Boris Pasternak - 10. februar

od **Still_dreaming** Čet Feb 09, 2012 12:57 pm

Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак) je bio ruski književnik. Rođen je u Moskvi, 10. februara 1890. godine.

Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U SSSR-u je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio. Umro je u Predelkinu kraj Moskve, 30. maja 1960. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Feb 10, 2012 12:09 pm

Tomas Alva Edison (engl. Thomas Alva Edison), rođen 11. februara 1847. godine, bio je američki fizičar i pronalazač.

Edison nije stekao skoro nikakvo formalno obrazovanje, pošto je bio izbačen iz škole kao zaostao, a podučavala ga je majka. Sa 14 godina već je bio preduzimač i radio po 14 sati dnevno, kao raznosač novina i prodavac hrane na železnici, zarađujući 14 dolara nedeljno. Ubrzo je uredio laboratoriju u napuštenom vagonu, kao i štampariju za svoje novine „Grand Trunk Herald“, koje je najvećim delom sam pisao; sa šesnaest godina je postao telegrafista i započeo karijeru pronalazača (tokom američkog Građanskog rata) i izumeo i patentirao električni aparat za beleženje glasova na izborima.

Oko tri godine kasnije, 1869, izumeo je „tiker“ s papirnom trakom, korišćen za slanje cena s berze širom zemlje, prodao ga za 30.000 dolara i otvorio industrijsku istraživačku laboratoriju. Posle toga je svoje puno vreme posvećivao izumima, prijavivši za života ukupno 1069 patenata.

U njegove zapaženije pronalaske spadaju mikrofon s ugljenikovim granulama, za poboljšanje Belovog telefona, fonograf (naprava za snimanje zvuka na bubanj prevučen folijom, pronađen 1877) i električna sijalica. Sijalica je zahtevala testiranje s neuobičajeno velikim brojem pokušaja i grešaka i upotrebu preko 6.000 supstanci dok nije otkrio karbonizovano bambusovo vlakno, koje je u vakuumu svetlelo preko 1000 sati. To je sa svoje strane vodilo poboljšanim generatorima jednosmerne električne struje (Edison je njihovu efikasnost povećao od 40% do preko 90%), kablovima za struju i električnom metru i predstavljalo revoluciju u osvetljenju domaćinstva i javnom snabdevanju jednosmernom električnom strujom na relativno kratkim rastojanjima.

Tokom rada na sijalici, otkrio je i „Edisonov efekat“, činjenicu da električna struja teče od zagrejanog vlakna ka obližnjoj elektrodi, ali ne i u obrnutom smeru, što je kasnije predstavljalo osnovu za termojonsku diodu. Edisonov uticaj na život u 20. veku bio je ogroman. Umro je 18. oktobra 1931. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Feb 11, 2012 12:15 pm

Čarls Robert Darvin (Charles Robert Darwin) je bio britanski naučnik koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.

Rođen je u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov pradeda sa majčine strane je bio uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a pradeda s očeve strane bio je poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.

Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju, mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu. Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan promatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.

Nakon završenih studija u Kembridžu 1831, Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji, poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.

Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u dva sveska „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 - 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene, što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“, Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrste kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih, ali sličnih vrsta.

Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.

Sledećih dvadeset godina dorađivao je svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839. oženio se svojom rođakinjom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od kojih je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Volas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana, te je naknadno štampano još šest izdanja.

Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.

Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici, te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.

od **Still_dreaming** Ned Feb 12, 2012 12:04 pm

Robbie Williams (punim imenom Robert Peter Williams) je britanski zabavljač i pjevač. Rođen je 13. februara 1974. godine u katoličkoj porodici u Tunstallu, predgrađu Stoke-on-Trenta. Otac mu je bio zabavljač, a majka Jeanette je radila u cvećari. Robijevi roditelji su se razveli kada je imao tri godine. Odrastao je sa sedam godina starijom sestrom Sally i svojom majkom. Postoje mnoge spekulacije o tome da majka i nije mnogo marila za njega, kao i o tome da njegovi odnosi s roditeljima nisu dobri. Ali činjenica je da Robi često u svojim intervjuima spominje svoju majku, a na jednom od njegovih najvećih koncerata, swing koncertu u Londonskom Royal Albert Hallu, dok je publika tapšala, dirnuti i od sreće uplakani Robi je viknuo ‚‚Mama, ovo peva tvoj sin. Volim te!". Njegovi tinejdžerski dani protekli su veoma burno, bežao je iz škole, pio i pušio. O tom razdoblju svog života napisao je pesmu ‚‚The 80's".

Godine 1989. majka je, tada petnaestogodišnjeg Robija, pročitavši oglas u novinama, prijavila na audiciju za pevača novog boy benda. ‚‚Take That'' je osnovan 1990. godine i osvojio devet broj 1 singlova u Velikoj Britaniji. Popularnost sastava dovela je do povećanog uspeha sličnih bendova u Britaniji. Vilijams se često sukobljavao s članovima sastava. I o ovom delu života napisao je pesmu ‚‚The 90's" u kojoj govori o lošim odnosima unutar benda, kaže da mu je jedan od mladića iz benda bio kao brat, za jednog mu se činilo za je gej, a da se on i još jedan nisu podnosili. Godine 1995. Robi je napustio sastav. Ponudu da se sastav ponovo okupi odbio je putem video poruke. Take That se ponovno okupio 2006, bez njega.

Nakon što je napustio Take That, Robi je postao još poznatiji, po svom kontroverznom ponašanju. Borio se s viškom kilograma, protiv zavisnosti od alkohola i čestih depresija. Niko nije verovao da ovaj pevač može imati uspešnu solo karijeru. Ali tada je Robi napravio novu verziju George Michaelove pesme ‚‚Freedom", koja se popela čak na drugo mesto top lista u Britaniji. Tada su krenule prve dobre prognoze u vezi Robijeve budućnosti. Usledeli su mnogi hitovi kao što su ‚‚Angels'', ‚‚Feel'', ‚‚Rock DJ''... svi albumi su mu prodati u milionskim tiražima i dobio je brojne nagrade.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Feb 13, 2012 12:07 pm

Josipa Lisac, rođena u Zagrebu, 14. februara 1950. godine, hrvatska je pevačica.

Karijeru je počela u dečijem horu 1961. godine pevajući klasičnu i sakralnu muziku. 1967. godine postaje član rok-grupe O'Hara, koju napušta naredne godine i prelazi u Zlatne akorde. Sviraju po festivalima, koncertima, igrankama, šire interes za novu vrstu muzike - neobuzdanu i punu mladalačkog zanosa. Snimaju i singl-album sa četiri pesme.

1968. godine započinje solo karijeru pevajući pesmu Arsena Dedića: ‚‚Što me čini sretnom''. U narednih nekoliko godina stvara pesme: ‚‚Oluja'' (1970), ‚‚Kapetane moj'' (1970), ‚‚Život moj'' (1970), ‚‚I teče, teče vrijeme'' (1970)...

Snima dve sevdalinke: ‚‚Omer-beže'' (1974) i ‚‚Niz polje idi babo, Sejmeni'' (1974). Najveći uspeh beleži snimanjem svog prvog LP albuma ‚‚Dnevnik jedne ljubavi'' (1973), za koji je muziku komponovao njen životni saputnik i preteča roka u SFRJ - Karlo Metikoš. Većina kritičara i muzičara, kao i publika, slažu se u oceni da je reč o jednom od najboljih albuma snimljenih na ovim prostorima. ‚‚Dnevnik jedne ljubavi'' od tada nosi titulu prvog konceptualnog dela u domenu popularne i rok muzike.

Posle njegovog uspeha, dve godine sprema ulogu devojke Jane u prvoj jugoslovenskoj rok-operi ‚‚Gubec-beg'', inspirisanoj romanom ‚‚Seljačka buna'' Augusta Šenoe. Libreto je pisao Ivica Krajač, a operu je komponovao Karlo Metikoš. Premijeru je doživela 1975. i igrana je nekoliko narednih godina širom SFRJ.

Sredinom sedamdesetih uspešno eksperimentiše u džez muzici sa čuvenim Boškom Petrovićem na albumu ‚‚B.P. convention and all stars'' (1976).

Krajem sedamdesetih odlazi u Ameriku gde radi album ‚‚Made in U.S.A'' (1979). Tokom osamdesetih snima veliki broj albuma, a muzički je sve više bliža popu: ‚‚Hir, hir, hir'' (1980), ‚‚Lisica'' (1982), ‚‚Hoću samo tebe'' (1983), ‚‚Boginja'' (1987)... Drži veliki broj koncerata gde do izražaja dolazi sav njen kreativni dar. Avangardne frizure i odeća, zajedno sa snažnim muzičkim izrazom, čine njene nastupe unikatnima.

Posle Karlove smrti, 1992. godine, nastavlja sa eksperimentima. Snima album duhovne muzike ‚‚Čestit Božić'' i na koncertima pravi obrade starih hitova dajući im novi izraz. Poslednji album snima na samom pragu trećeg milenijuma, ‚‚Život'' (2000). Igrala je u dva američka filma i u dve avangardne predstave.

Više u temi posvećenoj njoj.

od **Still_dreaming** Uto Feb 14, 2012 12:30 pm

Galileo Galilej (ital. Galileo Galilei) je bio italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof, čija su istraživanja postavila temelje modernoj mehanici i fizici. Rođen je 15. februara 1564. godine u Pizi. Uglavnom je obrazovan u manastiru Valombroza pored Firence, a na univerzitetu u Pizi studirao je od 1581. do 1585. godine. Ubrzo posle toga, neko vreme je predavao na firentinskoj Akademiji. Na univerzitetu u Pizi je predavao matematiku od 1592. do 1610. Bio je filozof i matematičar kod velikog toskanskog vojvode od 1610. pa do kraja svog života.

Godine 1616, teološki savetnici inkvizicije osudili su ga zbog toga što je zastupao novu astronomiju (zalagao se za Kopernikov heliocentrični sistem), i tada mu je zabranjeno da zastupa, predaje i brani osuđeno učenje. On se sa tim složio. Papa nikad nije potvrdio tu osudu, ali je 1632. godine, nakon objavljivanja njegovog dijaloga o alternativnim svetskim sistemima, Galileju Inkvizicija naredila da dođe u Rim. Tamo je stigao u februaru 1633, i bio ispitan 21. juna na osnovu optužbe da je spomenuta publikacija iz 1632. u suprotnosti sa odlukom od 1616. godine. Dvadeset drugog juna 1633. godine Galilej je pročitao svoje poricanje i, na zadovoljstvo suda, bio osuđen na utamničenje. Dopušteno mu je da se vrati u svoju vilu u Firenci i tamo ostane pod uslovom da živi u strogoj izolaciji, što je on i učinio i poslednjih osam godina svog života proveo u stalnom naučnom radu i eksperimentisanju. Umro je 8. januara 1642. godine u Firenci.

Od Galilejevih naučnih otkrića valjalo bi spomenuti sledeća: izohronizam klatna, 1581; hidrostatičku vagu, 1586; principe dinamike, 1581-91; proporcionalni kompas i termometar, 1597. Konstruisao je prvi astronomski durbin-teleskop, i njime je video planine na Mesecu, Mlečni put kao ogromni skup zvezda, Jupiterove satelite, Venerine mene i Sunčeve pege. Ova otkrića su se desila između 1609. i 1613. godine, pri čemu su Jupiterovi sateliti ostavili najjači utisak na javnost, i doživljeni su kao dramatični dokaz nove astronomije. Godine 1637, samo nekoliko meseci pre nego što je oslepeo, Galilej je opisao dnevnu libraciju Meseca. Kada je oslepeo, razvio je teoriju o upotrebi klatna u satu.

Međuzavisnost kretanja i sile, i nepromenljivost uzročno-posledičnih odnosa koja iz toga sledi, uvela je potpuno novu mentalnu perspektivu gledanja na svet — perspektivu nove filozofije koja je počela da se razvija. Da su sva tela teška, da je težina kontinuirana sila privlačenja prema centru Zemlje, da bi u vakuumu sva tela padala jednakom brzinom, da inercija povlači istrajavanje i u kretanju i u mirovanju, da zvezde i planete nisu manje propadljive od Zemlje, te da treba koristiti pojmove koji su odlučivi - to je bio put ka budućnosti. Metodološki gledano, Galilej je povezao empirijska i formalna razmatranja, i matematiku učinio primenljivom na probleme sa kojima se susretao. Kombinacija eksperimenta i proračuna davala je rezultate koji su mogli da potvrđuju ili obaraju teorije.

U opštoj filozofiji, Galilej je smatrao da je atomizam u skladu sa spomenutim procedurama. Naglašavajući kvantitativne aspekte prirode, Galilej je povukao razliku između primarnih i sekundarnih svojstava koju mi danas pripisujemo Loku. Objektivnost merljivog i subjektivnost nemerljivog, koje je Galilej moćno oživeo, ostali su standardni i praktično neoborivi pojmovi.

od **Still_dreaming** Sre Feb 15, 2012 12:00 pm

Radoje Domanović je bio srpski satirični pripovedač.

Rođen je 16. februara 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

Više u temi posvaćenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Feb 16, 2012 12:18 pm

Bili Džo Armstrong (eng. Billie Joe Armstrong), rođen 17. februara 1972. godine, u Ouklandu u Kaliforniji, glavni je tekstopisac, pevač i gitarista pank rok benda Green Day.

Armstrong je odrastao u Rodeu, Kalifornija, kao najmlađe od šestoro dece. Njegovo kršteno ime je Bili Džo. U intervjuu koji je dao 1995. godine potvrdio je da je njegovo ime Bili Džo, a ne Vilijam Džozef (William Joseph). Njegov otac, Endi Armstrong (Andy Armstrong), bio je penzionisani bejzbol igrač, koji je radio kao džez muzičar i vozač kamiona, kako bi izdržavao porodicu. Umro je od raka grla, 15. septembra 1982, kada je Bili Džou bilo deset godina. Bilijeva majka, Oli (Ollie) radila je kao konobarica u lokalu Rod's Hickory Pit, u kome su Bili Džo i Majk Dirnt (Mike Dirnt) imali svoj prvi nastup kao tinejdžeri.

Bili Džoovo interesovanje za muziku počelo je još dok je bio veoma mlad. Snimio je pesmu ‚‚Look For Love'' kada mu je bilo samo pet godina, za izdavačku kuću Fiat Records. Kao tinejdžer, najpre se zainteresovao za metal muziku, ali je prešao na pank nakon što je čuo pesmu ‚‚Holidays in the Sun'' grupe Sex Pistols. Pohađao je srednju školu John Swett, zatim prešao u školu Pinole Valley i konačno 16. februara 1990, napustio školovanje kako bi se u potpunosti posvetio muzičkoj karijeri. U srednjoj školi, nadimak mu je bio Two Dollar Bill (novčanica od dva dolara), zbog toga što je školu snabdevao džointima po ceni od dva dolara.

od **Still_dreaming** Pet Feb 17, 2012 1:07 pm

Alesandro Volta (Alessandro Giuseppe Antonio Anastasio Volta), rođen 18. februara 1745. godine, bio je italijanski fizičar. Volta se rodio i školovao u italijanskom gradu Komo.

Voltini roditelji, Filipo Volta i Marija Magdalena, poslali su ga na školovanje u Jezuitsku školu s ciljem da postane advokat. Međutim, mladi Volta se više interesovao za električne pojave, pa je tako još kao mladi student napisao pesmu na latinskom „De vi attractiva ignis electrici ac phaenomenis inde pendentibus“, u kojoj je opisao svoje oduševljenje električnim pojavama.

1774. godine je postao profesor fizike u svom rodnom gradu, a 1779. godine imenovan je profesorom na univerzitetu u Paviju. Godine 1791. je bio primljen za člana na Rojal Sosajeti Klab u Londonu, a 1794. se oženio Terezom Pelegrini, kćerkom grofa Ludovika Pelegrini.

Volta je vršio mnogo eksperimenata, pa je tako 1775. godine izradio Elektrofor, spravu koja proizvodi statički elektricitet. Godine 1776. i 1777. posvećuje se hemiji plinova i otkriva plin metan.

Negde oko 1800. godine napravio je takozvani Voltin elektrostatički stub, preteču moderne baterije. Voltin elektrostatički stub je baterija koja se sastoji od naizmenično poređanih ploča bakra i cinka. Između ploča se nalazila krpica koja ih je međusobno delila. Pošto je kroz stub stalno prolazila stuja, Voltin elektrostatički stub je bio najupotrebljiviji izvor električne energije.

Napoleon ga je 1810. godine proglasio grofom, a 70 godina posle njegove smrti, 1897. godine, po njemu je nazvana jedinica za napon (Volt).

Volta je umro 5. marta 1827. godine i sahranjen je u gradu Komo u Italiji. Blizu jezera Komo danas se nalazi muzej posvećen njemu, „Templo Voltiano“, u kojem se čuvaju njegove beleške i njegovi originalni instrumenti. Do uvođenja evra, na italijanskoj novčanici od 10000 lira se nalazio njegov lik.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Feb 19, 2012 12:17 am

Nikola Kopernik, rođen 19. februara 1473. godine u Torunju, poljsko-nemački je astronom, prvi naučnik koji je formulisao heliocentričnu teoriju svemirskih tela.

Od 1491. do 1494. godine studirao je teologiju, matematiku, medicinu i astronomiju u Krakovu. Od 1496. do 1504. godine studirao je crkveno pravo, astronomiju i medicinu u Italiji. Posle je bio do 1512. godine lekar i poverenik svom ujaku, varmijskom biskupu (Warmia, crkvena kneževina na ušću Visle), onda do kraja svog života je bio sveštenik u Frauenburgu, današnji Frombork, gde je na jednoj kuli tvrđave, koja je okruživala crkvu, uredio opservatoriju (Kopernikov toranj) sa koje je posmatrao kretanja nebeskih tela. Na temelju tih posmatranja i rezultata do kojih je došao, napisao je delo „O kruženju nebeskih tela“ (De revolutionibus orbium coelestium) u 6 knjiga, objavljeno u Nirnbergu 1543. godine, neposredno pred smrt. Ovo delo je predstavljalo prekretnicu u astronomiji, i podstaklo je kapitalna otkrića Keplera i Njutna.

Kopernikov ili heliocentrični sistem zasniva se na tvrdnjama da se Zemlja okreće oko svoje ose i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim krugovima, ali su ujedno uzrokovale uzbunu u krugovima rimokatoličke crkve, pa je papa 1616. ovo Kopernikovo delo zabranio, tj. stavio na indeks, sve do 1822. godine. Valja reći i da su i protestantske crkve (npr. kalvinizam) bile protiv heliocentričnoga sistema, a da ga je odbacivao i nemali deo naučnika onoga doba (npr. Frensis Bekon) zbog korelacije s merenjima koja nije, u to doba, bila bolja od geocentričnog ili Ptolemejevog sistema. Umro je 24. maja 1543. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Feb 19, 2012 12:01 pm

Kurt Donald Kobejn (engl. Kurt Donald Cobain), rođen 20. februara 1967. godine, bio je frontmen, tekstopisac i gitarista grandž grupe iz Sijetla, pod imenom Nirvana. Bio je ne samo frontmen grupe, već i njen vođa i duhovno središte. Sa uspehom benda, Kobejn je i sam stekao ogromnu slavu koju je teško prihvatao, jer je imao teškoća da se navikne na sve što ona nosi.

Kobejn i Nirvana su jako uticali na razvoj muzike, popularišući poseban pravac muzike - grandž. 1991. godine, Kobejnova najpoznatija pesma (koju je napisao u saradnji sa Dejvom Grolom i Krisom Novoselićem), „Smells like teen spirit”, obeležila je početak dramatičnog povlačenja nekih do tada dominantnih žanrova muzike osamdesetih: glem metala, arena roka, i dens-popa. Kasnije je i proglašena za „himnu generacije”, a Kobejn je zahvaljujući tome nevoljno dobio titulu predstavnika „Generacije Iks”.

Druge poznate Kobejnove pesme su i „Lithium”, „About a Girl”, „Polly”, „In Bloom”, „Come as You Are”, „Heart-Shaped Box”, „All Apologies”, i kontroverzna „Rape Me”.

Kurt Kobejn je prva velika rok zvezda koja je izvršila samoubistvo, 5. aprila 1994. godine. Njegov izbor je bio ličan izbor; očito su svi njegovi problemi poticali iz činjenice da je u nekom trenutku izgubio kontrolu nad onim što se s njim dešava.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Feb 20, 2012 12:22 pm

Junis Ketlin Vejmon (engl. Eunice Kathleen Waymon), rođena 21. februara 1933. godine — 21. april 2003), poznatija pod scenskim imenom Nina Simon (Nina Simone), bila je Američka pevačica, kompozitorka, pijanistkinja, aranžer i aktivista za ljudska prava. Iako nije volela da bude kategorisana, Simon je najviše povezana sa džez muzikom. Simon je prvobitno težila da postane klasična pijanistkinja, ali njen rad pokriva razne varijante muzičkih stilova kao što su klasična muzika, džez, bluz, soul, ritam i bluz, folk i gospel.

Njen vokalni stil (bogati alt sa širokim opsegom) karakterizuje intenzivna strast, prozračnost i karakterističan tremolo. Poznata i pod nadimkom High Priestess of Soul (visoka svećenica soula), veliku je pažnju posvećivala muzičkom izražavanju emocija. Unutar jednog albuma ili koncerta, često bi se kretala između intenzivne sreće i tragične melanholije, što je karakteristika i njenog privatnog života koji je pogoršavao bipolarni poremećaj koji joj je dijagnostifikovan sredinom 60-ih, ali je držan u tajnosti do 2004.

Simon je snimila preko 40 živih i studijskih albuma, najveći deo između 1958. (kada je objavljen njen prvi album "Little Girl Blue") i 1974. Pesme po kojima je najpoznatija uključuju naslove kao što su "My Baby Just Cares for Me", "I Put a Spell on You", "I Loves You Porgy", "Feeling Good", "Sinner Man", "To Be Young, Gifted and Black", "Strange Fruit", "Ain't Got No-I Got Life" i "I Want a Little Sugar in My Bowl". Njena muzika i muzička poruka ostvarili su snažan i dugotrajan uticaj na afroameričku kulturu, što potvrđuju mnogi savremeni muzičari koji je spominju kao važan uzor (među njima su Alicia Keys, Jeff Buckley i Lauryn Hill), kao i raširena upotreba njene muzike u filmovima i remiksima.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Feb 21, 2012 12:00 pm

Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer) je nemački filozof idealista, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi“, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana. Glavno delo mu je ‚‚Svet kao volja i predstava''. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: ‚‚Metafizika lepog'', ‚‚Metafizika polne ljubavi'', ‚‚O stilu i pisanju'', ‚‚O geniju'' i dr.

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara 1788. godine. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansiskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima što ih je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Baba sa očeve strane bila je umno bolesna.

‚‚Karakter ili volja nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.'', kaže Šopenhauer. Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: ‚‚Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.'' Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saošptio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice, a Artur joj na to ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.

Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti.

Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je svoj susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: ‚‚Ja već odavno mislim da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.'' Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga ‚‚u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.'' On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, okrenuo se u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.

Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je ‚‚Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.'' Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije.

Posle svoje disertacije ‚‚O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova'' (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — ‚‚Svetu kao volji i predstavi''. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, ‚‚u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote''; ‚‚to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.'' Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.

Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku ‚‚O onom šta ko pretstavlja'' u ‚‚Aforizmima mudrosti o životu'', on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: ‚‚Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol''; i ‚‚kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?'' S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: ‚‚Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.''

Šopenhauer je sebe toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836. objavio je veću raspravu ‚‚O volji u prirodi'', koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje ‚‚Sveta kao volje i predstave''. Godine 1841. izašla su ‚‚Oba osnovna problema etike'', a 1851. dve sadržinom bogate sveske ‚‚Parerga i paralipomena'' (doslovno: ‚‚Sporedni radovi i dopune''), koje su i na engleski prevedene kao ‚‚Ogledi''. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.

Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.

Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. ‚‚Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različitost od njih'', kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.

On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela ‚‚Prsten nibelunga'', sa nekoliko propratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.

Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Feb 22, 2012 12:02 pm

Kazimir Severinovič Maljevič (Казимир Северинович Малевич) je bio ruski slikar i teoretičar umetnosti, pionir geometrijske apstraktne forme i jedan od najvažnijih članova ruske avangarde. Predstavnik je ruskog konstruktivizma i suprematizma, a bio je pod uticajem francuskog neoimpresionizma, fovizma i kubizma.

Rođen je 23. februara 1878. godine u Kijevu u Ukrajini. Roditelji su mu bili Poljaci. Otac mu je bio menadžer fabrike šećera. Kazimir je bio prvi od četrnaestoro dece. Samo devetoro dece je preživelo detinjstvo. Njegova porodica se često selila, tako da je veliki deo detinjstva proveo u selima Ukrajine. Studirao je crtanje u Kijevu od 1895. do 1896.

U Moskvu se preselio 1904. Studirao je na moskovskoj školi za slikanje skulpturu i arhitekturu od 1904. do 1910, a i u ateljeu Fedora Rerberga. Sudeluje 1911. zajedno sa Vladimirom Tatlinom na drugoj izložbi grupe Savez mladih u Sankt Peterburgu. Na trećoj izložbi učestvuje 1912.

Izlaže 1914. u Parizu u salonu nezavisnih zajedno sa Aleksandrom Arhipenkom, Sonjom Delonaj, Aleksandrom Eksterom i Vadimom Melerom. Tokom 1915. publikuje manifest ‚‚Od kubizma do suprematizma", a od 1915. do 1916. radi sa drugim suprematističkim umetnicima u jednom selu. Sudeluje u Moskvi 1916 - 1917. na izložbama grupe u kojoj su Natan Altman, David Burliuk i A. Ekster.

Posle ranih eksperimenata sa različitim modernističkim stilovima, uključujući kubizam i futurizam, Maljevič je započeo rad na apstraktnim, neobjektnim uzorcima i osnovao pokret koji je dobio ime suprematizam. Najčuveniji primeri suprematizma su ‚‚Crni kvadrat'' (1915) i ‚‚Belo na belom'' (1918).

Bio je član komisije za zaštitu spomenika (1918 - 1919). Predavao je na Vitebskoj praktičnoj umetničkoj školi (1919 - 1922), na lenjingradskoj umetničkoj akademiji (1922 - 1927), na kijevskom umetničkom institutu (1927 - 1929) i ponovo u Lenjingradu 1930.

Putuje 1927. u Varšavu, pa onda u Nemačku na retrospektivu njegovih dela. Ta retrospektiva mu je donela svetsku slavu. Tada je uspeo da ostavi većinu svojih dela na Zapadu, što je pomoglo da se ta dela očuvaju za razliku od dela koja su ostala u Sovjetskom Savezu. Staljinstički režim je vremenom promenio svoj odnos prema umetnosti i počeo je proganjati ‚‚modernističku buržoasku umetnost". Mnoga Maljevičeva dela su konfiskovali ili uništili, a Maljevič umire 15. maja 1935. u Lenjingradu u bedi.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Feb 23, 2012 12:01 pm

Autoportret

Mihailo Milovanović, rođen u Gostinici 24. februara 1879. godine, bio je srpski slikar, vajar i pisac. Jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika Srbije, ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske u Prvom svetskom ratu, autor čuvenih portreta srpskih vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, generala Pavla Jurišića Šturma, kralja Petra I Karađorđevića i regenta Aleksandra Karađorđevića.

Posle kamenorezačkog zanata od koga je odustao i godinu dana provedenih na usavršavanju u školi Antona Ažbea u Minhenu, 1905. godine Milovanović je u Minhenu postao student Akademije lepih (likovnih) umetnosti, prvo kod profesora Ludviga Herteriha, a potom u klasi njegovog naslednika Huga fon Habermana.

Milovanović je diplomirao 1909. godine na likovnoj Akademiji u Minhenu, a u zemlju se vratio na početku Balkanskih ratova 1912. kao dobrovoljac. Početak I svetskog rata je dočekao na usavršavanju u Pragu, bio uhapšen i posle bekstva iz praškog zatvora, preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije, stigao je da se priključi na ratištu svojoj Drinskoj diviziji i sa srpskom vojskom preživeo njenu golgotu.

Izradio je spomenike arhimandritu račanskog manastira i knezu Sokolske nahije Hadži Melentiju u manastiru Rača, komandantu Zlatiborskog komitskog odreda majoru Kosti Todoroviću u Srebrenici (koji su porušile ustaše u Drugom svetskom ratu), srpskim ratnicima u Mladenovcu (oskrnavljen 1947. uklanjanjem grba Srbije i dvoglavog orla s krstom i krunom iznad grba), spomenik na Krfu poginulim vojnicima Drinske divizije, mermerni ikonostas u pravoslavnoj crkvi u Mladenovcu (1926 - 1929).

Izložbe njegovih slika u periodu između dva svetska rata bile su prvorazredan kulturni događaj, a hroničari su zabeležili da je izložba 1938. u paviljonu ‚‚Cvijeta Zuzorić" u Beogradu bila najposećenija postavka u dotadašnjoj istoriji te kuće.

Njegovo slikarstvo karakteriše preplitanje realizma, simbolizma i impresionizma, u dinamičkom procesu stalnih preobražaja i potrage za prepoznatljivim izrazom, lakoća prilagođavanja različitim formama, uz postojano uverenje da je narodna tradicija i izvor i ishodište umetničkog poduhvata.

Napisao je roman ‚‚Lendina vodenica'', štampan više od pola veka posle njegove nasilne smrti. Nosilac je Albanske spomenice, Ordena svetog Save i Ordena Jugoslovenske krune III stepena.

Komunisti su ga streljali u Užicu krajem novembra 1941, pod optužbom da je engleski špijun. Posle Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, decenijama je bio pod velom ćutanja - i kad su mu slike izlagane, ime autora nije pominjano. Prećutale su ga i sve enciklopedije, uključujući i Likovnu enciklopediju.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Feb 24, 2012 1:28 pm

Pjer Ogist Renoar (fr. Pierre-Auguste Renoir) je francuski slikar, jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka.

Rodio se 25. februara 1841. godine u Limožu u siromašnoj porodici krojača koji nije imao sredstava da izdržava porodicu pa je Renoar već kao mali dečak sa 13 godina morao je da traži posao. Radio je u jednoj Pariskoj fabrici porcelana kao slikar porcelana. Kada je prestao da se ručno oslikava porcelan i počeo da se slika mehanički, radio je kao slikar zidnih dekoracija i lepeza. 1862. godine se konačno upisuje u školu lepih umetnosti u Parizu. Posećivao je Luvr i tu upoznao dela mnogih slavnih slikara i pokušavao da slika stilom Rubensa. Upoznao je i slikarime koji su imali slične ideje o slikarstvu, Alfreda Sislija, Frederika Bazila i Kloda Monea. Sa njima je odlazio da slika u pleneru. 1864. godine je prvi put izlagao ali nije doživeo uspeh.

Između 1865. i 1870. godine Renoar često nije imao ni za boje. Scenska priroda ga je inspirisala za sliku ‚‚Diana'' koja je bila napravljena tehnikom realiste Kurbea. Zimi 1867. stanovao je kod prijatelja Bazila u njegovom ateljeu i slikao portrete slikara i njegovih prijatelja.

1868. godine je sarađivao sa Klodom Moneom i u kafani koju su zajednički posećivali trudio se da zahvati kafanski život i atmosferu njihovog obljubljenog mesta i sastajališta pariskog društva i naslikao slike iz kafnskog života po kojima je takođe poznat.

Posle vojske 1871. godine se vraća u Pariz. Zahvaljujući poznanstvu sa Durand Ruelom, koji je bio trgovac i kolekcionar slika i koji je otkupio veliki broj Renoarovih slika, mogao je da sebi dozvoli veliki atelje u kome je radio. Na salonu 1873. godine imao je prvi uspeh, ali kada je izložio na prvoj zajedničkoj impresionističkoj izložbi, uspeh je izostao. U to doba je počeo da razrađuje svoj osobiti stil zbog koga je mnogo osuđivan i u kome je stvorio veliki broj svojih dela. Oženio se 1879. godine i slikao slike iz života između kojih i portret svoga deteta i njihove dadilje.

Slikao je portrete i na tome mnogo zarađivao, a iako tada nije stvorio ništa novo, stvorio je u to doba i nekoliko svojih najvećih dela.

1881. je otputovao u Alžir i tražio je nove inspiracije za svoje slike. Ugledao se na Engrea i naslikao sliku ‚‚Veliko kupanje žena''. Tokom sledećih 10 godina razvijao je svoj vlastiti stil u slikarstvu, iako je imao probleme sa reumatizmom koji mu je delom onemogućevao kretenje desne ruke, pa je slikao kistom koji je bio vezan za šaku.

Kako je bolest napredovala, bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna. U kasnoj fazi se zanimao za skulpturu, ali zbog svoje bolesti nije mogao da realizuje svoje predloge i jedino je realizovao svojeručno bistu svoga najmlađeg sina 1908. godine.

Pred kraj svoga života, 1919. godine je posetio Luvr da bi video svoja dela koja su bila među starim majstorima slikarstva. Umro je 3. novembra 1919. godine u francuskom selu Kagnes sur Mer.

Na forumu postoji i tema posvećena njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Feb 25, 2012 12:01 pm

Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo), rođen 26. februara 1802. godine, bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.

Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami ‚‚Kromvel'' smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književnost je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 22. maja 1885. godine.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Feb 26, 2012 12:01 pm

Elizabet Tejlor (engl. Elizabeth Taylor) je bila englesko-američka glumica. Tokom šezdesetogodišnje karijere ostvarila je zapažene uloge u filmovima ‚‚Mesto pod suncem'', ‚‚Mačka na usijanom limenom krovu'', ‚‚Odsjaji u zlatnom oku'' i ‚‚Iznenada, prošlog leta'', dok se njenim najpoznatijim filmom smatra kultni istorijski spektakl ‚‚Kleopatra''. Za uloge u dramama ‚‚Baterfild 8'' i ‚‚Ko se boji Virdžinije Vulf?'' osvojila je Oskar za najbolju glavnu glumicu. Američki filmski institut je uvrstio među najveće glumice dvadesetog veka, i dodelio joj Nagradu za životno delo.

Elizabet Tejlor je decenijama bila jedna od najpopularnijih filmskih zvezda i svaki događaj iz njenog života bi bio medijski propraćen. Živela je glamurozno i imala buran ljubavni život. Udavala se osam puta, od toga dva puta za Ričarda Bertona. Bila je borac za ljudska prava, i osnivač fonda za borbu protiv side. Njen zaštitni znak su bile njene oči ljubičaste boje.

Elizabet Tejlor je rođena u Londonu, 27. februara 1932. godine, kao drugo dete Frensisa Tejlora i Sare Varmbrot. Njeni roditelji poreklom su bili iz Kanzasa, SAD. Otac joj je bio trgovac umetničkim delima, a majka bivša glumica.

Sa tri godine Elizabet je počela da pohađa časove baleta. Ubrzo nakon početka Drugog svetskog rata roditelji su odlučili da se vrate u Sjedinjene Američke Države, u Los Anđeles, gde su živeli roditelji Elizabetine majke. Prvi film je snimila 1942. godine za studio „Univerzal“. Nakon toga je potpisala ugovor sa studijom „Em-dži-em“, i snimila film „Lesi se vraća kući“ (1943) koji je privukao ogromnu pažnju.

Glumica je početkom februara 2011. godine primljena u bolnicu Sidars Sinaj u Los Anđelesu zbog simptoma sličnih srčanoj insuficijenciji. Preminula je 23. marta 2011.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Feb 27, 2012 12:00 pm

Mišel Ejkem de Montenj (fr. Michel Eyquem de Montaigne) je bio francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba renesanse. Rođen 28. februara 1533. godine u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila veoma bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Karijeru je počeo kao pravnik.

Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i bibilioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim esejima, izolovan od društvenog i porodičnog života.

Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare.

Svojim glavnim delom, „Esejima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Eseja“ objavio je 1580, a treću 1588.

Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba renesanse.

Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi obrazovanja, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama.

Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir i Niče.

Montenj je umro 13. septembra 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo.

od **Still_dreaming** Uto Feb 28, 2012 12:01 pm

Stjepan Mitrov Ljubiša je bio srpski književnik i političar iz primorskog plemena Paštrovića (današnja Crna Gora). Rođen u Budvi, 29. februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva. Roditelji su bili rodom iz obližnjih Paštrovića, odakle je Mitar porodicu preselio u Budvu. Nakon očeve smrti, Stjepan je ostao siroče sa nepunih četrnaest godina, na vrlo siromašnom imanju. U Budvi, kao i u celom Primorju, u to doba nije bilo još ni jedne osnovne škole na narodnom jeziku, pa je i Ljubiša morao da školovanje počne na italijanskom. Čekao ga je težak život u porodici bez oca, pa nije mogao da se mnogo posveti školovanju. Nevolja ga je primorala da bude samouk i da se na taj način sprema za praktičan život.

Godine 1843. postaje opštinski sekretar u Budvi. U celom Primorju je u to doba vladala italijanska kultura, pa je italijanski jezik vladao u celoj javnoj upravi: u sudovima, u opštinama i u svim nadleštvima. Prinuđen svojim zvaničnim poslom da često prebira upravne i sudske zakone, Ljubiša ih je u kratko vreme izučio tako iscrpno da su k njemu dolazili, kao kakvom advokatu, seljaci iz čitave okoline, kojima je on sastavljao sudska akta i branio ih pred sudom. To njegovo samoučko pravničko znanje priznala je kasnije i sama austrijska vlada, kad ga je oslobodila dužnosti da polaže državno-pravne ispite i imenovala ga javnim beležnikom.

Godine 1860. Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. 1861. postaje član dalmatinske deputacije, koja je vodila pregovore pri banskoj konferenciji u Zagrebu. Od 1861. do 1876. godine bio je poslanik na dalmatinskom saboru i carskom veću u Beču. 1870. postaje predsednik dalmatinskog sabora, u kom svojstvu je ostao do 1878. godine kada su ga sa mesta predsednika oborili lični protivnici, poduprti klerikalnom frakcijom tadašnje Narodne stranke, na čijem je čelu bio čuveni pop-političar Don Mijo Pavlinović.

Doba između 1870. i 1878. godine Ljubiša je proveo u Zadru, kao predsednik dalmatinskog sabora. Smrt ga je 23. novembra 1878. godine zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.

Prvi samostalni Ljubišin rad na polju srpske pripovetke bio je „Šćepan Mali“, objavljen u almanahu „Dubrovniku“ za god. 1868. Po izboru predmeta, koji je u suštini uzet iz Njegoševa ‚‚Lažnog cara'', vidi se da je u tom prvom proznom ogledu svom Ljubiša vojevao, prosto i prosto, kao štitonoša velikog pesnika lovćenskog. ‚‚Šćepan Mali'' beleži, međutim, prelomnu tačku, upravo prelaz iz ranijeg, čisto prevodilačkog, na samostalan književni rad. Na svoje noge staće Ljubiša tek ‚‚Prodajom patrijare Brkića'' i ‚‚Kanjošem Macedonovićem'', dvema pripovetkama koje su objavljene u „Dubrovniku“ 1870. Tu su zatim: ‚‚Skočidjevojka'', objavljena 1873. u „Dubrovniku“; ‚‚Pop Andrović'', ‚‚Novi Obilić'' i ‚‚Krađa i prekrađa zvona'', izdate u kalendaru Matice Dalmatinske za 1874, i, najzad, ‚‚Gorde'', štampana 1878. u novosadskom „ Orlu“.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Feb 29, 2012 12:00 pm

Autoportret sa slike ‚‚Poklonstvo kraljeva"

Sandro Botticelli (pravim imenom: Alessandro di Mariano Filipepi), rođen 1. ožujka 1445. godine u Firenci, jedan je od najznačajnijih talijanskih renesansnih slikara.

Rođen je u radničkoj obitelji Ognissanti. Otac ga je povezao s Fra Filippom Lippijem koji je tada radio na fresci „Red karmelićana“. Lippijeva sinteza nove kontrole trodimenzionalnih formi, nježna izražajnost na licu i gestama, kao i dekorativni detalji naslijeđeni od kasno gotičkog stila, bili su snažan utjecaj na daljnji život mladog Botticellija.

Jedan sasvim drugačiji utjecaj na njega je bio novi kiparski spomenik koji su radili braća Pollaiuolo, čiji je zadatak bio izraditi cijelu seriju djela za Tribunal i za Dvoranu Trgovaca (Mercanzia), bratstvo trgovaca odjeće. Botticellijev doprinos je prisutan na djelu „Snaga“, datiranom 1470. godine, a koji se sada nalazi u galeriji Uffizi.

Kalendar poznatih - Page 12 Ro273enjevenere1485

"Rođenje Venere", 1485.

Bio je i pripravnik u radionici od Andree del Verrocchija, gdje je pored njega radio i Leonardo da Vinci. Prvo priznanje dobiva u svojoj lokalnoj crkvi Ognisanti, s djelom Sveti Augustin. Godine 1470. otvara svoju neovisnu radionicu, a Lorenzo de Medici ubrzo uviđa njegov talent te ga zapošljava.

U Rimu boravi na poziv pape Siksta IV. i radi freske u Sikstinskoj kapeli. Botticelli je prvi od talijanskih slikara koji je izradio crteže za ilustraciju Danteove Božanstvene komedije. Radio je i kartone za tapiserije koje se danas nalaze u Viktorijinom i Albertovom muzeju u Londonu.

Umro je 17. svibnja 1510. godine u Firenci.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Mar 01, 2012 12:08 pm

Kalendar poznatih - Page 12 Jonbonjoviphoto5

Jon Bon Jovi (pravim imenom John Francis Bongiovi), rođen 2. ožujka 1962. godine, američki je pjevač, skladatelj, tekstopisac, glumac, a najpoznatiji je kao vodeći vokal rock sastava Bon Jovi. Izdao je dva samostalna albuma i jedanaest studijskih albuma sa sastavom. Jedan je od vlasnika Philadelphia Soula, ekipe američkog nogometa.

Sa 17 godina počeo je raditi kao čistač u glazbenom studiju svoga rođaka. Godine 1980., kada je glazbenik Meco snimao „Christmas in the Stars: The Star Wars Christmas Album“, taj je njegov rođak predložio Bon Jovija za tu pjesmu. To je prvi profesionalni snimak kasnije proslavljenog pjevača.

Na forumu postoji i tema posvećena njemu i njegovom bendu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Mar 02, 2012 12:18 pm

Alexander Graham Bell, rođen 3. ožujka 1847. godine, američki je fizičar i izumitelj škotskog podrijetla.

Prije odlaska iz Škotske, Bell se posvetio telefoniji, a u Kanadi je razvio interes za uređaje pomoću kojih je moguća komunikacija na daljinu. Dizajnirao je klavir koji je pomoću električne struje mogao emitirati svoju glazbu na daljinu. U Bostonu je nastavio istraživanja na istom polju i pokušao napraviti telefon koji bi prenosio ne samo glazbu, već i govor. Bell je 7. ožujka 1876. godine u Američkom uredu za patente registrirao patent broj 174 465 – telefon. Dugo se vodila rasprava o tome tko je izumio telefon. Godine 2000. vlasti SAD-a potvrdile su da je to ipak bio Antonio Meucci, no oni na strani Bella tvrde da je on bio taj koji je osmislio prvi potpuno funkcionalan model.

Bavio se istraživanjem mehanike govora te je u Bostonu osnovao školu učitelja za gluhonijeme. Konstruirao je fotofon, koji djeluje na principu pretvaranja promjena intenziteta svjetlosti u zvuk, a reprodukcija zvuka u zvučnom filmu zasniva se na tom principu.

Udruženje iz Londona dodijelilo mu je Albert medalju 1902. godine, a Sveučilište u Würzburgu počasni doktorat.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Mar 03, 2012 1:44 pm

Antonio Lučo Vivaldi (ital. Antonio Lucio Vivaldi) –28. jul 1741. Beč), je bio venecijanski sveštenik i kompozitor iz perioda baroka, kao i poznati violinista.

U zimu 1678. u vreme kada je Veneciju zadesio do tada neviđeno visok vodostaj, u ulici San Martin, u kvartu Kastelo, nedaleko od Arsenala, rodio se mali Antonio - 4. marta, dok je najveći deo grada bio poplavljen. Istoga dana je i kršten: ‚‚Antonio Lučo, sinčić gospodina Đovanija Batiste Avgustina Vivaldija, svirača, i gospođe Kamile, njegove supruge, rođen je 4. marta tekuće godine, a primio prvo pričešće u svome domu zbog smrti što mu pretiše", zapisano je u crkvenom registru. Smrt je zaista vrebala Vivaldija tokom čitavog života. Bolest ga je pratila u stopu, iako se do danas ne zna od čega je tačno bolovao. Bol i stalno stezanje u grudima pratili su ga celoga života, a on se lako umarao i vrlo teško hodao, tako da se kroz svoju rodnu Veneciju kretao isključivo gondolom ili kočijom. Ipak, to ga nije sprečilo da svoj život proživi u uzbudljivom i brzom ritmu i da u njegovim muzičkim delima uvek vlada veselost, dobro raspoloženje i ‚‚večito proleće". Đovani Batista, Antonijev otac, bio je svirač i violinista pri bazilici Svetog Marka 1685. godine, 2 godine pre sinovljevog rođenja. Niko nije koristio prezime Vivaldi, već su ga svi zvali Rosi zbog riđe kose, koju je nasledio i njegov sin prvenac. Đovani se bavio i komponovanjem - godine 1688. izvedena je njegova opera ‚‚Nesrećna vernost". Ipak, smatrao je da je posao muzičara nepouzdan, pa je pored kuće držao i berbernicu gde je i sam radio, a supruga Kamila poticala je iz porodice krojača. Za bolešljivog Antonija smatrao je da je najbolji sveštenički poziv, ali mali Antonio nije mogao ni da pohađa školu. Zbog lošeg zdravlja uzimao je privatne časove kod sveštenika crkve San Đeminijano.

Antonio je imao samo 5 godina kada su Turci opsedali Beč. U žiteljima Mletačke republike tada se javila nova volja i snaga za život, pa se na ulicama neprestano odvijalo danonoćno slavlje. Mali Vivaldi je to odlično upamtio. U Veneciji su, takođe, pozorišta bila izuzetno popularna, posebno među plemstvom, a muzikom su gotovo svi želeli da se bave. Otvorena su 4 Konzervatorijuma za muzičko obrazovanje sirote dece, a Antonijev otac je odlučio da sina poduči sviranju violine. Uskoro je osim violine Antonio naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a zatim je ubrzo počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada je zvanično izučio za sveštenika. Iste godine zaposlio se kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata u Školi za muziku gde će kasnije nastati mnoga njegova dela. Vrlo brzo se pročuo kao odličan učitelj, a njegova zarada je premašivala očevu. 1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo ‚‚Kamernu sonatu za dve violine i violončelo".

Osim za muziku, Antonio je imao i savršen osećaj za poeziju. Kada mu je bilo 35 godina, komponovao je ‚‚Harmonijske imaginacije" na sopstvene stihove što je bio i gromoglasni početak uspešne operske karijere Antonija Vivaldija. Između 1714. i 1739. godine napisao je 18 opera za pozorište Sant Anđelo koje će potom i sam početi da vodi. Uskoro zatim stupio je i u službu princa u Mantovi i postao kapel-majstor njegovog kamernog orkestra od 1718. do 1720. godine. Tokom tog perioda uspešno je komponovao i duhovna i svetovna dela. Tamo je upoznao i Anu Žiru, mladu pevačicu i svoju buduću družbenicu, koja će kasnije tumačiti brojne uloge u Antonijevim operama. Nedugo zatim, uspehe koji su već doživeli Vivaldijevi koncerti na kojima je svirao čembalo ili prvu violinu u Evropi sada doživljavaju opere u Italiji. Stigao je i poziv sa Venecijanskog konzervatorijuma gde uskoro odlazi sa Anom.

Godinu dana kasnije u Amsterdamu je objavljeno dvanaest Vivaldijevih koncerata, od kojih su prva četiri bila ‚‚Godišnja doba'' - muzičke ilustracije ljupkih soneta. Njihov uspeh je bio ogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine „Četiri godišnja doba“ čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i onda kada su mu se rodile dve kćeri bliznakinje. Tih godina, Vivaldi je svoja dela izvodio pred najuticajnijim vladarima Evrope. Tada Vivaldi odlučuje da više ne štampa svoja dela jer mu autorska prava nisu bila zaštićena, što je finansijski dalo dobar efekat, ali su time mnoga njegova dela izgubljena, a interesovanje za njegove koncerte počinje polako da bledi.

Godine 1740. odlučuje da sa Anom otputuje u Beč, ali je ona ostala u Gracu da bi izvela nekoliko njegovih opera. Godinu dana kasnije Vivaldi je prodao nekoliko svojih dela grofu Kolaltu, ali kasnije više nema podataka o njemu, osim smrtovnice na kojoj piše da je Antonio Vivaldi, sveštenik, star oko 60 godina umro od posledica unutrašnje infekcije 28. jula i sahranjen na groblju bolnice. Kompozitor je tada dosta osiromašio pa je sahranjen sasvim skromno. Njegova velika ljubav Ana nastupila je još nekoliko puta 1744. godine i kasnije se o njoj gubi svaki trag. Nakon Antonijeve smrti sveštenik manastira San Martino pronašao je obimnu zbirku muzičkih dela koja su ostala iza Vivaldija - tri stotine njegovih koncerata, osam sonata, četrnaest opera, pet svezaka duhovnih kompozicija i dve sveske svetovne vokalne muzike. Preostali deo značajnog opusa Vivaldija pronađen je nešto kasnije i u palati Duraco u Đenovi.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Mar 04, 2012 12:00 pm

Olivera Katarina (Olivera Vučo ili Olivera Šakić, rođena Petrović) je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. godine u porodici Petrović u Beogradu (dva puta se udavala a ime Olivera Katarina je izabrala po majci).

Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi „Koštana“. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča.

Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film ‚‚Goja'' nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu ‚‚Skupljači perja'' (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom, gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik.

Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa...

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.

Olivera Katarina je ostala zapamćena i kao „jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali“ nakon njenog koncerta u Parizu, budući da je bio oduševljen njenom lepotom i glasom.

Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: „Alaj mi je večeras po volji“, „A što ti je mila kćeri“, „Đelem, đelem“, „Verka kaluđerka“, „Niška banja“, „Crvena jabuka“, „Evo banke, cigane moj“... Pevala je šansone i pop muziku: „U ime ljubavi“, „Ljubav (sedim u jednom pariskom lokalu)“, „Pričaj mi o ljubavi“, „Budi moj“, „Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi“, „Nije to, ljudi, istina“, „Šošana“...

Autor je zbirke pesama ‚‚Beli badnjaci'' i zastupljena je u Antologiji pesama o Kosovu. Napisala je knjigu memoara pod nazivom ‚‚Aristokratsko stopalo''.

Iz braka sa Miladinom Šakićem ima sina Maneta koji je slikar i nekoliko godina je živeo u Madridu, a danas živi i radi u Beogradu.

Spojler:

od Sponsored content

Kalendar poznatih

Boris Pasternak - 10. februar

Tomas Alva Edison - 11. februar

Čarls Darvin - 12. februar

Robi Vilijams - 13. februar

Josipa Lisac - 14. februar

Galileo Galilej - 15. februar

Radoje Domanović - 16. februar

Bili Džo Armstrong - 17. februar

Alesandro Volta - 18. februar

Nikola Kopernik - 19. februar

Kurt Kobejn - 20. februar

Nina Simon - 21. februar

Artur Šopenhauer - 22. februar

Kazimir Maljevič - 23. februar

Mihailo Milovanović - 24. februar

Pjer Ogist Renoar - 25. februar

Viktor Igo - 26. februar

Elizabet Tejlor - 27. februar

Mišel de Montenj - 28. februar

Stjepan Mitrov Ljubiša - 29. februar

Sandro Botičeli - 1. mart

Jon Bon Jovi - 2. mart

Aleksandar Grejam Bel - 3. mart

Antonio Vivaldi - 4. mart

Olivera Katarina - 5. mart

Re: Kalendar poznatih