Rekao bih, a nemam gde

Taman se jedna stvar riješi nešto se drugo iskomplikuje, a ja nemam glavu ni za sitnice a kamoli za još nešto ozbiljnije. Nadam se da će sve biti u redu za dan, dva. Ako ne, riješiću i to. Samo još jedna stvar u nizu.

Boze, ako te ima, pomozi da moj suprug ozdravi. Nije zasluzio da se ovako pati.

Pitam se, da li je moguće da me je da si me do ovoga doveo? Da se osjećam nedovoljno, uvjek. Da ne umijem da se otresem osjećaja da nikad neću biti bitna. Da sam toliko davala, a da ništa od toga nije bilo dovoljno. Da sam na sve načine pokušavala da pomognem, da se dokažem, ubjeđujem, pričam, ohrabrujem kako svi griješimo ali da je najbitnije ispraviti se, i da nisi ti kriv samo ako se opet vrati na staro, ako budeš kao nekad.
Da sam uvjek bila tu. I da nikad nisam bila dovoljna. Sem onda kad se u meni sve slomilo i kad sam ostala prazna. Tad su se stvari shvatile. Kad je kasno bilo. Kad više nisam mogla dišem od svega što sam na sebe stavila i nosila godinama.

Zivot poslije 50-te godine je stvarno glup i isprazan.

Mislim da ću otići pod tuš jedno 6 sati. Da se ove misli, ovaj osjećaj i potreba za nekim glupim, bespotrebnim javljanjem uguše. Jer zašto bih to radila?
I da sklonim misli i sa posla, i sa nje i sa njega. Šetnja mi i nije toliko pomogla, možda će to.
I nije mi jasno, zašto se drugi slomiše, a on ne? Šta se dešava?
Imam osjećaj, znam da je glup ali je takav, da ako se eto javi makar će jedna stvar biti (makar u tom momentu) onako kako treba i zaboraviću makar na par sati sve ostalo.

Bože, molim te, samo neka makar to krene. Samo neka se jedna stvar pokrene. Neka to bude kako treba.
Znam da je glupo, znam da i nema smisla da to toliko znači. Neka se samo jednom desi nešto a da ne moram toliko da se trudim za to. Za nekoga. Za nešto.
Neka se samo desi. Neka se pokrene. Neka se popravi. Ali sad, kad želim. Sad kad je potrebno. Da se ne kidam, da ne mislim da je do mene, da se ne uvlačim u svakakva razmišljanja, opcije, mogućnosti i šanse. Samo neka se desi. Da nedostajem.

Ne znam koliko dug post smem da ostavim ... Ali. .. svašta imam da kažem. Nanon svega meni ne ponestaju reči ja i dalje vrištim, urlam svoje boli.
Razvela sam se. Počeo je da pije. Da me maltretira. Trpela sam koliko sam mogla. Što zbog deteta što jer sam ja tog svog čoveka volela!!!! Volela sam ga više od sebe ljudi! Od sebe. Narode, svemiru! I dalje mi je drag, verujte. Nadam se da me razumete, iako pojasniću drugi put detaljnije.
Noćas me mori jedna druga ljubav. Druga bol. Jedna čista ljubav. Dečja ljubav. I trenutno mi se čini da sam jedino svo vreme tog momka jedino i volela. Moja detinja ljubav. Moja ljubav. Moja neiskvarena ničim ljubav. Moja neukaljana životom ljubav. Volim ga. Ali ni on ne može da bude moj. A meni treba neko moj.
Ljudi moji mili. Nedostajete mi svaki dan. Ne znate kakav pakao sam prošla i ne znam dokle ću još izdržati... Jeste, imam Dimitrija koji je divan dečak bezpogovorno ali i 32 godine, i nikoga kraj sebe. Mnogo je bolno to. Imam mamu neka mi je ziva. I baka i deka jos su mi zivi. Nakon njih ja ostajem SAMA ljudi moji. Ja i Dika samo. Jedan na jedan. I život. Ne mogu to da zamislim. Ne mogu to da zamislim. Ja znam da pravda ne postoji i da ako je i ima svoje lice pokaže kad ona reši ali ... Ja tako želim nekog samo svog... A njega nigde. Ne da mi ga Bog...
Mnogo sam noćas osetljiva, mnogo je toga u meni..mnogo toga imam da dam a nemam kome. A ovu moju dečiju ljubav volim. Volim ga volim! Volim ga baš. Trenutno ne mogu da vam objasnim šta se tačno zbiva jer ne mogu da proživljavam to opet noćas. Kada se unormalim postupno ću ispričati. Mnogo mi noćas treba da ga zagrlim. Ali taj plišani meda nije za mene. Moj meda. Moja krofna. Sve je to tuđe a meni najpotrebnije.
Volim vas mili moji ljudi. Mislila sam.na vas svo vreme iako me nije bilo zasipana sam gomilama smeća. Ovaj zid je uvek bio mlj zid plača. Volim vas iako vas ne poznajem lično. Želim da znate.

Ivana zelim ti sve najbolje.

Mene od juce popodne rasturaju stravicni bolovi u nogama. Ne znam kako i zasto. Jesmo malo vise hodali juce, ali to radimo gotovo svaki dan i nikada nije bilo problema. Sinoc sam imala problema sa spavanjem zbog bolova i sada strepim kako ce ova noc da prodje.

Skrati mi vec jednom muke. Ubij me, ali me nemoj muciti. Na mucenje nemas pravo. Nije moja krivica sto postojim. Dokusuri mi vec jednom da se rijesim ovih muka na koje si me stavio.

Mislim da smo ja i moj suprug uzivali u ovom “lockdown-u” izazvanom Covid19 virusom vise nego vecina ljudi. Da nije bilo povremenih problema sa bolovima bilo bi prakticno idealno. Nekoliko mjeseci sunca, setnji, gledanja dobrih filmova i serija i pokoja procitana knjiga. Moglo bi se ovako zivjeti i stalno, samo da covjek ima dovoljno novca da ne brine.

Boze, ako te ima, pomozi mi danas, zaista mi je potrebno.

Vidim, bog mi nije pomogao kada sam ga zamolila prosli put.

Inace, svega mi je dosta i jako zalim sto nisam neka bogatasica, pa da se samo pokupim i odem i otkacim svakoga ko za mene nema razumijevanja.

Nekako se kao da se bojim sreće. A sad sam srećna. I tu je i strah. Da će sve daprestane nekako. I znam, svjesna sam da se uvjek mora smjenjivatidobor i loše,ali... Meni je lošeg dovoljno.
I krivim ga i za to što se bojim. Jer sam na loše navikla. Jer sumnjam u sve. Jer ne vjerujem.

Da li je toliko teško da se pronađe neko ko ti odgovara? Ili je ovo do mene?
I vjerovatno će da dođe sve na svoje onda kada meni bude svejedno, ali ja ne želim da mi bude svejedno. Želim da osjećam, da ...

Ma, lagano sve ide ka tome da ću ipak biti ravnodušna prema stvarima.

Kakva strasna svadja sinoc, a ni oko cega. Stvarno si me iznenadio.

Daš nekome trecinu svog života. Planiraš sa njim sve. Cijeli život. Prođeš kroz pakao jer on prolazi kroz svoje teške situacije, ne govoriš svoje probleme da ne opterećuješ dodatno. Boriš se, dižeš ga iz poroka u koje je upao, upadaš u katastrofalne situacije zbog svega, ni kriv ni dužan. I pravdaš i moliš i kumiš da se promijeni, godinama. Voliš i kad je na dnu. Budeš tu, uvjek. I na kraju, ti ispadneš za njega , on te nazove manipulatorom, najvećom greškom, da sam ga ja ostavila kao psa, sve lijepo što sam uradila okrenuo je i izopačio, sve što sam mislila na njega je izopačio. Sve što sam se povjerila je okrenuo protiv mene.

E pa neće niko nikad više. Ovo što sam doživjela... Niko više nikad.
A on je za mene postao jedno veliko ništa. Prašina. Razočaranje. Ništa.

Juce sam imala intervju za neki posao koji mi se jako dopao. Racunovodja u nekoj skoli baleta i plesa. Sve mi se dopalo - sto ima veze sa muzikom i plesom, sto nije daleko, opis duznosti, divan grada. Na zalost posao je ponudjen nekom drugom ko je imao vise iskustva sa jednom duznoscu. To me je bas razalostilo. Rijetkost je da te zapadne sve pozitivno i sigurna sam da su vrlo male sanse da mi se ponovo nesto toliko svidi.

Mrzim te iz dna duše. Uništio si mi život. Živu si me zakopao. I mene i Dimitrija. Napravio si mi pakao od života. Uništio su sve lepo za šta sam se borila, mrzim te, prezirem, gadiš mi se. Što si me tukao, vređao, ponižavao. Što si nam vređao dete, što si mi pretio svime. Što si mi POMINJAO OCA prokletniče!!!!! Psihopato pijani! MRZIM TE.

Covjek ni ne sluti sta se desava u zivotima drugih ljudi dok ne cuje neciju ispovijest. Tek kada cuje nesto takvo moze i svoj zivot vidjeti u pravom kontekstu.

Kakvi sve gadovi imaju pristup internetu cudo jedno.

Uspjela si me iznervirati po ko zna koji put svojim ponasanjem. Ja necu da ustajem od stola da se javljam na skajp ni za koga, da ni ne spominjem zadrte zene koje se vole inatiti kao sto si to ti. Mog oca si uspjela otjerati u grob prije vremena, sada si presla na mene, ali si se prevarila u racunici. Ja se nemam namjeru pokoriti tvom bezobrazluku. Ako treba da prekinemo sve veze nema problema - mozemo i to uciniti. Ionako mi najcesce samo dizes pritisak svojim glupim pricama i ponasanjem. Sve ima svoje svoje granice, pa i moja tolerancija.

Draga moja Vesna konacno si pronasla vjecni mir. Odahnula si dusom nakon dugotrajne patnje. Da znas da ti zavidim. Ne na tim uzasima koje si pretrpila, nego na tome sto te nikada vise niko ne moze povrijediti i nanijeti ti bol. Voljela bih da ni mene vise niko nikada ne moze povrijediti ni na koji nacin. Smrt je jedino oslobodjenje od svih patnji i problema kroz koje prolazimo.

Ono sto me zalosti je sto covjek zapravo i nema svoje slobodne volje. Ja ne upravljam svojim tijelom i dzaba mi je sto moj mozak zna i zeli da nesto trebam uraditi, na primjer prestati pusiti, kada su neki suludi impulsi koji me tjeraju na suprotno jaci od moje volje. Mi nismo vlasnici cak ni svojih tijela, samo zatvorenici koji zive u njima i koji su osudjeni da cine samo ono sto je bozija volja. I ne vrijedi plakati niti moliti. Nebo, zaista, ne zna za miljenike.

Sta si muke vidjela u zivotu da covjek ne povjeruje.  A opet si imala trenutke srece i kada si mislila da nikakvog razloga za tvoje postojanje vec odavno nema.  Mozda je sada i tome dosao kraj.  Sada je samo pitanje - do kad...?  Sto rece onaj film - i konje ubijaju, zar ne?  A ti si se tako brinula za njih.

Zavidim.  Zavidim svima onima kojih vise nema, jer njih vise niko ne moze maltretirati i povrijediti, pa ni bog.  Umakli su cak i njegovim pandzama.  Nema za njih vise suza i zelje za zivotom, a onda, i sve vise, ni zelje za umiranjem i tim vjecnim pocinkom.  Da mi je samo zaklopiti oci i izdahnuti poslednji dah, pa da se i moje muke vec jednom zavrse.