Hari Varešanović - 16. januar

od **Still_dreaming** Ned Jan 15, 2012 12:02 pm

Hajrudin Varešanović, poznatiji kao Hari Varešanović, rođen u Sarajevu, 16. januara 1961. godine, jedan je od najznačajnijih bosanskih kantautora, pevač grupe ‚‚Hari Mata Hari''.

Estradnu karijeru započeo je krajem 1970-ih u sarajevskoj grupi ‚‚Ambasadori'', da bi je nastavio u grupi ‚‚Zov". Kao frontmen grupe postiže veliki uspeh pesmom ‚‚Golubica", u kojoj objedinjuje elemente popa i roka sa elementima tradicionalnog bosanskog folklora.

Sredinom 1980-ih njegova nova grupa ‚‚Hari Mata Hari'' počinje pohod na jugoslovenske top liste, što im uspeva zahvaljujući pre svega romantičnim ljubavnim baladama kao što su: ‚‚Ja te volim najviše na svijetu", ‚‚Strah me da te volim", ‚‚Javi se", a u delu svojih hitova koristi i lokalni kolorit i elemente sredine iz koje potiče, a koje uspešno kombinuje sa tekstovima svog dugogodišnjeg saradnika Fahrudina Pecikoze (‚‚Prsten i zlatni lanac", ‚‚Sjeti se ljeta''). Milionske tiraže ploča, popularnost i nadasve kvalitetan muzički proizvod obeležile su vreme kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih godina, kad je grupa ‚‚Hari Mata Hari" slovila za apsolutni vrh domaće zabavne i pop muzike.

Hajrudin Hari Varešanović je zajedno sa grupom ‚‚Hari Mata Hari" četiri puta nastupao na nacionalnim izborima za Pesmu Evrovizije. Prvi put se pojavio na jugoslavenskom izboru 1986. u Prištini sa pesmom ‚‚U tvojoj kosi", s kojom zauzima peto mesto, a godinu dana kasnije, 1987. na izboru u Beogradu njegova ‚‚Nebeska kraljica" zauzima 14. mesto. Istorija nastupa na bosanskim takmičenjima započinje 1999. godine na prvom bosanskom izboru u Sarajevu, koji je održan u sklopu festivala Vaš šlager sezone, gde i pobeđuje u jakoj konkurenciji između Dina Merlina, Vajte, grupe ‚‚Plavi orkestar" i ‚‚7Up". No kako je njegova pjesma ‚‚Starac i more" već bila objavljena u Finskoj ne odlazi na Evroviziju u Jerusalim. 2006. godine Hajrudin Hari Varešanović je bio kandidat i predstavnik Bosne i Hercegovine na Evroviziji u Atini, sa pesmom ‚‚Lejla" izborio je fantastično treće mjesto. ‚‚Lejla" je ljubavna balada sa karakterističnim elementima bosanske sevdalinke, u kojoj u potpunosti do izražaja dolaze Harijeve glasovne sposobnosti. Autor pesme je Željko Joksimović.

Hari Varešanović danas živi u Sarajevu.

od **Still_dreaming** Pon Jan 16, 2012 12:01 pm

Džejms Judžin Keri (engl. James Eugene Carrey), rođen 17. januara 1962. godine u Nju Marketu, predgrađu kanadskog grada Ontarija, američki je glumac i komičar kanadskog porekla.

Džim je imao teško detinjstvo. Njegovi roditelji, siromašni umetnici, imali su četvoro dece među kojima je Džim bio najmlađi. Mnogočlana porodica je često iz udobnosti srednje klase prelazila u krajnje siromaštvo. Nisu bile retke i situacije da je cela porodica radila na čišćenju fabrike i fabričkih mašina da bi preživela.

Bio je veoma stidljiv, pa je svoju društvenu nesigurnost zamenio pravljenjem smešnih grimasa, šta ga kasnije čini jedinstvenim komičarem. Talenat za neverovatnu pokretljivost mišića lica otkriva u tinejdžerskom periodu ispred kućnog ogledala gde je imitirao svoje idole (npr. žapca Kermita iz Mapet šoa, Džerija Luisa i sl.), što ga je ohrabrilo da nastupi kao komičar u torontskom studentskom klubu ‚‚Jak, Jak!''. Debitantski nastup petnaestogodišnjeg Džima odevenog u radnički kombinezon, bio je pravi fijasko. Kasnije se ipak uspeva „etablirati“ kao komičar u mnogim torontskim klubovima, što njemu i njegovoj porodici donosi i veću finansijsku sigurnost. Usput, taj klub danas je poznat širom sveta upravo po činjenici da je u njemu prvi put nastupio ovaj holivudski komičar.

Kada je Džimi imao 16 godina, izbačen je iz škole, iako je bio sjajan učenik. Zato je mogao nesmetano da se bavi svojom glumačkom i komičarskom karijerom. Sanjao je oduvek da postane zvezda, pa je sa 18 godina otišao u Holivud da to i ostvari.

Početkom osamdesetih, 1981. snima svoj prvi celovečernji film, „Upoznati Dženet“ (ili „Gumeno lice“), gde glumi neuspešnog komičara Tonija Moronija. Dobija status mlade glumačke nade kao i neka priznanja za svoj debi. Tokom 80-ih snima uglavnom neuspešne niskobudžetne projekte kojima je pokušavao da se probije u holivudsku elitu. Kasnije postiže veliki uspeh.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Jan 17, 2012 12:05 pm

Kevin Majkl Kostner (engl. Kevin Michael Costner), rođen u Linvudu u Kaliforniji 18. januara 1955. godine, američki je glumac i režiser koji je često producent svojih filmova. Jedan je od retkih glumaca koji nikada nisu snimili ni jedan nastavak svojih najuspešnijih filmova ili uloga koje su ostvarili.

Nenametljiv i tih kao osoba, proveo je detinjstvo u stalnoj selidbi, jer je to zahtevao očev posao. Talenat i svestranost pokazao je već kao dečak pevajući u crkvenom horu, pišući poeziju i pohađajući časove kreativnog pisanja. U srednjoj školi postizao je uspehe i igrao fudbal, košarku i bejzbol. Posle završene srednje škole upisao je „Kalifornijski državni univerzitet“, gde je diplomirao poslovni menadžment.

Nema baš mnogo osoba koje bi ovako zacrtan put tako drastično zaokrenuli. Očito je ljubav prema filmu i težnja ka umetnosti prevladala i Kostner je počeo da odlazi na večernje časove glume, pet dana nedeljno. U to vreme oženio se i svojom ljubavi sa fakulteta, Sindi Silvom, i počeo da radi u marketinškoj agenciji.

Sve se promenilo jednog dana kada je slučajno naleteo na Ričarda Bartona koji ga je savetovao da krene putem koji stvarno želi i, ako je to gluma, neka jednostavno postane glumac. Uskoro je dao otkaz i otišao u Holivud gde je radio kao vozač kamiona i autobusa koji je prevozio filmske zvezde kući.

6 godina je čekao pravu priliku koja je došla s filmom ‚‚The Big Chill'' (1983), zbog kojeg ga je redatelj Lorens Kasdan zapamtio i angažovao u vesternu ‚‚Silverado'' (1985) i to kao glavnog glumca.

Dve godine kasnije Kostner će dobiti pravu priliku sa filmovima ‚‚No Way Out'' i ‚‚Nedodirljivi'' (oba 1987). Bejzbolska iskustva iz srednje škole pomogla su mu ‚‚Ubistvo s predumišljajem'' u dva bejzbol filma: ‚‚Bull Durham'' (1988) i ‚‚Field of dreams'' (1989). Oba filma su postigla značajan finansijski uspeh, pa se Kostner mogao posvetiti režiji. Sa budžetom od 18 miliona dolara odlazi snimati vestern bajku kakvu Holivud nije godinama video - ‚‚Ples sa vukovima'' (1990).

Film je dobio dva Oskara u kategorijama za najbolji film i za najboljeg režisera i zaradio je gomilu para, a Kostnerova slava je upečaćena. Zatim je snimio drugu kostimiranu epsku bajku ‚‚Robin Hud: Kralj lopova'' (1991), koji je takođe zabeležio značajan finansijski uspeh. Iste godine glumi u hitu Olivera Stonea ‚‚JFK'' (1991), za koji mu je uloga bila ponuđena tek kada je istu odbio Harison Ford. Kasnije će se njihovi putevi često ukrštati.

Činilo se da Kostner ne može pogrešiti jer je i sledeći film, ‚‚Telohranitelj'' (1992), sa poznatom pevačicom Vitni Hjuston, gledajući novčani dobitak, prošao fenomenalno. Ipak, došlo je i vreme kada mu je krenulo nizbrdo. Filmovi: ‚‚Savršeni svet'' (1993), ‚‚Vodeni svet'' (1995) i ‚‚The Postman'' (1997) su dočekani s razočarenjem.

1997. će propustiti izvanrednu ulogu predsednika SAD-a u blokbasteru ‚‚Air Force One'' koja je bila pisana baš za njega. Kostner je čak i učestvovao u nastanku scenarija 1996. Morao je odustati od uloge zbog kašnjenja filma ‚‚The Postman'', pa je nazvao Harisona Forda i ponudio mu ulogu koju je ovaj sa oduševljenjem prihvatio, a kasnije je često komentarisao kako mu je neizmerno zahvalan zbog toga.

Nakon razočarenja režiserskih ostvarenja ‚‚Waterworld'' (1995) i ‚‚The Postman'' (1997), snimio je romantičnu dramu ‚‚Poruka u boci'' (1998) i ponovno se vratio ulozi omiljenog sportiste u ‚‚For Love of the Game'' (1998).

U uspešnom ‚‚13 dana'' (2000) drugi je put glumio Džona F. Kenedija. Zadnje režisersko ostvarenje u kojem i glumi jednog od glavnih kauboja, je vestern ‚‚Open Range'' (2003), koji nije postigao ni približno dobre kritike kao ‚‚Dances With Wolves''.

Nagrađen je Oskarom za najboljeg režisera za film ‚‚Ples sa vukovima'', 1990. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Jan 18, 2012 12:05 pm

Pol Sezan (fr. Paul Cézanne) je bio francuski slikar čije delo predstavlja prelaz između impresionizma s kraja 19. veka i kubizma s početka 20. veka. Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj. Istoričari umetnosti su ga svrstali u postimpresionizam, zajedno sa Van Gogom i Gogenom.

Rođen je 19. januara 1839. godine u Eks an Provansu, na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti.

Godine 1857. se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja, te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja.

Godine 1860, pomoću majke i sestre Marije, od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu, dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali.

Iako je pohađao kurseve slikanja, nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu, pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu, nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogistom Renoarom i Klod Moneom, međutim, ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti.

Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“, ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista, pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“.

Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista, ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre dobijaju nasledstvo.

Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka.

Kupio je atelje u Eks an Provansu i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest, nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana (22. oktobra), umro je u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno, već kroz igru svetlosti i senke, dajući mnogo pažnje strukturi slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike.

Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Jan 19, 2012 12:01 pm

Branka Katić je srpska filmska i pozorišna glumica. Rođena je 20. januara 1970. godine u Beogradu. Debitovala je u filmu ‚‚Nije lako s muškarcima" sa četrnaest godina. Pohađala je Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu u klasi Radeta Šerbedžije. Po diplomiranju je nastupala na pozorišnim scenama u Subotici, Novom Sadu i Beogradu. Veliku popularnost je stekla ulogama koje je ostvarila na filmu i u televizijskim serijama. Do sada je glumila u preko 20 filmova i televizijskih serija. Trenutno se posvetila inostranoj karijeri gde je glumila u seriji na HBO-u ‚‚Big love" kao i filmovima ‚‚The Englishman" i ‚‚Public Enemies".

Udata je za Britanskog filmskog i televizijskog producenta Džulijana Farina. Ima dva sina, Luisa i Džoa.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Jan 20, 2012 12:00 pm

Đorđe Jovanović, rođen u Novom Sadu 21. januara 1861. godine, bio je srpski vajar i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Po završenoj Realci upisao je Veliku školu u Beogradu, gde na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studira godinu dana. Studije prekida zbog odlaska u Beč, gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prelazi u Minhen i nastavlja studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na Ecole des Beaux Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera dilomirao vajarstvo 1890.

Vraća se u Srbiju i tokom 1891. radi kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo odlazi u Pariz, gde ostaje do 1903. Ponovo se vraća u Beograd gde postaje profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina.

On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda.

Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu.

Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: spomenik Josifu Pančiću (1891) (u Univerzitetskom parku u Beogradu); spomenik knezu Milošu (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd.

Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920. Umro je 23. marta 1953. godine u Beogradu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Jan 21, 2012 12:01 pm

Sava Šumanović je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine, porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela.

U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma.

Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj, ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva.

Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva.

Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne.

Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam.

Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva ‚‚kako znam i umem'', prilagođava motivu.

Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa.

Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta, posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Jan 23, 2012 12:22 pm

Eduar Mane je bio francuski slikar čiji je rad inspirisao impresioniste, ali on sam je odbio da se svrsta u same okvire impresionizma. Njegov veliki uticaj na francusku umetnost, i generalno na razvoj moderne umetnosti, formiran je zahvaljujući njegovom portretisanju svakodnevice, upotrebom jednostavnih i jasnih boja i žive slikarske tehnike.

Rođen je u Parizu, 23. januara 1832. Bio je sin visokog zvaničnika francuske Vlade. Kako bi izbegao studije prava po očevoj želji, pobegao je na more. Potom je studirao u Parizu kao učenik francuskog akademskog slikara Tomasa Kutura, i zatim posetio Nemačku, Italiju, Holandiju, Španiju i proučavao slike starih majstora. Holandski slikar Frans Hals, španski Dijego Velaskez i Francisko Goja imali su presudnog uticaja na njegov stil.

Mane je počeo da slika svakodnevne subjekte, žanrovski, kao što su bili portreti starih prosjaka, uličnih mangupa, ljudi u kafeima, ili scene španskih koridskih borbi. Usvojio je direktnu, smelu slikarsku tehniku u svom realističnom tretmanu materije subjekta. Godine 1863. njegova čuvena slika ‚‚Doručak na travi'' (danas se nalazi u muzeju Orsej u Parizu), prikazana je u Salonu odbačenih, novom izložbenom prostoru koji je otvorio Napoleon III, kao odgovor na protest umetnika koji su odbijeni u zvaničnom Salonu. Ovo Maneovo platno koje portretiše piknik u šumi koje uključuje i nagu žensku figuru u sedećem položaju u društvu dva obučena muškarca, privuklo je momentalno ogromnu pažnju, ali je bukvalno bilo diskreditovano od strane kritike. Mane biva proglašen od strane mladih umetnika vođom, i postaje centralna figura u sporu između akademskog slikarstva sa jedne, i buntovničke umetničke grupe iz tog vremena, sa druge strane. Mane ipak postaje priznat od strane zvaničnog Salona 1864. godine, koji mu priznaje dve slike, i 1865. godine on izlaže „Olimpiju“, portret nage žene baziran na Ticijanovom prikazu Venere. Ova slika ponovo izaziva veliku pažnju i protest akademskih krugova zbog takozvanog „neortodoksnog realizma“.

Francuski pisac Emil Zola je 1866. godine dao vrlo pozitivne kritike Maneove umetnosti u francuskom listu „Figaro“ i ubrzo je postao Maneov bliski prijatelj. Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista - Edgar Dega, Klod Mone, Ogist Renoar, Alfred Sisli, Kamij Pisaro i Pol Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću i koji je za uzvrat uticao na njih u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti. Mane je služio kao oficir u francuskoj vojsci od 1870. do 1871. tokom francusko-pruskog rata. Umetničko priznanje je dobio tek u kasnim godinama, kada su njegovi portreti postali izuzetno traženi. Jedna od njegovih poslednjih slika izložena je u Salonu 1882. i njegov stari prijatelj, koji je u to vreme bio ministar Primenjenih umetnosti, dodelio mu je Orden legije časti. Mane je umro u Parizu 30. aprila 1883. godine. Ostavio je pored mnogobrojnih akvarela i pastela, 420 ulja na platnu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Jan 23, 2012 12:38 pm

Žanka Stokić (pravo ime Živana Stokić) je bila srpska glumica, poznata po tumačenju likova iz dela Branislava Nušića. Rođena je 24. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Njena majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, koji nije želeo pastorku u svojoj blizini, pa se Žanka već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.

Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi „Bračne noći“ 1902. godine osvojila je publiku. Po raspadu trupe sa nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila i prvu dramsku ulogu - igrala je udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije se udala po drugi put i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.

Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, prekretnica u njenoj karijeri se desila u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Tu ju je zapazio upravnik Milan Grol. Samo mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njegov stalni član. Tu je igrala u tri Gavelove predstave „Figarova ženidba“, „Sirano de Beržerak“ i „Rodoljupci“, a na sceni Narodnog pozorišta odigrala je i više od stotinu malih i velikih uloga.

Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima - Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, Juliška u „Putu oko sveta“, gospađa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“. Premijeri Nušićevig dela (25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej - četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća... Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.

Dešavalo da Žanka po godinu dana ne dobije novu ulogu, ali zbog toga nikada nije protestovala. Poznato je i da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnusa.

Umrla je 21. jula 1947. godine u Beogradu. Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“

od **Still_dreaming** Uto Jan 24, 2012 12:49 pm

Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) je bila engleska književnica, jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike. Rođena je u Londonu, 25. januara 1882. godine u uglednoj viktorijanskoj intelektualistički nastrojenoj porodici Stephen. Adelaidu Virdžiniju Stiven odgajali su uglavnom privatni učitelji. Nakon smrti oca Leslija Stivena, poznatog književnog kritičara i izdavača, seli se sa sestrom Vanesom u Blumzburi, područje srednjeg Londona, koje je tokom vremena (a najviše u međuratnom periodu) postalo okupljalište jednog sloja britanske inteligencije. Godine 1912. Virdžinija se udaje za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Leonarda Vulfa. Uskoro objavljuje svoj prvi roman, „The Voyage Out“, 1915, koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i vidova izraza: lirski pristup stvarnosti i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske (posebno ženske) psihe. Otprilike iz toga doba datiraju prvi snažniji živčani slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i koji su bili i uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije, Virdžinija Vulf i njen suprug osnivaju „Hogart pres“, nezavisno izdavačko udruženje koja je trebala da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca.

Posle još dva romana („Noć i dan“, 1919. i „Jakovljeva soba“, 1922), slede velika ostvarenja književnog modernizma: romani „Gospođa Dalovej“ (1925), „Ka svetioniku“ (1927) i „Talasi“ (1931), te zbirke eseja i književnih kritika, „Svoj vlastiti prostor“ (1929) i „Tri gvineje“ (1938).

Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina epikurejskog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera - Virdžinija Vulf u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna: gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku, a čitava radnja se vrti oko tog događaja; u „Ka svetioniku“ je opisan izlet gđe Remzi s brojnom porodicom, kao i kreativni napor slikarke Lili Brisko; „Talasi“ su zbirka lirskih solilokvijuma šestoro prijatelja. Pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.

Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 1970-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: s jedne strane se pojavljuju faktografski zasnovana lamentiranja o zapostavljenosti žena i njihovoj onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima; s druge strane, Vulfova insistira da je „ženska“, kao i „muška“ umetnost zapravo androgena, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol. S druge strane, Virdžinija Vulf je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost „ženske sudbine“ koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju.

Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman „Godine“, 1937. (ne baš uspelo delo), te poslednje veliko ostvarenje, roman „Između činova“, 1941. godine. Opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme: rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik; seksualna ambivalencija i, najvažnije - meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije. Mučena napadima duševne bolesti (slušne i vizuelne halucinacije, duboka depresija), koji su još pojačani izbijanjem 2. svetskog rata, Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu 28. marta 1941. godine.

Ocena dela Virdžinije Vulf nije laka zbog više činilaca, a najvažniji su politički i društveni: njeni romani i kritički tekstovi doživeli su snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana kao snobovska plava čarapa, a njen fikcionalni svet kao sredstvo zadovoljavanja sopstvene egocentrične senzibilnosti bez većeg opšteljudskog značaja. Klatno se zanjihalo u suprotnom smeru u 70-ima, kada je na talasu feminizma ponovo potvrđena kao velika književnica, no uglavnom kao preteča feminističke ideologije. Posle svih poricanja i uzdizanja, izgleda da je postignut kakav-takav konsenzus: Virdžinija Vulf nije među najvećima, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Jan 26, 2012 5:25 am

Pol Njumen (engl. Paul Newman) je bio američki glumac, režiser, producent, preduzetnik, vozač auto-trka i humanitarac, ------- a preminuo 26. septembra 2008. u Vestportu (Konektikat). U svojoj karijeri nagrađivan je nagradama kao što su: Oskar, Zlatni globus, Udruženja filmskih glumaca, Emi, kao i mnogim počasnim nagradama i priznanjima. Osnivač je kompanije Newman's Own, iz koje donira celi profit i priloge u dobrotvorne svrhe. Do maja 2007. godine ove donacije su premašile 220.000.000 dolara. Njuman je preminuo od raka pluća u svom domu u Vestportu (Konektikat).

Rođen je 26. januara 1925. godine u Šejker Hajtsu (predgrađe Klivlenda), kao sin Tereze (rođene Fetzer ili Fetsko; slovačiki Terézia Fecková) i Artura Samjuela Njumana koji je vodio prodavnicu sportske opreme. Njegov otac je bio jevrejske, a njegova majka katoličke veroispovesti. Majka mu je bila Slovakinja, rođena u Ptičie (bivši Peticse) u tadašnjoj Austrougarskoj (sadašnja Slovačka). Njuman se izjašnjavao kao jevrejin, navodeći da je to ‚‚veći izazov". Njegova majka je radila u prodavnici njegovog oca dok je odgajala njega i njegovog brata Artura (koji je kasnije postao producent).

Njumen je pokazao rani interes za glumu, u čemu ga je njegova majka ohrabrivala. Sa sedam godina je imao svoj glumački debi u školskoj produkciji koja se zvala Robin Hud. Maturirao je na Srednjoj školi Šejker Hajts 1943. godine, a kasnije je pohađao Univerzitet Ohajo u Atensu (Ohajo) gde se pridružio.

Na Brodveju je debitovao u komadu Vilijama Indža ‚‚Piknik'' zajedno sa glumicom Kim Stenli. Potom je nastupao u dramama ‚‚Sati očaja'' i ‚‚Slatka ptica'' mladosti sa glumicom Džeraldinom Pejdž. Godine 1962. zaigrao je i u filmskoj verziji ‚‚Slatke ptice'' mladosti ponovo sa Džeraldinom Pejdž.

Njegov prvi film je bio ‚‚Srebrni putir'' (1954), da bi kasnije usledile kritičarski hvaljene uloge u filmovima: ‚‚Neko tamo gore me voli'' (1956), kao bokser Roki Grazijano; ‚‚Mačka na usijanom limenom krovu'' (1958), gde je igrao sa Elizabet Tejlor; i ‚‚Mladi iz Filadelfije'' (1959), sa Barbarom Raš i Robertom Vonom.

Njuman se pojavio na audiciji zajedno sa Džejmsom Dinom za film Istočno od raja (1955). Din je dobio ulogu Kala Traska dok je uloga Arona Traska, prvobitno namenjena Njumanu, dodeljena Ričardu Davalosu. Iste godine igrao je zajedno sa Evom Mari Sejnt i Frenkom Sinatrom u predstavi Torntona Vajdlera Naš grad. Predstava je prikazana uživo i u boji preko televizije.

Njuman je bio jedan od nekoliko glumaca koji je uspešno nastavio karijeru iz 50-ih u 60-im i 70-im. Njegova buntovnička ličnost bila je prihvaćena i u sledećim generacijama. Njegovi poznatiji filmovi 60-ih i 70-ih su: ‚‚Egzodus'' (1960), ‚‚Hazarder'' (1961), ‚‚Had (1963), ‚‚Pokretna meta'' (1966), ‚‚Hombre'' (1967), ‚‚Hladnoruki kažnjenik'' (1967), ‚‚Pakleni toranj'' (1974), ‚‚Surova igra'' (1977) i ‚‚Presuda'' (1982). Sarađivao je sa glumcem Robertom Redfordom i režiserom Džordžom Rojom Hilom u filmovima ‚‚Buč Kasidi'' i ‚‚Sandens Kid'' (1969) i ‚‚Žaoka'' (1973). Najviše je sarađivao sa suprugom, glumicom Džoanom Vudvard i to u filmovima ‚‚Dugo toplo leto'' (1958), ‚‚Okupite se oko zastave, momci!'', (1958), ‚‚S terase'' (1960), ‚‚Pariski bluz'' (1961), ‚‚A New Kind of Love'' (1963), ‚‚Winning'' (1969), ‚‚WUSA'' (1970), ‚‚The Drowning Pool'' (1975), ‚‚Hari i sin'' (1984) i ‚‚Gospodin i gospođa Bridž''. Takođe, zajedno su igrali i u mini-seriji ‚‚Empire Falls'', ali nisu imali zajedničkih scena.

Dvadeset pet godina nakon filma ‚‚Hazarder" (1961), u kome je igrao Edija Felsona, reprizirao je istu ulogu u filmu Martina Skorsezea ‚‚Boja novca''. Za ulogu u ovom filmu je nagrađen Oskarom za najboljeg glavnog glumca.

Godine 2003. je ponovio ulogu u predstavi ‚‚Our Town'' pa je nominovan za nagrade Toni i Emi. Njegova poslednja filmska uloga na ekranu je bila uloga šefa mafije Džona Runija u filmu ‚‚Put bez povratka'' gde je igrao zajedno sa Tomom Henksom. Nakon toga je pozajmio glas u animiranom filmu ‚‚Cars'', a bio je i narator u filmu ‚‚Dejl'', koji govori u legandarnom NASCAR vozaču Dejlu Ernhartu.

Njuman se povukao iz glumačkog posla 25. maja 2007. godine sa obrazloženjem da ne može da nastavi da glumi na nivou na kojem bi on hteo.

Njumen se ženio dva puta. Njegov prvi brak je bio sa Džeki Viti sa kojom je bio u braku od 1949. do 1958. godine. Sa Viti je imao sina Skota i dve kćerke Suzanu Kendal i Stefani. Njegov sin Skot Njumen koji se pojavio u filmovima ‚‚Breakheart Pass'', ‚‚Pakleni toranj'' i ‚‚Fraternity Row'' je preminuo predoziravši se drogom. Nakon toga Pol Njuman je u sećanje na svog sina osnovao Centar Skota Njumena za zavisnike od droge. Suzana pravi dokumentarne filmove, a i glumica je, kako u pozorištu tako i na filmu. Bila je koproducent u Njumanovam filmu ‚‚The Shadow Box'', za koga je nominovana za nagradu Emi.

Njegov drugi brak je bio sa glumicom Džoanom Vudvard s kojim se venčao 1958. godine. Sa njom ima tri kćerke.

Živeo je daleko od holivudskog okruženja u Vestportu (Konektikat), gde je bio posvećen svojoj supruzi i porodici. Kada su ga pitali o njegovoj otuđenosti, odgovorio je: ‚‚Zašto ići napolje po hamburger, kada možeš imati odrezak kod kuće".

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Jan 26, 2012 2:21 pm

Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart) je bio jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike. Rođen je 27. januara 1756. godine u Salzburu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu. Kršten je dan nakon rođenja u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.

Njegova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga ‚‚Pisani članak o osnovama sviranja violine'' (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina.

Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Maria Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama. Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu.

Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su u ponovo Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine.

Umro je 7. decembra 1792. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Jan 27, 2012 12:12 pm

Mirjana Karanović, rođena 28. januara 1957. godine u Beogradu, srpska je glumica. Debitovala je 1980. godine naslovnom ulogom u filmu Srđana Karanovića „Petrijin venac“. Svetsku slavu je stekla ulogom majke u kultnom filmu Emira Kusturice „Otac na službenom putu“.

Godine 2005. pojavila se u filmu „Grbavica“ koji je prvenac bosanske rediteljke Jasmile Žbanić. Film je dobio zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu. U njemu Mirjana Karanović igra majku koja zajedno sa ćerkom preživljava period posle balkanskih ratova sa kraja 20. veka.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Jan 28, 2012 12:40 pm

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов), rođen u Taganrogu, 29. januara 1860. godine, bio je ruski novelista, pripovedač i dramski pisac.

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Umro je u Badenvajleru u Nemačkoj, 15. jula 1904. godine.

Više o Čehovu u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Jan 30, 2012 3:11 am

Fil Kolins (engl. Philip David Charles - ‚‚Phil” Collins), rođen 30. januara 1951. godine, engleski je pevač i kantautor, bubnjar, pijanista i glumac. Poznatiji kao pevač i bubnjar poznate engleske rok grupe ‚‚Genesis'' i kao solo umetnik.

Uporedo sa članstvom u Genesis-u, imao je izuzetno uspešnu solo karijeru, osvojio je sedam Gremija, dva Zlatna globusa te Oskar za najbolju originalnu pesmu.

Fil je imao vodeće hitove na muzičkim listama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama između 1978. i 1994, kao solo pevač ili sa grupom Dženesis. Kolins je često pevao o izgubljenim ljubavima, od ritmički jake ‚‚In the Air Tonight'', dens pop ‚‚Sussudio'', balada ‚‚Groovy Kind of Love'', ‚‚One More Night'', ‚‚Against All Odds'' do političke ‚‚Another Day in Paradise''. Veliki uspeh je imao duet sa Filipom Bejlijem pod nazivom ‚‚Easy Lover'' (u prevodu, Laka ljubavnica) kao i obrada ‚‚You Can't Hurry Love'' koja je i naslovna numera za istoimeni film.

U glumačkoj karijeri se izdvaja ‚‚Baster'' u kojem glumi srećnog lopova, kao i gostujuće uloge u ‚‚Porocima Majamija''.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Jan 30, 2012 12:18 pm

Laza Kostić je bio srpski književnik, pesnik, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 31. januara 1841 godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali, pod pritiskom reakcionarne vlade, morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole, odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 26. novembra 1910 godine u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.

Njemu u čast ustanovljena je Nagrada Laza Kostić.

Više o Lazi Kostiću u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Jan 31, 2012 12:17 pm

Svetlana Velmar-Janković, rođena u Beogradu 1. februara 1933. godine, srpska je književnica i akademik SANU. Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu.

Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u „Prosveti“.

Objavila je romane ‚‚Ožiljak'', ‚‚Lagum'', ‚‚Bezdno'', ‚‚Nigdina'', ‚‚Vostanije'', zbirke kraćih i dužih proznih dela ‚‚Dorćol'', ‚‚Vračar'', ‚‚Glasovi'', knjige eseja ‚‚Savremenici'', ‚‚Ukletnici'' i ‚‚Izabranici'', drame ‚‚Žezlo'' i ‚‚Knez Mihailo'', priče za decu pod naslovom ‚‚Knjiga za Marka'', prvi deo autobiografske proze ‚‚Prozraci'' i molitve ‚‚Svetilnik''. Od brojnih književnih nagrada izdvajaju se nagrade „Isidora Sekulić“, „Ivo Andrić', nagrada za najčitaniju knjigu Narodne biolioteke Srbije i NIN-ov nagrada.

Pariski časopis ‚‚Lire'' stavio je 1997. godine roman ‚‚Lagum'' (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Feb 01, 2012 12:10 pm

Džejms Džojs (engl. James Augustine Aloysius Joyce) je irski književnik. Rodio se 2. februara 1882. godine u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Sem prvih deset godina, život Džejmsa Džojsa obeležen je nemaštinom i rapidnim gubljenjem vida. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 13. januara 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga.

Stvaralaštvo Džejmsa Džojsa, koje je izvršilo ogroman uticaj na svetsku prozu 20. veka, obeležava dosledna trilogija romana (‚‚Portret umetnika u mladosti'', ‚‚Uliks'' i ‚‚Fineganovo bdenje'') pisanih kontinuirano u periodu od trideset i pet godina (1904 - 1939).

Više o Džojsu u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Feb 02, 2012 12:32 pm

Feliks Mendelson (nem. Felix Mendelssohn) je bio nemački kompozitor ranog romantizma. Njegova dela uključuju simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku. Nakon dugog perioda relativnog klevetanja zbog promene muzičkih ukusa i antisemitizma u kasnom 19. i ranom 20. veku, njegova stvaralačka originalnost se prepoznaje i ponovo vrednuje i on je danas među najpopularnijim kompozitorima romantizma.

Rođen je 3. februara 1809. godine u Hamburgu kao sin Abrahama Mendelsona Bartoldija, bankara i sina Mozesa Mendelsona, i Lee Salomon, pripadnice porodice Icig i sestre Jakoba Salomona Bartoldija. Mendelson se često smatra najvećim muzičkim vunderkindom nakon Volfganga Amadeusa Mocarta. Prve časove klavira davala mu je majka. U sedmoj godini podučavala ga je Mari Bigot u Parizu. Od 1817. godine studirao je kompoziciju kod Karla Fridriha Celtera u Berlinu. Prvi javni koncertni nastup je verovatno imao u devetoj godini, kada je učestvovao na koncertu kamerne muzike. Kao dete bio je plodan kompozitor i u trinaestoj godini je napisao prvo objavljeno delo, klavirski kvartet. Celter je upoznao Mendelsona sa svojim prijateljem, ostarelim Geteom. Kasnije mu je časove držao kompozitor i klavirski virtuoz Ignjac Mošeles, koji je u svojim dnevnicima priznao da nije morao puno da ga podučava. Mošeles i Mendelson su postali bliski saradnici i prijatelji.

Pored muzike, Mendelsonovo obrazovanje uključivalo je umetnost, književnost, jezike i filozofiju. Bio je vešt u crtanju olovkom i slikanju akvarela, mogao je da govori (pored maternjeg nemačkog) engleski, italijanski i latinski i bio je zainteresovan za klasičnu književnost.

Godine 1824, dok je još imao 15 godina, napisao je svoju prvu simfoniju za ceo orkestar (u ce-molu, op. 11). U šesnaestoj godini naspisao je ‚‚Gudački oktet u Es-duru'', prvo delo koje pokazuje punu snagu njegove genijalnosti. ‚‚Gudački oktet'' i njegova uvertira na Šekspirovu dramu ‚‚San letnje noći'', koju je napisao godinu dana kasnije, njegova su najpoznatija rana dela. (Napisao je muziku za dramu 16 godina kasnije, uključujući i poznati ‚‚Svadbeni marš''). Godine 1827. izvedena je njegova opera ‚‚Die Hochzeit des Camacho''. Fijasko opere ga je odvratio da se ponovo oproba u ovom žanru; kasnije je jedno vreme tokom četrdesetih godina eksperimentisao sa libretom Eugena Skribea zasnovanog na Šekspirovoj ‚‚Oluji'', ali ga je odbacio kao neprikladnog.

Posete Britaniji su ga inspirisale da napiše dva čuvena dela, uvertiru ‚‚Hebridi'' i ‚‚Škotsku simfoniju'' (Treća simfonija). Njegov oratorijum ‚‚Ilija'' premijerno je izveden u Birmingemu na Muzičkom trijenalu 26. avgusta 1846. Nakon Celterove smrti, postojali su izgledi da Mendelson postane dirigent Berlinske muzičke akademije sa kojom je oživeo Bahovu ‚‚Pasiju po Mateju'' (vidi dole). Međutim, na to mesto je postavljen Karl Rungenhagem. Razlog može biti Mendelsonova mladost i strah od mogućih novina; takođe se pretpostavlja da je razlog njegovo jevrejsko poreklo. Bez obzira na to, 1835. godine postavljen je za dirigenta Lajpciškog orkestra.

Mendelsonov lični život je bio konvencionalan. Njegov brak sa Sesil Žanreno je bio veoma srećan i imali su petoro dece. Mendelson je bio izvrstan slikar akvarela i njegova obimna prepiska - praćena smešnim skicama i crtežima - pokazuje da je takođe mogao biti duhovit pisac.

Medelson je poslednjih godina života bio ozbiljno bolestan, verovatno usled nervnih problema i prevelikog rada. Takođe ga je smrt sestre Fani u maju 1847. duboko potresla. Mendelson je umro 4. novembra 1847. godine u Lajpcigu, nakon serije srčanih udara. Opelo je održano u Crkvi Svetog Pavla, a sahranjen je na Groblju Svetog Trojstva u Berlinu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Feb 03, 2012 12:42 pm

Žak Prever (Jacques Prévert) Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik.

Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Neji sir Senu, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču na to da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu, gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz, trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti, 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Više o Preveru u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Feb 04, 2012 12:11 pm

Jovan Dučić je bio srpski pesnik, pisac i diplomata. Rođen je u Trebinju, 5. februara 1871. godine.

Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.

Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan, ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“.

Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu — otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njenu čar i njen pritisak ujedno.

Umro je u Geriju, u Indijani, 7. aprila 1943. godine.

Više o Dučiću u temi posvećenoj njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Feb 06, 2012 12:48 am

Robert Nesta Marli (engl. Robert Nesta Marley), poznatiji kao Bob Marli, je bio jamajčanski pevač, tekstopisac i gitarista. Najpoznatiji je izvođač rege muzike, i čuven je po polularizaciji ovog muzičkog žanra van granica Jamajke. Jedini je rege muzičar koji je postigao status svetske zvezde.

Rođen je 6. februara 1945. godine u Najn Majlsu na Jamajci. Ubrzo posle Bobovog rođenja, njegov otac napušta njegovu majku, ali je nastavio da finansijski pomaže porodicu i povremeno posećuje sina. U kasnim pedesetim je bilo veoma teško naći posao na Jamajci, tako da se Bob sa majkom iz njihove kuće u Svetoj Ani seli u Trenčtaun u potrazi za poslom.

Godine 1963. je formirana originalna postava ‚‚The Wailersa'', koju čine Bob Marley, Bunny Livingstone i Peter Tosh. Njihova prva pesma (‚‚Simmer Down'') postala je hit na Jamajci.

Nasleđe ropstva i svest o afričkoj domovini uvek se osećala u njegovoj muzici, čak i kad je osvojio Zapad. Svojom muzikom nastoji da rasprostrani poruku ljubavi i mira, u rodnoj zemlji Bob postaje prorok, a njegov uticaj seže i do politike.

10. februara 1966, Bob se oženio svojom devojkom Ritom Anderson. 21. septembra 1980. srušio se dok je džogirao u parku i odveden je u bolnicu, gde su mu pronašli tumor na mozgu i prognozirali mu još mesec dana života. Iako je Rita zahtevala da se turneja prekine, Bob je odlučio da nastavi. Međutim, nakon koncerta u Pitsburgu, bilo mu je toliko loše da je morao da odustane. Prebačen je u bolnicu u Majamiju, gde se 4. novembra krstio u Etiopskoj pravoslavnoj crkvi, kao Berhane Selasije (Bob je ranije pripadao frakciji 12 Plemena Izraela).

U poslednjem pokušaju da spase život podvrgao se eksperimentalnom lečenju u Nemačkoj, gde je proslavio i svoj poslednji, 36. rođendan. Pošto lečenje nije uspelo, želeo je da se vrati na rodnu Jamajku, ali je umro 11. maja 1981. Ceo svet je bio u žalosti, a na hiljade ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani 21. maja. Grob Boba Marlija nalazi se u rodnom selu Najn Majls (engl. Nine Miles). Posthumno je odlikovan i jamajčanskim Ordenom časti.

Januara 2005, javljeno je da Rita Marli planira da ekshumira posmrtne ostatke svog muža i da ih sahrani u Šašmanu (Shashamane), Etiopija. U najavi ove odluke, Rita Marli je rekla: ‚‚Ceo Bobov život se vrteo oko Afrike, a ne oko Jamajke". Dosta je otpora ovom predlogu na Jamajci. Rođendanske proslave onoga šta bi bio njegov 60. rođendan, da je još živ, 6. februara su održane u Šašmanu po prvi put, umesto kao do tada na Jamajci.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Feb 06, 2012 12:18 pm

Čarls Dikens (Charles John Huffam Dickens) je engleski romanopisac. Rođen je 7. februara 1812. godine. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma. Dok je bio dete, njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici.

Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.

‚‚Oliver Tvist'' je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, ‚‚Oliver Tvist'' je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao ‚‚Dejvida Koperfilda'', roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma. Umro je 9. juna 1870. godine.

Najpoznatija dela: ‚‚Nikolas Niklbi", ‚‚Božićna pesma" (na srpski je ponegde prevedena i kao „Tri duha“), ‚‚Martin Čazlvit", ‚‚Mala Dorit", ‚‚Priča o dva grada", ‚‚Velika očekivanja".

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Feb 07, 2012 12:11 pm

Žil Vern (fr. Jules Verne) je bio francuski pisac romana za decu i odrasle i pionir naučne fantastike. Rođen je u Nantu, 8. februara 1828. godine.

U mladosti ga je privlačilo pozorište i napisao je niz operetnih libreta. Zatim su njegovu maštu zaokupila naučna otkrića, daleke zemlje, smele plovidbe, istraživački podvizi. Naučno-fantastičnim romanom ‚‚Pet nedelja u balonu" stvorio je novu vrstu proze i osvojio milione mladih čitatelja. Uskoro je napisao roman ‚‚Avanture kapetana Hatersa", čiji su doživljaji odveli čitatelje u polarnu pustinju, a potom ‚‚Putovanje u središte Zemlje". Preveden je na sve evropske jezike. Svoje junake Vern je ispalio na Mesec, pustio da plove pod morem u podmornici i naterao da put oko sveta prevale za samo osamdeset dana, što je u ono vreme bio fantastičan poduhvat. Najzanimljivije je bilo to da je Žil Vern sam bio uveren da će se pre ili kasnije njegova maštanja ostvariti. Umro je u Amijenu, 24. marta 1905. godine.

Njegovi likovi - kapetan Nemo i Fileas Fog poznati su deci širom sveta, i danas se pojavljuju u delima drugih autora, npr. u filmu ‚‚Liga izuzetnih džentlmena'' (2003).

Obeležavajući 100 godina od Vernove smrti 2005-a godina je proglašena „Godinom Žil Verna“.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Feb 08, 2012 1:09 pm

Lenard Pirs (Lennard Pearce) je britanski pozorišni i televizijski glumac. Svetsku je slavu stekao kao deda u BBC-evoj humorističkoj seriji ‚‚Mućke''.

Rođen je u Londonu, 9. februara 1915. godine. Studirao je na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti. Najveći deo svoje karijere je proveo u pozorištu, uz manji broj televizijskih uloga kao što je na primer ‚‚Cathy come home'' i ‚‚Minder''. Godine 1980. doživeo je srčani udar i baš kada je nameravao potpuno da odustane od glume, ponuđena mu je uloga dede u ‚‚Mućkama'', čime je stekao svetsku slavu.

Pirs je umro 15. decembra 1984. godine, na početku četvte sezone ‚‚Mućki'', tj. za vreme snimanja epizode ‚‚Hole in one''. Preminuo je kada je trebalo da upadne u podrum Kobilje glave kako bi od nje dobio odštetu, pa su dve scene ove epizode morale biti ponovo snimljene. John Sullivan je ubrzo napisao scenario za novu epizodu nazvanu ‚‚Porodične veze'', te je ona označila dedinu smrt u seriji. U toj epizodi se pojavljuje dedin mlađi brat, stric Albert (Buster Merryfield), koji ga je i zamenio.

od Sponsored content

Kalendar poznatih

Hari Varešanović - 16. januar

Džim Keri - 17. januar

Kevin Kostner - 18. januar

Pol Sezan - 19. januar

Branka Katić - 20. januar

Đorđe Jovanović - 21. januar

Sava Šumanović - 22. januar

Eduar Mane - 23. januar

Žanka Stokić - 24. januar

Virdžinija Vulf - 25. januar

Pol Njumen - 26. januar

Volfgang Amadeus Mocart - 27. januar

Mirjana Karanović - 28. januar

Anton Pavlovič Čehov - 29. januar

Fil Kolins - 30. januar

Laza Kostić - 31. januar

Svetlana Velmar-Janković - 1. februar

Džejms Džojs - 2. februar

Feliks Mendelson - 3. februar

Žak Prever - 4. februar

Jovan Dučić - 5. februar

Bob Marli - 6. februar

Čarls Dikens - 7. februar

Žil Vern - 8. februar

Lenard Pirs - 9. februar

Re: Kalendar poznatih