drugi.

‚‚E pa, ja nisam! I nikada i neću! Mrzim ih iz dna duše i tako bih se rado osvetio samo kad bi mi se pružila prilika za to.”, pun besa na to odvrati prvi.

‚‚Onda si ti još uvijek njihov zatočenik.”, s tugom izgovori drugi.

Kako promeniti svet?

U jednom kraljevstvu je vladao glup i razmažen kralj. Naročito su ga ljutile neravnine na putevima njegovog kraljevstva. Ranjavale su mu noge svaki put kad bi krenuo na putovanje. Zato je izdao naredbu da se putevi u celom kraljevstvu prekriju mekim životinjskim krznom.

Kad to ču dvorska luda, obuze je grohotan smeh. Bez imalo bojazni posavetova kralja:

"Dragi kralju, pa to je nemoguće! Zašto trošiti toliko bogatstvo? Bolje uzmi dva komada krzna, pa ih priveži na svoja stopala."

Kralju se svide savet dvorske lude. Učini tako, i nastadoše prve cipele.

Naravoučenije: Deo sveta koji treba da promeniš je tvoje srce.

nepoznati autor

Obrad

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite.

Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije...

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.

'Zašto nećeš da potpišeš?', upitaše ga.

'Ne umijem', odgovori. 'Nijesam pismen'.

'Kako, jadan, nijesi... pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?'

I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom 'San Đovani di Mesina' iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica: 'Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.'

Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini - uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!

'Zbog čega nećete da potpišete ugovor?', upita ga zapanjeni advokat.

'Nijesam pismen', odgovori on.

'Gospodine O'Brajen', reče advokat, 'vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!'

'Postao bih žandar u Bileći', odgovori Obrad.

Momo Kapor

Nakovanj

Neki je čovjek bio zaljubljen u jednu vrlo visoku ženu. Svake večeri bi je pratio kući poslije posla i stalno se nadao da će je poljubiti, ali je bio previše stidljiv da bi je za to i upitao. Jedne večeri smogao je hrabrosti.

“Mogu li da te poljubim?” upitao je. Pristala je. Ali taj čovjek je bio izuzetno niskog rasta, pa su pogledali naokolo ne bi li našli nešto na šta bi se popeo. U blizini je bila napuštena kovačnica, pa se popeo na nakovanj, koji mu je omogućio da je poljubi.

Produžili su dalje i, nakon stotinjak metara, čovjek je opet upitao: “Draga, mogu li da te poljubim?”

“Ne”, odgovorila je, “dosta je bilo za večeras.”

“Zašto mi to onda ranije nisi rekla, da ne teglim ovaj prokleti nakovanj!?”

***
Kada ljubav nosi teret, uopšte ga ne primjećuje.

Mudrost šoljica čaja

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.

"Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja", rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane...

"Poslužite se."

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:

"Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bio potreban dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice. Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu... poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.

Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju. Pijete čaj, a ne šoljicu. Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno."

Praštanje

Dva su muškarca posetila svetog čoveka želeći ga upitati za savet. „Sagrešili smo i savest nam je uznemirena.

Možeš li nam reći šta nam je činiti kako bi nam bilo oprošteno i kako više ne bismo grešili?“, upitaše ga.

„Kažite mi svoje grehe“, reče im sveti čovek.
.
„Učinio sam veliki greh“, odgovori prvi muškarac.


„A ti?“, upita sveti čovek drugog muškarca.

„O“, odgovori ovaj, „ja sam počinio više loših stvari, ali su tako male da jednostavno nisu zametljive“.
.
Pobožni je čovek dugo razmišljao. „Evo što morate napraviti“, konačno reče. „Pođite i za svaki greh koji ste počinili donesite kamen.

“Muškarci su otišli. Prvi se brzo vrati s iznimno teškim kamenom, tako teškim da ga je jedva nosio. Stavi ga pred svetog čoveka. Nakon dugog vremena stiže drugi muškarac noseći bez napora vreću kamenčića. I on ih stavi pred svetog čoveka.
.
„Sada“, reče sveti čovek, „uzmite kamenje i vratite ga tamo odakle ste ga uzeli.

“Prvi muškarac uze svoj kamen i vrati ga na mjesto odakle ga je uzeo. Drugi se sjeti mjesta gdje je uzeo tek nekoliko kamenčića, a odakle je uzeo ostale nije se mogao sjetiti. Vrati se za nekoliko trenutaka i reče da mu je taj zadatak pretežak.
.
„Moraš znati, sinko moj, da su gresi kao kamenje. Što je čovek teže sagrešio, to dublje shvata težinu greha, a kad se iskreno kaje, tada mu je oprošteno. Ako čovjek ponavlja manje grehe, ne osjeća posebnu krivicu pa mu zato nije žao i ostaje grešnik. Sada vidiš koliko je doista važno kloniti se kako malih tako i velikih grijeha.“

Komadić ogledala

Kad je profesor završio s predavanjem, upitao je kao i obično, iz navike: ‚‚Ima li pitanja?”
Ne očekujući nikakav odgovor, bio je silno iznenađen kada ga je jedan od studenata upitao: ‚‚Profesore, koji je smisao života?”
Neki od studenata koji su već izlazili čudno su se podsmehnuli na tu izjavu svog kolege i nastavili svojim putem.
Zatečen, profesor je neko vrijeme promatrao studenta pitajući pogledom je li to pitanje bilo zaista ozbiljno ili samo neka šala. Shvatio je da ga je student ipak ozbiljno postavio.
Profesor reče: ‚‚Odgovoriću vam.”
Posegne u džep i izvuče novčanik, a iz njega izvadi komadić ogledala veličine novčića.
I zapocne svoju priću: ‚‚Bio sam dečak u vreme rata. Jednog dana sam na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Budući da nisam imao igračaka, uzeo sam jedan od tih komadića kako bih se njime malo poigrao. Kada sam se počeo igrati pgledalom, ponelo me saznanje da mogu sunčevu svetlost usmeriti u neka mesta gde sunce nikad nije moglo dopreti: duboke rupe, tamne prostorije na severnoj i hladnoj strani zgrada...
Kada sam odrastao i postao čovek, shvatio sam da to nije bila samo igra, već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu.
I ja sam delić jednog ogledala kojeg ne poznajem u celosti i svoj njegovoj veličini.
Ali s onim što imam i što mislim da jesam, mogu uneti bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti u tamne i skrivene kutke ljudskih srdaca i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno.
Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda se potrude učiniti isto – uneti svetlo tamo gde ga nema.
Eto, u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svetlosti pokazao put.”

Sok od pomorandže

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?"

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "Pa kakvo je to pitanje? Ako stisnete pomorandžu onda će iz nje izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra, i ne može ništa drugo izaći iz nje."

Čovek reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Iz pomorandže će izaći pomorandžin sok jer je upravo to unutra. A sad, ako proširimo sliku, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i slično. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izlazi - ono što nosite u sebi. Zapamtite, ako vas neko 'stisne', iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama."

* * *

"Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo, jer usta govore ono čega je srce puno." (Evanđelje po Luki 6:43-45)

Najviša cena



Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.

"To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?"

Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita: "Koliko novca imaš?"

Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.

"Hoće li biti dovoljno?", upita ponosno. "Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Otkada nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.

"Uzmi i pažljivo ponesi", reče devojčici.

Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita: "Ova ogrlica je kupljena u Vašoj trgovini?"

"Da, gospođice."

"Koliko je koštala?"

"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca."

"Moja sestra je imala nesto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako vrednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.

"Vaša sestra je platila najvišu cenu: dala je sve što je imala."

Kako se odnosimo prema najbližima?

Zaletela sam se u stranca dok je prolazio.

"O, oprostite mi, molim Vas!", rekla sam.

On je rekao: "Molim Vas, oprostite Vi meni nisam Vas video."

Bili smo tako kulturni, taj stranac i ja.

Pozdravili smo se i otišli svojim putem.

Ali kod kuće se pričala drugačija priča o tome kako smo tretirali svoje voljene, mlade i stare.

Kasnije toga dana, dok sam spremala večeru, moj sin je stao iza mene vrlo tiho.

Kad sam se okrenula, gotovo sam se sudarila s njim.

"Makni mi se s puta!", rekla sam uz viku.

On je otišao, a njegovo malo srce se slomilo.

Nisam shvatila koliko sam oštro govorila.

Dok sam ležala budna u krevetu, tihi glas mi je progovorio:

"Dok si delila sa strancem uobičajenu uljudnost, tvoja porodica koju voliš, bila je povređena. Idi i pogledaj na kuhinjski pod, naći ćeš cveće pored vrata. To cveće je tvoj sin doneo za tebe. Ubrao ih je sam: ružičasto, žuto i plavo. Stajao je vrlo tiho da ne pokvari iznenađenje, nisi videla suze koje su ispunile njegove male oči."

Tada sam se osetila tako malenom, i suze su mi počele teći niz lice.

Tiho sam otišla i kleknula pored njegovog kreveta;

"Probudi se, maleni, probudi se", rekla sam.

"Jesi li ti ubrao za mene ove cvetove?"

Smešio se. "Našao sam ih napolju, kod drveta. Ubrao sam ih zato jer su lepi kao ti. Znao sam da će ti se svideti, posebno plavi."

Rekla sam: "Sine, jako mi je žao što sam se onako ponela danas; nije trebalo da vičem tako na tebe."

Rekao je: "O, mama, u redu je. Svejedno te volim."

Ja sam rekla: "Sine, i ja tebe volim, i volim cveće, posebno plavo."

Jesmo li svesni da nas, ako umremo sutra, firma za koju smo radili lako ubrzo može zameniti. Ali, porodica koju ostavljamo iza sebe bi osećala gubitak do kraja njihovih života.

I, molim te, razmisli unosimo li se u posao više nego u svoje porodice? Zar ne misliš da to nije mudro ulaganje?



nepoznata autorka

Tedi

Zvala se gospođa Tompson. Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je djeci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mjestu sjedio dječak, po imenu Tedi Stodard.

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primijetila da se rijetko igra sa ostalom djecom, odjeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Tedi je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovskom na njegovim zadacima. U školi gdje je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da prije nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je ostavila Tedijev izvještaj za kraj. Kada ga je pročitala doživjela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Tedija je pisalo, “Tedi je bistro dijete i uvijek se smije. Uredan je i lijepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga.”

U drugom razredu, “Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlječivo bolesna.”

U trećem razredu, “Teško je podnio smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promijeni, to će loše da se odrazi po njega.”

U četvrtom razredu, “Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času.”

Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidjela se. Još joj je gore bilo kada su joj đaci donijeli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon donio nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka djeca su počela da se smiju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gdje su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dječiji smijeh tako što je rekla
da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao:

“Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka.”

Pošto su djeca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da predaje djeci gramatiku i matematiku. Umjesto toga počela je da ih uči. Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na
kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored toga što je slagala da podjednako voli svu djecu Tedi je postao njen omiljeni đak. Sljedeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo prije nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Poslije četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocjenama. Uvjeravao je gospođu Tompson da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Poslije četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da I dalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stodard.

Ali ovdje nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proljeća. Tedi je rekao da je upoznao jednu djevojku i da će se vjenčati. Objasnio joj je da mu je otac umro prije nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da li bi pristala da na vjenčanju uzme mjesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Dr. Stodard joj je šapnuo:

“Hvala gospođo Tompson što ste vjerovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osjećam posebnim i da mogu da postigem nešto u životu.”

Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula:

“Tedi, griješiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Prije tebe ja nisam znala kako da učim druge.”

Drugačije razmišljanje



Mladi student na jednom univerzitetu je pošao u šetnju sa svojim profesorom. Dok su šetali i razgovarali ugledaše pored puta par starih cipela koje su, po svemu sudeći, pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao. Student reče profesoru: "Hajde da se našalimo sa seljakom: sakrićemo mu cipele, a zatim ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio."


Profesor mu odgovori: "Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bede. Budući da si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovog siromaha. Stavi zlatni novčić u svaku njegovu cipelu, a tada ćemo se sakriti i posmatrati njegovu reakciju."

Student to i učini i obojica se skloniše iza nekog grma u blizini. Seljak je završio svoj posao i ubrzo došao preko polja do mesta uz put gde je ostavio svoj kaput i cipele. Dok je oblačio kaput, gurnuo je nogu u jednu cipelu i otkrio da mu je nešto u cipeli. Prvo je pomislio da je kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić.

Sav u čudu pogleda u novčić, osvrnu se oko sebe, te poče posmatrati novčić neko vreme. Ponovo se osvrnuo na sve strane, ali nije video nikoga. Stavio je novčić u svoj džep, te nastavio obuvati drugu cipelu. Ali njegovo iznenađenje je bilo još veće kada je i u njoj pronasao novčić. Odjednom su ga savladale emocije. Bacio se na kolena, podigao glavu prema nebu i glasno počeo izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj je govorio o svojoj bolesnoj i bespomoćnoj ženi i svojoj deci koja su bez hleba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni će biti spaseni.

Student je ostao duboko ganut, sa suzama u očima. Profesor ga upita: "Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?" Mladić mu odgovori: "Naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti. Sada stvarno razumem ove reči koje pre nisam razumeo: ,,Više je blagosloven onaj koji daruje, nego onaj koji prima!"

Pozitivan stav

Džeri je menadžer restorana. Uvijek je dobro raspoložen. Kad god bi ga neko pitao kako je, odgovor bi uvijek bio isti:
“Da sam bolje ne bi valjalo!”
Mnogi konobari u njegovom restoranu dali su otkaz kada je on promjenio posao… da bi ga pratili od restorana do restorana. Zašto?
Džeri je umio da motiviše ljude.
Ako je neko od kolega imao loš dan, Džeri je uvijek bio tu da ga ohrabri i da mu ukaže na pozitivne strane čitave situacije. Uočivši to, postao sam znatiželjan. Jednog dana otišao sam do Džerija i pitao ga:
“Ne razumijem! Niko ne može biti pozitivan čitav dan. Kako ti to uspijeva?”
Džeri mi je odgovorio:
“Svakog jutra se probudim i kažem sam sebi, danas imam dva izbora: loše ili dobro raspoloženje.
Uvijek izaberem dobro raspoloženje. Svaki put kada se dogodi nešto loše mogu izabrati da budem žrtva ili da učim iz toga. Ja uvijek odaberem učenje. Kada neko dođe i počne da mi se žali, mogu da prihvatim njegovu žalbu ili mogu da istaknem pozitivnu stranu života. Uvijek izaberem pozitivnu stranu života.”
“Ali to nije uvijek tako lako,” rekao sam mu.

“Da, lako je,” rekao mi je Džeri
“Sve se u životu vrti oko izbora. Kad rješavaš raznorazne gluposti sve je to pitanje izbora. Biraš kako ćeš reagovati na situacije. Biraš kako će drugi uticati na tvoje raspoloženje. Biraš dobro ili loše raspoloženje. Tvoj izbor je kako ćeš proživjeti svoj život.”
Par godina kasnije, čuo sam da je Džeri slučajno učinio nešto što u njegovom poslu nikako nije dozvoljeno činiti. Ostavio je otvorena zadnja vrata restorana. U restoran su upala tri naoružana muškarca. Dok je pokušavao da otvori sef, tresući se od straha, nikako nije uspijevao da pogodi pravu kombinaciju. Jedan od pljačkaša se uspaničio i pucao je u Džerija. Srećom, Džerija su brzo pronašli i prevežen je u bolnicu. Poslije duge i teške operacije i intenzivne njege, Džeri se oporavio. Vidio sam ga šest meseci poslije ranjavanja. Kada sam ga pitao kako je, odgovorio je:

“Da sam bolje ne bi valjalo. Hoćeš li da vidiš ožiljke?”
Odbio sam, ali sam ga pitao o čemu je razmišljao za vrijeme pljačke.
“Prvo što mi je proletilo kroz glavu bilo je da sam trebao da zaključam zadnja vrata.”
“Kada su me pogodili, dok sam ležao na podu, sjetio sam se da imam dva izbora: Da živim ili da umrem. Odlučio sam da živim.”
“Zar te nije bilo strah?” upitao sam ga.
Nastavio je: “Bolničari su bili odlični. Stalno su mi govorili da će sve biti u redu. Ali kada su me unijeli u kola i kad sam im vidio izraze na licima, uplašio sam se. Čitao sam im u očima:

“On je mrtav. Znao sam da je vrijeme za akciju”
“Šta su oni uradili?” pitao sam
“Vidiš, tamo je bila jedna krupna medicinska sestra ko ja me stalno nešto pitala kako bih ostao pri svjesti. Pitala me da li sam na nešto alergičan.”
“Da, na metke,” bio je moj odgovor. Dok su se smijali rekao sam im:
“Biram život. Molim vas, tretirajte me kao da sam živ – ne mrtav.”
Džeri je preživio zahvaljujući dobrim doktorima, ali i zbog svog zadivljujućeg stava. Od njega sam naučio da svakog dana imaš izbor: Uživati u životu ili ga mrziti. Jedina stvar koja je samo tvoja – koju niko osim tebe ne može kontrolisati – je tvoj stav. I ako vodiš računa o tome, sve u životu postaje lakše.

Krila su za letenje

To je dobro

Nekada davno živeo je jedan afrički kralj koji je imao jako bliskog prijatelja, sa kojim je odrastao. Taj njegov prijatelj imao je naviku da, šta god da se desi u životu, kaže: "To je dobro."

Jednog dana kralj pođe u lov sa svojim prijateljem. Prijatelj je prethodno pripremio puške, ali ispostavilo se da jednu pušku nije dobro podmazao. Kad je kralj spazio lovinu i nanišanio, puška se jako trznu, ispade mu iz ruku i opali. Na njegovu ogromnu žalost, metak mu je otkinuo palac na levoj ruci. Prijatelj, mirno gledajući šta se dešava i veran svojoj navici, reče: "To je dobro!" Na to pobesneli kralj urliknu: "Neee!!! To nije dobro! To nije dobro!" I naredi da se njegov prijatelj baci u najdublju tamnicu.

Prošla je godina dana, kralj opet krenu u lov. No, igrom slučaja, uhvatiše ga ljudožderi, svezaše ga i odnesoše u svoje selo. Skupiše drva, zapališe vatru i prinesoše kolac. I kada dovukoše kralja do vatre, videše da mu fali palac. I kako su bili mnogo suevjerni i nisu jeli nikada čoveka kome nešto fali, odvezaše kralja i pustiše ga na slobodu.

Kada je došao sebi, posle susreta sa smrću, kralj se duboko zamisli nad sudbinom i seti se svoga prijatelja, koji je već celu godinu trunuo u zatvoru. Kralj naredi da se njegov prijatelj istog trenutka pusti na slobodu: "Bio si u pravu", reče mu. "Zaista je bilo dobro što mi je metak otkinuo palac."

I nakon što mu ispriča za svoju dogodovštinu sa ljudožderima, rasplaka se govoreći: "Osećam se užasno zbog toga što sam ti uradio, bacajući te u tamnicu."

"Ne!", odgovori prijatelj. "To je dobro!"

"Kako dobro?! Šta tu ima dobro što si proveo godinu dana u zatvoru?!"

"Pa da nisam bio u zatvoru, sada bi me jeli ljudožderi", bio je odgovor.

***

Kada vrabac gradi sebi gnezdo u šumi, zauzme samo jednu granu. Kada jelen izađe na rijeku, pije samo onoliko koliko mu stane u stomak.

Ljudi gomilaju samo zbog praznine u svojim srcima.

Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita:
- Šta mislite, koliko je teška ova čaša?
- 50 gr,…100 gr, … 125 gr… – nagađali su studenti.
- Istina je ustvari da ni ja sam ne znam. I dok je ne izvagamo, ne možemo biti sigurni. – rekao je profesor. Ali ja sam hteo da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu celi jedan sat? – ponovo zapita profesor.
- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako celi jedan dan?
- Ruka će početi da vas jako boli, a od takvog napora moguće je da će vam se ukočiti mišići, pa čak i da će vam se ruka paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod lekara.
- Vrlo dobro. – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se je promenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa šta je onda uzrok bola u ruci i grčenju mišića?!

Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku i svi zdušno počeše da traže odgovor.
- Šta ja treba da uradim, da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.
- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.
- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor. – To isto se dešava i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme, osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju da radite bilo šta drugo. Vrlo je važno je da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana…da ih ‚‚pustite da padnu” pre nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštediti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi sveži, vedri i odmorni. Osećaćete se ispunjeni novom snagom i lakoćom da prevazilazite sve životne izazove, bez obzira u kakvoj se situaciji našli.
I zato upamtite: PUSTITE ČAŠU NA KRAJU SVAKOG DANA!